Последњи српски деспоти бранили су Славонију од Турака

У три жупаније (Пожешкој, Вировитичкој и Сремској) живели су највећим делом Срби, већ пре турског времена (1437), a још више за време турске владавине. Још под деспотом Стефаном и под његовом мајком деспотицом Јеленом деспотско имање у Славонији насељено је српским становништвом. Претпоследњи српски деспот Стефан Борислав штитио је 1526, Славонску Пожегу од турских пљачкашких чета. При одбрани Славоније од Турака, 1537, погинуо је последњи српски деспот Павле Бакић.

Нико од страних научника и стручњака не излаже правилније етничке односе старе и новије Славоније него мађарски историчар Лајош Салај. У својој књизи „Уз мађарско-хрватско питање“ изашлој четири године пре Аустро-мађарске нагодбе (2), он пише:

„У речене три жупаније (Пожешкој, Вировитичкој и Сремској) живели су највећим делом Срби, већ пре турског времена, a још више за време турске владавине, јер су Славонци и Мађари своја насеља у масама налустили. Отуда је дошло да на многим географским картама које су се појавиле у средини XVII века нарочито област Срема и Вуковара носи назив „Рашани“, „Раци“. После поновног освајања (мисли на ослобођење од Турака, ЛМК), овај je предео био само ретко насељен. Па ипак остаци старог српског становништва појачани су новим српским колонијама. (Баш се у то време појавило дело Сентивањија, и онда  се  не  смемо  чудити  да  он  те  три  жупаније  назива  Рашком…)“ (Он овде мисли на мађарског писца, језуита Мартина Сентиваљи (Szentivanyi Martin, ЛМК).

Дакле, оно што сами српски историчари једва и спомињу: да су Срби насељавали Славонију још пре турске најезде (пре Мохача, 1526. одн. освајања Славоније у тридесетим годинама тога века), то тврди један озбиљан мађарски научник. И он тврди да су при појави Турака побегли из Славоније не само Славонци, него и његови Мађари. Зато му пре треба веровати оно што о Србима саопштава.

Ha жалост, Салај не каже кад су први Срби населили Славонију, али је вероватно то било после пада Деспотовине. Срем је већ и раније био Србима насељен.

Сам проф. Константин Јиречек каже (3) на акта саопштена од Ферменџина (4) да су „већ 1437. године становали многобројни „Расциани“ у Срему и Славонији, између Саве и Драве“. To је заиста Славонија у ужем смислу, јер после Драве долази тек Срем.

Да су Славонију Срби почели насељавати одмах пo паду српских слободних држава, износи и Грујић.

„У тој области почели су се насељавати православни Срби још од XV века, a нарочито у првој половини XVI века, пре него што су јe Турци заузели“. (Рад. Грујић, 5).

Није ваљда чист симбол да је при одбрани Славоније од Турака, 1537, погинуо последњи српски деспот Павле Бакић. Њега је код Иванке, у околини Ђакова, погодило турско тане у главу и тако је ишчезао са попришта један од највећих јунака који су се икада Турцима супротстављали.

Поводом његове смрти писао је мађарски историчар и пропалатин Никола Иштванфалви ово (6):

„Кад се пронела вест о смрти Бакића, с којим ниједан од свих наших војсковођа није могао да се упореди у војној вештини и неизмерној срчаности духа, велики страх је завладао у целом логору, јер нико више није преостао под чијим би се вођством и примером могла очекивати победа над Турцима.“

A на другом месту пише Иштванфалви:

„И од свих војника, било које нације, Бакић је био у великој цени и части, и због личног јунаштва и због вештине у војним стварима.“

Разуме се да јe деспот Бакић имао под собом и многе српске војнике, који  су с њим заједно бранили Славонију од турске најезде.

Алекса Ивић, у својој Историји Срба у Мађарској (7) каже после погибије Бакића:

„Сад се разви очајна и упорна борба између српских коњаника и Турака о мртво тело деспота Бакића. Турци најзад потиснуше Србе и одсекоше Бакићу главу. Међу Србима који су прискочили Бакићу у помоћ налазиле су се и одличне војводе Павле Федор и Теодор Пајић, али обојица заједно са многобројним српским коњаницима платише главом…“

Мада Бакићева српска војска није вероватно била из Славоније, чудан је стицај околности да је Славонију бранио до своје смрти последњи српски деспот и да је она постала турска кад је овај погинуо.

Но и претходник Павла Бакића на деспотском достојанству, претпоследњи српски деспот Стефан Борислав, био је некако везан за Славонију. Тако Алекса Ивић за њега саопштава (7) да је 1526. „остао по  краљевом налогу у Славонији да штити Пожегу од турских пљачкашких чета“ (стр. 64), после је, као непријатељ Фердинанда, „по султановој дозволи  преузео у Славонији све  градове које је држао у свом поседу пре него га  је Фердинанд бацио у тамницу“ (стр. 105). Велики део Славоније припадао му је као феудном господару. Итд.

Па и Стефан Штиљановић, кога је народ деспотом прогласио, био је 1530. „кастелан града Новиграда и намесник и управитељ свих градова Владислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији“. (Ивић, 7, стр. 110).

Ту се налазио и Радослав Челник, „генерални капетан“ „цара“ Јована Ненада.  (Ивић, 7, стр.112).

На једном другом месту каже Алекса Ивић (8, стр. 4): „Још под деспотом Стефаном и под његовом мајком деспотицом Јеленом насељавано је на деспотском имању српско становништво. Кад Турци освојише Срем, у Славонију се повукао и негдашњи сремски војвода Радослав Челник, и становао је у славонском граду свом Небојцу.“

Славонске Србе спомиње и Павле Бакић више пута током 1536. у својим преговорима о заједничкој акцији Срба и Аустријанаца против Турака“. (Ивић 9).

Разуме се: док није било борбе и никакве опасности ту није било ни Срба. Заједно са ратом, ево и њих. Има у српском карактеру једна црта коју је народни песник онако рељефно приписао Цинцар-Јанку (Јанку од Орида):

Свијетом иде, свуђе кавгу тражи,
Ђе је кавга, да се онђе нађе.

Тако и Срби нису тражили заклон и мир, већ борбу и рат, јер им је то од давнина најомиљенији занат, јер се ту налазе у свом елементу. И јер само кроз борбу, рат и патње хоће да побољшају удес своје нације.

Лазо М. Костић, Спорне територије Срба и Хрвата, Амерички институт за балканска питања, 1957.

Литература

(1) Лазо М Костић – Спорне територије Срба и Хрвата, Београд, Досије, 1990.
(2) Ladislaus von Szalay, Zur Ungarisch-kroatischen Frage. Pest und Leipzig, 1863.
(3) Константин Јиречек, Историја Срба. Превео и допунио Јован Радонић. Прва књига 1922. II свеска 1923, II св. 1923, IV св. 1925.
(4) Eusebius Fermenyin, Acta Bosniae potissimum ecclesiastica. Zagabriae 1892, п. 320.335. – Саопштено према Ј. Радонићу, 113, стр. 5.
(5) Pад. Грујић. Пакрачка елархија. Народна енциклопедија СХС.
(6) Према латинском тексту y „Зборнику Илариона Руварца“. Издање САНУ, Београд 1934.
(7) Алекса Ивић, Историја Срба y Војводини од најстаријих времена до 1703. Нови Сад (Матица српска), 1929.
(8) Алекса Ивић, Сеоба Срба y Хрватску и Славонију. Прилог испитивању српске прошлости током 16 и 17 века. Сремски Карловци 1909.
(9) Алекса Ивић, Споменици Срба y Угарској, Хрватској и Славонији, током XVI и XVII столећа. Нови Сад, 1,1910.

Сродне објаве:

Историја Срба у Славонији
Славонска војна крајина
Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији
Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији
Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији
Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
О Буњевцима – Србима католицима
Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације
Средњовековни документи о Србима у Крајинама
Аустријски цар Леополд II о Србима староседеоцима Славоније, Срема и Бачке
Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа
Димитрије Руварац – Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик?
 

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома