Монашка песма (крај XVIII века)
Ова песма представља израз осећања српског православног монаха с краја 18. века. Настала је у време када су духовни живот и књижевност били прожети дубоким меланхоличним тонским прелазима, преплитањем барокних осећања пролазности и раним предромантичарским мотивима усамљености, жалости и одрицања.

Монашка песма (крај XVIII века); фото: Гемини ВИ
Централна тематска оса песме је сукоб између овоземаљске чежње оличене у љубави према драгој и строгог монашког завета, где монах свесно бира пут покајања и преданости Богу.
![]()
Монашка песма
Бледи месец ми не сјаје,
Нит топлоту веће даје
Јарка сунца златни круг.
Све јестество ход окренуло,
Тужно срдце ми увенуло,
Птице поју смутне гласе,
Чувства моја вуку на се.
Нестала ми јест утеха,
Нејма шале нити смеха,
Оном кој се свег одриче.
Трава мени в руци вене,
Радост јест мертва за мене,
Од кад те морам оставити
У тавној ризи тавнити.
Черна ризо, покри тужно,
Од жалости, туге сужно
Срдце које сада вене;
Творцу треба оно дати,
А за бео свет нејмати
Нити мисли нити воље
От данашњег дана боље.
В мрачно место ступа нога,
Дужа мора самог Бога
От сада довек искати.
Неће ризу луча проћи
Неће љубав в очи доћи,
Коју сам за тебе имао.
Нек позната буде теби,
Само док ме тужна себи
Черна земља, наша мати,
Узме јоште покој дати.
Сва ми радост јест у теби,
Ја ћу тужан тужит себи,
Ником другом, ах, довека!
Таман буди, сунчном кругу,
Никад не покажи дугу,
Месец света лишен буди,
Свака птица за њим худи.
Кад последњи дан ми суда
Буде, а ти менер худа
Озари, осветли светом!
Да ми душа видит камо
Ићи ваља и да само
Ах, до драге своје дојде, –
Жизњ вечну с њоме пројде.
Непознати монах
(крај XVIII века)

Природа у песми није само пука позадина, већ директно огледало унутрашњег стања: бледи месец, сунце које не даје топлоту, увела трава у руци и смутни гласови птица симболизују потпуну помраченост и затварање у „мрачно место“ монашке ћелије.
Антологија српског песништва, Приредио Миодраг Павловић, VIII издање, Српска књижевна задруга, 1997.
Сродни чланци:
“Приношенија“ монахиње Јефимије, прве српске песникиње
Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године
Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века
Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини
