Зашто је убијен патријарх србски Варнава

У ноћи између 23. и 24./11.7.1937. године је преминуо свештеномученик Патријарх србски Варнава (Росић). Иако је Свети архијерејски сабор СПЦ већ наредних дана, 7.8/25.7. 1937. издао саопштење о тровању као узроку смрти, како је сматрао и св. Владика Николај и цела црквена и народна јавност, како је потврдио и руски лекар који га је прегледао, до данас се тај узрок сматра незваничним, док је званични – непознат. У његову част ћемо у следећих неколико чланака објавити текстове о овом великану Светосавља који је незаслужено заборављен и запостављен.

Патријарх Варнава

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

– Изјава СА Сабора СПЦ од 25. јула/7. августа 1937.

“Овде први пут изјављујем, јер пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован.

– Проф. др. Ксенофон Шаховић (Милош Мишовић – Српска црква и конкордатска криза, Слобода, Београд 1983.).

Патријарх Варнава (Росић)

У једном од најтежих периода српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). У свести српског народа патријарх Варнава је остао упамћен као велики мученик. Митрополит скопски Јосиф је о њему записао следеће: „Oн је носио целу нашу прошлост у себи. Та прошлост говори ко смо и да смо умели бити упорни како, рекао бих, само Србин може бити, да умемо бити истрајни, да умемо са препуним срцем љубави према своме народу жртвовати се када треба за народ, за веру у Христа.“

Патријарх Варнава је рођен у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици, од оца Ђорђа и мајке Крсмане. У младости је често походио манастир Свете Тројице. Основну школу завршава у родном граду са одличним успехом. Године 1892. уписује Призренску богословију. После завршене богословије бива послат у Русију, где у Санкт Петербургу завршава Духовну академију. Ту се и монаши и убрзо бива рукоположен у чин јеромонаха.

Одмах по доласку у Србију бива послат у Цариград где врши велику мисионарску делатност. Потом бива постављен за епископа у Јужној Србији (данашња Македонија), где је имао великог успеха у епископском раду.

Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција.

После рата бива постављен на место митрополита скопског где столује све до 1930. године. Те године је преминуо патријарх српски Димитрије и било је потребно изабрати новог првојерарха СПЦ.

Најозбиљнији кандидати су били митрополити дабробосанки Петaр, црногорско-приморски Гаврило и скопски Варнава. Већином гласова за другог патријарха обновљене српске патријаршије је изабран митрополит Варнава. Интронисање је извршено у београдској Саборној цркви и у Пећкој Патријаршији. У својој приступној беседи патријарх Варнава је рекао: „Трон српске патријаршије издваја се од свих других патријаршија обзиром на његову славну историјску прошлост и ону улогу коју је патријаршијски трон имао у животу српског православног народа, у животу свих хришћана на Балкану, обзиром на ону силну и моћну средњевековну Србију на челу које су стајали благочестиви наши владари, архијереји, архиепископи, митрополити, патријарси.“ Делатност патријарха Варнаве је обележена великим градитељским подухватима. Пошто је седиште српске патријаршије пренето из Сремских Карловаца у Београд, било је потребно изградити нову зграду српске патријаршије. То је за време његове првојераршке делатности и урађено. Значајно је и поменути да је патријарх Варнава покренуо иницијативу за подизање храма Св. Саве.

Године 1931. је на његову иницијативу донесен нови Устав Српске православне цркве. Хиротонисао је осам епископа који су доцније постали велика светила наше Цркве.

Био је велики пријатељ краља Александра Карађорђевића и веома га је погодила његова погибија у Марсеју. Посебну пажњу је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. овако писао о опасностима комунизма: „Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова ‘наука’ нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, ‘јер лаковерни свет гута лепе приче’. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.“

Конкордатска криза у времену патријарха Варнаве изазвана је потписивањем споразума између Југословенске владе и Ватикана. Конкордат је Римокатоличкој цркви давао посебне повластице на уштрб СПЦ. Поводом овога питања патријарх Варнава је сазвао два ванредна Света архијерејска сабора. Закључак и једног и другог сабора је био да је конкордат неприхватљив. После тога влада ступа у отворени рат са СПЦ. Баш у то време патријарх је мистериозно тешко оболео. Сумњало се на тровање. Овоме је допринела чињеница да су и два брата патријарха Варнаве умрла исто од тровања, као и да су два патријархова послужитеља нестала тога дана. Међутим, ни до дан данас није званично утврђено да ли је патријарх Варнава отрован.

Забринут народ је са свештенством одржао два молитвословља за патријархово здравље. Литија после другог молитвословља је била забрањена од стране власти. Ипак, народ је одлучио да се она одржи. Жандарми су народ и свештенство почели да ударају пендрецима псујући им мајку српску (били су већином Хрвати) и кидали свештеницима одежде. Тешко повређен је био епископ Шабачки Симеон. Тај догађај је доцније назван „крвава литија“.

У јеку борбе око конкордата патријарх Варнава умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Вест о упокојењу патријарха болно је одјекнула у свим српским градовима и селима. Народ је непрекидно долазио да се поклони остацима патријарха Варнаве који су били изложени у Саборној цркви. Сахрана је обављена пет дана после смрти патријарха у малој цркви Светог Саве на Врачару. Под великим притиском после смрти патријарха, влада Милана Стојадиновића је повукла спорни потпис са документа о конкордату.

Патријах Варнава се својим великим радом и мученичком жртвом уписао у ред највећих српских духовних и националних јунака. Преподобни Јустин Ћелијски је о њему рекао: „Мистерија Божанских речи кружи око личности Патријарха Варнаве: Он је умро, и умревши родио многи род, јер је родио и препородио род Српски за нова еванђелска прегнућа и постигнућа, за нове светосавске подвиге и подухвате. (…) Пре годину дана, ми смо на данашњи дан послали небу нашу савест – душу Патријарха Варнаве. Тајанственим смислом догађаја, он је постао савест наша. То смо сви ми осетили, нарочито на дан његове смрти. Да, на дан његове смрти прогледале су све очи наше душе и у мртвом Патријарху угледале Новог Христовог Бесмртника.“

Будимир Кокотовић

Извор: Глас са Цера

Зашто је убијен патријарх Варнава?

Атентат и убиство Краља Александра у Марсељу 1934. године је историјски догађај који памтимо као почетак југословенског урушавања Србије, увод у геноцид над српским народом у Другом свјетском рату. Али, мали број Срба памти, нема чак ни историјску асоцијацију, убиство патријарха Српске православне цркве Варнаве (Росића), 23. јула 1937. године, у афери југословенско-ватиканског конкордата. Уморство тровањем српског патријарха, врхунац је политике југословенског антиправославног пира, и почетак новог погрома Српске православне цркве и српског народа у 20. вијеку.

Три године прије Другог свјетског рата и распада Краљевине Југославије, док се хрватски клеронационалисти наоружавају за успоставу независне државе, док се спрема распарчавање Србије, југословенска Влада потписује, а Скупштина изгласава, двије деценије припреман конкордат са Ватиканом. Од Видовданског устава 1921. године, изгласаног тијесном већином, управо прегласавањем на вјерском основу, било је више предлога за остваривање конкордата. Већ 1924. године је покушавано да се између Ватикана и Југославије склопи Конкордат. Влада Милана Стојадиновића, образована јуна 1935. године, затекла је припремљен текст конкордата, који је, у договору са Ватиканом припремила влада Бошка Јевтића. Југословенски министар правде, римокатолик, Људевит Ауер, потписује конкордат у Риму 1935. године.

Црквени Сабор је 11/24. новембра 1936. године тим поводом саопштио да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској цркви бити из ње искључен ако гласа за конкордат, а свештеник који подржи конкордат лишен чина. На дан када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937.године, Црква је заказала литију, која је била забрањена од министра унутрашњих послова – римокатоличког свештеника Антуна Корошеца. Упамћена као Крвава литија, због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, најавила је пропаст српско-југословенског државног вавилонског пројекта, као и теже ропство Српске цркве и народа у новој вавилонској тамници.

Патријарх Варнава, писаном и живом ријечју, и свим средствима грађанског протеста, се супроставио политичком плану југословенског прозелитизма, полажући на крају и живот свој за Цркву и отачаство. Већ прве године по устоличењу (1931), патријарх Варнава је у Васкршњој посланици изнио антиримокатоличке ставове, што је радио и у наредном периоду, критиковањем ватиканског прозелитизма у православном свијету. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубност конкордата, најзначајније свједочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године.

Предсједник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, а из скраћене верзије текста објављеног у “Политици“ није се могло закључити да је патријарх био против конкордата. Патријархова посланица је илегално штампана и дијељена као летак, под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“. И од тада до данас, по југословенском усуду аутоцензуре, посланица патријарха Варнаве се, како у националним и вјерским тако и у другим гласилима, објављује у скраћеним верзијама.

Када сам први пут прочитао посланицу патријарха Варнаве нијесам имао недоумица о узроцима патријархове смрти. Послије такве ријечи тешко је било избјећи чашу отрова у тадашњој Србији, умреженој у југословенко-ватикански, и систем свих могућих тајних и јавних друштава жуте, црвене и црне интернационале. Попут ријечи византијских светих царева и патријараха, посланица патријарха Варнаве против југословенског конкордата спада у незамјенљива православна богословска али и политичка штива; као анализа историјских, геополитичких односа православља и римокатоличанства на Балкану; а прије свега као историјски примјер пастирског свједочења православног опредјељења и пута – подвига и жртве незамјенљивих личности епископа и свештеника Српске Цркве, страдалих у револуционарном пламену Другог свјетског рата и јасеновачком геноциду.

Саопштење

Да је патријарх Варнава умро од последица тровања свједочи саопштење ванредног Сабора СПЦ који се састао 25. јуна/8. јула:

„Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат, да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно.“

Доказ о тровању као узроку патријархове смрти је и трагична судбина патријархове два рођена брата, који су из Пљеваља дошли у посјету болесном брату, а који су се по повратку у Пљевља нагло разбољели и послије једномјесечног боловања умрли, због чега су били спријечени да присуствују сахрани брата.

Говор и посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

Огњен Војводић

Извор: Васељенска тв

Прочитајте и како је убијен српски патријарх Лукијан Богдановић: Убиство патријарха Лукијана Богдановића 1913. увертира за Први светски рат

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. Алатир каже:

    1.Novak V./Новак В. – Magnum crimen — pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj / Великое преступление — полвека клерикализма в Хорватии – http://rutracker.org/forum/viewtopic.php?t=4161480
    2.Марк Аурелио Ривели – Архиепископ геноцида. Монсеньор Степинац, Ватикан и усташская диктатура в Хорватии 1941 – 1945 – http://rutracker.org/forum/viewtopic.php?t=3659359

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.