Максим Горки у Србији: „Срби су исто толико Руси колико и ми.“

Велики руски писац Максим Горки боравио је тридесетих година двадесетог века у Србији и том приликом написао је веома дирљиве осврте на нашу земљу и народ. Пишући из Врњачке Бање пријатељу Алексеју Бабочкину он између осталог каже: „…Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми…“

Максим Горки

Максим Горки (1868-1936) је био оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста. Дружио се са револуционарима, бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права. Имао је потребу исправи неправду у друштву. Пошто је важио за моралног и честитог човека, врхунски идеал ком је тежио била је истина. Писао је прогласе против војске, полиције и цара због чега је ухапшен. Многи интелектуалци, укључујући и Радоја Домановића, су се побунили и протествовали због чега је Горки ослобођен.

Максим Горки

Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. живео је као изгнаник у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.

У својим првим приповеткама описивао је егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказивао је своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.

Написао је неколико дела због којих је постао најпревођенији и најпопуларнији руски писац. Иако је било очекивано, 1933. године није освојио Нобелову награду Пет пута је био номинован за ову награду, али није постао нобеловац. 

Због нарушеног здравља и потребе за бањским лечењем Максим Горки тридесетих година прошлога века долази у Србију и преко Београда стиже у Врњачку Бању. Дошао је да на бањским изворима тражи лека својој бољци. У кореспонденцији славног писца сачувано је и једно писмо које је из Бање упутио пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину:

Исак Бродски: Портрет Максима Горког из 1937. године

„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЛјУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми. Сећам се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу…

Питаш ме како проводим време. Испричаћу ти мало необичну причу. Овде постоји једна планина, која се зове Гоч. По руски, то би значило „барабан“. Међутим, ја се не слажем са тиме. По мени, Гоч није „барабан“, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да свако јутро устајем и идем да га погледам. Волим то брдо и мир који налазим у њему.

Пред крај живота Горки се заинтересовао за шаманизам, веровање да светом владају непознате силе и душе умрлих. 1932. године био је иницијатор стварања Института експерименталне медицине јер је желео да добије одговор на питање да ли постоји бесмртност.

Родни град Нижњи Новгород је преименован у Град Горки. Његова дела су ушла у лектире. Он је утицао на друге ауторе истичући да је једина алтернатива зверству култура. Временом је овај велики писац, незаслужено, пао у заборав.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Новости

Оставите одговор