Винчанска култура

Срби од давнина на Балкану – И богови су говорили српски

Академија Републике Српске Крајине „Никола Тесла“ Вам, у име 800.000 прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова, од 1990. до 1995, и хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), скреће пажњу да одавно траје  међународна завера против Срба православне вере, чији разлози се у свету не истражују – ни у једној грани друштвених наука. Иначе, да се наука тим бавила последња два столећа, онда над Србима не би били обављани злочини геноцида, за које није одговарала ниједна држава, нити државници западноевропских земаља, које су окупирале српске земље у Првом и Другом светском рату (1914. и 1941), а није одговарала ни Хрватска, која је од 1990. до 1995, обавила злочин геноцида над Србима и прогнала из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и хрватских градова 800.000 Срба са српских древних историјских и етничких територија  – у чему су јој помагале чланице НАТО и Европске уније.
Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

Пошто се државне и научне установе света не баве разлозима вековног биолошког истребљења Срба православне вере, почели су тиме да се баве поједини умни и честити људи у многим земљама света. Овај пут ћемо вас упознати са двојицом од њих – један је професор универзитета у Сједињеним Америчким Државама, проф. Иво Вукчевић, а други је историчар у Италији, Ђанкарло Томецоли Тицијано. Оба часна човека су написала да су Срби (Ссловени) староседеоци Балкана и других европских држава, да су српско име имали пре неколико хиљада година и да су записи из тог времена на старом српском језику, јер пре другог миленијума пре нове ере није постојао ни грчки, ни латински језик, а романски и германски језици су (као и мађарски, румунски, фински…) настали од 12. до 19. столећа Нове ере.

Да не бисмо набрајали детаље од великог броја злочина геноцида над православним Србима, упућујемо Вам један изврстан чланак о радовима америчког и италијанског историчара, који је написао члан Академије и члан Удружења књижевника Србије, Слободан Јарчевић – 2012. године. Тај чланак је понудио редакцијама више јавних гласила у Србији, али ниједно гласило није пристало да га објави. А у њему су планетарне вредности, јер открића о скривеним подацима Цивилизације износе Американац и Италијан, а односе се на Србе (Словене) и њихове давне претке, који су били утемељивачи прве писмености у свету, што се не налази ни у једном уџбенику светских универзитета!

Свест човечанства се мора пробудити и признати да су преци Срба (Словена) творци светске писмености и Цивилизације!!!

Молимо вас да о овој истини обавестите у својој средини: државнике, научнике, писце, новинаре, академије… И да им скренете пажњу да би била обавеза да се на међународном нивоу покрене научно истраживање о светској писмености, чиме би се то везало за претке Срба (Словена), те би се уклонили фалсификати да су Срби (Словени) описмењени и покрштени тек у 9. столећу Нове ере, „до кад су били варварска племена“!  

Достављамо вам о свему овоме чланак академика Слободана Јарчевића: „И богови су говорили српски“. Под тим именом је Издавач „Мирослав“ објавио књигу.

С поштовањем,

Академик и књижевник Алекса Мрђен,

Председник Академије РС Крајине „Никола Тесла“

И богови су говорили српски

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић: (Редакцији „Судбине“, по предлогу Д. Мораче)

Професор америчког Универзитета „Санта Барбара“ у Калифорнији, проф. др Иво Вукчевић, објавио je књигу „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У њој пише, да су Срби (Словени) покривали, у Антици, све крајеве Европе и да су творци светске писмености. Скупио је и велики број извора о српској држави у северној Италији у петом столећу после Христа – кад је с политичке карте нестајала Римска Империја. Тад је становништво ових италијанских крајева, поред латинског, користило и свој српски (етрурски) језик, који је, у географским именима Италије, оставио дубоког трага – до данас: Милано, Пескара, Трст, Падова, Болоња, Верона, Новара, Нови, Равена…

Због овакве античке распрострањености српског народа у Европи, остајали су свукуд српски натписи и српски споменици, па и српски календар, по којем је ова 2012. година, 7520. година.  Српски календар и ово присуство Срба у целој Европи, упућују на обавезу уважавања српског језика, јер су научници, без тешкоћа, читали (помоћу савременог српског и других словенских језика) записе из Лепенског вира (старе око 7000 година), из Винче (нешто млађе), из Етрурије (из другог миленијума пре Христа), из Пруске (неколико стотина година пре Христа), из Мале Азије (други миленијум пре Христа) и са Крита (два миленијума пре Христа). А кад су овакви закључци најпознатијих научника света, онда није чудо што овај чланак у нашем часопису носи име: И БОГОВИ СУ ГОВОРИЛИ СРПСКИ ЈЕЗИК.

Проф. др Иво Вукчевић је одбацио могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби – или: Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Његов закључак о античком становништву Балкана и о Словенима у искону – пружа податке о Србима на европском континенту:

„Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:

1) ‘Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;

2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ‘Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;

3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди; …

7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су се данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…

11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ‘Срби’, користили изворни носиоци“.[1]

Венети, Етрурци

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

И многи други савремени истраживачи упозоравају (ових година), да стари историјски извори спомињу у Европи Србе – понекад под другим именима, која бисмо могли означити завичајним, или племенским: Венди, Венети, Далмати, Трибали, Илири, Дачани, Трачани, како то наводи и католички свештеник са Хвара, Винко Прибојевић, у 16. столећу…[2] а завичајна имена и данас красе преостале Србе, па се радије зову завичајно, него национално: Србијанац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Босанац, Далматинац, Македонац, Славонац, Војвођанин, Црногорац… Ево, како значајан податак грчког историчара, Апијана из Александрије, о Србима у Далмацији, Херцеговини, Србији и другим крајевима на Балкану, објашњава један од трагалаца за исконским српским коренима на Балкану, Илија Петровић, из српског племена Куча – у Црној Гори:

Етрурци

Књига писана етрурским језиком; фото: www.oldest.org

„Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ‘област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ‘род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’. Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ‘Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, например, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ‘Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су: да су Срби оно што су и Трибали…“.[1]

Трибали

Трибали

А да су Срби били становници Западне Европе, посебно Немачке, то потврђују текстови на камену, зидовима, оружју, керамици… крило се, да су писани на старом српском (словенском) језику. Све их је прочитао, нeдавно, руски истраживач старина, Генадиј С. Грињевич и то објавио у књизи: „Прасловенска писменост“, Москва, „Летопис“, 1999. године. Њоме је уклонио сваку недоумицу – текстове у Западној Европи, пре Христа, написао је народ који је говорио српским (словенским) језиком. То откриће је помогло руским лингвистима и историчарима, па су приступили даљим истраживањима. У Санкт Петербургу је (2008, на Међународном конгресу историчара) прочитано неколико реферата, написаних захваљујући открићима Грињевича. Овог ученог Руса, нису завеле европске научне тврдње, да су творци писмености били: Египћани, Грци, Сумерци, Индуси, Кинези, итд. Пошао је од једноставног закључка – да је то један од ових народа, онда би се мноштво текстова писаних рунама у Западној Европи могло читати помоћу језика тог народа. Но, то није полазило за руком ниједном Европљанину – последњих хиљаду година. Грињевич је дешифровао то тајанствено писмо на најједноставнији начин – користио је свој руски језик. За европске научнике је рекао да нису могли прочитати руне, јер их је заслепио евроцентризам. У свом истраживању су користили само старолатински и старогрчки језик. Није им помогао ни стари језик Јевреја, а узалуд су покушавали – да руне прочитају помоћу младих европских језика: енглеског, немачког, француског… Антички записи се могу читати само помоћу српског и осталих словенских језика, па није никакво претеривање тврдити, да су и богови у Антици говорили српски.

Грињевич је један од ретких руских научника који признаје да су најстарија имена за Словене: Сораби, Сурби, Сабри, Сибри… од којих потиче и име руске северне области: Сибира. Ту се потпуно слаже са српским истраживачима: др Јованом И. Деретићем, Милошем Милојевићем, др Олгом Луковић-Пјановић и другима.

На Конгресу у Санкт Петербургу је потврђено да су Срби староседеоци и Немачке. О томе је изричито написао закључак проф. др Иво Вукчевић:

„Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су себе називали Србима и једино Србима. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су своју земљу звали Србијом. Од прадавних времена, све до данас, Срби Германије су свој језик звали српски, или сербска реч“. 

На Међународном конгресу историчара у Санкт Петербургу (2008) италијански историчар Ђанкарло Тицијано Томецоли је прочитао реферат: „Подаци о раном словенском присуству на Криту“.[1] У првим реченицама, отклонио је сваку сумњу у словенско староседелаштво на Балкану. Изричито је прочитао:

„Такозвани касни долазак Словена у Европу је тотална бесмислица. То мора бити замењено чињеницом – да су Словени у палеолитику били становници Југо-источне Европе“.

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Чудио се да историографија Европе не потврђује да су Словени били на Балкану у Антици. Рекао је да су сви топоними и хидроними из тог времена на Балкану словенски. Цитирао је више европских историчара, који су утврдили да су Трачани, Илири и Пелазги словенска племена. Додао је – ово су три гране истоветног етноса, користили су један језик и често су називани и другим именима. Рекао је да треба подразумевати словенско становништво и кад се спомињу земље: Тракија, Скитија и Илирија. После овога, прочитао је нешто што је изненадило све учеснике и слушаоце:

„Археолошки налази потврђују, да су Крит насељавали балкански становници – из Тракије, Скитије и Илирије и да је то обављено у 3. и 2. миленијуму пре Христа“.

После тога је изнео још невероватнију тврдњу (таква је ако је упоредимо с подацима у званичној историографији Словена) – да је линеарно А писмо с Крита словенско. За линеарно Б писмо на Криту, у 3. и 2. столећу пре Христа, каже, такође, да је словенско. За главни град Крита је рекао да му име (Кносос) нема значење у грчком језику и да оно потиче из словенског језика.

Борба Илира и Римљана

Ђанкарло Тицијано Томецоли је показао на филмском платну златну плочу с писмом – за које се дуго тврдило да је нечитљиво. Прочитано је – писано је словенским језиком. Ево превода на савремени српски језик:

„Ареју, главару, првом (или, старијем) сину поштеног Ајака“.

Реч „поштени“ је у том старом запису истоветна као и данас. „Старији“ је обележен речју „ситарке“, а то је веома блиско данашњој речи у руском: „старик“. Иначе, Ђанкарло каже да је у првом падежу та трачка реч гласила: „стари“. „Син“ је обележен речју „кето“, што је скоро истоветно старобугарској речи за „дете“ – „кедо“. То је у савременом српском језику „чедо“. Критско лично име „Ајак“ је, каже Тицијано Томецоли, од речи „јак“ – присутна у српском и другим словенским језицима. За име „Ареј“, наводи да је то старији облик имена – касније ће гласити „Јареј“. Творен је према старом словенском богу рата – „Јароста“, „Јарило“, „Јаро“, „Јаромир“, „Јарослав“, „Јаровит“.

Ахил и Патрокло

Ахил и Патрокло, Античка посуда из берлинског музеја

Ђанкарло Тицијано Томецоли је истакао да се сви текстови с Крита, без обзира да ли су писани на камену, оружју, посуђу или тканини, могу читати само помоћу словенских језика и никако помоћу грчког, латинског или јеврејског језика. Он закључује, да су, у претходним миленијумима, Крит насељавали људи различите етничке припадности, али да су Трачани (Словени) били владајући слој. Наводи, да су шпански и македонски стручњаци за древну историју закључили 2001. године – стари Крићани су били сроднији Словенима Македоније, него Грцима. Томецоли је закључио, да је Минојска држава на Криту (основана 2000 година пре Нове ере) словенска, а не грчка – како то пише у историографији свих земаља света. И на Криту се говорио српски језик, па су богови, тада, кад је био Тројански рат, могли с Ахилом и Хектором говорити само српским језиком. А поред језичких текстова, на Криту је нађена и керамика с ликом Ахила. На његовој одећи су били урезани знаци данашњег српског грба – крст са четири оцила. А у старим записима пише, да је Ахил јахао коња „Шарца“, као и Краљевић Марко и да је волео гусле, које су српски инструмент.

Скадар

Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија

Богови су, у Тројанском рату (а Скадар је био Троја, или Илиј), могли да говоре, како рекосмо – с Ахилом и Хектором, само српским језиком (13. столеће пре Нове ере). Грчки је развијен тек по грчком доласку у Европу – 8. столеће пре Нове ере. У Италији се говорио у Антици етрурски (српски) језик, а латински се почео развијати тек од 6. столећа пре Нове ере. Других језика у Европи и на Средоземљу (осим српског – словенског) није било. Да бисмо се у то уверили, погледајмо како су и када творени (боље је рећи, склепани) савремени европски језици. Пише у енциклопедијама:

1.     Португалски језик:

„Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарног латинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи – као шпански ријечник – нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи“.

2.     Шпански језик:

„Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуострва, почео ширити путем администрације, војске и колонизације и још од другог столећа Старе ере, те потпуно потиснуо старије ‘иберске’ језике“.

3.     Француски језик:

„Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике“.

4.     Енглески језик:

„Германски језик с много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току 15. и 16. столећа. За викиншких инвазија (9-11. столеће), енглески језик долази под снажни утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје послије битке код Хастинга (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У 13. и 14. столећу, продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у 14. и 15. столећу), књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара“.

***

И тако, ови и други европски језици су закаснили, да би њима говорили богови с Ахилом и Хектором – у време Тројанског рата. Тад се говорило само српским језиком – у Европи и деловима Азије.

Београд, 9. 5. 7520 (2012)

Украс 1

Напомене:

[1] Проф. др Иво Вукчевић: „Словенска Германија“, Београд, „Пешић и синови“, 2007, стр. 78.

[1] Прибојевић, фра Винко: „О подријетлу и слави Славена“, Загреб, „Народне новине“ и „Golden Marketing“, 1997.

[1] Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“, Нови Сад, ауторово издање, 2009, стр. 51-60.

[1] Лењинградски државни универзитет „А. С. Пушкин“, Санкт-Петербург: „Докириловскаја славјанскаја писменост и дохристијанска славјанскаја култура“, први том, стр. 337.

 

Плочник – прошлост уживо: неолитска колевка металургије реконструисана у музеј на отвореном

Плочник је археолошко налазиште у Топлици, насеље Винчанске културе која је крајем VI и почетком V миленијума старе ере захватала подручје данашње Србије, источне Босне, северне Македоније, западне Бугарске, југозападне Румуније и јужне Мађарске. Једна географија, народ који живи на сличан начин… Плочник припада Винчанској култури, млађем неолиту и млађа фаза ове културе је по њему названа Винча-Плочник, за разлику од старије, Винча-Тордош.
Плочник

Плочник; фото: Википедија/Sindjic

Истраживања

Археолошко налазиште Плочник је откривено далеке 1927. године, приликом копања усека за железничку пругу Ниш-Куршумлија, на 47. километру, идући од Ниша на запад. Том приликом је откривена знатна количина археолошког материјала: уломака посуда од печене земље, камених алатки, статуета, бакарних алатки… Четири сандука археолошког материјала је Управа железница послала Народном музеју у Београду и, како се радило о изузетно занимљивом налазу, већ следеће године је Миодраг Грбић, археолог, обавио прва заштитна истраживања на локалитету. Оно што је Грбић открио и објавио у књизи на немачком језику, позиционирало је Плочник међу најзначајније праисторијске локалитете на археолошкој мапи Европе и тако је до данас.

Плочник припада Винчанској култури, млађем неолиту и млађа фаза ове културе је по њему названа Винча-Плочник, за разлику од старије, Винча- Тордош.

Шездесетих година прошлога века ископавања је током десетак година водила Блаженка Сталио из Народног музеја Београд. Откривен је сјајан археолошки материјал који је потврдио значај налазишта. Оно што је Плочник чинило другачијим од класичних неолитских налазишта јесте велика количина бакарних артефаката-масивних алатки и неколико дивних комада накита нађених на терену. Сматрало се да су то оставе, укопи из каснијих времена (?)…

Плочник

Плочник; Фото: Народни музеј

Последња кампања истраживања започета 1996, коју су водили Душан Шљивар (Народни музеј Београд) и Јулка Кузмановић-Цветковић (Народни музеј Топлице), под будним оком академика Борислава Јовановића, имала је за циљ да разјасни металуршки аспект Плочника и да потврди почетке металургије у Винчанској култури. Налази длета на подовима кућа, делови инсталација за топљење и делови пећи су нас уверили да су почеци металургије бакра заиста ту, у Плочнику, у Србији. На локалитету Беловоде крај Петровца на Млави (налазишту исте старости и исте културе) је откривена бакарна згура и колегиница Миљана Радивојевић је на УКЛ универзитету у Лондону обавила потребне анализе које су нас учврстиле у уверењу да заиста имамо најстарију металургију у овом делу света.

Коначно, 2012. је започет трогодишњи пројекат “Металургија у Евроазији: еволуција, организација и коришћење раног метала на Балкану” финансиран од стране АХРЦ организације из Велике Британије. Народном музеју из Београда и Народном музеју Топлице придружио се интернационални тим УКЛ универзитета из Лондона под руководством Тила Ререна…

Шта заправо знамо о Плочнику?

После готово 90 година од открића Плочника, после озбиљних археолошких истраживања, још увек је више питања него одговора. Камен и глина су били очигледно лако доступни материјали. Од камена су израђиване секире најразличитијих облика, длета, од кремена су рађени ножићи за сечење, стругачи, од глине посуде најразличитијих облика, од прилично грубих посуда за кување и складиштење хране, до најфинијих, високо полираних посуда за изношење хране на трпезу. Од глине су израђивали и прелепе статуете од којих неке представљају изузетне уметничке радове.

Становници Плочника су научили да топе руду бакра и лију масивне алатке, научили су да контролишу ватру.

Фасцинантно је како су овладали различитим вештинама и како су, на неки начин, загосподарили природом. Научили су да узгајају житарице, припитомили су животиње, могли су да живе у насељима која трају јер нису морали да непрестано јуре храну. Могли су да живе у надземним кућама, да обедују за трпезом која и јесте тековина неолита, да имају више деце коју су могли да прехране. Научили су како да од руде бакра истопе метал и направе алатке што је била истинска технолошка револуција, започело је метално доба у коме и данас живимо, бакар је свуда око нас. Истраживања су показала да је то била напредна цивилизација која је прошла кроз “неолитску револуцију”.

Оно што не знамо је, рецимо, како су изгледали становници Плочника. Још увек није пронађена ни једна некропола, мало их је откривених и на подручју Србије. Можда фигурине које су израђивали представљају заправо становнице и, знатно ређе, становнике Плочника. Моделоване су младе и витке девојке у мини сукњама, неке од њих имају тетоваже, бојена лица, дуге хаљине, на основу чега закључујемо да су желели да изгледају лепо, да су Винчанке “терале моду”. Кад је 2008. године Горица Пејаковић, по статуетама, направила одећу од коже и лана, у њој су девојке заличиле на данашње.

Како представити неолит, не само предмете, као дочарати живот у неолиту?

Археолошко налазиште живи током истраживања, знатижељници су у прилици да виде оно што се проналази и о чему се, у последње време, гласно говори у медијима. А кад се кампања заврши, материјал иде у музеје, на обраду, сонде се затрпају, локалитети се поново претварају у ливаде и њиве, где се на површини пронађе тек по који фрагмент керамичких посуда. Кад и доспеју у музејске витрине, предмети су углавном изложени без контекста тако да је тешко представити чему служе, шта представљају.

Плочник

Госпођица са дред фризуром, Плочник; Фото: Народни музеј

Кад је у питању Плочник, у Народном музеју Топлице је почетком овога века кренула иницијатива да се на самом локалитету формира музеј, за почетак у напуштеној згради железничке станице. Потрајало је од првих корака до почетка реализације. Најпре је од “Железница Србије” изнајмљена напуштена зграда, “двојна стражара” у којој су некад становали железничари. Потом је године 2009. започето рашчишћавање терена око зграде, а на ливади, крај надвожњака, тамо где су откривани први налази, обновљено мало неолитско насеље са репликама пет кућа. Извукли смо неолит на површину и покушали да га оживимо. Наш пројекат се зове “Плочник-прошлост уживо”, аутор пројекта је Јулка Кузмановић Цветковић, главни архитекта и надзорник радова је Милан Радовановић, у том моменту тек свршени студент архитектуре, грађевински пројекат потписује Бојана Вукадиновић. Од самог почетка реализације, партнер Музеју Топлице је била АД “Планинка”, фирма која се бави туризмом у Топлици и чије је руководство у старту умело да препозна значај и туристички потенцијал идеје.

Постојала су реконструисана неолитска насеља у окружењу, у Тузли, крај Скопља насеље Тумба Маџари, крај Охридског језера у Заливу костију су реконструисане сојенице. Ми смо желели исто то, само мало другачије, жив музеј у коме није прво упозорење: говори тихо и не пипај ништа! Ми смо желели да посетилац који прође кроз капију уђе у неолит.

Свака од наших кућа је добила посебну намену. Све су, наравно, рађене од плетера с конструкцијом од дрвених греда, облепљене блатом и покривене трском, потпуно природно и аутентично – сви материјали су из непосредног окружења. Али су у куће смештени станари који се баве различитим занатима. Тако у кући ткаље Разуменке (имена су наравно савремена) стоји реплика неолитског разбоја на коме се тка, има тамо и неопране и опране и испредене вуне, има и кучине, требало би и лана. У неолиту се итекако ткало, налажени су отисци тканина на керамици, виде се представе тананих блуза и хаљина на фигуринама.

Керамичарка Весна израђује посуде од глине, суши их испред куће и пече на отвореном огњишту у дворишту. У кући има реконструисану калотасту пећ у којој може да пече хлеб, тај хлеб од целог зрна жита нудимо посетиоцима. Наши гости могу да помогну у млевењу жита на каменом жрвњу, да месе заједно с нама, да осете мирис тек печеног хлеба. Могу и да узму комад глине и покушају да направе посуду, онако како је рађено и пре 7000 година, без грнчарског витла. Мајстор Радиша је задужен за израду алатки, ковач Радивоје контролише производњу метала.

Задруга је највећа кућа у којој се одвија друштвени живот, седељке, дискусије.

Постоји, наравно, мала класична поставка са историјатом истраживања, за оне који воле да знају све.

Оно што је свакако најзанимљивије у Плочнику јесте топљење руде. Од како смо 2013. у оквиру истраживања с британским (интернационалним) тимом извели експеримент топљења а који је дизајнирала колегиница Миљана Радивојевић, тада са УКЛ универзитета Лондон, којим смо доказали и показали како се у неолиту топила руда, експеримент можемо да изведемо за и посетиоце, а они чак могу да учествују у том магичном чину.

Руда се топи у малим јамама облепљеним глином, на ватри од дрва и ћумура, уз константно додавање ваздуха. У праисторији су за то коришћене дуге цеви од зове са облогом од глине на крајевима, како се дуваљка не би запалила. Уз ватру је обично шест “дувача” дувају један по један а ритам одређује бубњар. То је у праисторији био магични чин претварања тиркизно плаве руде малахита у сјајне капљице бакра, праћен игром и песмом. Топљење је поготово лепо ноћу јер током процеса бакарна руда испушта плаве паре. То је незаборавно искуство посетиоцима који пробају “дување”.

Обновљена неолитска кућа; фото: Етно-културолошки зборник, књига 17

Закључак

Данас у Плочнику можемо да видимо једноставност и склад. Људи су у неолиту живели у скромним условима а радили сјајне, за нас невероватне ствари, имали изузетна открића. Живели су у сагласју с природом, узимали колико им је потребно. Имали су породицу, водили рачуна о деци коју су могли да исхране. Путовали су, свакако, мењали ствари које производе за неке друге, које су им потребне а није их било у окружењу. Били су радознали, трагали су за новим и непознатим. У једном моменту је неолитска идила мирнога живота, без ратовања, прекинута. Дошли су дивљаци, однекуда, Плочник је спаљен и на подовима кућа је остало оно што нису могли да понесу са собом. Захваљујући тим остацима, слика о неолиту постаје све јаснија, после сваке сезоне истраживања.

Јулка Кузмановић Цветковић, археолог у Народном музеју Топлице – Прокупље

Извори:

Плочник – прошлост уживо, Етно-културолошки зборник за проучавање културе источне Србије и суседних области књига 17, Сврљиг, 2013, стр. 87-92
Народни музеј у Београду

Како је богиња на трону постала илирска краљица

Богиња на трону, фигурина од теракоте стара 6000 година пронађена је на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године. 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима је тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер и у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића односи је у Приштину. Човић је на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образложио овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије.

Богиња на трону је фигурина од теракоте пронађена на локалитету Предионица, код Приштине, 1956. године за време археолошких радова стручњака београдског Народног музеја, које је предводио кустос Радослав Галовић. Реч је о добро очуваном примерку неолитске ситне пластике винчанске културе (висока 18,5 цм), који је настао четири миленијума пре Христа.

Поверена је тада Музеју Косова и Метохије на чување. Због своје вредности, деценијама је на његовом логотипу као заштитни знак ове институције. У време бомбардовања СР Југославије, 1999. године, она је била део изложбе коју је организовала САНУ „Археолошко благо Косова и Метохије“, тако је након доласка међународних снага на Косово и Метохију остала у београдском Народном музеју, где је требало да буде још кад је пронађена.

Но, убрзо је постала предмет политичких манипулација. Фигурину, 30. маја 2002. године, из Народног музеја у Београду узима тадашњи гувернер Косова и Метохије Михаил Штајнер, у пратњи председника Координационог центра за Косово и Метохију Небојше Човића и помоћника министра за културу Јована Деспотовића и односи у Приштину.

О томе Човић, између осталог, говори на седници Савета безбедности Уједињених нација, 30. јула 2002. године, образлажући овај чин жељом да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о статусу Косова и Метохије. Директор Музеја у Приштини Бранко Јокић и директор Народног музеја у Београду академик Никола Тасић о овом чину нису на адекватан начин известили јавност и надлежне институције чија је дужност чување и заштита свега што је у власништву Републике Србије.

Фигурина је у Приштини дочекана са слављем, уз директан телевизијски пренос, начињена јој је и посебна витрина у холу Музеја Косова у Приштини. Она је искоришћена да потврди тезу албанских археолога да су „Албанци најстарији становници Балкана“ – опипљиви доказ тезе о њиховом наводном илирском пореклу. Тако је одједном постала симбол културног идентитета Албанаца и названа „Илирском краљицом“.

Извор: Википедија