Име властелина Остоје Рајаковића остало је забележено само на једном натпису. И поред тога, садржај његовог надгробног натписа и ликовна представа која се налази уз натпис откривају, или бар наговештају више података о овом властелину него што би се само на основу једног историјског остатка могло очекивати.
Црква Богородице Первилепте у Охриду, у којој је сахрањен Остоја Рајаковић; фото: Википедија
Надгробни натпис Остоје Рајаковића налази се уз надгробну фреску у аркосолију нартекса цркве Богородице Перивлепте у Охриду (данас Св. Климент). Он гласи: „Престави се раб божии Остоја Рајаковић, погуслом Угарчик и суродник кралиа Марка, зет жупана Ропе, лето 1379, месеца октомвриа и…“ Још је Константин Јиречек, на основу овог натписа, Остоју Рајаковића повезао са Угарчићима, породицом из Невесиња и Љубомира. Према сачуваним подацима у дубровачким документима Угарчићи се спомињу као власи у Љубомиру.
Остоја Рајаковић је вероватно у ове крајеве дошао још у доба Царства. Претпоставља се да је био један од припадника хумско-требињске властеле која је добијала поседе у новоосвојеним деловима Македоније у време Душановог ратовања. Не може се утврдити где се налазио Остојин баштински посед, али орођавање са породицом Андрије Гропе, као и место где је сахрањен, упућују на то да је био лоциран у близини Охрида. Веома садржајан натпис повезује овог мистериозног властелина са владарском кућом Мрњавчевића и кућом жупана Андрије Гропе. О врсти сродства са краљем Марком не може се рећи ништа подробније, док натпис експлицитно каже да је био зет жупана Гропе.
Поред овог постојало је и друго тумачење натписа, по коме је за део натписа „погуслом Угарчик“ изведена једна веома духовита, али исконструисана и натегнута хипотеза. Фридрих Реп који је писао о надгробном натпису, извео је закључак да је с обзиром да у натпису уместо Гропа пише Ропа, на исти начин изостављено и једно слово Б испред Угарчић. Уметнувши то слово настало би бугарчић, што би по Репу, Остоју Рајаковића сврстало у интерпретатора бугарштица песама. Израз „погуслом“ Реп је директно довео у везу са гуслама као народним инструментом, чиме би Остоја Рајаковић при том био и гуслар. Даље, у својој расправи, Фридрих Реп даје своје коначно тумачење натписа при чему је Остоја Рајаковић „ein Sanger von Helden lieden zur Gusle“. O произвољности и домишљатости без основе у тумачењу овог натписа беспредметно је даље расправљати.
Остоја Рајаковић пред ликом Бодородице Перивлепте, црква Св. Климента у Охриду; фото: Википедија
Анализи фреске самог Остоје Рајаковића, историчари уметности посветили су у својим истраживањима охридског сликарства доста места. Фреска представља Остоју Рајаковића у молитиви пред ликом Богородице Перивлепте. Упада у очи веома реалистично приказана младолика фигура властелина са израженим индивидуалним карактеристикама портрета, као и начин сликања који је идентичан са сликарском обрадом живе властеле.
Посебна пажња у осликавању портрета поклоњена је ношњи Остоје Рајаковића. На њој су веома заступљени утицаји западњачког начина одевања, иако је властелинска одора у основи скројена по византијском узору. Западни утицаји у ношњи овог властелина могу се тумачити његовим захумским пореклом. Родбинска повезаност са краљем Марком и жупаном Андријом Гропом, после Вукашинове смрти господарем Охрида, издижу Остоју Рајаковића међу најугледније властелине охридске области. С обзиром на Гропино ктиторство храма Богородице Перивлепте у којој је насликана фреска Остоје Рајаковића, може се претпоставити да је он био подложен новом господару Охрида, а родбинском везом чвршће повезан са њим. По гусларским песмама, Остоја је још називан и Грчкић.
Ево шта је о лику Остоје Рајковића забиљежио Станислав Краков у свом пропутовању кроз Стару Србију, о чему је оставио запис у својој књизи “Кроз јужну Србију“, објављеној у Београду 1926. године:
Властелин Остоја Рајаковић
“Један од најлепших и најјаснијих споменика наше прошлости у Охриду, лик српског властелина Остоје Рајаковића, рођака Краљевића Марка, сачуван је у цркви Св. Климента. У нартексу цркве лево у једној ниши стоји још од 14. века на зиду фреска Богородице са малим Христом. Крај Богородице је и лик великаша Рајаковића. Властелин има дуге косе, руке удивљено подигнуте и његова раскошна одежда извежена је белим орловима. Изнад фреске пише: ‘Престави се раб божји Остоја Рајаковић сурдоник Краља Марка, зет жупана Гропе лета 1379. октомбрија 10. Вас же мољу братија моја љубимаја на престоле молите се за ме ко Господу’. Било је у овој цркви још наших споменика, али су их Бугари однели или уништили. Лик властелина Остоје, стоји скривен у тамноме углу, натпис је почађао од многих воштаница, те су га Бугари сматрали за безопасног, ако су га уопште и приметили.“
Литература:
Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века, Београд 2000.
Станислав Краков, Кроз јужну Србију, Београд, 1926.
