Макаме – врхунац арапске средњовековне прозе
Арапска реторичка уметност налази много величанствених израза у макамама (ар. مقامة , место на којем се приповеда), књижевној форми арапске уметничке прозе блиској западној концепцији кратке приче. Макаме као реалистичке цртице, мале сцене или епизоде испричане у римованој прози, представљају врхунац арапске средњовековне уметничке прозе.
- Абу Заид помаже ал-Хариту да врати своју украдену камилу (27. Макама); фото: Википедија
- Абу Зеид пред гувернером Рахбе (10. Макама); фото: Википедија
Када је у посткласичној арапској књижевности сликовита проза, првобитно резервисана за религиозне прилике, постала битан део уметничког стила, у књижевности се појављује мноштво вербалних трикова, шала, загонетки и других краћих форми сличне садржине.
Макама се први пут појавила као главна књижевна форма у 10. веку, израставши из групе прозних жанрова, познатих под заједничким називом адаб. Зачетник жанра је Ахмад Ибн ал-Фарси али се његово ширење и популаризација дешава нешто касније, у време перзијског писца ал-Хамадханија (969–1007.).
Обично постоји 50 неповезаних епизода у којима прерушена скитница доводи наратора у разне затегнуте, срамотне, па чак и насилне околности. Упркос овом серијском злостављању, наратора-наставља да тражи преваранта, фасциниран његовим реторичким умећем.
Током 11. и 12. века, макамат се рецитовао пред окупљеном публиком, најчешће импровизован и улепшан. Као такво, дело није имало потребе за илустрацијама. Међутим, од раног 13. века почела су да се појављују илустрована издања рукописа., којих је до данас сачувано само једанаест примерака.
Публика ових прича била је из елитних и образованих класа, најчешће из реда племића или научника, пошто је Макамат био цењен због нијансиране поезије и избора језика, а не због илустрација рукописа.
Популарност жанра брзо се проширила на Исток. где се појављују верзије на перзијском, хебрејском и сиријском. Најближи европски књижевни еквивалент макама је пикарски роман, чији се настанак у Шпанији повезује управо са макамама. Наиме од 13. века макаме су популарне у Андалузији, одакле се шире по Иберијском полуострву и јужној Француској. Остатак Европе макаме је упознао тек када су се појавили први латински преводи у 17. веку.
- Сцена скупа која приказује џамију са разним животињама.: фото: Википедија
- Могући приказ ал-Харирија; фото: Википедија
Ал-Харири
Духовни поглавар у Басри, књижевник, граматичар и најбољи арапски реторичар Абу Мухамед ал Касим ибн Али ал-Харири (1054–1122) написао је педесет макама (مقامات, Састанци), које говоре о авантурама Абу Заида из Сарујија, града у северној Сирији. Приповедач је ал-Харит, лаковерни трговачки путник.
Ал-Хариријев Макамат се састоји од 50 анегдота, које је Абу Зејд повезао са Ал-Харитом за којег се сматра да је приповедач дела. Абу Зејд је луталица и варалица са самопоуздањем који је у стању да преживи користећи своје лукавштине и своју елоквенцију. У делу се у великој мери користи језик којим говоре пустињски Арапи – његови идиоми, пословице и суптилни изрази.
Свака од макама насловљена је именом једног од педесет ондашњих муслиманских градова. Карактерише их језичка профињеност, велики песнички дар изражен кроз обиље двосмислености, асонанци, алитерација, палиндрома и других игара речи, као и нагле промене – од озбиљности до шале, од сировости до узвишености.
Ал-Харири је у Макамату испољио веома велику књижевну вештину. У једној маками, познатој као „преокрет“, реченице се могу читати обрнуто, дајући сваком одломку супротно значење. У 26. маками, познатој као „Пегави”, протагониста саставља „пегаво слово” у коме се лик са тачком смењује са ликом без тачке. У одломку који је ал-Харири додао верзији свог Макамата, он наводи разне технике:
Језик, озбиљан и лаган, драгуљи елоквенције, стихови из Кур’ана, биране метафоре, арапске пословице, граматичке загонетке, двострука значења речи, говора и забавних шала.
Сви рукописи, као и новија штампана издања макама украшавани су, по правилу, са по стотињак илустрација. Хариријеве приче биле су дубоко укорењене у простом арапском свету јер реално описују средњовековни начин живота и обичаје. Његов рад је био високо цењен и опонашан на истоку, код Сиријаца и Хебреја, и код муслимана у Индији.
Више од осам векова Хариријев Макамат сматран је највећим благом у Арапској књижевности после Курана и преисламских поетских канона.
Далибор Дрекић
Сродни чланци:
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.