Глобализам

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Milo%C5%A1_Crnjanski.JPG

Милош Црњански на слици Петра Омчикуса; фото: Википедија

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

Сродне објаве:

Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема
Милош Црњански: Наш салонски комунизам
Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место
Милош Црњански – Наш Темишвар

Поводом цензуре од стране Фејсбука и Јутјуба

Због све већих и очигледнијих проблема са контролом и цензурисањем садржаја од стране Фејсбука, због њихових произвољних процена, нејасно образложених укидања садржаја, најављујемо могућност гашења страница и група на друштвеној мрежи фејсбук.

Фејсбук цензура

фото: Србин Инфо

Сетимо се блокирања профила и страница због слика Радована Караџића, Ратка Младића, Амфилохија Радовића, Фреске Бели Анђео (Под заштитом УНИЦЕФ-а), Страдања Срба у Другом светксом ратуполитичких и геополитичких садржаја историјских садржаја, уметничких дела као и бројних других примера у којима Фејсбук залази у цензуру корисника засновану на осетљивим политичким, идеолошким, верским, националним и другим друштвеним мотивима. 

Веома често су у питању била блокирања налога или са израженим патриотским карактером (када је у питању регионална цензура) или због садржаја који опонира западним глобалистичким, мултинационалним, политичким и другим организацијама (када је у питању глобална цензура). 

При томе, цензура се не огледа само у уклањању садржаја и блокирању профила и страница, него одређени вид цензуре можемо да уочимо и у фејсбуковој политици промовисања тј. непромовисања одређеног садржаја.

Недавно је једну вест из Вечерњих Новости која се односи на нови закон о заштити ћирилице фејсбук уклонио из групе Расен као непожељну. Шта има непожељно у тој вести можете да процените сами. Након уложене жалбе вест је враћена, али су чланови групе били одређено време ускраћени да виде и прочитају ову вест.

Фејсбук цензура Фејсбук цензура

КО БРАНИ СРБЕ – ЛЕТИ СА ФЕЈСБУКА

Најновија „жртва“ цензуре постао познати аутор, новинар и борац за људска права, уједно и велики пријатељ Срба, Јирген Елзесер

У јануару ове године Фејсбук је најавио строжу цензуру вести чије резултате можете да видите у недавном догађају приказаном у прилогу који смо поставили на крају овог текста: Фејсбук, Јутјуб и Епл су угасили канале Алекса Џонса.

У јавним обраћањима представници Фејсбука цензуру скривају иза већ познатих флоскула борбе против лажних вести и говора мржње. Али могли смо и сами небројено пута да се уверимо да њихова селективност показује сасвим друге намере

Недавно је са фејсбука избрисано 70 налога и 138 страница руске агенције за истраживање интернета ИРА, а нешто раније на удару Гугла били су руски медији Спутњик и Раша тудејКремљ верује да мере Фејсбука којим је блокирано више руских медија на Фејсбуку представља цензуру, изјавио је портпарол руског председника Дмитриј Песков.

Колике су размере цензуре данас, а какве ће бити ускоро најавили су недавно представници Фејсбука, Твитера и Јутјуба пред Комитетом за трговину, науку и транспорт Сената САД. Моника Бикерт, шеф Управе за глобалну политику Фејсбука, рекла је сенаторима да је Фејсбук запослио тим од 10 000 људи, од којих њих 7 500 „процењује потенцијално кршење Фејсбукове политике садржаја“, што је тим којег „ћемо до краја 2018. године више него удвостручити“. Фејсбуков „предан послу контратерористички тим“ је сачињен од „некадашњих обавештајаца, полицајаца и тужилаца који су радили у области контратероризма“. 

Узгред да поменемо како је фејсбук друштвена мрежа која на основу корисника зарађује огромне своте новца, а да широком кругу корисника заузврат не нуди било какву озбиљнију могућност да учествују у расподели ове добити. Уместо тога ова друштвена мрежа прибегава цензури садржаја корисника, при чему се та цензура, према овде приложеним информацијама и реаговањима, показује као селективна. 

Уколико се глобална и регионална цензура садржаја на фејсбуку настави бићемо принуђени да наше активности додатно преусмеримо на друге друштвене мреже, на којима и данас постојимо – пре свих на руске друштвене мреже ВКонтакте и Однокласники.

Фејсбук странице и група на које се деле објаве портала Расен

Фејсбук страница Расен

Фејсбук страница Расен

Фејсбук страница Расен Београд

Фејсбук страница Расен Београд

Фејсбук страница Расен Бањалука

Фејсбук страница Расен Бањалука

Фејсбук страница Расен Расејање

Фејсбук страница Расен Расејање

Краткословље

Фејсбук страница Краткословље

Фејсбук страница Свет палиндрома

Фејсбук страница Свет палиндрома

Фејсбук страница Сатирање

Фејсбук страница Сатирање

Расен група

Расен група

Пратите објаве директно на сајту

Пре свега, позивамо вас да постанете читалац наше странице и тако директно, без посредника у виду друштвене мреже будете обавештавани о свим новим објавама. То можете да учините на два начина:

1. тако што ћете се регистровати као читалац интернет странице Расен у одељку – почетак

2. тако што ћете се регистровати за примање обавештења путем и-мејла смештеном при врху десне колоне на страници:

Примајте обавештења путем и-мејла

Примајте обавештења путем и-мејла

У вези са тим можете да прочитате и наша правила о приватности.

У наставку вам прилажемо адресе профила, страница и група оних друштвених мрежа на којима делимо наше објаве. (Довољно је да притиснете сличицу мреже и бићете на њу преусмерени у новом прозору):

ВКонтакте страница и заједница

Вконтакте страница

Вконтакте страница

Вконтакте група

Вконтакте група

Однокласники профил и заједница

Однокласники профил

Однокласники профил

Однокласники група

Однокласники група

Твитер профил

Твитер

Јутјуб канал

Јутјуб канал

Јутјуб канал

Тамблер, Инстаграм, Пинтерест и Линкедин страница

Јутјуб канал

Тамблер

Тамблер

Инстаграм

Инстаграм

Пинтерест

Пинтерест

Линкедин

Линкедин страница

Краткословље – Постаните читалац наше странице за кратке књижевне форме:

Краткословље

Интернет страница Краткословље

На основу свих информација до којих смо дошли (део њих смо вам представили у овом чланку) закључили смо да постоје назнаке које упућују на намеру завођења регионалне и глобалне цензуре на друштвеној мрежи Фејсбук. Због тога вас позивамо да пратите наше објаве директно као читалац портала (примајући обавештења путем и-мејла) и на другим друштвеним мрежама, посебно на оним на којима још увек нема таквих назнака.

Уколико имате профил на некој од наведених друштвених мрежа почните на њој да пратите страницу Расен или се прикључите Расеновој заједници. Уколико још увек немате профил, размислите о томе да га отворите и тако избегнете цензуру коју фејсбук најављује још од јануара ове године. Притиском на било коју од горе постављених слика друштвених мрежа долазите на профиле, странице и групе портала Расен на тим мрежама.

У прилогу који смо поставили можете да погледате како су и зашто су Фејсбук, Јутјуб и Епл недавно угасили канале Алекса Џонса.

 

Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде – ратови и страх

Овај интервју са професором Ноамом Чомским, који доносимо ниже у нашем слободном преводу са енглеског, обавио је Давид Барсамиан, оснивач и директор Алтернативног радија у САД. Ми смо га нашли на Интернету под оригиналним насловом „Колатерални језик“, 24.7.2003.

* * *

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је професор на Катедри лингвистике и филозофије на Масачусет институту. Аутор је многих књига – његове последње су: Сила терор и средњеисточне илузије, а књига о 11. септембру је међународни бестселер.
Ноам Чомски

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Барсамиан: Последњих година су Пентагон а после и медији усвојили израз „колатерална штета“ да објасне узгредну смрт цивила. То говори о употреби језика у обликовању и стварању људског разумевања догађаја.

Чомски: То је старо колико и историја. Нема много заједничког са језиком. Језик је средство људског међуодноса и комуницирања, па природно, и средство комуницирања идејне позадине догађаја. Али важније је да се овде језик употребљава у покушају да се обликују ставови и мишљења и постигне конформизам и послушност. Не изненађује да је ово настало у демократскијим друштвима.

Прво организовано министарство пропаганде названо Министарство за информације, било је у Британији за време Првог светског рата. Задатак му је био, како сами кажу, да се контролише свест света. Оно што их је нарочито интересовало била је свест Америке, свест америчких интелектуалаца. Мислили су да ако убеде америчке интелектуалце у племенитост британског ратног подухвата, амерички интелектуалци би могли успети да натерају у основи пацифистички расположено становништво Сједињених Држава, које с правом није желело да било шта има са европским ратовима, у психозу фанатизма и хистерије, која ће их одвести да се прикључе рату. Британији је била потребна подршка САД па је британско Министарство информација првенствено циљало на америчко јавно мњење и његове лидере.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Вилсонова адмиристрација је реаговала стварањем прве државне пропагандне агенције овде назване Комитет јавног информисања. Комитет је био брилијантно успешан, углавном са либералним америчким интелектуалцима, људима из круга Johna Dewey, који су стварно били поносни на чињеницу да је први пут у историји, према њиховом схватању, створен ратни фанатизам, не од стране војних лидера и политичара, већ од одговорнијих и озбиљнијих чланова друштвене заједнице, наиме размишљених инелектуалаца. А они и јесу организовали пропаганду која је у току од неколико месеци успела да окрене релативно мирољубиво становништво у запенушене анти-немачке фанатике који су хтели да разоре све што је немачко. Дошло се до ситуације да Бостонски синфонијски оркестар није могао да свира Баха. Земља је била у хистерији.

Вилсонова пропагандна агенција је имала људе као Edward Bernays-a који је постао гуру ПР индустрије за јавну рекламу и Walter Lippmann-a, водећег јавног интелектуалца у 20. веку и најпоштованије личности у медијима. Они су се широко користили својим искуством. Ако погледате њихово писање 1920-их година, видећете да кажу: научили смо из овога (искуства са агенцијом) да је могуће контролисати јавно мњење, понашање и мишљења. Овде је Lippmann рекао: „Можемо да произведемо сагласност средствима пропаганде“. А Bernays dodao: „Интелигентнији чланови друштвене заједнице могу да натерају становништво на све што желе“ помоћу онога што је назвао „инжињерством сагласности“. А то је „суштина демократије“, рекао је.

Ово је такође одвело подизању индустрије за јавне односе (ПР). Занимљиво је погледати на 1920-е године када је отпочела. Ово је период Taylorism-a у индустрији, када су радници тренирани да постану роботи, код којих је сваки покрет контролисан. Створио је врло ефикасну индустрију са људским бићима претвореним у аутомате. Бољшевици су тиме, такође, били врло импресионирани. Покушали су да то имитирају. У ствари, покушано је то свуда у свету. Али су експерти контроле мисли схватили да је не само могуће имати контролу „на послу“ већ исто тако и контролу „ван посла“. То је њихов израз.  Контролисати их „ван посла“ стварањем филозофије безнађа и узалудности, упућујући људе на површне ствари живота, као помодарску куповину и консумацију, а у основи – држећи их подаље од нас, да нам не сметају. Пустимо људе који треба да воде ствари да то чине без мешања масе становништва, која нема ништа да тражи на јавној сцени. Из тога се развила огромна индустрија која се простире од рекламе до универзитета, сви врло савесно посвећени схватању да се ставови, понашања и мишљења морају контролисати, јер је иначе народ исувише опасан.

Нарочито је упечтаљиво да се ово развило у демократскијим друштвима. Покушали су ово да копирају у Немачкој и бољшевичкој Русији, Јужној Африци и другде. Али је то увек остао сасвим изразито углавном амерички модел. Постоји добар разлог томе. Ако контролишеш свет силом, није тако важно шта он мисли и осећа. Али ако изгубиш способност да контолишеш народ силом, постоји већа потреба да контролишеш његово понашања и мишљења.

Тако стижемо до данашњице. Али данас јавност неће више да прими државне пропагандне агенције, па је и Реганова канцеларија јавне дипломатије, проглашена незаконитом, морала да наступи околишним путем. Оно што је узело њихово место биле су приватне тираније, стварно, системи великих корпорација, који играју улогу контроле мишљења и понашања, не добијајући наређења од владе, мада природно тесно повезани са њом. То је наш савремени систем. Врло самосвестан. Не морате много да нагађате шта они раде, јер су довољно љубазни да вам у својим индустријским публикацијама и академској литератури то кажу.

Тако кренете, рецимо, у 1930-е године, можда једном оснивачу великог дела модерне политичке науке. либерални Вилсонијанац, Harold Lasswell, написао је 1933. чланак насловљен „Пропаганда“ у Енциклопедији друштвених наука, обимно дело, у коме је била порука (а све ово је тачан цитат): „Ми не треба да подлежемо демократском догматизму да су људи најбољи познаваоци сопствених интереса.“ Они то нису – ми смо. И пошто су људи сувише глупи и незналице да схвате свој најбољи интерес, за њихово сопствено добро – а пошто смо ми велики хуманисти – ми смо принуђени да их маргинализујемо и контролишемо. Најбољи начин је пропаганда. Нема ничег негативног у пропаганди, рекао је. Она је неутрална као и ручка на пумпи. Можете да је употребите за добро или за зло. А пошто смо ми племенити и дивни људи, ми ћемо је употребити за добро, да обезбедимо да глупе и игнорантне масе остану маргинализоване и раздвојене од било какве могућности одлучивања.

Лењинска доктрина је скоро иста. Обе су врло блиске сличности. Нацисти су је такође прихватили. Ако читате Mein Kampf, Хитлер је био врло импресиониран англо-америчком пропагандом. Он је тврдио, не без разлога, да је она добила Први светски рат и заветује се да ће у следећој рунди Немачка бити такође спремна и развити свој пропагандни систем моделиран према овом у демократијама. Руси су га такође пробали, али је био исувише сиров да би био успешан. Јужна Африка га је употребила. И други све до данашњег дана. Али је он најизразитији у Сједињеним Државама јер је то најслободније и демократскије друштво, па је стога и много више потребно да се контролишу поступци и мишљења.

Демократија се доводи бомбама

Можете то читати у Њујорк Тајмсу. Они су објавили занимљив чланак о Carl Rove-u, менаџеру председника (Буша) у ствари његовом инструктору, човеку који га учи шта да каже и ради. Чланак описује шта Carl Rove сада ради. Он није био директно умешан у планирање рата, али није био ни сам Буш. Рат је био у рукама других. Али његов циљ је да председника представи као моћног ратног лидера са оком на следећим председничким изборима, тако да републиканци могу да прогурају свој домаћи програм. И то је оно на шта се Rove концентрише, тј. смањење такса – они кажу због економије – а мисле на смањење такса за богате и друге програме које он није хтео да помене, који су скројени да користе врло малом сектору врло богатих и привилегованих, а са лошим последицама за гро становништва. Али много значајније – што није поменуто у чланку – јесте да се разори институцијална основа система социјалне помоћи; покушај да се елиминишу ствари као школе и Друштвено осигурање и све друго основано на идеји да људи брину један за другога. То је грозна идеја која се мора изгнати из народне свести. Идеја да треба осећати симпатију и солидарност, да би требало да бринете да ли саката удовица на другој страни града има шта да једе, то мора бити избачено из свести људи.

Сасвим је јасно да постоје огромне разлике у односу на Ирачки рат између јавног мнења САД и осталога света. Да ли то приписујете пропаганди?

Не може се поставити питање о томе. Кампања против Ирака почела је прошлог септембра. То је тако очигледно расправљано и у широкој публицистици, као напр. главног политичког аналитичара UPI, Martin Sieff-a, који је у свом дугом чланку описао како је то учињено. У септембру, што је био и почетак средње-изборне кампање за Конгрес, тада је почело и бубњање добоша ратне пропаганде. Имала је две константне теме. Велика лаж је била да Ирак представља непосредну опасност за безбедност Сједињених Држава. Ми морамо да их зауставимо сада, јер ће нас иначе они разорити сутра. Друга велика лаж је била да Ирак стоји иза масакра од 11. септембра. Нико то није рекао отворено; била је то врста инуенда.

Погледајете на испитивања јавног мњења. Она верно показују учинак пропаганде. Пропаганда се шири путем медија. Они је не припремају, они је само шире. Можете је приписати високим владиним чинбеницима или било коме другоме. Али кампања се врло брзо одразила у испитивањима. Са септембром и после њега око 60 одсто популације је осцилирало око веровања да Ирак представља опасност за безбедност Сједињених Држава. Сада већ пола становништва, данас можда и више, верује да је Ирак био позади 11. септембра и да су Ирачани били у нападачким авионима и да планирају нове нападе.

Нико други на свету не верује у то; нема земље где се Ирак сматра претњом њеној безбедности. Кувејт и Иран, иако обе раније нападнуте од Ирака, не сматрају Ирак претњом њиховој безбедности. Ирак је најслабија држава у том делу света, јер је захваљујући санкцијама, које су убиле стотине хиљада људи и где је вероватно око две трећине становништва на ивици гладовања – земља са најслабијом економијом и најслабијом војном снагу у том региону. Трошкови њене економије и њених војних снага су око једне трећине ових Кувејта, мада је његово становништво десет пута мање од Ирака – и увелико мањи од осталих земаља региона. Наравно, свако у региону зна да тамо постоји и једна суперсила, САД прекоморска војна база, Израел, који поседује стотине нуклеарних оруђа и масивне оружане снаге и потуно доминира свиме.

Али само у Сједињеним Државама постоји страх од било којег од ових веровања. Можете да пратите раст ових веровања са утицајем пропаганде. Занимљиво је да су Сједињене Државе подложне томе. Постоји позадина тога, културна позадина, која је интересантна. Али какви год разлози да постоје, Сједињене Државе се показују врло уплашеном земљом упоредно говорећи. Овде се плаши готово свега: злочина, странаца, скоро свега под сунцем. Могу да се дискутују и испитују разлози, али позадина је ту.

Шта нас чини подложним утицају пропаганде?

То је добро питање. Ја не кажем више осетљива на пропаганду; земља је више осетљива на страх. То је уплашена земља. Разлоге за то, савим искрено, не разумем, али они су ту и иду далеко у америчку историју. Вероватно има везе са освајањем континента, када су морали да униште урођеничко становништво; ропство, где сте морали да контролишете (ропско) становништво које је сматрано опасним, јер никад нисте знали када ће да се окрену против вас. Може да буде и рефлексија огромног обезеђења. Безбедност Сједињених Држава је изнад сваког другога. Сједињене Државе контролишу ову хемисферу, контролишу оба океана, контролишу супротне стране оба океана, никад нису биле угрожене. САД су задњи пут угрожене у рату 1812. године. Од тада оне само освајају друге. То је некако развило осећај да ће неко да се дигне и насрне на нас. И тако земља постаје врло уплашена.

Постоји разлог зашто је Carl Rove најважнија личност у (Бушовој) администрацији. Он је експерт за односе са јавношћу (PR) задужен за стварање имиџа. Тако можете да прогурате домаћи програм (републиканаца), остварите међународне политичке циљеве плашећи народ и стварајући утисак да ће моћни лидер да вас спасе од непосредног и претећег разарања. Њујорк Тајмс стварно тако каже, јер је врло тешко то сакрити. То му је као нека друга природа.

Хтео бих да прокемтаришете једну од нових лексичких конструкција „усађени новинари“.

И то је врло занимљиво. Интересантно је да су новинари спремни да то усвоје. Ниједан поштени новинар или новинарка не би хтео да себе опише „усађеним“. Рећи „ја сам усађен новинар“ је као да каже „ја сам владин пропагандиста“. Али и то је усвојено. И помаже да усади схватање да све што ми радимо је исправно и праведно, па стога ако сте усађени у неку америчку војну јединицу ви сте и објективни. Уствари иста ствар се показала у Peter Arnett случају. Peter Arnett је искусан и поштован новинар са многим позитивним резултатима.

Он је овде омрзнут баш због тога. Из истих разлога због којих је и Роберт Фиск омрзнут. Фиск је Британац, а Arnett пореклом са Новог Зеланда. Фиск је далеко најискуснији и најпоштованији средњеисточни новинар. Тамо је био врло дуго времена, показао се одличан, познаје тај регион, сјајан је репортер. А овде је презрен. Ретко видите једну његову реч. Ако је поменут то је да га оспоре. Разлог је да је сувише независан. Не жели да буде усађени новинар. Peter Arnett је осуђен зато што је дао интервју на ирачкој телевизији. Да ли је ико осуђен зато што даје интервју на САД телевизији? Не, јер то је дивно.

Напад на Авганистан у октобру 2001. породио је два од ових занимљивих нових израза и Ви сте их коментарисали. Један је био Операција „истрајна слобода“ и други „незаконити ратник“. У истини новина у међународном праву.

То је новина у послератном периоду. После Другог светског рата дат је релативно нови оквир међународном праву, укључујући и Женевску конвецију, који не дозвољавају схватање непријатељског борца у смислу који сте поменули. Можете да имате ратног заробљеника, али не постоји никаква нова категорија. У ствари поменути израз је стара категорија, из пре Другог светског рата, када сте практично могли све да имате. Али по Женевској конвенцији, која је установљена да формално криминализује нацистичке злочине, то је промењено. Тако су ратни заробљеници добили посебан статус. Бушова администрација, уз сарадњу медија и судова, вратила се у период пре Другог светског рата – када није постојао озбиљан оквир међународног права у односу на злочине против човечности и ратне злочине – и објавила не само да ће да води агресивне ратове, већ да ће да класифицира људе које бомбардује и заробљава у некакву нову категорију која нема никаква права.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

А и то су прекорачили. Бушова администрација је узела право да овамо траспортује људе, укључујући америчке грађане, да их временски неограничено затвара без приступа њихових породица и адвоката и да их тако држи без оптужбе док председник не одлучи да је рат против терора – или како већ жели то да назове – завршен. То је заиста нечувено. А у неку руку је усвојено и од судова. И у ствари, они иду даље и од онога што некад зову Патриотски закон бр. 2, који још није ратификован. Закон је у Министарству правде, али је његова садржина „процурела“. И сада имамо два чланка о њему професора права и других у штампи. Закон запањује. Траже право да одузму држављанство, основно право, ако државни тужилац закључи – не морају да имају никакве доказе – дакле само закључи, да је нека особа на неки начин умешана у поступке који шкоде Сједињеним Државама. Морате да се вратите у тоталитарне државе да нађете нешто слично. Непријатељски борац је један пример. Третман ових људи – оно што се ради у Гвантанамо бази на Куби је груба повреда најосновнијих принципа међународног хуманитарног права после Другог светског рата, тј. од када су ови злочини формално криминализовани као последице нацистичких поступака.

Шта мислите о изјави британског премијера Тони Блера цитираној у „Nightline“-u, 31. марта: „Ово није инвазија“.

Тони Блер је добар пропагандни агент Сједињених Држава: Он је речит, реченице му имају смисла, очигледно свет воли како он изгледа. Он следи став који је Британија самосвесно заузела после Другог светског рата. За време Другог светског рата Британија је схватила – поседујемо пуно докумената о томе – што је било очигледно; Британија је била доминантна светска сила и то неће бити после рата – САД ће то бити. Британија је морала да изабере: да ли ће бити само још нека друга земља – или ће постати, као што су сами рекли, млађи партнер Сједињених Држава? Она је усвојила улогу млађег партнера. И то је била од тада. Британија је била малтретирана више пута на врло недостојан начин, а они мирују и трпе и кажу: „У реду, бићемо млађи партнери. Даћемо томе што се зове (војна) коалиција наше вековно искуство брутализације и убијања других народа. Ми смо добри у томе.“ То је британска улога. То је срамно.

Често се код Ваших предавања поставља питање „Шта би требало ја да радим?“. То чујете од америчклх слушалаца.

У праву сте, од америчких слушалаца. У Трећем свету то никад не чујете.

Зашто не?
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Noam_Chomsky_portrait_2015.jpg

Ноам Чомски 2015. фото: Википедија

Јер кад одете у Турску или Колумбију или Бразил или негде другде, не питају вас, „Шта бих ја требало да радим?“. Они вам кажу шта већ раде. Само у врло привилегованим културама људи вас питају „Шта би ја требало да радим?“ Све су нам опције отворене. Немамо проблеме са којима се суочавају интелектуалци у Турској илл кампезини у Бразилу или било шта друго слично томе. Ми можемо све да радимо. Али свет овде је трениран да верује: ми морамо да имамо нешто да радимо што ће бити лако и што ћемо врло брзо да свршимо, а онда ћемо да се вратимо нашим свакодневним животима.Али тако не иде. Треба да радите нешто чему ћете се посветити, предати и радити тако дан за даном. Тачно знати шта је то: то је васпитни програм, то је организовање, то је активизам. То је начин да се ствари мењају. А ви желите нешто као магичан кључ, што би вам омогућило да се сутра вратите и гледате телевизију? Нема чаробног кључа.

Ви сте били активан и рани дисидент у 1960-им против САД интервенције у Индокини. Сад имате перспективу како је било онда и шта се дешава сада. Опишите како се развијао отпор у Сједињеним Државама.

Постоји један други чланак у Њујорк Тајмсу који описује како су професори активисти против рата, а студенти нису. Не како је раније било, када су студенти били противратни активисти. Репортерка говори о стању око 1970. – и истина је – са 1970-ом студенти су били активни антиратни протестари. Али то је било после осмогодишњег рата САД против Јужног Вијетнама, који се до тада раширио на целу Индокину, који је практично уништавао читава насеља. У првим годинама рата – објављено је 1962. – авиони САД бомбардују Јужни Вијетнам, употреба напалма одобрена, хемијски рат за уништавање хране и усева, програми да се милиони људи натерају у „стратешка села“, у ствари концентрационе логоре. И све то јавно. Али нема протеста. Немогуће да нађеш некога да о томе разговараш. Годинама, чак и у либералним градовима као Бостону, немогуће је било имати јавни митинг против рата јер би га разбили студенти уз подршку медија. Било би потребно имати стотине полицајаца око говорника сличних мени, да би избегли са митинга неозлеђени. Протести су дошли после година и година рата. До тада је стотине хиљада људи било убијено, већи део Вијетнама разорен. Тада су почели протести.

Али све је то избрисано из историје, јер говори сувише много истине. Захтевало је године и године тешког рада многих људи, углавном младих, који су најзад успели да створе покрет протеста. Сада смо далеко иза тога. Али репортерка Њујорк Тајмса не може то да разуме. Сигуран сам да је репортерка врло поштена. Репортерка говори тачно оно што сматрам да је научена – да је постојао огроман противратни покрет, јер стварна историја треба да се избрише из свести људи. Не смете да научите да посвећен, предан рад може да оствари знатне промене у свести и разумевању људи. То је врло опасна мисао да је народ буде свестан.

Извор: Искра Бр. 1108, Birmingham, 1. септембар 2003.

Сродни чланци:
Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

Амерички филозоф, политички активиста и лингвиста Ноам Чомски, професор на МИТ-у, саставио је листу десет најчешћих и најефикаснијих стратегија којима се, коришћењем медија, прибегава манипулацији становништвом.
Медији, Телевизија, Новинарство

Медији; фото: pixabay

Захваљујући медијској пропаганди стварани су или уништавани друштвени покрети, оправдавани су ратови, промовисане одређене идеолошке струје, па чак дата улога медијима као произвођачима стварности.

Како открити најчешће стратегије за разумевање овог психосоцијалног алата у којем недвосмислено сви учествујемо? Подстицање глупости, промоција осећаја кривице или конструисање вештачких проблема а потом њихово магично решавање, само су неке од тих тактика.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Noam_Chomsky_portrait_2017_retouched.png

Ноам Чомски 2017; фото: Википедија

1. ПРЕУСМЕРАВАЊЕ ПАЖЊЕ

Кључни елемент друштвене контроле је стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и промена о којима одлучује политичка и економска елита, кроз технику континуираих ометања пласирањем безначајних информација. Стратегија дистракције је врло битна и за спречавање јавног интересовања за основна сазнања из науке, економије, психологије, неуробиологије и кибернетике.

„Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње.“
Извод из књиге „Тиха оружја за тихи рат“, Cody Goodfellow

2. СТВОРИТИ ПРОБЛЕМЕ ПА ПОНУДИТИ РЕШЕЊЕ

Метода се назива и „проблем-реакција-решење.” Ова метода ствара проблем, „ситуацију“ која изазива реакције у јавности, након чега се нуде решења којима би се, у нормалним околностима, јавност противила.

На пример: Пустити да се развије и појача урбано насиље или договорити крваве нападе како би јавност сама затражила нове сигурносне законе и правила, иако на штету сопствене слободе. Или: створити економску кризу, те прихватити рецесију као нужно зло и на крају смањити социјална права и редуковати јавне службе.

3. СТРАТЕГИЈА ПОСТУПНОСТИ ПРОМЕНА

Натерати јавност да прихвати неприхватљиво, тј. применити поступно прихватање промена, на капаљку, ако треба и годину или више. На овај су начин уведени нови радикални друштвено-економски услови (неолиберализам) током 1980-тих и 1990-тих: приватизација, несигурности, флексибилност, масовна незапосленост – заправо промене које би изазвале револуцију када би се увеле одједном.

4. СТРАТЕГИЈА ОДЛАГАЊА

Још један начин прихватања непопуларних одлука јесте њихово представљање као „болних и нужних“, како би се задобила сагласност јавности за будуће промене. Лакше је прихватити будућу жртву него тренутно жртвовање. Прво, јер се напор неће десити одмах. Друго, јер јавност има склоност ка очекивању да ће се све „сутра поправити“, те да ће се њихово жртвовање вероватно избећи. То даје јавности више времена да се навикне на идеју промене и да је на крају прихвати са резигнацијом.

5. УПОТРЕБА ДЕЧИЈЕГ ЈЕЗИКА

Већина реклама усмерених на ширу јавност користи говор, аргументе, ликове и нарочито дечије интонације, као да се обраћају малој деци или ментално недовољно развијенм особама. Што више желе заблудити гледаоце, то више примењују инфантилне тонове.

Зашто?

„Ако се обратите особи као да је у доби од 12 година или мање, тада ће, због сугестије, врло вероватно одговор или реакција те особе бити лишена критичког осећаја као и у особе од 12 година или млађе.“ – Извод из „Тиха оружја за тихи рат“

6. КОРИШЋЕЊЕ ЕМОЦИЈА

Злоупотреба емоција је класична техника која се користи за изазивању кратког споја у процесу разумног просуђивања. Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном за имплементацију и прихватање идеја, жеља, брига, бојазни или принуда, или пак индуковање одређених понашања.

7. ДРЖАТИ ЈАВНОСТ У НЕЗНАЊУ И ПРОСЕЧНОСТИ

Учинити јавност неспособном да разуме технологије и методе које се користе за њихову контролу и поробљавање. 

„Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би разлика између образовања виших и нижих слојева остала непремостива“. – Извод из “Тиха оружја за тихи рат”

8. ОХРАБРИВАЊЕ ЈАВНОСТИ ДА БУДЕ ЗАДОВОЉНА СВОЈОМ ПРОСЕЧНОШЋУ

Промоција става у јавности да је модерно и пожељно бити глуп, вулгаран и необразован…

9. СТВАРАЊЕ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ

Усмеравати појединца да верује како је он једини кривац за властиту несрећу, због неуспеха своје интелигенције, своје неспособности или недовољног труда. Дакле, уместо побуне против економског система, поједац не делују јер самог себе криви за неуспехе, што доводи до депресивних стања којем је једина улога спречавање акције. А без акције нема револуције!

10. УПОЗНАТИ ПОЈЕДИНЦА БОЉЕ НЕГО ШТО ОН ПОЗНАЈЕ САМОГ СЕБЕ

Брз развој науке у последњих 50 година ствoрио је све већу провалију између знања које поседује просечан човек и знања које поседују и користе владајуће елите.

Заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, „систем“ има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану. Систем је у могућности да боље разуме обичног човека него што он познаје сам себе. То значи да, у већини случајева, систем поседује више контроле и има већу моћ над појединцем него што појединац има над самих собом.глоба

Noam Chomsky – “10 strategies of manipulation” by the media

Превод: Жељко Дабовић

извор: Акузатив