Други језици

Годишње нестане на десетине језика – да ли ће српски ускоро бити међу њима?

Лингвисти наводе да сваког месеца у свету нестане више језика, а процена је да ће до краја 21. века нестати између 50% и 90% од преко седам хиљада постојећих језика. Многи од тих језика још увек нису ни адекватно забележени, те би њиховим нестанком заувек било изгубљено и сећање на локалну историју, традицију, колективне мудрости, културу, природу…

Дијалекти штокавског наречја; фото: Википедија/Ivan25

Како изумиру језици

О изумирању језика се говори када један језик нема више изворних говорника. Тада се тај језик назива мртвим или изумрлим језиком. Разликују се две врсте смрти језика:

У првом случају реч је о језичком помаку: језик изумре, али језици (или дијалекти) који су се развили из њега и даље се користе. Пример је латински језик, из кога су се развили романски језици.

У другом случају језик изумре без да остави наследничке језике. У тим случајевима говорници напусте свој матерњи језик у корист неког другог језика. Пример је Коптски језик који је као говорни језик Египта изумро у 17. веку, а заменио га је арапски.

Језик може изумрети и услед природне непогоде, болести, политичког притиска или рата у којем се физички избришу читаве заједнице. То намерно уништавање једног језика назива се и лингвоцид. Тако је ерупција вулкана збрисала индонезијски језик тамбора, а инфекције које су донели колонизатори десетковале су говорнике памлико језика у Америци. Тасманијски Абориџини су истребљени током 75 година контакта са Европљанима, а читава заједница чешких Рома, говорника чешког ромског језика нестала је услед геноцида у Другом светском рату.

Поступна смрт језика је чешћи случај. Она може кренути од самих говорника, који прво постају билингвални на језику доминантне или бројчано веће заједнице, а потом престају да преносе свој језик наредној генерацији. Близак појам је замена језика – када читава заједница један језик или варијетет замени другим, који повезује са друштвеним и економским престижом, мотивисана економским разлозима или услед урбанизације.

Смрт језика често је покренута од стране институција система које отвореним претњама или на друге начине (нпр. субверзивним моделом језичких образовних политика или измештањем аутохтоног становништва са њихове земље, одузимањем ресурса или спречавањем њиховог начина живота), врше притисак на део становништва да се асимилује.

Карта језика у свету; фото: IPFS

Оживљавање мртвог језика

У врло ретким случајима смрт језика није коначан резултат језичног развоја. Хебрејски је језик пример изумрлог језика, који дуги низ векова није имао изворне говорнике, већ је служио само као литургијски језик. Његова ревитализација је успела, тако да је данас поновно живи језик. Такође су у току процеси обнове манског језика (коришћеног на британском острву Ман), абориџанских језика каурна и гурнаи, охлонских језика (језика староседелаца северноамеричког континента) чочењо и мутсун, вампаноанг и других.

Неколико изумрлих језика и даље су били у употреби у књижевности, науци или литургији. То су уз коптски, који се и даље користи као црквени језик египатских хришћана још и старословенски, латински или санскрт.

Најугроженији језици

Најугроженији су језици са малим бројем говорника, а има их много којима говори само неколико стотина или десетина људи. Такође, угрожени су и језици оних заједница које немају своје писмо, организоване институције и локалну самоуправу. У Немачкој, на пример, доњолужичкосрпски говори још само око 7.000 људи, у Северној Америци само око 250 припадника народа Кајуга користи свој матерњи језик, а Далабонским језиком се служи само 11 људи. Истраживачи су утврдили пет најкритичнијих области: Источни Сибир, централна Јужна Америка, Северна Аустралија, две области у Северној Америци – Оклахома и северозападни пацифички плато.

Од 1950. године је, према подацима организације UNESCO, изумрло више од 200 језика, а последњих деценија, број изумрлих језика се повећао.

Језик одређује културу

Речи које описују поједине културне обичаје, навике или идеје ретко се могу прецизно превести на други језик. Међу угроженим језицима много је оних са богатом усменом културом у виду предања, песама и прича. Њиховим ишчезавањем губе се читаве културе. Уз то, изучавање староседелачких језика користи бољем разумевању околине и напорима за њено очување. Староседелачке групе које су хиљадама година у блиском додиру са природом разумеју локалне пределе, биљке, животиње и екосистеме, од којих многе наука још није документовала.

Кроз историју човечанства, језици моћних група су се ширили прерастајући у светске, док су језици мањих култура ишчезавали. Све то је последица званичних политика, али и дражи престижа који се постиже употребом владајућег језика. Језици с великим бројем говорника се шире, док они с малим бројем говорника изумиру, и деца заборављају језик својих предака. Будућност неког језика у највећој мери се налази у рукама деце, а језик постаје угрожен када га деца више не уче као матерњи.

(Не)брига о српском језику

Иако одумирање прети првенствено језицима мањих заједница, требало би обратити пажњу и на језике који имају већи број говорника. Тако се домаћи лингвисти залажу и за развијање српског језика, језичке културе и очување традиције уз помоћ језика. Лингвисти сматрају да су нам потребна нова издања правописа, речника и других нормативних приручника.

Сведоци смо протеривања српског језика и писма из држава бивше Југославије, небриге према језику и писму у матичној држави и велике експанзије енглеског језика. Хрватска је недавно затражила оснивање лектората на Филозофском факултету у Новом Саду, а званичници наше државе су се са тим сложили. То представља недопустиви „удар на логику“ била је једна од реакција наше стручне јавности. Из нашег Министарства просвете такође је недавно најављено признавање диплома црногорског језика, што такође представља један апсурд заснован на политичким, а не на стручним и националним интересима.

На делу је и невиђена отимачина српског језичког и културног наслеђа, пре свега у Босни и Херцеговини, где се присваја и прекраја све, од српских културно-историјских споменика до писаца и научника. Сличне тенденције опажамо и у Хрватској, Црној Гори, Македонији, али и на Косову и Метохији. Због свега тога имамо много разлога да српски језик и писмо сматрамо веома угроженима и заложимо се за хитне мере заштите, како у Србији, тако и у околним државама и окупираним територијама.

Приредио: Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО

Откуд сличност кипарског и иберског писма?

Да ли сте знали да писма древних народа са Кипра и древних Ибераца имају сличан облик и неке знакове? Иако знакови иберског писма не спадају баш у делокруг истраживања Пројекта „КРУС“ (CREWS), фасцинантни су и не могу да пропустим прилику да их објавим у нашем блогу.

https://en.wikipedia.org/wiki/Iberian_language#/media/File:PLOMO.jpg

Оловна плоча са Кастелета де Бернабеа, Валенсија: фото: Википедија

: Масонова (Masson) таблица Пафијске форме (Paphian form) Кипарског слоговног писма из 1983.год.; Фото CREWS

: Левантинско иберско писмо по таблици Маликиера де Мота (Maluquer de Motes) из 1968.године; Фото: CREWS

Упркос великој удаљености Кипра од Иберског Полуострва и чињенице да нису имали директну везу у 5.веку пре нове ере (од када, отприлике, потичу и први узорски тзв. Иберског Писма ), стварно, неки знакови писама иберског и народа Кипра тог доба су једнаког облика, али имају различите „вредности“ (гласовне – прим. прев.).

Како је ово било могуће?

У покушају да схватимо како је ово могуће, прво морамо да погледамо лигвистичку природу ових писама.

Иако је постојало 5 различитих преримских писама на Иберском полуострву , овде ћемо се концентрисати само на два од њих, која поседују те загонетне знакове: Миридијанско писмо и Левантинско писмо. Ова писма представљају оно што лингвисти зову „полуслоговна“ писма”. Имају неке знакове који дају једнствени вокал , као што је случај са словима алфабета, док за неке консонанте имају знакове који означавају цели слог. Нпр., постоје одвојени знакови за вокале „а“,“е“,“с“ или „ м“. Ипак , не постоји консонант „ т“, већ ,уместо њега постоје цели слогови „ та“,“те“,“ти“,“то“,“ту“.

Још увек је мистерија зашто су Иберци одабрали да користе баш ову врсту Писма, нарочито у том добу када су у Иберији постојала и страна писма, феничко и грчко, чији алфабети нису слоговни, а очито су значајно утицали на иберска писма (погледајте само нпр.знакове који означавају слова „Е“, „Л“ и „С“).

Осим тога, нема трагова да је претходно постојао било какав потпуно слоговни систем писма на Иберском Полуострву и ако узмемо у обзир чињеницу да је на целом Медитерану тог доба постојао само један једини слоговни систем писма и то кипарски.

Утицај са Кипра уопште није био могућ, пошто је острво Кипар представљало једну од најважнијих станица на трговачком путу Феничана који је водио ка Иберском Полуострву што је археолошки јако добро поткрепљено налазима. Отуда се сматра да је откриће тог писма морало да буде повезано са овом трговином како би тадашњи људи са Иберијског Полустрва сазнали за постојање ових знакова и, уопште, слоговног система писма.

Ипак различите вредности (вокалне – прим. прев) ових сличних знакова из кипарског иберијског писма би морале да значе, по себи, да је тај хипотетични аутор иберског писма, или да су сами Иберци умели и да читају ове знакове.

Али, ако је то случај, како су могли бити сигурни у то време да су у питању знакови који означавају целе слогове? И зашто су онда задржали преосталу половину писма у алфабетском систему, а прву у слоговном систему?

Можда никада нећемо моћи да одговоримо на ова питања, али увек постоји нада да ће нека нова и плодоносна открића донети одговоре у будућности.

Суштински, ово осветљава неке проблеме на које наилазите када се бавите претпоставкама о међусобним односима система писама (различитих народа – прим. прев), као претпоставкама о могућим правцима развоја различитих форми писма (слоговних, алфабетских, полуслоговних и сл.) и начина на који би их могли класификовати.

Аутор текста Наталија Елвира Асторека (Natalia Elvira Astoreca), постдипломац докторских лигвистичких .студија и члан“ Пројекта CREWS“

Текст превела Катарина Крстић

Референце:

1. Masson, O. 1983, Les inscriptions chypriotes syllabiques: recueil critique et commenté. Paris;
2. Maluquer de Motes, J. 1968, Epigrafía prelatina de la Península Ibérica. Barcelona

Извор: CREWS project

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО

Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику

Најстарији налаз повезане књиге писане етрурским језиком налази се у бугарском Историјском музеју у Софији. Пронађена је пре 60 година у гробници која је ископана случајно приликом ископа канала дуж реке Струме на југозападу Бугарске. Експонат садржи шест повезаних страница књиге од чистог 24-каратног злата. Књига је илустрована приказима јахача, сирене, харфе и војника.

https://en.wikipedia.org/wiki/Etruscan_civilization#/media/File:Danseurs_et_musiciens,_tombe_des_l%C3%A9opards.jpg

Фреска плесача и музичара из 5. века пре нове ере, Гробница леопарда, некропола Монтероци, Тарквинија, Италија; фото: Википедија

Књига је датирана на 600. годину пре нове ере, а пронађена је пре 60 година у гробници која је ископана случајно приликом ископа канала дуж реке Струме на југозападу Бугарске и донирана је Музеју од стране налазача. Аутентичност овог експоната су потврдила два стручњака из Софије и Лондона.

Сматра се да су ових шест златних страница најстарији комплетан пример повезане књиге са више страница. У свету је пронађено око тридесетак сличних појединачних страница, али неповезиваних у књигу.

Етрурци представљају најмистериознији древни европски народ за који се сматра да је мигрирао из тадашње Лидије која се налази на територији данашње Турске успостављајући своју територију у северној и централној Италији пре скоро 3.000 година. Били су збрисани освајањима од стране Римљана у 4. веку пре нове ере оставивши релативно мало записа на њиховом језику и писму.

Превод: Катарина Крстић

Извор: Ruble’s Wonderings – Forbidden Archeology&Science

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ

Јеванђеље на језику анђела (Евангелие на языке ангелов)

Москва – 1717. године руски цар Петар Први путовао је у Француску. Обилазећи ту земљу господар Русије одлучио је да обиђе и стари град Ремс – традиционално место крунисања француских монарха.

Јеванђеље на језику анђела

Када је дошао у катедралу у Ремсу, као знак нарочитог поштовања према високом госту, католички свештеници, показали су му главну реликвију храма – древну свету књигу, исписану тајанственим, непознатим знаковима. Узевши у руке стари манускрипт, Петар I је, на ужас присутних свештеника почео да га чита, слободно и наглас.

Испоставило се да је та књига Јеванђеље. Једна његова половина била је написана црквено-словенским језиком на ћирилици, а друга глагољицом. Како се касније показало, ова реликвија доспела је у Француску средином XI. века заједно с Аном Јарославовном, ћерком кијевског књаза Јарослава Мудрог. Ана се била удала за француског краља Хенрија Првог али је код свог крунисања настојала на томе да заклетву положи на Јеванђељу које је довезла из Русије.

Иако су током векова после тога практично сви краљеви Француске заклетву полагали на руском Јеванђељу, повест о томе како се света књига појавила у Француској била је у време посете Петра Првог крунској катедрали већ сасвим заборављена.

Нико више није знао ни на ком је језику та књига написана. Французи, који су веровали да је текст тог Јеванђеља тајанствен и да је био написан на језику анђела, били су поражени кад се показало да гост, који је дошао из, по њиховом мишљењу, варварске земље, потпуно разуме тај „рајски језик“.

Јеванђеље Ане Јарославовне до данас се чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске.

Вероватно је краљица Јелена још у 13. веку поклонила овај рукопис опточен златом и драгим камењем француском двору, са кога је и сама потекла.

У свим европским земљама беше обичај да краљ приликом крунисања руку положи на Свето писмо. У земљама католичке вере, Свето писмо је на латинском исписано, али француски краљеви, од Анрија Трећег до Луја Четрнаестог, полагали су заклетву ослоњени на ћирилична слова „Текста светог“.

Не познајући ћирилицу ни глагољицу , француски хроничари и чувари јеванђелистара, мислили су да се ради о два непозната језика (Une notice dans les Archives de l’Archevêché de Reims précise : « Item, un livre dans lequel sont écrits des Évangiles en langue grecque et syriaque (en marge du texte : selon d’autres en sclavonique). Хроничари Ремске катедрале су записали и да је свету књигу донео у њихов архив лоренски кардинал 1554.године.

Данас драгог камења нема…

: јЈеванђеље Ане Јарославовне

: јЈеванђеље Ане Јарославовне

: јЈеванђеље Ане Јарославовне

Евангелие на языке ангелов

В 1717 году царь Пётр I прибыл во Францию. Разъезжая по этой стране, русский государь решил посетить и старинный город Реймс – традиционное место коронации французских монархов. Пётр зашёл в кафедральный собор Реймса, где католические священники, проявляя особое уважение к высокому гостю, показали ему главную реликвию храма – древнюю священную книгу, написанную таинственными, непонятными знаками. Пётр I взял в руки старинный фолиант и, к священному ужасу присутствующих клириков, начал свободно читать его вслух.

Книга оказалась Евангелием, одна половина которой была написана церковно-славянским языком на кириллице, другая – на глаголице. Как выяснилось позже, эта реликвия попала во Францию в середине XI века вместе с Анной Ярославовной, дочерью киевского князя Ярослава Мудрого. Анна вышла замуж за французского короля Генриха I, но во время коронации настояла на том, чтобы присягнуть на Евангелии, привезённым из Руси.

В течении последующих веков практически все короли Франции при коронации клялись на русском Евангелии, но ко времени визита Петра I история появления священной книги во Франции была уже полностью забыта. Никто больше не мог разобрать, на каком языке она написана. Французы считали этот текст Евангелия таинственным, написанным на языке ангелов, поэтому были поражены, когда оказалось, что гость из варварской, по их представлениям, страны свободно понимает «райские слова». Евангелие Анны Ярославовны до сих пор хранится в соборе Реймса и считается национальной святыней Франции.

Владимир Дервенев

извори: Cont.vs, Weebly.com

превод: Васељенска

ЈЕЗИК И ПИСМО / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Колико су слични српски и санскрт?

Редакција Србин инфа разговарала је младим истраживачем санскрита, Марком Пејковићем, поводом изласка из штампе његове необичне књиге Речник санскрита и српског.

санскрт

У последњих двадесетак година, верујемо као део дугог процеса националног самоосвешћивања, појавило се доста радова везаних за митску и реалну старину српског језика. Откуд се код Вас јавило интересовање за санскрит и где сте га изучавали?

Речник санскртско-српског језика

– Све је кренуло спонтано. Када сам први пут видео писмо санскрита (деванагари) одмах сам се заинтересовао. Сва та слова су ми изгледало отмено и узвишено. Одмах сам кренуо да пишем своје име на санскриту, простије речи и реченице. Онда сам набавио граматике, читанке (издвојио бих ону Радмила Стојановића) и старе текстове на санскриту. Потом сам открио колико је санскрит жив језик – говори га неколико милиона Индијаца, кроз индијске часописе, радио и ТВ програме на санскриту. Врхунац изучавања је био 2012. године када сам примљен на летњу школу санскрита коју је организовао Јужноазијски институт чувеног и осам векова старог Универзитета Рупрехт-Карл из Хајделберга у Немачкој, и то у класи проф. санскрита Садананде Даса. Данас и сам држим часове санскрита, укључујући и конверзацијски модул.

Чињеница је да од Милана Будимира и Анице Савић Ребац па до Александра Ломе и Вање Станишића српска култура није имала разумевања за проблеме индоевропских језичких старина. Зашто је то опасно?

– Ми Срби често волимо да истакнемо како се поносимо нашом богатом историјом и културним наслеђем, као и православном вером. Али, углавном о свему томе мало знамо, или и ако знамо, на самом делу не показујемо довољну бригу за очувањем тог наслеђа. Исто важи и за шири културни контекст одакле смо потекли као и други европски народи, а то је индоевропски контекст. Без изучавања индоевропских језичких старина ми не можемо да разумемо оригинално значење речи којима се користимо у нашим животима – од пијаце до философских катедри. Не можемо да научимо да мислимо, можемо само да се претварамо да нешто знамо.

Шта обичан читалац, лингвистички необразован, може да нађе у вашем Речнику санскрита и српског?

– Добија прилику да упозна, не само сличности српског и санскрита кроз списак истих или сличних речи два језика, већ и индијску културу из православне визуре. На то смо данас посебно обавезани када свејерес екуменизма покушава да прогута и потре православне догмате кроз њу-ејџ ураниловку свега и свачега галопирањем ка светској тоталитарној владавини. Читалац може видети да сам писао са дистанцом – можемо код других похвалити само оно што није супротно нашој вери и наслеђу, а све остало тек узети к знању. Свакако, они који нису Срби православци добијају прилику да прошире философске и лингвистичке хоризонте којих смо сви лишени услед просветитељско-западњачких погледа на свет.

Књига, поред списка истих и сличних речи и основне морфологије и фонетике санскрита, пружа и основна знања о индијској историји, религији, филозофији, обичајима, пословицама, причама. Укратко, све оно што би један образован човек требало да зна о Индији. Дужан сам и да истакнем да је мој рад надовезивање на радове претходника на ову тему (Божиновић, владика Атанацковић, Ресимовић…). Оно што је код њих вредно сам преузео и као такво у књизи означио, елиминисао сам оно што је по мени погрешно или непостојеће, а додао сам око половину нових речи. Такорећи, унео сам мало реда у кућу и додао пар нових ствари да освежим причу.

Колико је заиста савремени српски језик сличан санскриту? Шта та сличност значи за нашу културу и идентитет?

– Веома сличан. Ево неколико примера из Речника: наш глагол ходати се изговара истоветно ходати, прилог за време када – кадаа, некада – екадаа, пад – випад, седети – сиидати, венути – венати, тада – тадаа, лепак – лепаха, свирати – сварати, тама – тамаха, кочити – кочати, смејати – смајате, девер – девараха, чаша – чашакаха… Посебан део речника су реченице са сличним речима. Ево једне од таквих реченица: Тата, када брат хода (иде) – Таата, бхраатаа кадаа ходати?

Који су даљи правци истраживања? Да ли сте размишљали да грађу проширите на невероватни Етимолошки речник словенских језика, који у Москви излази од 1974, и до сада је обухватио 39 свезака?

– У складу са предлогом моје издавачке куће Catene Mundi, којој дугујем захвалност за врхунски професионализам у процесу публикације мог Речника, планирам рад на етимолошком речнику санскрита и српског који би покрио поређење корена речи српског и санскрита, а вероватно и поређење речи које имају различито, али блиско значење.

Извор: Србин.инфо