Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема
Поема “Стражилово” Милоша Црњанског сматра се једном од најлепших песама на српском језику. Инспирисана је делима и животом, тј. смрћу Бранка Радичевића, који је са тек 28 година умро у Бечу, присећајући се с носталгијом Карловаца и Стражилова. Сета која се осећа у Радичевићевим последњим песмама, а поготово у песми “Кад млидијах умрети”, верно је пренесена и у ову поему, којој је носталгија такође главни мотив. Поема “Стражилово” нема конкретну радњу, она говори искључиво о осећањима; говори о доживљају места с једне просторне удаљености, па дојам о месту песник извлачи из сећања, а не из присуствовања. Зато је ова песма поема само по својој мисаоној ширини и емотивности, а никако по структури приповедања, јер она у себи садржи само лирску структуру, а нити мало епске.
Милош Црњански на поштанској маркици Србије из 2018. фото: Википедија
Стражилово
СтражиловоЛутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.
И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.
И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грождје, ноћ, и теревенку,
и поток, сто сад, место нас, зубори.
И, тако без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.
Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
тудја, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
сто ми остадоше у завичају.
И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, ко Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом и ледом, смешећи се, мирним
све што се збива.
И, тако, без веза,
стеже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.
Не, нисам, пре родјења, знао ни једну тугу,
тудјом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.
И, тако, без бола,
вратицу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и јака.
Лутам, још витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.
И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлост,
што се по небу, уз моје страсти, јаве.
А место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек родјењем дошлу,
са расутим лишћем, сто, са гробом Бранка,
на мој живот пада.
И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.
Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље
дајем.
И груди своје, у грождју, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.
И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако без станка,
тетурам се видиком, без престанка.
Лутам, још, витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.
Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милује ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.
За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.
А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расут, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.
И, тако, без речи,
дух ће мој све тудје смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.
Јер љубав це моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.
И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.
Дрхтим, још витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давном, младом,
под сремским виноградом.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, да духом потамнелим,
тешким, невеселим.
И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
мој, и тудја, младост, горка и једна иста.
И, место моје судбе, са ужасом новим,
сусрећем давни живот, болан и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.
И, тако, без кретње,
тудјину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.
А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земаљским лелеком.
И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалосцу милујем брда невидјена.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.
Лутам, још,витак, са шапатом старасним
и отресам цланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим;
тишина це стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.
И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.
И, место сребрних пруга, забрезја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се свуда шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.
И тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.
А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.
И, тако, без мора,
прелицу живот наш, зорама Фрушких гора,
И, тако, без пића,
играцу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.
Лутам, још, витак, са шапатом страшним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.
Бранку Радичевићу
Песма започиње приказом лирског субјекта као луталице “са сребрним луком”, која, где год да јесте, увек у сећању носи свој завичај. То видимо у стиху “али, иза гора, завичај већ слутим”. Овај стих могао би означавати и повратак луталице у родни крај, након целоживотног лутања по свету. У овим првим стиховима песник уводи мотив “расцветале трешње” који ће да се јавља кроз целу песму.
У другој строфи песник наглашава атмосферу лепог пролећа коју је започео увођењем мотива трешања. У овој строфи то чини мотивом “полетње вечери”, али она му је послужила како би изнео један контраст:
“И овде, полетње вече
за мене је хладно”
Хладноћа о којој говори односи се на хладноћу туђине, која је супротна оном топлом осећају дома тј. “огњишта”. Песник почиње да говори и о Фрушком брду, мотиву који ће такођер да се понавља кроз песму, а који је један од главних. Фрушко брдо има једнак значај у песми као и Стражилово – оно је место за којим песник жуди, иако је, како лирски субјекат каже “у тешкој тами”. И самом песнику је чудно што размишља о родном месту, поред лепоте Тоскане, у којој се налази, што тумачимо према стиху “И, место да се клањам Месецу, тосканском…”. Песник осећа да ће га с прољећем уловити ностлагија поред које неће моћи да ужива у лепотама места у којем се налази.
Четврта строфа почиње истим речима којима ће почињати и неке касније строфе. Песник је тако сличне емоције изразио на сличан начин, управо како би их нагласио. То примећујемо у стиховима: “И, тако, веће слутим”, ” И, тако, већ живим”, а онда касније “И, тако, без туге”, “И, тако, без блуди”, “И тако, без везе”, “И тако, без дома” … Након сваког оваквог стиха он наглашава носталгију која њиме доминише, па тиме као емоција доминише и песмом.
Осим ових стихова, песник понавља и везник “И”, стављајући га на почетак готово сваке строфе. Тиме стичемо дојам да песник набраја све те емоције на које наилази, а које заједно изражавају жудњу и љубав према дому, тј. Стражилову.
Седма строфа поновљена је прва строфа, а понављање почетка строфе “Лутам, још витак…” примећујемо и у петнаестој, двадесет и првој, двадесет и деветој, тридесет петој, тридесет шестој и четрдесет другој, последњој строфи, само што они касније уводе неке нове мотиве.
Занимљиво је како песник у једном тренутку помене и Бранка, мислећи на Бранка Радичевића, који му је и био инспирација за ову песму:
“…Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
с расутим лишћем, сто, с гробом Бранка,
на мој живот пада.”
Остали мотиви, које Песник понавља кроз песму, најчешће у себи носе симболику или страсти или смрти, а обоје у служби исказивања носталгије. Неки мотиви, попут “мостова”, “реке” и слично исказују песникову жудњу за путовањима, за новим местима, која је у изравном контрасту наспрам жудње за домом, дакле местом које најбоље познаје. Ипак, они мотиви који указују на песников завичај доминантнији су у поеми. За разлику од простора, који је у песми итекако добро одређен, време, с друге стране сасвим је неодређено. Песник испреплиће садашњу ситуацију са сећањима на прошлост и с наговештајима будућности.
Сродне објаве:
Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема
Милош Црњански: Наш салонски комунизам
Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место
Милош Црњански – Наш Темишвар
