Одсудни је час дошао – Објава рата 1912.
А ТРУБА САМО ПИШТИ
КРОЗ ПРАСКОЗОРЈЕ УЗБУНА!
Логор српске војске у близини Куманова, непосредно пред Кумановску битку 23-24 октобра 2012.
Поноћ је давно превалила. Широким сребрнастим сводом небеским плови месец над пољем покривеним шаторима, под којима се одмара војска. Ватра пред шаторима погасила се и само по која жеравица што засветли под поветарцем, који брише преко поља и означава скори долазак зоре.
Под шаторима леже, један до другог, војници, покривени разнобојним ћебадима. Ноћна зима их прибила једног до другог и тако, грејући се међусобно, спавају и сањају о кућама, о деци коју су оставили и пословима, који очекују руке њихове! Само стражарев корак покатшто одјекне по ноћној тишини, те казује да овде има живих душа.
Наједаред се зачу из далека коњски топот. Све ближе и јасније, док се у праскозорју не појави коњаник. Неколико речи измењаних са стражарем, сјахивање и одлазак под шатор командантов – посао је од неколико тренутака.
И онда опет настаје мртва тишина, али не задуго. Таман је онај, кога је коњски топот тргао иза сна, поново наместио главу да заспи, а ноћну тишину проломи глас трубе.
Узбуна!
Под шаторима наста живост, грозничави живот војника, који се, наврат нанос облаче, и спремају, а труба само пишти кроз праскозорје и, као да жури, и саму зору да што пре заруди.
После неколико минута, војска је била постројена. Војници, још помало буновни, нису у стању да сконцентришу мисли, али инстинктивно осећају, да је ту оно што се чекало.
На српском мору, 1912. године
Из даљине се указа командант на коњу. Иде уз уврстане редове, па поздравља и прима отпоздраве. Команде „поздрав на лево!“ нижу се једна за другом, док се командант не врати према средишту војске и не грмну гласом полупромуклим и узбуђеним.
Мирно!
Настаде тајац, а одмах буде прекинут командантовим гласом:
Војници!
Синоћ је наш командант, Његово Величанство Краљ, објавио рат Турској. Нама је указана част, да први пређемо границу и потражимо непријатеља!
Војници!
Одсудни је час дошао. Ја се надам, да се нећемо осрамотити пред Краљем и Отаџбином и да ћемо сви до једнога знати да вршимо своју дужност. Помолимо се дакле Богу, кликнимо „Живео Краљ!“ „Живела Отаџбина!“, па напред у име Бога!!!
И опет један тајац, тренутни тајац и онда се небо проломи од узвика;
– „Живео Краљ! Живела Отаџбина!“ Један- пут, двапут па и трећи пут и онда опет тајац. Све упрло очи у команданта. А он оћута један тренутак и онда, као да се трже из мисли, из неке даљине, исправи се и поче командовати:
Мирно!
Нож на пушку!
Капе скини!
На молитву!
Бранислав Нушић са кавазима (тјелохранитељима) 1912.
И очита се оченаш. Очита се онако, како га читају само они, који су пред највећом опасношћу како га читају на смрт осуђени.
И опет команда „мирно!“ и остале команде, које је свако извршавао, а нико није ухом слушао, док се не заврши све, оним тако простим а тако страшним, тако судбоносним:
„Напред, марш!“
Написао: Ј. Адамовић
Извор: Српско Наслеђе, број 12, децембар 1998.
Сродне објаве:
Српске војничке приче Хенрика Ангела
Другови! Косово! Косово!
Смајо Феровић, стари српски четник
Француз о српској војсци и Србима 1913. године
Један споменик за четири вере, погинулим ратницима 1912-1918
Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома
