Београд и Ниш Стевана Сремца

Стеван Сремац је био тих, повучен и изузетно скроман човек, чије су животне навике и боравак по београдским и нишким кафанама изродили бројне анегдоте о његовој расејаности, љубави према обичном народу и страсти према картању и дувану.

Сремац је часто умео да заглави у кафани, загледан у међусобне говоре и понашање људи, па је потпуно заборављао на школско звоно и своје професорске обавезе у гимназији.

Није волео да измишља ликове, па је седећи код газда Ивка у Нишу или по београдским крчмама слушао туђе приче, бележећи их на салветама и комадићима папира од којих су касније настајала ремек-дела.

Иако познат и поштован писац и академик, Сремац је бежао од одликовања, параде и политичких функција. Више је волео друштво занатлија, боема и београдских мераклија него државнике и високе чиновнике.

Обожавао је картање, али не због новца већ због дружења. Често је у кафани седео сасвим тихо, пушио лулу и са малом пажњом пратио карте, посматрајући реакције људи око себе више него саму игру.

Представљамо неколико анегдота које одсликавају начин живота Стевана Сремца. 

Шаховска партија са протином муком

Стеван Сремац је био страствен шахиста. Једликујући се често у нишким кафанама или београдским клубовима, умео је сате и сате да проводи над шаховском таблом, потпуно се искључујући из стварног света.

Једном приликом, Сремац је у Нишу играо дугу, напету партију шаха са својим великим пријатељем, локалним свештеником. Партија се развукла, тензија је била на врхунцу, а обојица су била потпуно фокусирана на сваки потез.

У једном тренутку, у кафану утрчава узнемирени парохијанин, сав у зноју и паници, и прилази проти:

 „Оче, несрећа! Убрзано зову, морате хитно да дођете! Један човек је на умору, тражи последњу причест и исповест, умреће човек без греха на души!“

Прота се тргне, погледа забринуто ка вратима, па затим погледа у шаховску таблу где је Сремац управо спремао опасан мат. Видевши да му је позиција у кризи, прота махне руком и каже:

 „Е, мој брате… Сачекај мало, молим те. Видиш ли у каквој сам муци овде са Стеваном? Човек може и сутра да умре, али овај мат не може да чека!“

Сремац, који је такође био човек изузетног духа, насмејао се на сав глас, али је ипак прекинуо партију како би се прота посветио својој узвишеној дужности.

Зашто Сремац касни на часове

Једна од познатих и веома радо препричаваних анегдота о Стевану Сремцу везана је за његов оштар професорски дух, школу и његово чувено оправдање због чега касни на посао.

Као професор гимназије у Београду, Сремац је био познат по својој боемској природи и дугим ноћима проведеним у кафанама, због чега му је јутарње устајање веома тешко падало.

Једном приликом, неколико огорчених колега професора пожалило се директору гимназије на Сремца, истичући да влада двоструки аршин и да он има посебну привилегију — једино њему часови почињу тек од 10 сати ујутру, док сви остали морају да буду у школи много раније.

Директор је позвао Сремца прекорио га због повлашћеног положаја и кашњења, тражећи му озбиљно објашњење.

Сремц га је погледао са својим препознатљивим мирним и духовитим изразом лица, па му одговорио:

„Господине директоре, ја сам учио школу само зато да не бих морао да устајем рано као пекар, већ као један господин професор!“

Директор се на то само насмејао и прешао преко притужби, пошто је Сремчев оштроумни шарм редовно разјуривао и најстроже бирократске прекоре.

Сремац и „задњи” лист новина

Стеван Сремац је био страствен новински читач. Међутим, његова навика при читању новина била је потпуно необична и увек је изазивала смех његових пријатеља.

Када би му конобар у кафани донео свеже дневне новине, Сремац их не би отворио од прве стране како то сви раде, већ би их увек читао од последње странице ка првој, пажљиво пратећи чак и мале огласе и читуље.

Један од његових пријатеља, који га је дуго посматрао са чуђењем, коначно није могао да издржи па га упита:

„Богом ти брате, Сремац, зашто увек читаш новине од краја ка почетку? Зар се тако вести читају?“

Сремац га погледа преко наочара, насмеши се својим препознатљивим мирним осмехом и одговори му:

„Мој драги пријатељу, живот је кратак, а људске глупости су бесконачне. Када кренем од последње стране, барем знам ко је како завршио, па ми је лакше да читам ове чисте глупости што се дешавају на првој страни!“

Сремац и „идеални” кафански гост

Као велики боем и страствени посматрач људи, Сремац је проводио бескрајне сате седећи по нишким кафанама, посматрајући гостима навике, слушајући акценте и бележећи занимљиве фразе у своју менталну бележницу.

Једном приликом, седео је са друштвом у једној кафани у Старој чаршији, посматрајући газду како се нервира око госта који сате проводи уз само једну чашицу пића. Газда се пожалио Сремцу:

„Господине Стеване, ови гости су чудо! Седе читаво поподне, заузму најбољи сто, а наруче само један кисели или шприцер. Како човек да заради?“

Сремац га погледа са осмехом, па му одговори:

„Мој драги газдо, ти уопште не разумеш кафанску психологију. Најбољи гост није онај који највише попије, већ онај који најмање смета другима да троше. А што се мене тиче, идеална кафана је она у којој нико ништа не наручује, али сви уредно плаћају рачун на крају дана!“

Пријатељи су се дуго смејали овој његовој „идеалној економској теорији“, која је савршено описивала његов опуштени и филозофски поглед на кафански живот.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Стеван Сремац: мржња према духу западне грађанске културе
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века