Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.

Вук Караџић – Тршић; новчаница од десет хиљада динара из 1993. године

У том послу имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Вук Врчевић

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа. На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Минхенски псалтир

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Октоих

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Вук Караџић; десет динара из 2000. године

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

Вук Караџић

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Далибор Дрекић

Извор:
Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:
Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Да ли се Вук Караџић шалио или је заиста хтео да прода рођено дете?
Ужасно мишљење Вукове жене Ане Краус Караџић о Србима
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић

13 Responses

  1. Anna каже:

    Da Vuk to nije radio, danas tih knjiga možda ne bi ni bilo. Ovako se čuvaju kao nasleđe ne samo naše nego i čitavog čovečanstva u zbirkama biblioteka i institucija koje su u Vukovo vreme tamo bile razvijene, za razliku od Srbije koja u uslovima turske okupacije nije mogla ni da sanja o čuvanju takvih knjiga…. Te knjige su na sreću preživele ne samo kasnije bombardovanje Narodna biblioteke Srbije, nego i današnje žalosno stanje u našim bibliotekama i arhivama, u našim muzejima, u kojima često ne postoje uslovi za čuvanje takve rukopisne zaostavštine. U Narodnoj biblioteci su se donedavno mučili sa čuvanjem srednjovekovnih rukopisa, jer je država pokazivala potpuni nemar i nebrigu. Tako da i za ovo: hvala Vuku, barem znamo gde su nam knjige, i naši i strani istraživači mogu tamo da ih koriste.

    • Слажем се са вама у свему што сте написали, али у једном другом контексту. Све то је срећа у несрећи и нема везе са Вуковом намером приликом продавања тих књига. Продавао их је из два ратлога: Први, и потврђен је новац, који му је требао. О томе говоре преписке и ценкања око књига. Други разлог могао би да буде тај што су му „србуље“ биле препрека у његовој језичкој и правописној реформи. Не једном се према њима и језику којим су писане односио погрдно. Без намере да овим текстом умањујемо његов значај пре свега у очувању српске народне баштине, која је у то време била пред нестајањем, као и његове језичке реформе, која је у оним околностима представљала подвиг и за целу државу и њене институције, а камоли за једнога човека, овај текст смо објавили из неколико разлога. У првом реду због скривања овог детаља у уѕбиницима и биографским одредницама, што је недопустиво у научном погледу. А други ратлог је тај што се данас, више него икад одвија препродаја српске баштине. Иностране интернет странице посвећене аукцијској продаји препуне су наших фигурина из времена Винче и Лепенског Вира, као и многих других предмета наше културне баштине. Дакле, препродаја се одвија и данас и због тога се не сме убудуће гурати под тепих ништа, без обзира о каквом је великану реч.

      • Дејан Јоковић каже:

        Можете ли појаснити због чега су србуље биле препрека његовој језичкој и правописној реформи?

  2. Olga Sabo каже:

    Докле више. Хајде, нека сви који здушно нападају Вука ураде петину за српски језик и српску културу, па онда нека крену са приговорима. Грешке и пропусти, а и он је само жив човек, сигурно постоје, али то што је урадио је сто пута вредније и значајније. Прво делима превазиђите Вука, па га онда критикујте.. То што је учинио у оно време је величанствено. До сада га у томе нико надмашио није.

    • Ако говоримо о овом чланку, онда Вука нико не напада, нити оспорава његову величину и заслуге за српски језик и народну традицију. Ово је део ЊЕГОВЕ биографије документоване у његовим препискама из сабраних дела, у документима манастира из којих су књиге узете, у делима оних којима је књиге продавао и у документима установа у којима се те књиге данас налазе. Ако мислите да о томе треба да се ћути и да после Вука нико ништа не треба ни да пита, ни да мисли, онда грешите. Зар неко треба да буде Вук, да би могао о њему нешто да каже? Ово није ни први, ни задњи чланак о скривеним и мање познатим детаљима из наше историје. Биће их још много са лепим и мање лепим садржајем, али пре свега истинитим. Немамо намеру да ћутимо ни о чему шта сматрамо значајним за српску историју, традицију и културу.

  3. Anna каже:

    Preprodaja se vrši i vršiće se zato što mi ni danas nemamo institucije spremne da rade svoj posao i na adekvatan način čuvaju i ono što im je povereno. Naš ukupan odnos prema kulturnoj baštini veoma se malo pomerio od Vukovog doba. Smatram da je Vuk Karadžić temeljna ličnost moderne srpske kulture. Smatram, takođe, da je njegov napor bio donkihotovski individualan, kao i da taj fenomen individualnog napora predstavlja jedini kontinuitet srpske kulture. Naša kulturna istorija predstavlja niz pojedinačnih poduhvata. Nismo izgradili institucije ni strategiju. Jedini strateški projekat u kulturi postojao je u vreme socijalizma, i to samo zato što je kultura tad bila instrumentalizovana u ideološke svrhe. Zato sam pomalo osetljiva na ovu vrstu kritike ličnosti koja je pružila toliko, bez naročite podrške zajednice. Mislim da nije uputno napisati „iako mu to nije bila namera, učinio je uslugu…“ jer mi realno ne znamo šta mu je bila namera. Mi vidimo samo rezultat, a rezultat je, za ćopavog seljaka iz turske Srbije – neupitan, rekla bih i epohalan.

    • Овим чланком ми ни на који начин не оспоравамо Вукове заслуге. То би било сулудо. И са овим вашим коментаром могу у целости да се сложим. Али хајде да поставим питање из једног другог угла, кад већ говоримо о величанама и доприносу култури. Можете ли да замислите само које све величине и у којим историјским переиодима стоје иза ХИЉАДУ рукописних и штампаних књига. У питању је више стотина неких Срба, који су време далеко од Вуковог били писмени, стварали српску културу, пишући, преписујући и штампајући њене драгоцене књиге? Није ли резултат ове вукове трговине управо поништавање и обезвређивање тог дела српске традиције, у коју се уградило на стотине писмених Срба, у време када писменост није била честа појава. Покушајте да сагледате Вука објективно и да допустите да је и величина попут њега имала мане и није баш у свакој својој визији била у праву. И поред великог подвига који је он направио, српски језик и српска писменост не почињу од Вука. Доказ за то су и тих близу хиљаду књига које је препродао. И мене веома занима како је он као велики визионар могао себи да допусти такав однос према значајном делу српске традиције.

      • Anna каже:

        Афирмација српске културе пре Вука не врши се тако што нападамо Вука или културу после Вука. Све смо то ми, прихватимо себе, помиримо се са собом. То раде велики народи. Не видим код Руса или Енглеза радикално преиспитивање сопственог наслеђа. Постоји разлог зашто они то не раде, а ми мали радимо. Нарочито ми Срби, увек продубљујемо поделе које се крећу осовином наше културе. То једноставно није мудро. Све је то наша култура и све то треба афирмисати. У овом историјском тренутку искључиво и само афирмисати. И Саву, и Вука и Доситеја, и Теслу и Миланковића, и Андрћа и Црњанског. Културно умиремо, убијају нам културу, треба збијати редове. Одбацити идеологију, нема од тог посла ништа. Све је то наше и све је, с обзиром на услове рада, најбоље, велико, највеће. Бавити се у овом народу икаквом културном делатношћу је подвиг за мученички венац. И данас и ономад. Дакле, треба овај народ просвећивати и упознавати га са великим узорима. Ова врста преиспитивања није сврсисходна. Треба нам неко бољи од нас. Данас више него икад. Ценим да су Вам намере добре, само износим став. Препознајмо дух овог мрачног времена и упалимо сваку свећицу коју имамо. Вук је једна од њих.

        • Ми се не бавимо поделама, нити се сврставамо на било какве стране и када је у питању ова тема и када су у питању друге осетљиве теме. Готово свака година у нашој новијој двовековној историји била је осетљива. Изложени смо константним нападима и притисцима у свим сферама друштва. Због тога разумем ваш став и позив на збијање редова. Али у том смислу редови се морају збијати око потпуне и само потпуне истине. Да ли је неки наш владар ратовао против брата, да ли је неки утамничио оца, да ли је неки песник био коцкар, да ли је неки научник био тврдица… да ли је Вук продавао те књиге. То су све у односу на истину неважни детаљи. Али ако будемо ишли путем скривања, прекрајања и одабирања само пожељног стаћемо у исту раван са онима којима цела историја, култура и традиција фалсификат. Не смемо себи да дозволимо да нам истина не буде једини путоказ, увек и у свему, јер смо као народ увек бранили истину. Не видим да се овим чланком ишта преиспитује. Можда то вама тако делује, јер га стављате у контекст подела. Људи су подељени овде на Србијанце и пречане, на четнике и партизане, не левичаре и десничаре, републиканце и монархисте, на звездаше и партизановцце. Да ли то значи да ће сваки наш наредни текст који се бави било којом од ових тема бити схваћен као продубљивање подела? Ако мислите да истина дели, грешите. Колико год се чинило да је некад корисније нешто прикрити, лаж је увек та која дели. Сва та прикривања и забашуривања због тренутно осетљивих момената су нам и донела све те заблуде попут југословенства, братства и јединства, македонства, црногорштине, бошњаштва и свих других лажи које нам се једна за другом обијају о главу. Јер смо у свим тим историјским тренуцима увек ми нешто гурали под тепих. И увек кад смо одступили од истине, то нам се вишеструко лоше вратило. Дакле, и у случају Вука, и у случају Доситеја, Немање или било којег другог Србина и било којег догађаја из наше историје, само је истину вредно следити.

    • Поводом препродаје која несмањено траје до данашњих дана. Постоје неки кустоси, археолози и разни други којима ништа није свето. Погледајте како је прошла Његошева заоставштина:

      • Алатир каже:

        ВСе Правилно!
        Додао бих да је и веру продао своју, те се покатоличио. И деца му носе католичка имена, син није Димитрије него Деметар. Кћер или доч није Мина него Вилхемина.
        А о његовом „успеху“ или глорификацији коју му је приредио запад и католичка церква не треба речи трошити, искористили су га да реформама убогаљи стари језик и да га максимално одвоји од русскога.

        • Anna каже:

          Ово су имена Вукове умрле деце: Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина. Син му се звао Димитрије, кћи Вилхелмина. Код Вас все очигледно није правилно.

    • Урбана Герила каже:

      С обзиром на Вашу реакцију, рекло би се да би поштовање Вуковог и рада других прегалаца те реформе допире даље од писања латиницом!

Оставите одговор