Како су комунисти убили војводу Петра Бојовића

Војвода Петар Бојовић преминуо је у 87. години живота 19. јануара 1945. у свом београдском стану. Комунистичка контраобавештајна служба преко радија је забранила присуствовање народа сахрани, а леш је на Ново гробље превезен таљигама

Петар Бојовић

Једна од срамнијих страница историје главног града Србије након ослобођења Београда од немачке окупације у јесен 1944. догодила се крајем те године на Врачару, у Трнској 25, адреси јединог живог српског и југословенског војводе Петра Бојовића, учесника у седам ратова и одликованог нашим највећим војним почастима.

Коњички поручник Петар Бојовић

Припадници комунистичке контраобавештајне службе ОЗНА, упали су Бојовићу у стан. Бојовић је упитао незване госте ко су, а они су, спазивши шињел краљеве војске с војводским ознакама, почели да омаловажавају и малтретирају старца.

Његов син Добросав прискочио му је у помоћ, због чега је осуђен на десет година робије, под оптужбом за сарадњу с четницима.

Војвода Бојовић је један од наших изузетних војсковођа који је своју верност отаџбини и круни доказао у свим бојевима и биткама. Он има врло велико срце и још већу душу.

Никола Пашић

Разуларени титоисти су Бојовића најпримитивније вређали и шамарали, газили му униформу и бацали одликовања, након чега је и он ухапшен. У затвору је свакодневно малтретиран, психички и физички, и кући је враћен у видно погоршаном стању. Недуго затим је и преминуо у 87. години.

ОЗНА је јавно преко таласа радио Београда забранила присуство народа на сахрани, претећи драстичним репресалијама свакоме ко се усуди да војводи ода почаст. Заобиђено је и право на сахрану о трошку државе, па је леш Бојовића на ново гробље превезено таљигама. Сахрану у најужем кругу породице будно су надгледале силеџије у кожним капутима.

Пензионисани Војвода Бојовић са својим колегама генералима и адмиралима Краљевине Југославије. Слева на десно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Емило Белић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер

Иако се нисмо слагали и увек сукобљавали, војвода Бојовић је био по мени велики војник и још већи патриота, поникао из наше српске земље.

Живојин Мишић

Да апсурд буде потпун, нове комунистичке власти су исте године поништиле одлуку из 1942. и једној од београдских улица вратили име Војводе Бојовића. Рођен 1858, учествовао је у седам ратова – оба балканска, оба светска, оба са Турцима и у рату са Бугарима. Одликован је најпрестижнијим признањима, међу којима и француском Легијом части (1936), а пензију је 1922. године дочекао на месту начелника Главног генералштаба војске Краљевине СХС.

На почетку Другог светског рата, као једини живи војвода постављен је на место врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. У току Априлског рата био је, као једини живи војвода, помоћник врховног команданта пошто је краљ Петар II још увек био малолетан. Након капитулације одредио је себи кућни притвор из кога је 1942. послао писмо подршке „армијском ђенералу, господину Дражи Михаиловићу“.

Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.

Арчибалд Рајс

 

Фалсификатима и поједностављивањима склона комунистичка историја након Другог светског рата прећуткивала је његово име, а посебна „омерта“ пратила је гнусан начин на који је скончао. У последњих четврт века, спроведена је делимична рехабилитација Бојовићевог лика и дела.

Опрости нам војводо, и нека ти је лака твоја српска земља.

Марко Николић

Извори: ESPRESO; Јадовно

Оставите одговор