Требиње

Петров манастир код Требиња и бенедиктински фалсификатори

Чувени стари Петров Манастир у Чичеву код Требиња описан је пре десетак година, у главном, добро и подробно од Стевана Делића (1). Хисториске вести о њему прикупио је К. Јиречек. (2) а ми ћемо овде додати само неке напомене као резултате наших ископавања, која смо тамо вршили у јесен 1911. године.

Петропавлов манастир код Требиња; фото: Википедија

Beћ je Делић напоменуо, како су сељаци при зидању нове цркве 1906. године разбијали гробне стећке и плоче, чак и неке са записима, да би само што јевтиније дошли до грађевног материјала. Несумњиво је, да су том приликом страдали понајвећи комади; управо, дакле, они који би за нас били данас од најширег интереса.

Од богате старе некрополе разношено је камење у читаву околину, а од њега је направљена и црква и софа око нове цркве. То се надгробно камење употребљава још и данас као поклопнице и бедрењаче за нове гробове. С тога није чудо, да је од свега старог материјала остао само 121 гроб с плочом и само један једини стећак. На свима тим очуваним гробовима нема ни једног јединог натписа.

Ми смо отварали читав низ гробова најпре у рушевинама Павлове цркве, која је одмах поред Петрове и у којој се једино и могло радити, и у црквеној порти. Сва Павлова црква имала је под патосом гробове. Сваки гроб био је засебно ограђен дебелим каменим плочама. Ширина им је била између 42-48 cm, а дужина од 1,92-2,04 m. Унутра су имали, као и данашњи, постранце бедрењаче, а изнад леша поклопнице. Дубина им није увек једнака, што долази деломично и отуд, колико је камења, плоча или земље однесено с њих; најчешћа је мера од 0,70-1,05 т.

Један занимљив специјалитет ове некрополе чине гробови од више лица стављених једно изнад другог. Нашао сам таква три гроба… Ширина гробница, која никад није досизала један метар, очевидно показује да лешеви нису полагани, нити могли бити полагани један поред другог. Могуће је с тога, да су стављани један на други или да су кости пренесене са неког другог места и ту сахрањене. У свима тим гробовима ја нисам нашао ништа осим костију, исто као и у оближњем манастиру Тврдошу. То долази деломично отуд, што су неки гробови били отварани и пре, али то је, у ствари, мали проценат.

Од 23 гроба, која сам отворио, само је 6 било раније претресаних; остали су остали са потпуно нетакнутим поклопницама и целим костурима у добром реду. Гробове у самој цркви Петрова манастира нисам могао отварати, јер су они, на велику штету науке, били делом разбијени при зидању нове цркве, а делом су дошли пода њу. Ту су несумњиво имали бити најважнији. Овде су се једино и налазиле ствари, које помиње Делић а за које је и мени причао стари свештеник Марко Даниловић.

У Петровом Манастиру код Требиња нашао је Ст. Делић једну узидану плочу, на којој је с муком прочитао речи: „Полета, Другань, Дражета чине ракu надь материю u дьни славьна кнеза Срамька“. Тај натпис Делић ставља у XII век и налази извесне аналогије у писму између њега и познатог Кулинова натписа. Ја тај камен нисам видео; њега је Делић нашао закречена у проскомидији после мог претраживања Петрова Манастира, и то у зиму 1912. или почетком 1913. године.

Како је Делић иначе прилично добар читач старих натписа човек би донекле смео да се ослони на њ, али нам он сам каже, да су при стругању креча с натписа „при слабој свјетлости воштанице“ „почетна слова последног реда нешто изгребана“. А за нас је тај ред баш најважнији, јер доноси име тог „славног“ кнеза.

О кнезу Срамку у свима нашим изворима XII и XIII века нема никаква помена. Али има један други захумски поглавар, чије је име слично овоме а било познато и послужило чак и за један фалсификат. У познатим бенедиктинским фалсификатима за поседе на отоку Мљету, којима се хтело утврдити, да су босански и захумски владари чинили поклоне том реду, употребљена су, за већу веродостојност, многа наша позната лица из средине XII века: велики жупан Деса, бан Борић, жупан Грд и међу њима неки захумски поглавица Хранко.

У једној даровној повељи, која носи његово име „Sigillum Chrance cum omnibus suis iupanis Cholmie“,¹ говори се, да је он поклонио локрумском манастиру цркву св. Панкратија са земљом у Бабином Пољу на отоку Млету. Очевидно је, да су његово име и његов значај били познати фалсификаторима и околини и да су употребљени, да послуже као јак доказ за противнике. Повеља та, из опрезности, није датирана годином, него индикцијом VII, a та је, како је упозорио Смичиклас, у XII веку падала у више година: 1114, 29, 44, 59, 74 и 89.

Наишавши у поменутом натпису на кнеза Срамка мени је одмах пало на ум, да то није овај Хранко. Како је задњи ред, по саопштењу Делићевом, при стругању оштећен, врло је лако, да је тако отпала прва половина х. Иначе разлика у читању или евентуално у писању, па чак и изговарању између м и н не би била необична.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за 1924-1925)

Напомене:

(1) Гласник Зем. Музеја, XXIV, 1912, 275—282, XXV, 1913., 129—132; По свом обичају да исте ствари објављује више пута В. Вулетић је овај прилог саопштио и у Vjestniku hrv. arheol. društv. ХIII 1891 19—20

(2) Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, Wien 1897., 33., – поновио В. Марковић у књизи Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Карловци 1920., 35

¹ Т. Smičiklas, Diplomatički Zbornik, II, Zagreb 1904, стр. 88. Од те повеље имам и снимак, из кога се види, да је писано Cholmie, а не Cholnie, како је унео Смичиклас.

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА

Црква Св. Илије у Месарима код Требиња

Црква Светог Илије се налази на врху Илијиног брда (Илијина главица) у селу Месари, сјеверно од магистралног пута Требиње – Мостар. Смјештена је на ободу Поповог поља, 20 километара западно од Требиња. Црква Светог Илије је триконхос, који је више пута преправљан. Посљедњи пут, према натпису на архитравној греди, било је то 1897. године. Ова црква има прероманички стилски карактер, те се сматра да је вјероватно и првобитна црква саграђена у периоду од IX до XI вијека. Спада међу најстарије грађевине у Херцеговини. Црква Светог Илије са праисторијском гробном гомилом (тумулусом) и некрополом са стећцима у Месарима проглашена за национални споменик БиХ 2008. године. Национални споменик чине: црква св. Илије, праисторијска гробна гомила (тумулус), некропола са 8 стећака и 31 крстача.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83_%D0%9C%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83_%D0%9C%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0.JPG

Црква Св. Илије у селу Месари; фото: Википедија

На путном правцу из Мостара ка Требињу, сјеверно од цесте смјештено је село Месари. Од Требиња је удаљено 17 километара ваздушне линије према сјеверозападу. Око 1,5 километара јужно од села диже се мање брдо са надморском висином 351 м, које се зове Илијино брдо или Илијина главица.
На самом врху брежуљка смјештена је праисторијска гробна гомила (тумулус), средњовјековна некропола са стећцима, православна црква св. Илије и савремено гробље за становнике села Месара, Ковачина и Жуља.

Црква св. Илије у Месарима обновљена је 1897. године. Претпоставља се да је настала на мјесту неког старијег објекта на шта указују њен положај (близина тумулуса, средновјековне некрополе са стећцима) и њен триконхални облик карактеристичан је за прероманичко градитељство IX – XI вијека у Јадранском приморју.

До 70-их година XX вијека није се знала тачна датација њеног подизања или обнављања. Након проучавања и истраживања Љубомир Спаравало је дошао до закључка да натпис који је уклесан на каменом крсту са ћирилским натписом ИЦ XЦ НХ КА, а који је везан за градњу или обнову цркве, представља 1494. годину.

Међутим, исти текст различито дефинише Љиљана Шево. Док Спаравало на крсту проналази натпис „ψB“, Љиљана Шево је натпис идентификовала као „aψB“ (1702). Своје тумачење Љиљана Шево поткрепљује чињеницом да се у земљама византијског круга, све до XVIII вијека година 7002. писала са апостофом испред З што би броју 7 додало вриједност хиљада и да јој није познат примјер да се 7000 биљежи знаком ψ, стога „ψB“ није 7002, већ 702., као и чињеница да се од XVIII вијека датуми на Балканском полуострву много чешће биљеже од Христовог рођења, а не од постанка свијета (5508/09 година прије Христовог рођења).

У случају да је читање Љиљане Шево тачно, значи да не постоји писани траг који би свједочио о постојању цркве 1494. што не умањује могућност да црква јесте грађена крајем XV или почетком XVI вијека (или је ова из 1702. подигнута на мјесту старије, или је 1702. првобитна грађевина у некој обнови добила крст са натписом), а типолошка сродност са Ошанићима би била најснажнији аргумент.

„У сјеверном крају некрополе, почињући од усамљеног стећка, пружа се у облику благог лука један уски насип. На једном мјесту је тај насип плитак и покривен танким каменим плочама, испод њих је озидан канал у којем су пронађене три људске лубање. Тај канал се изгледа протеже дуж читавог насипа. С јужне стране насипа су, такођер, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била прахисторијска гробна гомила с које је разнесен камен, простор рашчишћен, а остали само гробови који су били на периферији гомиле. Сматра се да су ту постојале три прахисторијске гробне гомиле. Једна још постоји, друга као да је разнесена, а трећа као да је заравњена и подзидана па је од ње направљен плато на којем је црква св. Илије. На такву претпоставку упућују и прахисторијске гробне гомиле на сјевероисточној страни сусједног Јежевог брда, удаљене свега неколико стотина метара зрачне линије од ове некрополе. Очигледно је да се у некрополи на Илијином брду код Месара уочава континуитет сахрањивања становништва, који траје још од прахисторијских Илира до данас. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 148. – 152.)“.

Црква св. Илије највјероватније припада тзв. гробним црквама. Подигнута на самом врху Илијина брда на платоу који заузима простор од преко 350м². Плато је подзидан сувим зидом висине од 1 до 1,5 м. На њега се излази степеницама са сјеверозападне и источне стране.

Црква је у основи триконхална, припада централном типу грађевина, иако се често сусреће да су продужаване према западној страни мањим или већим правоугаоним простором.

Димензије цркве износе око 10,00 х 5,50 метара, оријентисана је у правцу исток – запад. Ова црква је по својим карактеристикама најсличнија цркви св. Петра и Павла у Ошанићима код Стоца.

Улаз у цркву се налази са западне стране. Наглашен је каменим порталом, звоником на преслицу и једним окулусом са перфорираном шестолисном розетом смјештеним на средини размака између врха портала и почетка звоника. Око розете су постављене двије правоугаоне камене плоче са плитко урезаним рељефом двају афронтираних змија – змајева.

Праисторијска гробна гомила (тумулус)

Праисторијска гробна гомила (тумулус) налази се у западном дијелу некрополе. Преко ње је подигнут зид којим је гробље ограђено. Гомила заузима простор са промјером од око 30 метара, висока је два-три метра, обрасла је травом, ниским трњем и растињем. На врху се примјећују испрекидани мањи остаци малтера, вјероватно остаци гробнице, карактеристичне за ово подручје. У сјеверном крају некрополе, пружа се у облику благог лука један уски насип. С јужне стране насипа су, такође, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била праисторијска гробна гомила. Сматра се да су на наведеном простору постојале три праисторијске гробне гомиле од којих је остала само једна.

Некропола са стећцима на Илијином брду

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће ни најслободније разврстати. Стећака свега има десет, били су постављени у двије скупине. Једна скупина је била пред садашњом црквом св. Илије, од које је остао само један аморфни стећак који се и сада налази пред црквом. Три стећка су узидана у зид платоа са западне стране.

Ако је зид подзидан када и црква 1494. године, онда су стећци старији од садашње цркве и иначе могло би се рећи да су сви стећци на овој некрополи настали прије подизања садашње цркве, тј. прије краја XV вијека.

Друга скупина стећака је у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Од ове скупине сачувало се девет стећака. Међу њима је и стећак са уклесаним распећем, а на неким се још примјећују остаци украса.

Само три стећка која се налазе на самој гомили нису постављени у правцу запад – исток. Стећци су и са ове скупине дијелом уништени и од њих су прављени довратници сјеверозападних врата у гробље. На једном је остало плитко уклесано, усамљено слово X (вјероватно остатак слова X од натписа ИЦ X НХКА). На усамљеном стећку који се налази близу ових врата био је неки украс, али су остаци нејасни.

Уз сваку ову скупину стећака као да је постојала и посебна црква и то највјероватније прије 1494. године. Прва је била на мјесту гдје се данас налази црква св. Илије, а друга на мјесту данашње кућице за припрему за погребни обред (унутрашње димензије кућице су 4,55 х 2,35 м). Како о томе не постоје предања код мјештана, као ни о зидању оградног зида око гробља, а ни о прављењу чатрње (цистерне), значи да је све то давно направљено. На претпоставке о постојању цркава пред скупинама стећака на овој некрополи упућују запажања до којих се дошло испитујући друге средњовјековне некрополе на подручју Шуме требињске.

Да је на овој некрополи и раније било култних мјеста упућују остаци старе цигле пронађене након копања гробних јама за савремене гробнице. Ђуро Баслер је прегледао тај материјал и потврдио да можда потичу од римског храма. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 149.-151.).

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће разврстати. Стећака свега има осам, седам стећака је смјештено у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Међу њима је стећак са уклесаним распећем, док се на другим стећцима не примјећују остаци украса. Усамљени стећак се налази у сјеверном дијелу некрополе. Осим ових стећака уочавају се три узидана у зид платоа са западне стране. Шест стећака је у форми сандука, а два у форми плоче, споменици су неравномјерно распоређени и нису у низу, оријентисани су у правцу запад – исток, осим три, која су оријентисана у правцу сјевер – југ.

Спаравало, Љубо, „Средњовјековна црква и гробље на Илијином брду код села Месари близу Требиња“, Трибуниа 3, Требиње, 1977.

Шево, Љиљана, „Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године“, Глас српски, Бања Лука, 2002, 217-218.

Извори: Туристичка организација Града Требиња, Комисија за очување националних споменика БиХ

Приредила: Сања Бајић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Херцеговина као приморска Србија

Поред Црне Горе и за Херцеговину се веже народни израз да је она „српска Спарта“, а у народној поезији и причама назива се и „света земља“ или „света земља Херцегова“. Ако са народне поезије и предања пређемо у сферу историјске науке, онда за Херцеговину важи оцјена да је још од средњег вијека била врело писмености, духовности и културе.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:1473_R_a_%C4%8Cerm%C3%A1k.jpg

Херцеговка поји коње. Код појилишта (Херцеговина) у Пожеги (Јарослав Чермак 1888.); фото: Википедија

Она је отаџбина прве српске краљевске обитељи – Војислављевића; дом најстаријег српског ћириличног епиграфског натписа, тзв. Хумачке плоче; писарница у којој је настала највриједнија српска књига – Мирослављево јеванђеља, коју је УНЕСКО 2005. године уврстио у програм „Памћење свијета“ као културну баштину од прворазредног значаја за цијелу људску цивилизацију; радионица у којој су исклесани први стећци, надалеко чувени монументални споменици који су ове године стављени на УНЕСКОВУ листу свјетске баштине; извориште вјере, људи и интелигенције.

Једном ријечју, Херцеговина уз Косово и Метохију и Црну Гору, представља средиште српског народа, врело с којег се напајамо вијековима.

Засигурно су и странци знали понешто о Херцеговини, па су је у прошлости називали и „приморска Србија“ или чак „Србија“ и „српска земља“. Овдје ћемо изнијети неколико историјских извора који говоре у прилог томе.

Секретар млетачке владе (Венеција) Бенедето Рамберти, у књизи „Delle cose de Turchi“ штампаној 1541. године, помиње турске покрајине и између осталога пише овако: „Босна, Херцеговина тј. Србија која се зове војводина…“. Рамберти Херцеговину назива још Србијом и војводином, можда имајуће нека сазнања да су великаши из Херцеговина, као нпр. Сандаљ, Стефан Косача, Храбрен-Милорадовићи, итд. носили и титуле војвода, или је бар у то вријеме традиција о тим великашким породицама или уопште територији Херцеговине била донекле жива у Венецији, јер су се многи Херцеговци у 15. и 16. вијеку селили у Италију.

Стара Херцеговина

Прије нешто више од стотину година, Василије Ђерић у књизи „О српском имену по западнијем крајевима нашега народа“, забиљежио је, да се у манастиру Житомислићу чува књига коју су монаси уз још 8 других књига, добили на дар од руског цара Петра 1707. година, и да је у њој записано да је поклоњена „у српску земљу у манастир Житомислић“.

У документу којим „Consultori“ обавјештавају млетачког кнеза о православном народу у Далмацији 1729. године, каже се да „мјеста Рисан и Топла нису у Далмацији него у приморској Србији, која се зове Херцеговина“.

Ових неколико извора ријечито говоре о значају Херцеговине кроз историју за српски народ, као и о њеном идентитету. У данашње вријеме када историја служи у дневно-политичке расправе и идеолошке конструкције, није на одмет подсјетити се око овог и сличних историјских питања. Свакако да извора који говоре о Херцеговини као Србији или српској земљи има још, али и ова три су довољна да заинтересују читаоце који могу да потраже стручну литературу и прошире своја сазнања. Дакле, Хецеговина није само „српска Спарта“ него и „приморска Србија“.

Аутор: Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ