Народно градитељство

Таласон – тајанствени чувар грађевина

О томе како су наши стари бирали место за зидање куће, о старим тајнама зидара и њиховим тајанственим савезницима, таласонима, домовојима и змијама чуваркућама, о обичају узиђивања људи и њихових сенки у темеље кућа, о играном филму „Вечна кућа“ и свом роману „Кал југа“ – аутор Младен Милосављевић, са којим ће читаоци моћи да се друже наредног петка на сајму књига.
Стара кућа

Стара кућа у Г. Каменици; фото: Урбане стране

Наши стари су веровали да овај свет, поред људи, од вајкада настањују и разне бестелесне, видљиве и невидљиве силе, са којима је ваљало да се боре и надмудрују. Веровање у могућност да се, макар и на кратко овлада природом  и њеним оностраним чуварима, у обичајној пракси наших предака створило је обиље правила, обичаја и табуа, којих је ваљало да се придржавају.

Сећам се да сам, као дете, од старијих људи често слушао како треба избегавати близину градилишта и како се ваља клонити зидара, нарочито док раде. Ова бојазан, како сам касније успео да сазнам, проистекла је из старог народног веровања да припадници зидарског еснафа, поред градитељских, поседују и одређена знања која сежу у домен оностраног и потенцијално опасног.

Тек годинама касније, нашавши се на студијама етнологије, имао сам прилику да сазнам и име тајанственог савезника коме су се неимари покаткад обраћали за помоћ, а који је требало да обезбеди да грађевина потраје што дуже. У мноштву божанстава, демона и бића које су наши преци поштовали и којих су се плашили, етнолози су понешто записали и о једном од најмање познатих митских бића из наших народних веровања и предања –  таласону.

У свом најпознатијем делу, књизи „Митска бића српских предања“, етнолог Слободан Зечевић је покушао да направи прву типологију бића у која се веровало на овим просторима. Поделивши их у шест основних група, уз четири подгрупе, Зечевић је успео да издвоји 24 бића при чему је таласон, поред змије чуваркуће и услужног духа, сврстан у групу тзв. „домаћих демона“.

За разлику од вампира, вештица или некрштенаца, таласони су у основи сматрани за добронамерне, а њихова зла ћуд долазила је до изражаја једино када би се грађевини коју чувају приближио неко жељан да јој напакости. Пошто се веровало да свака градња представља неку врсту отимања простора од његових оностраних чувара, у народу је осмишљен читав низ обредних радњи које је требало обавити како би се ти чувари умилостивили или отерали.

Овај сукоб између представника два света, једног стварног и једног претпостављеног, почињао је већ самим избором места за градњу. У народу се верује да свако земљиште није добро за градњу будуће грађевине, нарочито куће, па се некада приступало читавом низу обредних радњи, како би се одабрало што боље место.

Наш чувени етнолог Сима Тројановић, у свом делу „Главни српски жртвени обичаји“, бележи једно занимљиво веровање из ондашњег бољевачког среза. По њему, у земљи која је одабрана да се на њој сазида кућа, требало је закопати флашу црног вина или посуду са пшеницом. Уколико би ујутру закопане ствари остале нетакнуте, могло се приступити копању темеља и потоњој градњи. У супротном, земљиште се сматрало „халовитим“ и веровало се да би кућа саграђена на оваквом месту, као уосталом и сви који би у њој живели, остали заувек незасити и гладни.

Након што би одабрали добру земљу, неимари су желели да будућу грађевину осигурају од потенцијалних лопова и осталих који би јој прилазили са каквим нечасним намерама. У ту сврху се приступало прибављању таласона, за кога се веровало да настаје од душе особе чију је сенку измерио неко од зидара, узидавши је касније у темељ. Оваква особа би, по народном веровању, умирала после одређеног времена, а њена би душа остајала трајно везана за зграду у чији је темељ узидана.

У етнологији се сматра да узиђивање људске сенке представља својеврсну замену за некадашњи обичај да се у будућу грађевину узиђују људи. Уосталом, трагови ове праксе записани су и у чувеној народној песми „Зидање Скадра“, а постоје и у записима и колективном сећању бројних народа широм света.

Веровало се да таласона могу видети само пси или особе рођене у уторак или суботу, хтонске дане за које се традиционално верује да припадају мртвима. У неким деловима Македоније, Бугарске и јужне Србије, верује се да ни једна грађевина не може опстати без талас’ма. У Грчкој се ово биће називало пергалио, а замишљано је као кепец са фесом, док се код германских народа он називао коболд.

Слободан Зечевић веровање у таласона као духа заштитника куће доводи у везу са култом змије чуваркуће или руског домовоја што, како даље наводи, могу бити трагови некаквог древног прамодела овог митског бића и његовог развоја од животињске ка људској форми.

Реч таласон вуче корене од старе грчке речи телос, што значи жртва. Ова реч је, највероватније посредством Турака дошла и у наше крајеве, а занимљиво је да и реч талисман, етимолошки гледано има исти корен као и реч таласон, као и значење предмета који обезбеђује заштиту.

Зато, будите благонаклони према старим кућама и грађевинама, те им прилазите са опрезом и поштовањем. Можда се баш у вашем комшилуку, заборављена од људи и препуштена зубу времена налази каква стара кућа чије деценијске а можебити и вековима наталожене успомене чува још једино таласон.

Младен Милосављевић

Плакат за филм „Вечна кућа“; фото: Урбане стране

дугометражни играни филм „Вечна кућа“
.
Инспирисан причама о таласону пре неколико година сам, са својом тадашњом екипом филмаџија, снимио тизер за дугометражни играни филм под називом „Вечна кућа“, базираном на рукопису мог истоименог романа, који је у припреми. У жељи да привучемо потенцијалне продуценте из иностранства, те причу о нашим митолошким бићима поделимо са иностраном гледалачком публиком, материјал смо снимали на енглеском језику. Занимљиво да је овај тизер снимљен у кући која је, својевремено, послужила за снимање серије „Срећни људи“, а која је срушена неколико месеци након нашег снимања.
.
Тизер можете погледати испод:

 

Младен Милосављевић: етнолог и аутор историјског романа „Кал југа“ у коме се, поред историјских, налазе и подаци о мање познатим митским бићима из наших народних веровања и предања.

Поштовани пријатељи фантастике,

Младен Милосављевић

Чини се да прича о Лепенском виру и Србији с почетка 18. века, читаоце није оставила равнодушним, с обзиром на то да ће се на предстојећем сајму књига у продаји наћи друго издање романа Кал југа. То значи да је за нешто мање од пет месеци распродат претходни тираж, штампан у 1000 примерака
.
Историјски роман са елементима фантастике “Кал југа“, моћи ћете да набавите на 63. сајму књига, на штанду ИК Страхор (Изнад улаза у главну халу, на прстену).
.
Аутор романа Младен Милосављевић ће потписивати роман у петак 26.10. од 18 часова.

Хвала свима на подршци, лепим речима и интересовању за овај скромни првенац, посвећен мање познатим темама из наше националне историје, оплемењен дискретним дашком археологије и фолклорне фантастике

Нешто више о самом роману можете прочитати на страници Арт-Анима

Видимо се на сајму…

Младен Милосављевић - Кал југа

Младен Милосављевић – Кал југа

Извор: Урбане стране

Квадратура круга – Гора на камену

Пола Црне Горе саздано је на камену и од камена. Вековима су се људи ослањали на тај материјал који им је био на дохват руке и од њега градили све што се саградити могло почев од кућа и палата, преко мостова и аквадуката па до читавих градова.
Црногорци

Црногорска народна ношња, стара разгледница

Човек је врло рано спознао вредност камена, открио његову снагу, постојаност и трајност. Своја прва оруђа и оружја човек је правио од камена, прве цртеже насликао је опет на камену, прве игре биле су са каменом, са њим се човек лечио, кажњавао преступнике каменовањем, а једна од најтежих клетви у Црној Гори и Херцеговини била је упућивана ударањем камена о камен.

Златко Вујотић из Подгорице већ годинама другује са каменом обнављајући старе куће од камена или градећи нове по узору на старе, при чему поштује све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Златко је схватио да је камен хиљадама година чврст и стамен и да је он знамен и вечити човеков пратилац и зато је обновио камену кућу својих предака из 1760. године.

Аутор емисије: Бранко Станковић

Како да декоришете кућу у словенском стилу

Наша словенска култура има свој властити стил декорисања кућа и без обзира на то колико су словенске земље удаљене једна од друге може се приметити да је декор увек исти у селима, било да се ради о Русији, Пољској, Србији, Хрватској или некој другој словенској земљи. То је разлог због кога многи имају место за метле, оштре ножеве окачене на зиду и остале мале ствари које чине да се осећате рурално. 
Словенска кућа

Словенска кућа; фото: Славорум

 

Словени имају јединствену и богату историју, на коју су поносни и то је разлог зашто већина декора у словенским традиционалним кућама долази из знања наших предака и прилагођавања традицији. Традиционална словенска кућа је обично направљена од дрвета, а сматра се симболом лепоте и  живота која њиховим домаћинима нуди топлину и удобност.

Велики је утицај атмосфере куће на човека. Огроман део нашег времена проводимо код куће. Око осам сати дневно проводимо у кревету, а остатак времена на послу.  Атмосфера и енергија места утиче на наше расположење, самопоуздање, односе са људима у домаћинству и на наш успех у животу,  чак и то како се осећамо на послу.  Да ли сте приметили како другачије собе другачије делују на наша осећања? У некима се лако дише, са много светлости и добрим протоком  ваздуха,  што нам побољшава расположење, уживамо и осећамо се опуштено.  У неким другим, пак, осећамо се лоше,  а то су тамна и загушљива  места која изазивају непријатне осећаје.

То је разлог зашто су наши преци  док су полагали темељ за нову кућу, истовремено  садили дрво у средини дворишта.  Сађење брезе или оскоруше чини да ваш врт буде веома леп са таквим грациозним дрвећем. Од самог почетка то је представљало знак којим се обезбеђује благостање и срећа, па су уз прво дрвеће остављали остатке вуне, зрна или новчиће.

Предмети у кући – покућство

Према словенским веровањима, разни предмети у кући имали су своје значење – неки су симболисали отклањање проблема из породице, за неке се сматрало да доносе срећу и напредак,  а за неке се веровало да доносе несрећу.  Метла је помогала да се кућа одржи чистом, бели лук и бибер су протеривали зле духове, домаћи колачи и  лонац са хељдом симболизују гостољубивост и просперитет. Торба са клеком помагала је ослобађању од лоших мисли. Најважнија карактеристика куће у словенским традицијама је атмосфера удобности, просперитета, благостања и доброг расположења, заснована на традицији и поштовању према прецима и породици.

Пећ (огњиште) је посебно у вези са знамењима која симболизују благостање породице. Многи Словени су правили рупу у зиду одмах изнад пећи како би омогућили продирање зрака излазећег сунца, што  доноси мир и добро у кућу. Пећи не служе само за кување и топлоту, него су и права уметничка дела, која се савршено уклапају у унутрашњост.  Пећница-грејач са плочицама (данашњи камин) – истински спектакуларан призор, ремек-дело ручног рада. Читава унутрашњост колибе је холистички, укомпонован  стил просторије.  На основу изгледа пећи, могло се видети да ли је домаћин богат или сиромашан.

Превод: С.Б.

Извор: Slavorum

Повезани текстови:
Мудрост наших предака: Како се бира место за кућу
Црногорско огњиште: на изворишту кућне и животне свјетлости
Лознички стaри обичaји грaдње куће
Kвадратура круга: Гора на камену
Собрашице – старе дрвене сенице за одмор