Милан Стојадиновић

Мусолинијева понуда Југославији – Солун и измештање Албанаца

У архивској збирци докумената кнеза Павла из Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, могу да се пронађу писани трагови о напорима кнеза Павла усмерени ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота. Једно од решења проблема – како избећи рат а да се избегне непосредни савез са Хитлером и не приступити Тројном пакту – била је иницијатива из Рима, да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству са Италијом. Вођа италијанских фашиста Бенито Мусолини хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.

Бенито Мусолини

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године. Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.

Специјални изасланик први пут се сусрео само са грофом Ћаном, а други пут и са Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију, и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

– Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата, и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско-југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писменој форми у којој Мусолини дословце пише кнезу намеснику:

– Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море – излазак на Егејско море, и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун – писао је Мусолини.

– Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији… – пише Мусолини.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза са Италијом, влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Немачком о приступању Тројном пакту.

Иван Миладиновић

 

Из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости

Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску

Студија Иве Андрића, нашег јединог нобеловца, о албанском питању, први пут је обелодањена 1977. године у загребачком „Часопису за сувремену повијест“. Непосредно после тога стигао је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела избришу из програма за наставу књижевности.

Иво Андрић, поштанска марка из 1983. године

Јануар је 1939. године. Иво Андрић је заменик министра иностраних послова. Пошто је Милан Стојадиновић истовремено председник Владе и министар иностраних послова, Андрић је, као дипломата од каријере, био први човек Министарства.

Тих дана гроф Галеацо Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова, посетио је Југославију. У сусретима с Миланом Стојадиновићем вођени су званични и незванични разговори у Београду и Бељу. На тапету су била многа питања из односа двеју земаља. У Бељу, Стојадиновић и Ћано ће водити тајне преговоре, а Мусолинијев зет је понудио поделу Албаније (тај предлог кнез Павле ће доцније одбити). За ту пригоду, на Стојадиновићев захтев, сачињен је службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарству. Аутор је наш једини нобеловац Иво Андрић. На првој страни тог подсетника, који се налази у Архиву Србије и има 20.734 словна знака, пише: „Реферат г. Андрића 30. I. 1939.“

У том документу, који се бави хронологијом историјских прилика и односа, Андрић пише: „При процени целог овога питања (подела Албаније), треба имати у виду да на сваки начин морамо гледати да избегнемо било отворен, било прикривен сукоб са Италијом. Исто тако треба избећи и то да Италија сама окупира целу Арбанију и да нас угрози на врло осетљивим местима, према Боки Которској и према Космету…“

„Поделом Арбаније“ – пише даље Андрић – „нестало би привлачног центра за арбанашку мањину на Косову, која би се, у новој ситуацији, лакше асимиловала. Ми бисмо евентуално добили још 200.000-300.000 Арбанаса, али су они већином католици, чији однос са Арбанасима муслиманима никад није био добар. Питање исељавања Арбанаса муслимана у Турску такође би се извело под новим околностима, јер не би било никакве јаче акције да се то спречава.“

У закључку се каже: „Узимање Скадра могло би у том случају бити од велике моралне и економске важности. То би нам омогућило извођење великих хидротехничких радова и добијање плодног земљишта за исхрану Црне Горе. Северна Арбанија у оквиру Југославије допустила би стварање нових саобраћајних веза северне и јужне Србије са Јадраном“, писао је Андрић.

 

Из текста Ивана Миладиновића „Стаљин, Мусолини и Тито о Косову“: Вечерње Новости

Нека свако од нас макар каже: Хвала вам, бесмртни јунаци!

Тачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!

Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.

Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!

Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.

Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник. 

Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!

Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.

Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун? 

Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини? 

Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.

Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?

Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.

Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!

Аутор: Милош Станковић

извори: Србски ФБР