Јован Стерија Поповић

Скоројевићи варалице и лаковерни народ Стеријиних сатира

Јован Стерија Поповић најзначајнија фигура у области хумора и сатире после Доситеја, доживљује борбу тако рећи са друге стране барикаде… Стерија јетко примећује у својим комедијама и полемичким списима како та култура која долази не даје стварних вредности а уништава највеће, најтрајније, оне које су сачињавале српски народ.
Јован Стерија Поповић

Јован Стерија Поповић

Он пре свега види пред собом огромну масу шарлатана и варалица који се праве да доносе културу а уствари само раде за своје најниже материјалне циљеве. С друге стране они доводе женски свет у манију лудог подражавања, у распикућство, у материјалну и моралну пропаст. Истина, Стерија је оштар и према самоме народу које хоће да одбрани од надрикултуре. Он га приказује као претерано лаковерна.

Стерија у својим мислима идеалише народ и тежи да тај народ остане неокрњен у његовој епској величини, али када изводи на позорницу и људе из народа, оне људе које не жели да оцрни и унизи, оне који су му симпатични, онда се види да о њима мудрује: еј, лаковерни српски народе, па теби се може свако чудо и свака накарада наметнути.

Стерија није довољно свестан овог момента. Ни код једног критичара и писца који се бавио Стеријом нисам нашао овај детаљ као истакнут. Мени он изгледа од пресудне важности. Јер, култура која саму себе до толиког степена не може да одбрани уствари је такође осуђена. И не знајући то, са мало црта и потеза Стерија је показао неодрживу слабост оног што би имало да буде од челика, од камена, од мрамора. Народ је лаковеран, може се од њега учинити шта се хоће.

Из овог дубоког уверења Стеријинога, које и он није довољно јарко изразио у виду личног признања, али које се види из целог дела Стеријинога, следује, рекли бисмо као основа теорема једно: интелигенција је крива и вођи су криви за све што се зло догоди са тим народом. Народ је подвргнут до краја сугестијама својих вођа и својих надри-вођа, својих лажа и паралажа.

Тако се већ код Стерије јасно оцртава и остаје као завештање за будуће нараштаје: народ није крив, народ не може бити крив, криви су вођи, крива је интелигенцја. Вођи и интелигенција испали су код Стерије Поповића страшни и наопаки.

Један једини међу њима, Гавриловић у „Родољубцима“ ипак је са великим напором измајсторисан до исправности. Само он задовољава се јетким примедбама једног мрзовољнога резонера – што је несумњиво био и сам Стерија – али нити шта постиже, нити можда у дубини душе и жели да постигне. У дубини душе он је јалови цензор задовољан када има шта да критикује као ненародно, несоцијално и нездраво.

Стерија постиже велики књижевни успех. Он је не само поставио и видео проблем, он је дао и своја решења. Ова решења имаће највећег значаја, за развој наше књижевности, за репертоар наших типова који се приказују преко књижевности, најзад за сам избор тема у великој културној борби.

Ма колико у својим списима Стерија стајао са оне друге консервативне стране, како су то запазили и истакли сви критичари, он ипак није тако једноставан, посматран са једног вишег гледишта које обухвата целу личност. Јер Стерија импонује целоме свету и постиже највеће ефекте својим стилом, својим начином излагања, техником којом пише и занатом којим се служи. А све је то узето са стране од оне исте културе грађанске противу које он хоће да одбрани свој свет.

Његов стил у трагичним позорјима јесте савремена патетика, потпуно страна српском патриархализму, кад пише пак комедије он се служи техником запада, заплетима, триковима, свим могућим тадашњим реквизитима. Зато он изгледа целоме свету и целоме народу учен човек. Његова ученост та је која највише импонује. Јер у сржи он је као што знамо хладан, без маште и без нарочитог полета. Његово главно преимућство то је оно што му је дала грађанска култура: техника савременог писања.

Је ли Стерија уопште противу једне грађанске културе? Мрзи ли он њен дух? То се не би могло рећи већ и по томе, што он усваја од тога духа баш оне тековине, за које је најосетљивији, писац усваја технику писања. Он приказује у ствари не толико борбу између грађанске и патријархалне културе, него технику преноса, начин на који се она код нас преноси. Људи који је преносе, па и људи који је усвајају у ствари су приказани као назови културни, и накарадно оплемењени.

Да ли би Стерија имао шта против да се код нас могла грађанска култура некако пренети без таквих посредника и без оних страховитих појава посртања, несигурности и некарактерности? Би ли једном речи Стерија био противан да сви Срби постану онако културни као он, онако учевни као он? Што се мене тиче ја мислим, ја сам уверен да сам дух грађанске културе није био Стерији тако одвратан, да је он имао врло много релативистичкога смисла, и да један човек његове суперкритичке врсте не може ништа да воли као апсолутну вредност. Он брани патријархалну културу – али по нашем најдубљем уверењу он и њу не воли богзна колико. Он брани нешто што не воли много од нечега што воли још мање.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Који од звезда води порекло

Звезда у српској антропонимији: Како су имена добили Звездан, Звена, Звиздана, Стела и Стерија?
Знакови и симболи који се доводе у везу са звездама заступљени су код свих народа света. У хришћанској традицији, звезда је симбол Христовог рођења. У Србији имена изведена по звезди, најчешћа су у црнотравском крају и на Власини. Звијездовићи су били позната босанска племићка, средњовековна породица. Звездића има и Срба и муслимана. Звездини, из Рашке досељени у Нови Сад, даљином су из Украјине… Стерија је име настало из грчког корена (астера на грчком значи звезда), а Штернић презиме из немачко-јеврејског.
Звезде

Галаксија; фото Википедија

Звезда је небеско тело, по природи слично Сунцу. У народу се под звездом подразумева свако небеско тело које се ноћу види на небеском своду као светла тачка. У фигуративном смислу, она означава и срећу човека која га прати кроз живот.

Од најстаријих времена до данас, за њу су везани многи народни обичаји, веровања, легенде, магијске радње и друго. Они су заступљени, готово, код свих народа на свету. Посебно су бројни знакови и симболи који се доводе у везу са звездама. Постоје у многим религијама, учењима, идеологијама и слично.

Звезда је била и остала инспирација бројним уметницима, у разним доменима уметничког стваралаштва. Многа вредна дела из разних области уметности, посвећена су звездама, њиховој лепоти, тајанствености, гиздавости… „Ни најлепше годишње доба не доноси му толико лепоте, колико је доживео од звезданих гомила на плавом бескрају, ни моћ коју има над људима не узбуђује га као блудња звезда по тишини плавог простора свијеног у лук.“

Звезду као симбол срећемо и у хришћанству. Она симболише и само Христово рођење. У Библији (Старом и Новом завету) Исус се спомиње под симболом звезде:

„А кад се роди Исус у Витлејему јудејскоме… дођу мудраци са Истока у Јерусалим и кажу: Где је цар јудејски што се родио? Јер смо видели његову звезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.“

 „И они слушавши цара пођоше, а то, и звезда коју су видели на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А када видоше звезду где је стала, обрадоваше се веома великом радошћу.“

Звездана звана Звена, Стела и Звиздана

Осим тога, звезда је заступљена и у народном именослову. Скоро да не постоји народ, у чијој се националној антропономији не помиње звезда. И у српском народу постоји више личних имена и презимена, која су настала по звезди или у вези са њом. Она од давнина живе у српском етносу. Постоје на целом српском етничком простору, али у разним облицима.

Српско мушко име Звездан изведено је од именице звезда и антропонимског додатка – ан. Сама реч звездан, која у конкретном случају означава истоимено лично име Звездан, представља придев чије је основно значење „обасјан и осветљен звездама, пун звезда, који припада звездама, који је у вези са њима, који потиче и води порекло од звезда.“ Звездан је старо српско народно име. Употребљава се само у свом изворном облику, имена од мила за њега нису уобичајена. „Корен овог имена посведочен је у старом словенском имену Звездодраг.“ Овај древни антропоним настао је спајањем основе именице звезда и придева драг. То је учињено по узору на имена типа Миодраг, Љубодраг и друга. Данас се ретко среће.

Звезда се јавља и међу женским антропонимима. Она се без икаквих додатака и наставака истовремено јавља и као самостално женско име – Звезда. Додавањем наставака за женски род – а и – ка мушком имену Звездан, настала су женска имена Звездана и Звезданка. Звезданка има хипокористично значење. За сва поменута женска имена, понегде се користи надимак Звена, као име од мила.

Осим ових изворних словенских имена, у српској средини јавља се и име Стела. Поготово у новије време. Настало је по истоименој латинској речи, која означава звезду. Оно се среће и као уметничко име или псеудоним, неких познатих стваралаца из домена културе и уметности. Штавише, чак се јављају и мишљења да је наше изворно име Звездана, превод латинског антропонима Стела.

У крајевима у којима се говори ијекавски (звијезда), јављају се облици: Звјездан, Звјездана, Звјезданка и Звијезда. Поред тога, у говору Срба понекад је коришћена и икавска форма звизда. Потврду за то пружају и нека српска имена и презимена. Међу њима је и женско име Звиздана, коју помиње и Вук Караyић у свом „Рјечнику“.

Звездићи из Средачке жупе, Звездини из Украјине

Међутим, без обзира што су ова имена од давнина присутна код Срба, она не спадају међу њихове фреквентне антропониме. Такође, нису ни равномерно распоређена. У Србији је ова врста антропонима најфреквентнија и најраспрострањенија у Црној Трави и на Власини (југоисточна Србија). У овим крајевима (у дијалекту се каже „дзвезда“, па се поменута имена у локалним приликама изговарају као“Дзвездан, Дзвезданка“, итд. У црнотравском и власинском крају постоји више знаменитих људи са овим именима. Међу њима је и неколико истакнутих солунских ратника.

Осим личних имена, звезда се спомиње и у неким српским презименима. Она су директно извођена од именице звезда, личних имена у којима је она садржана или на неки други начин.

Презиме Звездић јавља се у Метохији. Потиче из Средачке жупе (Горње село код Призрена). По предању, настало је по томе што је њихов предак Јован Јовановић, дунђерин (зидар) по струци, био јако вредан па је чак и ноћу „по звездама“ зидао куће. По томе је добио надимак Звездић, који је временом заменио изворно презиме Јовановић. После Првог светског рата неке породице Звездића колонизоване су у село Пискоте код Ђаковице, а неке су одсељене у Призрен, Ораховац, Београд, итд. Славе Вазнесење Пресвете Богородице.

Звездин је присвојни придев од именице звезда, који се јавља као званично презиме – Звездин. Звездини су даљим пореклом из Украјине. До Другог светског рата живели су у Рашки (Ибарска долина). После тога досељени су (колонизовани) у Петроварадин и Нови Сад где и данас живе.

Фреквентност имена Звездан у Црној Трави и Власини, потврђују и презимена Звездановић. На овом подручју постоје чак четири фамилије са овим презименом, које међусобно нису у сродству. Ово презиме је посебно распрострањено у Црној Трави. Звездановићи живе у црнотравским селима: Јовановци (Свети Никола), Славујевцу код Брода (Свети Никола) и Главшина махала (Свети Арханђел). Неке породице Звездановића из Црне Траве, одсељене су (колонизоване) у Пусту Реку. То је учињено 1878. године после њеног ослобођења од Турака. Насељени су у селу Каменици код Бојника, где их и данас има. Звездановићи на Власини живе подно Чемерника, у Соколовој махали. Слично значење са патронимом Звездановић, има и презиме Звезданић. Звезданићи живе у Београду а воде порекло из Војводине.

Од имена Звезда и патронимског додатка -ац, створено је презиме Звезданац. То је учињено по узору на српска презимена Трифунац, Дамјанац, Стојанац и друга. Међутим, могуће је да је изведено и по неком другом основу. Звјездан, као ијекавска варијанта имена Звездан, садржан је у презимену Звјезданић.

Осим у личном имену Звиздана, икавска форма именице звезда, јавља се и у презимену Звездић. У Србији има више породица са овим презименом, различитог етничког и верског идентитета. У Каћу код Новог Сада, живе православни Срби који се презивају Звездић. Славе Светог Јована Крститеља. На Пештерској висоравни (околина сјенице) има и муслимана са овим презименом. Даљим пореклом су из Херцеговине.

Босански племићи Звијездовићи

Ијекавски облик звијезда, заступљен је и у презимену Звијездовић. Звијездовићи су били позната српска племићка породица у средњовековној Босни. Из ове фамилије (по предању) потиче и познати фрањевац Анђео Звијездовић. Живео је у XV столећу. Познат је по томе, што је после пада Босне под турску власт, од султана Мехмеда II измолио уговор којим се допушта слобода вероисповести хришћанима у Босни. Та повеља сачувана је до данас и налази се у фрањевачкој књижници у Фојници.

У српском именослову, поред поменутих изворних словенских антропонима, постоје и нека имена страног порекла, која су такође настала по звезди.

Једно од њих је и мушко име Стерија, које се јавља и у облику Штерија. Оно представља модификовану форму грчког имена Астериос. Долази од грчке речи астер, астерис, која означава звезду. Оно је старо име које потиче још из античког периода, а заступљено је и у хришћанству. Постоји и хришћански светитељ са овим именом (Свети Астерије). Данас не спада у групу фреквентних грчких имена.

Ово име углавном се јавља код Срба цинцарског порекла. Цинцари га изговарају као Штерију. Садржано и у личном имену Јована Стерије Поповића, нашег познатог књижевника и научника из прошлог века. „Стерију су тако прозвали по оцу Грку-Цинцарину, трговцу. По матери је био унук угледног српског сликара, и помало песника Николе Нешковића.“ Према томе, његово крштено име је Јован, а Стерија је име његовог оца. У конкретном случају, друго име Стерија значи „Стерији“. Женска форма овог имена код Срба није заступљена.

Ово име је данас, готово потпуно ишчезло из употребе, а успомену на њега чувају презимена настала по њему.

Од пуног имена Штерија направљено је презиме Штеријевић. Штеријевићи живе у Београду, а досељени су из Македоније (село Леуново код Гостивара) славе Светог Николу.

Од облика Штера, скраћенице имена Штерија, направљено је презиме Штерић. У више места по Србији, има неколико породица са овим презименом, које међусобно нису у сродству. У Београду више од једног века живе две староседелачке фамилије Штерића. Без обзира што имају исто презиме и исто крсно име (Свети Никола), нису у сродству. Из једне од њих потиче познати београдски занатлија (воскар) Миодраг Штерић, а из друге професор Константин Штерић. Професор Штерић је од женидбе славио имендан (славу Цар Константин и Царица Јелена), а после склапања брака са Вером Коруновић породица је преузела њену славу Светог Николу за своје крсно име. Штерића има и у Осипаоници, у Смедеревском Подунављу. Досељени су средином прошлог века из Грчке. Славе Светог Арханђела. По писању Душана Поповића „Цинцар Михаило се 1860. године доселио из Писадора у Осипаоницу и ту отворио крчму. Имао је четири сина. Касније су неки од чланова ове породице своје ухлебљење потражили у Смедереву и Београду, где и данас живе.“ Осим тога, у Смедереву постоји и друга фамилија Штерић, која ту дуго живи и није у роду са Штерићима досељеним из Осипаонице. Из фамилије Штерић потиче и познати архитекта Милица Штерић (1914-1988). Пројектовала је више значајних грађевина у Смедереву и Београду.

Немачка звезда у јеврејском презимену са српским наставком

У српској антропонимији постоје и нека „звездана“ презимена немачко-јеврејског порекла. Звезда се на немачком каже штерн и представља истоимено немачко презиме. Осим Немаца, ово презиме имају и немачки Јевреји, код којих је оно доста често. Ово постоји и у нашој средини. У Београду живи стара јеврејска породица Штерн. Досељени су пре више од једног века „негде из средње Европе (Немачке или Пољске).“ Максим Штерн је шездесетих година своме презимену додао наставак -ић, па је тако настао србизовани облик Штернић.

Трифун Павловић

извор: Српско наслеђе бр. 13. јануар 1999.

Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре

У занимљивој студији „Час описа часописа VI“ Жарко Рошуљ анализира афоризме и карикатуре, два најпопуларнија и најприсутнија жанра у српској шаљивој периодици (1830-1918). У том периоду афоризме је штампало 69 листова и 5 календара, а карикатуре 66 листова и 7 календара, а прве примере налазимо већ у првом српском шаљивом календару 1830. године. Аутор више деценија изучава историју српске књижевне периодике и познате личности у њој заступљене.

Врач Погађач, Загреб, 1901.

Књига садржи укупно 1001 афоризам Јована Стерије Поповића, Љубе Ненадовића, Ј. Ј. Змаја, Милована Глишића, Милорада Митровића, Алексе Шантића, Бранислава Нушића, Бране Цветковића, Јована Скерлића и других. 

Штампарска грешка

Један од омиљених поступака обликовања афоризама у нашој старој шаљивој периодици била је и штампарска грешка. Овај поступак, карактеристичан и за Змаја, Жарко Рошуљ објашњава на следећи начин:

– Могло би се рећи да је оригиналан српски афоризам почео са штампарским грешкама. Од првог уредника српског шаљивог листа, па до најпознатијег Јована Јовановића Змаја, многи наши афористичари посветили су се штампарским грешкама. Некада се говорило да у словослагачком сандуку „станује” сам ђаво који меша слова у фаховима, па слагачи речи слажу погрешно. У „Шаљивцу” је дат пример погрешно сложене речи „шали”, а треба „жали”.

Иначе, Змај је сарађујући у сатиричној штампи користио чак 500 различитих псеудонима, док Радоје Домановић, који је уређивао сатирични лист „Страдија”, уопште није писао афоризме.

У Будиму је Јован Стерија Поповић 1830, 1832. и 1835. објавио своја три „Забавна календара Винка Лозића“ и то су били први шаљиви годишњаци покренути у српској периодици. У њима се могао прочитати и овај афоризам:

„Питали једнога, зашто је себи малу жену узео – Мој брате, одговори овај, кад се зло бира, треба најмање изабрати.“

Стерија је објављивао афоризме и у Летопису Матице српске, међу којима је и овај:

„Доћи ће памет, али неће наћи главу.“

У Пешти је 1864. тада млади Јован Јовановић Змај покренуо лист „Змај“ као „свеске за шалу и сатиру“. У њему је објављивао и „мудре изреке“ славних људи, каква је ова приписана Наполеону:

„Свет жели да га варамо – а свету треба увек жељу испунити!“ Или

„Не гледи се како се ко крсти, већ како ко плаћа“,

испод кога стоји „Равноправић“.

Стално на удару цензора Змај им се једном приликом овако обратио:

„Ако је истина да су то најгори људи који забрањене књиге читају, онда су цензори најгори људи, јер они највише забрањени књига читају.“

Писац је у афоризмима радо користио и форму пословица, међу којима је и ова:

„Во се везује за рог, а посланик за језик.“

Забрањивани и затварани

И у то време, средином 19. века, баш као и сада, издавачи шаљивих листова жалили су се на тешке финацијске услове за издавање шаљиве периодике.

У овом периоду афоризми и карикатуре били су повод строгих забрана сатиричних издања пре свега због тога што су јунаци афоризама и карикатура често били краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић.

„Иако је Петар Први Карађорђевић био наш најобразованији владар, сатирични листови су га нападали и представљали као глупог, „орангутана”… Његове демократске принципе да народ сам управља земљом погрешно су схватали сви, па и сатирични листови. Сматрали су га због тога лењим. Отуда онај чувени афоризам са „штампарском грешком“ објављен у „Звону“:

„Од како је у Србију дошао Краљ Петар, у њој влада дремократија“

Забране и затворске казне изрицане су и због државника и политичара који су такође били „јунаци“, а од њих најчешће Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

Ристића су називали „српским Бизмарком” и цртали га с три длаке на глави, што је било у складу с начином на који су европски карикатуристи цртали Бизмарка. Ристић је био „српски мали Бизмарк”. Ипак, највише карикатура има у вези с Пашићем.

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад), браће Данила и Милорада Медаковића. Злогласни афоризам гласио је:

„Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.”

Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Највише су били забрањивани листови „Геџа” у 19. и „Звоно” у 20. веку, а први уредник једног шаљивог листа који је осуђен на казну затвора био је Ђорђе Рајковић, у Новом Саду 1861. године.

Иако „Шумадинка” Љубомира Ненадовића није била сатирични лист, забрањена је бећ после неколико месеци излажења, 1850. године због једног Ненадовићевог афоризама. Најпознатији ненадовићев афоризам гласи:

„Печатња је слободна, само се списатељи апсе.“.

У два наврата излазио је у Загребу и Новом Саду „Врач погађач“, који је са тиражом од 6.000 примерака био најчитаније шаљиво гласило у 19. веку. Због афоризма из рубрике „Штипалице“ био је забрањен и уништен судском одлуком.

И „Ђаво“ је правио паузе у излажењу, а 1912. за свог сарадника „прогласио“ је Николу Пашића, који је наводно имао рубрику „Бајин афоризам“, у коме је писало и ово:

„Најлепше ми стоји, што ми шнајдер скроји“; „Најлепша је киша, она од бакшиша“.

Око „Звона“ били су окупљени најприснији пријатељи Радоја Домановића, а гласило је припадало Странци радикалне демократије, због чега су на најчешћем удару били Пашић и краљ Петар. Као наводна изјава „Чика Петра“ у листу је изашао овај афоризам:

„То је једна/превелика лажа/Да је мени/мрска апанажа.“

Због тог афоризма „Звоно“ је било забрањено, а људи из владе физички су напали уредника.

Колико су афоризми били цењени у српској штампи на почетку 20. века показује и податак да је у дневном листу „Политика” Јефта Угричић покренуо сатиричну рубрику која је била штампана на првој страници. Међутим, „Политика” је извештавала и о тучи због афоризма, када је уредник „Звона” (1908) добио батине у редакцији листа од чиновника актуелне владе, „споменутог” у афоризму.

Неки од 1001 афоризма:

„Каква је разлика између садашњег министра финансија и онога што ће доћи? Разлика је за пола милиона!“

„Каква је разлика између наше владе и пијавице? Разлика је та: што пијавице пију крв на једном телу, а наша влада пије крв читавом народу!“

„Шта госпођо, зар се ви и после петог мужа опет удајете?! А зашто не – докле год бог узима, узимам и ја.“

„Многи почну каријеру као поштени људи, а заврше као – министри.“

У листу „Домишљан“ издавач Никола Н. Никшић, новинар и преводилац, посебно је афоризмима „гађао“ политичаре. Писао је:

„Мале лопове вешају, а пред великима капе скидају“;

„Наша земља се не окреће више око сунца, него око новца“;

„Ако немаш пара у кеси, имај меда у устима“.

Најдуговечнији шаљиви лист у нашој периодици, покренут у 19. веку, „Брка“, неговао је афоризме у рубрици „Мудре изреке“, где је написано и ово:

„Сине мој, не иди по стази грешника, ако ниси рад да постанеш министар.“

Само девет бројева успео је да изгура „Ера“ (1882), који је припадао Напредној странци, што се види и из овог афоризма:

„Ја стојим на темељу слободе, рече једаред у својој беседи неки ватрени радикалац – Није истина, викну један ципелар међу слушаоцима, ви стојите у пар чизама које ми нисте платили.“

Занимљиво је да је, ако изузмемо „Мали буквар за велику децу” Михаила Максимовића (1792), прву књигу афоризама објавила 1897. краљица Наталија Обреновић. „Њени ’Афоризми’ уједно су и прва сатирична књига представљена на књижевној вечери у Београду. Мало ко памти да је представљање краљичине књиге афоризама обављено уз ватромет, бакљаду, војну музику и ’разне облике разоноде, пише Рошуљ.

После неуспелог атентата на Милана Обреновића, многи су били осуђени, а међу њима и они који нису имали никакве везе са тим догађајем. Тако су се на робији у пожаревачком затвору нашли и афористичари и карикатуристи, који су да би прекратили време покренули рукописни шаљиви лист „Клин“: „Излази кад хоће (улази кад може)“. Радећи на том листу, они су у апсани дочекали крај 19. века.

У ратној 1915. години карикатуристи „Звона“ увели су далекосежну новину, фото-карикатуру. Прве „срећне жртве“ таквих карикатура били су немачки цар Вилхелм, представљен као „вепар“ и аустријски цар Фрањо Јосиф, као балерина – омражена играчица, која на Бал плацу „танцује“ како јој немачки цар свира.

Карикатуре

Ништа мање нису биле популарније, убојитије и стално трн у очима власти, ни многобројне карикатуре. Међу представљеним карикатуристима има значајних сликара и цртача, као што су Димитрије Аврамовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, Брана Ц. Цветковић, Стеван Милосављевић, Томислав Кризман, Драгутин Дамјановић, Марко Иванишевић, Миливоје Мауковић.

Међутим, карикатуре су се појавиле и пре покретања шаљиве периодике. Остало је забележено како је прву нашу карикатуру 1924. године израдио сликар Павел Ђурковић, по наредби Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић волео је да карикира поједине личности које није трпео, а на своје „увеселеније“. Тако је наложио јсликару Ђурковићу да изради слику његовог чиновника Ђорђа Ћелеша, иначе, изразито ружног човека

Прва штампана карикатура у српској шаљивој периодици објављена је у Стеријином „Календару Винка Лозића“, чији је аутор био сликар Димитрије Аврамовић, који се данас сматра „оцем српске карикатуре“. Карикатуристи су извргавали руглу многобројне политичаре и друштвене догађаје, а посебна тема била је велика афера око изградње железнице кроз Србију, о чему су непоуздани банкар Бонту и Генерална унија склопили са владом крајње неповољан уговор. Тврдило се да је краљ Милан Обреновић за то примио мито у износу од два милиона динара, што је на крају земљу коштало читавих сто милиона.

Извори: Жарко Рошуљ: „Час описа часописа VI“, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.
Светлана Е. Томић, Жарко Рошуљ „Час описа часописа VI“, Алфа БК, Београд, 2015.
Новости,
Политика

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије

Начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста био је нарочито цењен у српској средњовековној поезији (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Магични квадрат, Змај

Јован Јовановић Змај – Квадрат „Српска амајлија“ са изразом Само слога Србу спас

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000. стр. 83-86) наводи да су 1837. у „Српском народном листу“ објављене две песме у форми акростиха (крајегранесије). Прва, посвећена Лукијану Мушицком (1777-1837), има троструки акростих (почетни, средишњи и крајњи), а друга по два бинарна акростиха, мезостиха и телестиха.

У складу са основним барокним тенденцијама спајања вербалног и визуелног у поезији и српски песници пишу орнаментима и гравирама богато украшене песме по угледу на позноантичке александријске технопаигније и фигуралне песме античког Рима. 

Примери такве орнаментисане поезије (carmina figurata), као типичан барокни поступак, могу се наћи у раним хексаметрима Јована Стерије Поповића (нпр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме), као и у многим српским класицистичким уџбеницима поезије из XVIII века. Оваква орнаментисана поезија вуче порекло из позне Антике

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

У својој Стематографији, збирци стихова, гравира и хералдичких симбола из 1741. г. Христофор Жефаровић (?-1753) објављује песму посвећену српском патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1698-1748) у којој се патријархово име „Арсеније Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.

Други пример магичног квадрата написао је Захарије Орфелин (1726-1785) на почетку свог дела „Маловажное привјетствије (поздрав) Мојсеју Путнику“ из 1757. године. У квадрату се од централног слова „М“ у сва четири правца протеже порука „Мојсеју племенитом фон Путник епископу бачкому многаја лета.“, при чему су слова са леве стране искренута као у одразу у огледалу. И поздравна химна којом спис завршава на анаграмски начин је прошарана речима, у чијем средишту се налази срце. У спису се налази и посветни текст у облику два листа детелине у којем су помоћу анаграма скривена имена адресата и аутора.

У бакрорезној књизи „Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (…) калиграфија“, издатој у Сремским Карловцима 1759. године, налази се ореол направљен од стихова који се могу читати двосмерно. У овој књизи Орфелин је начинио више стихова по узору на руског барокног песника Сименоа Полоцког.

И у многим другим својим песмама Орфелин је комбиновао текстуалне и сликовне елементе, везујући их или помоћу заједничког смисла, или помоћу два смисла који се обострано допуњавају.

Да је писање загонетки у облику магичног квадрата било веома популарно код српских писаца 18. и 19. века потврђује и Сава Текелија када у својој аутобиографији пишући о загонеткама каже: „…или се разместе писмена по неком одређеном обличју у она 4×4 четвораста окна, загонетски квадрати, који су данас више него игда у обичају, и има их у сваком забавном листу…, …Овамо долазе и оне загонетке, којих се писмена или слогови разместе као оно озго у загонетским квадратима на 8×8, или на више онаких окана, што се поређају у вид крста, звезде, цркве и др. и онда се по неком реду траже решења, вас на оних 8×8 окана шаха по пољима од коњичких скокова.“ (Саво Текелија, „Аутобиографија“ „Летопис Матице Српске“ 1876.).

Манир писања у форми магичних квадрата био је раширен у српској књижевности све до класицизма и поезије Јована Стерије Поповића.

Сличан квадрату из Жефаровићеве стематографије је тзв. квадрат „Српска амајлија“, која се приписује Јовану Јовановићу Змају. У њему се од средишњег слова „С“ у сва четири правца може читати израз „Само слога Србу спас“.

Више примера палиндромних магичних квадрата 3. 4. и 5. реда налази се у књизи „Коловр(а)т“ (2005.) Недељка Бабића, а један („Шешир Елиди шириш, идиле ришеш“) чији је аутор непознат, може се наћи на више интернет страница посвећених палиндромима и магичним квадратима.

Недељко Бабић - Коловр(а)т

Недељко Бабић: Коловрат

Структура Хазарског речника Милорада Павића несумњиво показује колики је утицај имао магични квадрат на аутора приликом стварања овог дела.

Интересантан је познати израз „Рим или мир.“ постављен у квадрат трећег реда, зато што је исти у већини словенских језика.

Према тексту Јована Недића (Јован Недић, „Загонетка“, IV, 30, 40, Зворник, XII. 1996.), палиндромни магични квадрат седмог реда од укрштених речи саставио је Јадран Голоигра. Други такав квадрат аутора Жељка Прванова објављен је у Веснику енигматског клуба „Нова загонетка“ бр. 28, у априлу 2011. године.

Палиндромни магични квадрат деветог реда Бориса Антонића састављен од укрштених речи објављен је у „Осмосмјерци“ бр. 423, 03. јула 2007. године.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.