Археологија

Врмџански град из времена цара Јустинијана

У близини села Врмџа (12 км од Сокобање), у долини речице Паклеш, налазе се зидине старог Врмџанског града за кога мештани кажу да је “латински”. Град је из римског доба и настао је у периоду између IV и VI века, највероватније у време владавине цара Јустинијана. Град се касније помиње у XIV веку као станиште властеле. Разорен је у XV веку (1413. г).
Врмџански град

Врмџански град; фото: srbinside

Атаром села Врмџа, у подножју планине Ртањ на 500 метара надморске висине, прелива се мозаик заталасаних њива и околних шума богатих печуркама, јагодама, купинама, дрењинама, лековитим биљем. Ту је и Врмашко језеро је, по казивању старих људи настало после страшне провале облака, данас окружено недирнутом природом и богато рибом. Недалеко од језера, испод брда, налази се врело Врмашке реке која ка селу тече кроз дивну клисуру, а кроз центар села протиче и друга речица – Оравица. У селу је и Црква свете Тројице, а у њеној близини најстарија сеоска школа у Југоисточној Србији, изграђена давне 1834.

У средишту Врмџе је Латин град, висока стена попут штита, настао у доба цара Јустинијана (IV до VI век) и представља утврђени логор који је бранио стари поплочани пут „Царски пут“, који је ишао према Бугарској. Поуздано се зна да су га Византинци обновили 530. године и доградили у складу са развојем технике.

Подигнут је ради одбране овог дела византијске територије од продора Авара и Словена. Разорен је 1416. године и то је све што се о њему зна у антрополошко-демографском погледу. Грађен је на неприступачним стенама и Турци нису могли никако да га освоје. Према народној традицији заповедник града био је Грујица, синовац Старине Новака.

У 14. веку Врмџа се помиње као утврђено станиште богатих српских властелина који су трговали са Дубровником.

У XV веку је настало бурно време са доласком Турака када је султан Муса 1412. Освојио Болван, Сталаћ, Липовац и Врмџу чију је посаду истерао изван зидова тако што јој је пресекао довод воде.

Турци се нису дуго задржали јер их је војска деспоте Стефана истерала, потукла на граници са Бугарском и убила самог султана Мусу. Данас су видљиви врло скромни остаци овог града.

Према једној легенди, Турци су потплатили једну бабу да им каже како да освоје град. “Баба их научи да нађу коња, ајдира и да му девет дана не дају да пије воду, па да га поведу око града. Где коњ почне ногом копати, ту да копају, јер су ту водоводне цеви и да пресеку воду. Истовремено баба поручи заповеднику града да ће бити побеђен, но да поткују коње наопако и да кроз тајни пролаз напусте град и тако се извуку из опсаде. Ови то и учинише. Кад су Турци видели трагове, помислише да је у град стигло појачање, али када у град уђоше затекоше све пусто.

Остала су два зида старог утврђења и многе тајне. Мештани ће вам рећи да су међу остацима тврђаве налазили римске цигле са бројевима, делове копаља, ковани бакарни новац, људске кости. Са Латин града пуца видик на воћњаке, на реку опасану вијугавим редом врба и топола, на врмџанске куће са црвеним крововима и на прекрасни моћни Ртањ.

извори: Српска историја, Сокобања, КурирSrbinside

Откривене посуде древних Аријеваца

Археолози су у Акмолинској области у Казахстану пронашли древне посуде са свастикама, симболично представом сунца и страна свијета који је карактеристичан за андроновску културу Аријеваца. Андроновска култура је заједнички назив за групу блиских археолошких култура бронзаног доба током 2000-1400. г. прије нове ере, обухватајући простор западног Сибира, западни дио централне Азије и простор јужног Урала.
Казахстан

Посуде са свастикама, Андроновска култура; фото: dostoyanieplaneti.ru

До јединственог открића археолози су дошли током ископавања у близини сеоског гробља (село Кенеткољ) у Акмолинској области. Како је пренио часопис “Экспресс-К“, научници су открили неколико посуда са знаком свастике, које су највјероватније припадале древним Аријевцима.

Према ријечима вишег истраживача у Центру за заштиту културне баштине Серика Искакова, на дубини од 45 центиметара пронађени су фрагменти три посуде на којима се налази орнамент симболичне представе сунца и страна свијета који је карактеристичан за андроновску културу Аријеваца.

Он је појаснио да је овај симбол познат као свастика био злоупотребљен од стране идеолога фашистичког покрета. Међутим, овај симбол је много старији и сеже у далеку прошлост, а можемо га видјети код многих древних народа широм свијета. Неки од њих користе ову симболику до данашњег дана.

Андроновска култура или култура Андроново је заједнички назив за групу блиских археолошких култура бронзаног доба током 2000-1400. г. прије нове ере (датирање се може незнатно разликовати према различитим изворима), обухватајући простор западног Сибира, западни дио централне Азије и простор јужног Урала. Названа је по селу Андронову у долини ријеке Јенисеј, гдје је 1914. године пронађено неколико гробова са скелетима и богато украшеном керамиком.

Приредила: Сања Бајић

Извор: dostoyanieplaneti.ru

Средњовековни град Солотник

Веома мали број људи је чуо за Солотник, још мање га је видело… Солотник је на висини до 900 метара, налази се између Таре и Поникава, на Шанику који је географски део Поникава

У Србији не постоји страшније и одбојније место од Солотника.

Зашто је Солотник тако одбојан?

Не само зато што се надвио над безданом…

Помиње се да су га основали стари Келти пре доласка Срба. Ово место има типичан амбијент паганских некропола! Солотник делује више пагански него Средњевековни српски град!

Од извора реке Солотуше кад погледате стрмоглаву литицу на врху које се виде зидине града, скоро да се уплашите… Треба бити искусан планинар да се дође до Солотника… Ипак, до Солотника се долази све путем, готово да ударите у зидине града!

Остаци Солотника још се држе, захваљујући чврстом камену. Овај град никада није обнављан… Нити је рестаурација у плану… Нити му ко обраћа пажњу. Далеко од путева на застрашујућој литици Солотник је недоступан за радозналце и туристе.

Овде нема кустоса који објашњава нешто туристима у шареним бермудама.

Нема посетилаца, нема никога..!

Када уђете у Солотник дочека вас самоћа заборављеног града.

Овај разрушени, напуштени град, у неприступачној дивљини је крајње опасно место за посетиоце. Никако не препоручујемо пењање на спољне зидове, град је на застрашујућој готово вертикалној литици !!! Особама са слабим живцима чак не препоручујемо врзмање по рушевинама града…

Солотник

Солотник

Не можете да се отмете питању ко је овде живео и како је живео. Какав је то живот на литици. Да ли су деца трчкарала по дворишту, иза зидова је провалија, амбис… Ово је тако страшна литица да не смете да погледате преко зида! Друго питање је да ли је град икада освојен или је једноставно напуштен? Када погледате како је Солотник постављен и сазидан, схватићете да је град могао да брани само један човек!

Око Солотника је безбедан само прилаз. Са леве стране је кањон реке Солотуше могуће је кретање кроз шумски честар донекле. Доле је провалија, не види се дно.

Са десне стране букова шума, стрмоглав терен који прелази у окомиту провалију.

Унутар самог града готово је опасно кретати се. Терен дворишта је нагет и кроз разваљене зидине води у бездан. Овде сваки корак може да буде погрешан! На сваки прилаз спољним зидовима хвата вртоглавица од погледа у бездан. Пењање на зидове је крајње опасно. Град је на високој литици. Саветујем вам да са улаза, између два улазна зида погледате мало рушевине, сликате… и бежите назад !

Како до Солитника

За оне који не познају ове крајеве треба много распитивати, треба питати много људи ако желите да видите Солотник!

Од Бајине Баште према Ужицу, долазите у село Пилица одакле скрећете у село Солотуша, асвалтним путем. Затим распитивати. Из села Солотуша треба се попети на врх, на Пеарски превој где имате широк макадамски пут, а затим на првом скретању десно два километра ка Солотнику.

Ту негде је граница општина Бајина Башта и Ужице!

Једноставније je од Ужица: дођете у село Биоска одакле скрећете асвалтним путем у село Пеар. Из села Пеар попнете се на Шаник, нађете скретање лево, два километра до Солотника. Ово је прави пут ако долазите аутомобилом. Дакле дођете у село Пеар, ту има продавница. Згодна девојка ради у продавници.

Ту се распитате где је Шаник, на Шанику два брата држе стругару! Кад нађете ту стругару не треба више да питате, друго скретање лево је за Солотник.

Проблематично је то скретање на Пеарском превоју, можете три-четири пута проћи а да не приметите скретање. То је неупадљив травнато-камени пут, џомбаст… Није могуће возилом, туда не може ни Лада Нива, ни један теренац! Не покушавајте скутером или мотоциклом… По изгледу тог пута можете закључити где идете, најбоље да се вратите!

Извор: Визија данас

Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи

Стара астрономска осматрачница Кокино у Македонији четврта по важности на списку НАСА. Мегалитски објекат стар око 3.800 година, саграђен близу Куманова, на „Татићевом камену“ – вероватно једини такав у Европи. Служио за осматрање кретања небеских тела и ритуале старих култова.
Кокино

Кокино; фото: Википедија

Кокино је веома необичан археолошки локалитет из бронзаног доба у Македонији, те је по важности четврта астро-опсерваторија на свету:

Абу Симбел – Египат
Стоунхенџ – Енглеска
Ангкор Ват – Камбоџа
Кокино – Македонија
Госек Сиркл – Немачка

Налази се у близини села Кокино које припада општини Старо Нагоричане у Македонији. Удаљено је 35 км од Куманова, а од Скопља 50 км ваздушном линијом. Смештено је испод врха Татићев Камен на надморској висини од 1013 м.

Локално становништво сматра да тамо живе ђаволи који њихове куће понекад засипају кишом камења.

Према налазима неких геолога место се налази на врху неовулканске плоче андензитске стене с површином од 5000 м², дугом око 90 м у правац исток-запад и широком око 50 м у правац север-југ.

Археолог Јовица Станковски из Народног музеја Куманово, 2001. године у близини села Кокино открио је место с остацима и археофактима из раног брозаногног периода, који се својим димензијама и видом битно разликују од до тада познатих археолошких налазишта. Место има доминантне димензије и организовано је на два нивоа.

На вишем нивоу доминирају камена седишта, тронови, позиционирани у правцу север-југ, окренути с погледом ка истоку и исклесани у самим стенама. Овај централни део мегалитске опсерваторије је коришћен за посматрање небеских тела.

„Опсерваторија поседује означене четири главне позиције Месеца и три главне позиције Сунца током године, јесење и пролећне равнодневнице и зимске и летње дугодневнице.“ Један посебно позиционирани маркер (или „нишан“) показује да је опсерваторија такође коришћена за праћење кретања сазвежђа Плејада.“

Према речима Ћоре Ценева, опсерваторија је пројектована крајем бронзаног доба (II миленијум пре Христа) и према свим показатељима радило се о непознатој високоразвијеној цивилизацији. „Древни људи су свој календар радили прецизно, са много ознака и уреза у камену у опсерваторији. Опсерваторија им је такође помагала да одреде време жетве и друге датуме,“ рекао је он.

Откривено је и у стенама исклесаних седам маркера у вертикалном положају који су коришћени за маркирање кретања Сунца и Месеца.

Кокино

Кокино, Маркеи; фото: kokino.mkознака за Месец у дан максималног пада у зимском раздобљу.

1. ознака за летњег солстиција изласка сунца.
2. ознака за Месец у дан минималним падом у зимском раздобљу.
3. ознака за еквиноција пролеће и јесен.
4. ознака за Месец у дан минималним падом у летњем раздобљу.
5. ознака за зимског солстиција.
6. ознака за Месец у дан максималног пада у летњем раздобљу.

Три од њих обележавају место изласка Сунца у данима краткодневице, равнодневице и дугодневице, а преостала четири служе за обележавање места изласка Месеца у време највећег застоја лети и зими, као и места најмањег застоја лети и зими.

Места изласка Месеца у истој фази циклично се понављају сваких 18.6 година када се у исти календарски дан јавља иста фаза Месеца. Спомињу се још два камена маркера који служе за мерење дужине синодичког или лунарног месеца чија је летња дужина 30 дана, а зимска 29 дана.

На основу позиција маркера који прате кретање Сунца, посебно у данима дугодневице утврђено је да је опсерваторија стара око 3.900 година, односно, да датира из 18. века пре н.е.

2002. године истраживању се прикључио и астроном Ђоре Ценев из Планетаријума у Скопљу и опсежним археоастрономским анализама, које трају више година, показао да ово место има карактеристике светог места и мегалитске опсерваторије.

Примерено времену и култури у том периоду овај локалитет је назван Мегалитска опсерваторија Кокино.

Мегалитска опсерваторија Кокино убраја се међу највредније старе опсерваторије у свету. Због својих карактеристика, 2005. године га је америчка свемирска агенција НАСА у листи 15 оваквих опсерваторија, рангирала на четврто место.

 

 

Извори: Кокино, Fresh PressАстрономски магазинВикипедија, Новости

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Пиротски град – задужбина кнеза Лазара или велможе Момчила

Пиротски или Момчилов град је зидано војно утврђење подигнуто поред  реке Нишаве на издвојеној стени код узвишења Сарлах у данашњем Пироту. На месту данашњег града налазила се кула мотриља која се помиње у III веку. У XII веку град се помиње под именом Атруби. Под називом Пирот први пут се помиње у XIV веку.
Пиротски град

Пиротски град – фото: Википедија

Чине га три спојене целине: Горњи, Средњи и Доњи град.

Горњи град је подигнут током последњих деценија XIV века, у време владавине кнеза Лазара. Према народном предању, подигао га је велможа Момчило о којем нема много података, осим да је живео у 14. веку и учествовао у бројним византијским грађанским ратовима где је стекао титулу деспота. Период његовог деспотовања није трајао дуго јер је погинуо 1345. године. Не постоје поуздани подаци о томе да ли га је подигао Момчило или лично кнез Лазар, због страха од турске најезде.

Горњи град је издуженог полигоналног облика са правоугаоним кулама, а у оквиру северног бедема, на врху стене подигнут је донжон. Лица бедема и кула су од ломљеног притесаног камена са уметнутим уломцима античких опека.

Средњи град изграђен је у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића. Има елипсоидни облик и степенасто се спушта на подножје издвојене стене. Бедеми Средњег града изграђени су од ломљеног камена у неправилном слогу, са језгром од трапанца.

Доњи град, који је изграђен у равници, као неправилни правоугаоник имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку, а неопходна одбрана ојачана је зиданим воденим каналом. У Нишкој капији Доњег града пронађена је мермерна плоча са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804”.

Османлије су успеле да освоје град, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије. Историчари верују да је баш тај догађај био повод за Косовски бој.

Током прве половине XV века град се налазио на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана и Ђурђа, након чега је трајно прикључен Отоманској империји.

Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку, дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.

Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века, а данас се убраја међу споменике културе од великог значаја.

извори:
Споменизи културе
Википедија
Кафенисање
Југоисточна Србија

Касноантички мозаик пронађен на Кипру

На Кипру је током радова на канализацији пронађен редак римски мозаик из четвртог века који приказује трку кочија на хиподрому. Део мозаика дужине деветнаест и ширине седам метара ископан је у јужном граду Ларнаки, а званичници верују да је највећи део и даље под земљом.

Представница кипарског Одељења за антиквитете археолог Фрини Хађикристофи рекла је да је то једини такав мозаик на Кипру, а да их у свету има само седам који представљају трке на хиподрому, тачније трку четири кочија с по четири коња.

Могуће је да се налазио у вили неког богаташа или племића у време када је Кипар био под римском управом. „Хиподром је био веома важан у античком римском добу, био је место где се цар појављивао пред народом и пројектовао своју моћ“, рекла је Хађикристофи. „Кипар је у античка времена био богато острво захваљујући бакру, извозу дрвета и грнчарије.“

Мали део мозаика је пронашао један сељак још 1938. године, када су власти и забележиле то откриће, али ископавања нису почела све до сада пошто су други локалитети били приоритети Одељења за антиквитете, рекла је Хађикристофи.

„До сада смо видели сцене из мита о Херкулу, односно приказ његових подвига и знамо да мозаик датира из доба Рима“, саопштено је из кипарског Министарства за антиквитете.

У саопштењу се наводи да је ово важан доказ да је древни Китион, на коме је изграђена модерна Ларнака, играо значајну улогу у дефинисању римске културе на Кипру.

„Ипак, остаци из времена Рима веома су ретки. Према томе, ово је важан показатељ развоја града у време Римског царства“, наводи се у саопштењу.

Кипар је био у саставу Римског царства од 31. године пре нове ере до 4. века нове ере.

Званичници су рекли да ће цели мозаик бити пребачен у музеј.

извори: Новости, Блиц, CNNDailymail

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Манастир Шудиково

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Епархија.ме

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)

Кратило Папије, један од најбогатијих грађана Сирмијума, једнога дана је осетио да му се ближи крај. Истога дана је одлучио да те, 100. године нове ере да овековечи и Сирмијум и своју славну породицу Папија.
Сунчани сат из Сирмијума

Сунчани сат из Сирмијума

Наиме, деду Кратила Папија је сам Октавијан Август послао из Рима да по провинцијама шири римски утицај и културу. Тако је и доспео у Панонију, у Сирмијум. Папије су биле стара латинска патрицијска породица, а такве су биле веома ретке у провинцијским градовима какав је у то време био Сирмијум.

Врло је вероватно да је талас досељавања ових породица посебног друштвеног угледа у главни град Паноније био у вези са доласком цара Трајана у овај град 100. године.

Кратило је вероватно на уму имао и чувени роман „Сатирикон“ Петронија Арбитера где је Трималхион, један од главних јунака, у свом тестаменту одредио да му се „у средину гробнице смести сунчани сат“, али тако да свако, ко год погледа колико је сати, мора да види и његово име.

Кратило Папије је наручио бели мермер са острва Брач, а ангажовао је и вајара и астронома из Грчке. Вајар је израдио сјајну скулптуру која је јединствена у свету, јер је једина која приказује Херкуловог брата Ификла.

Вајар је, у људској величини, израдио Атласа који на леђима носи сунчани сат (небески свод), а иза његових леђа браћу Херкула и Ификла.

Ификлов лик се, до отркића ове скулптуре, налазио само на вазама, а те вазе су поседовали Метрополитен музеј и Лувр. То објашњава зашто је ова камена скулптура дуго била на мети та два музеја који су нудили огромне своте новца за откуп ове једине камене представе Ификла. Ипак, и поред те чињенице, „Сунчани сат“ је остао у Сремској Митровици. У свом Сирмијуму.

„Сунчани сат“ је израђен у облику шкољке са урезаним радијалним линијама које означавају часове, а од казаљке је остао очуван само корен гвоздене шипке.

Оно што овом монументалном сату даје практичну вредност је хоризонтална линија урезана по лучној линији шкољке. На ту линију пада сенка сваког 21. марта и означава да је прошла једна година.

Астрономске и математичке анализе су показале да је та хоризонтална линија урађена веома прецизно, и да је у савршеном складу са географском ширином Сремске Митровице, а да је сат буквално непогрешив.

„Сунчани сат“, који је пронађен на зашадном римском гробљу у Сирмијуму, најстарији је споменик своје врсте у источној Европи, и као такав има огроман научни и културни значај.

Ова фантастична античка скулптура, уникат чија је вредност одавно препозната у светским круговима, још увек није популарисана коју заслужује.

На нама остаје да се Кратилу Папију одужимо на јединствен начин, и да покажемо свету да он није узалуд потрошио своје златнике.

извор: Сирмијум

Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Радован Дамјановић, историчар и истраживач језика, преко 30 година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. Тврди да етимологија представља кључ историје Срба, али и других народа.
Радован Дамјановић - Људи ништа не знају

Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Радован Дамјановић аутор је лонгселера књиге „Српско Српски Речник, која баца ново светло на развој најстаријих цивилизација Медитерана и Европе. Приређивач је тројезичног издања „Жрнов“ у којем се говори о рушењу старог српског града Авалона зарад изградње масонског храма. Приредио је и прилагодио речник Павла Соларића „Римљани Словенствујући“, који доказује да размишљање о старини и првенству српског језика постоји међу Србима врло дуго и сеже у далеку прошлост, односно да је латински језик настао из српског старог језика

Не могу се у једном тексту обухватити све интересантне теме које се помињу у његовим књигама и текстовима. Због тога су овде укратко изложене само неке од најзанимљивијих. Више и опширније можете чути у прилогу са гостовања у емисији „Интервју“ на ТВ Балкан Инфо. Свеобухватније можете чути у осталим прилозима на страници Српско Српски речник, а у целости прочитати у његовим књигама, које су представљене на овој интернет страници. 

– Старосрпски језик је најстарији језик, а термин „индоевропски“ је измишљен;

– Српски календар по којем је свет настао 5508 године пре нове ере јесте најстарији календар;

– Словени су на Балкану живели не само пре седмог века, него и пре нове ере;

– Срби су још у Антици живели у Малој Азији;

– Надгробни споменик из другог века код Призренске Бистрице садржи српску реч „праоцем“;

– Језик Пелазга заједнички је прајезик и грчком и латинском;

– 70% Руса води порекло од једног мушког претка, који је одавде пошао пре 4500 година;

– Наши преци су 1600. г. пре наше ере стигли у Индију, завладали северним деловима и створили кастински систем;

– Из Индије се део наших предака сели у Перзију и тамо оснива државу;

– Глагољица не може бити старија од ћирилице, због тога што је првобитно обла, а сва стара писма имају првобитно угласти облик. Такође, глагољица није настала у Бугарској, зато што има знак Ђерв, за глас који у Бугарској никада није постојао;

– У шестом и петом веку пре нове ере Грци нису живели на подручју данашње северне Грчке – данашњих покрајина Македоније и Тракије (Солун, Кавала, Тасос…). Они ту нису живели до краја првог светског рата, када су ту пресељени Грци из Мале Азије;

– Трајан је пре 2000 година направио мост преко Дунава за две године, а данас Кинези морају да се доведу како би се направио мост;

– Комплетна топографија источне Немачке је словенска (Рошток-Расток, Берлин-Брљин, Брандембург-Бранибор, Магенбург-Марибор), Балтик-Блатик, као и језеро Балатон у Мађарској – Блатно језеро;

– Мађари у деветом веку не долазе на празан простор Паноније, него на простор који су насељавали Срби;

– Шиптари немају никакве везе са Илирима, јер су Илири нестали у позној антици, а Шиптари се помињу тек 700 година касније;

– Цар Душан није водио освајачке ратове, него је ослобађао земљу од Ромејског царства;

– Византија је до седмог века Римско царство које користи латински језик и спроводи карактеристичну римску империјалну политику;

– Израз „византијско“ у српској култури и уметности је подметнут, да би се негирало да је било шта српско у том периоду;

– Зашто се потенцира позитивна слика „Византије“ код нас, када је однос Србије и Византије био углавном непријатељски, све до тренутка њене угрожености од стране Турака?

– Читава дубровачка књижевност је српска;

– Србија је са Турцима ратовала читавих 150 година, одолевајући и чувајући своју независност;

– Обновљена Пећка патријаршија 1557. имала је јурисдикцију над 11 европских држава;

– Термин сеоба Срба у Угарску је измишљен. У време сеобе Угарска није постојала па су Срби могли да се селе само у Аустрију или у Подунавље;

– Не постоје први и други српски устанак, него Карађорђев рат и Милошева буна, који су само последњи у низу бројних устанака Срба;

– Између Видина и Софије живе Срби;

– Ко и зашто затире српску баштину у задња два века, од Жрнова, Његошевог маузолеја до других археолошких налазишта?

– Нико не зна на основу којег критеријума су комунисти 1945. године направили границу између Србије и Македоније;

– Јосип Броз Тито је подметнута личност која никакве везе са Кумровцем није имала;

– Бити Србин је награда и терет;

Много занимљивих чињеница о забрањеној историји, археологији, лингвистици, палеолингвистици, о забрањеним књигама, забрањеним речима, измишљеним народима, о уништеном школству, лажима и полуистинама у емисији „Људи ништа не знају“ коју на радију „Сербона води Радован Дамјановић. Овде можете послушати прву у низу емисија, које ће се емитовати сваког уторка од 14 часова:

 

 

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Неолитско насеље Баташево код Младеновца

На територији општине Младеновац некада је постојало организовано насеље са укопаним земуницама које датира из периода 6.000 година пре нове ере, што се везује за време старог неолита. Трагови насеља пронађени су на територији месне заједнице Баташево, односно на источној страни Баташевског потока који се улива у реку Велики Луг.
Баташево, Младеновац

Баташево код Младеновца; фото: Archeo Serbia

Овај локалитет уписан је као античко насеље, 1986. године. У близини поменутог потока откривени су и остаци из бронзаног, античког доба и ранословенско насеље из 7. и 9-10. века. Према речима археолога Велибора Катића, Баташево нам је дало материјал на основу којег можемо закључити да се на територији Младеновца али и самог Београда јер је Младеновац београдска општина, развијало једно изузетно насеље у доба старог неолита, о чему сведоче бројни предмети. Предмети пронађени током археолошких ископавања, сведоче о разноликости живота у оквирима тадашње заједнице.

Ради се о насељу које је обухватало површину од неколико хектара, где је изражена вертикална стратиграфија. То нам говори да се на овој локацији живело и раније, где су се развијала насеља суксцесивног типа, познатија као стамбени хоризонти.

Становници су живели у земуницама које су имале дрвену арматуру, кров је био покривен сламом или трском. С обзиром да се данас на овој локацији налази насеље, на истом не постоје видљиви трагови старо-неолитског насеља. Оно по чему је налазиште у Баташеву значајно јесу први трагови бојења предмета. То је први забележени траг такве врсте на територији Балкана.

На овом локалитету пронађено је око 150 предмета које чине: керамичке посуде, теракоте, кости, жртвеници и слично. Разноликост предмета и њихов изглед нам говоре да их је правио веома креативан мајстор.

Од пронађених предмета издвајају се Баташевски питос и Баташевска Венера. Баташевски питос представља керамичку посуду, висине 60 цм и приближно толиког пречника. Обојен је у црвено и украшен речним шкољкама. Нађен је у објекту који је представљао храм. Храм је, према речима археолога, страдао у пожару. Баташевска Венера је фигурина у облику жене. На њој су изражени атрибути плодности, што се може довести у везу са култом обожавање богиње мајке.

Приредио: Зоран Антонијевић

Фото: Archeo Serbia

Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака непроцењиве српске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привржености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
Жрнов

Жрнов

Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао?

Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић, брутално га је уништио, сравниши га са земљом, занавек га пославши у заборав. Зашто?

Археолози тврде да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је златно доба имао у време Српске деспотовине, а да је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића. Наводно је изграђен на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за мељење руде налажене у подножју брда.

Жрнов средином XВ века бива обновљен и под Турцима добија име Хавала што значи сметња, препрека, па одатле и назив једине београдске планине Авала.

Авала је за Османлије представљала „праву разбојничку кулу, оловом покривену са које су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. Временом, утврђење губи било какав стратешки значај, и негде од XVIII препуштено је зубу времена.

Премда непроцењив за српску историју, краљ Александар је решио да минира остатке града како би се подигао комплекс споменика Незнаном јунаку по нацрту чувеног вајара Ивана Мештровића. Краљ је Мештровићева изузетно ценио, те је њему била препуштена не само градња неколико капиталних споменика који су украсили ондашњи Београд, али и предратну Краљевину Југославију.

Мештровић је те „кобне“ 1934. године добио одрешене руке, новац и моћ да споменик изгради по својим сопственим естетским и симболичким критеријумима. Интересантно је да његово решење, иако првобитно представљено као оригинално дело, у ствари представља измењену копију гробнице персијског цара Кира.

Београдска чаршија била је затечена и шокирана, међутим бројни апели јавности нису уродили плодом, те је без иједног логичног оправдања, Жрнов без трага нестао 19. априла пре 79 година. Интересантно је да је уочи последњег минирања старе тврђаве откривен слој из римског раздобља, где су пронађени цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба.

На новопеченим рушевинама фотографисао се сам краљ, а по који камени остатак пренет је у подавалско село Бели Поток.

Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака београдске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привражености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.

О чему се, наиме, ради? Краљ Александар и Мештровић били осведочени масони, а српска престоница Београд је у време краљевине Југославије сматрана је значајним упориштем светске масонерије. Наводно је управо по њиховом налогу саграђен маузолеј на највишој тачки Авале, на врху са истакнутом пирамидом, главним масонским обележјем.

У прилог овој претпоставци иде и податак да је церемонију отварања споменика југословенски монарх отпочео држећи сребрни чекић у руци, који спада међу основне симболе и алатке код масона.

Нешто логичније, али недовољно јако објашњење за вандалски чин рушења старог града јесте краљева манијакална опсесија југословенством које је симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије. Симбол српства – град Жрнов морао је да уступи место споменику новог светског поретка, и Александар је као југословенски, а не српски краљ то оберучке прихватио.

Основе комплекса свечано су отворене на Видовдан 1934. године, а читав је завршен тачно четири године касније, што краљ Александар није ни доживео, страдавши у атентау у Марсељу.

За крај, преносимо интересантан закључак из књиге „Жрнов, српски Авалон“ историчара Радована Дамјановића: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?„

Извор: Pressonline, Vestinet.rs

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Пронађен „под“изгубљеног океана на источном Медитерану

Сакривен испод вода Средоземног мора, налази се најстарији део Земљине коре, према подацима новог истраживања геолога. Они сматрају да је део стене који лежи на дну Средоземног мора, стар сигурно око 340 милиона година и да је можда чак и остатак од океана који је постојао пре формирања Атлантика.
Океан

Море; фото: pixabay

Близу 60.000 километара квадратних је откривено у источном Медитерану. Сматра се да је ово откриће океанског тла старије од било ког другог у протеклих 100 милиона година.

Научници су првобитно мислили да је Пангеа (суперконтинент за време палеозоика и мезозоика) почела да се цепа формирајући тзв. праокеан Тетис пре око 300 милиона година.

Међутим ново откриће показује да је до овог процеса дошло 40 милиона година пре, у време пре него што се завршило цепање Пангее. То значи да се део коре испод Медитерана, у области познатој као Херодотов гребен, формирао кад су први водоземци почели да се појављују на нашој планети.

Доктор Гранот, геолог са Универзитета у Израелу, који је водио читаво истраживање, каже да, ако је кора толико стара, то значи да је или повезана са распадом континената или са формирањем Пангее.

Земљина океанска кора се сматра релативно младом у поређењу са континенталном кором која је формирала копна, пише „Daily Mail“.

Проучавање океанске коре у источном Медитерану је било веома тешко зато што је дно прекривено дебелим слојем талога и муља, међутим истраживање је успело и баца поптуно ново светло на досадашњу тектонску архитектуру и еволуцију ове области.

Извор: Васељенска

Гроб трибалског кнеза код Велике Крсне

У периоду од 24. јуна до 25. августа 2008. године, на локалитету Коњовац у Великој Крсни (Општина Младеновац), Музеј града Београда са одељењем у Младеновцу обавио је заштитна археолошка ископавања праисторијског тумула. Ископавања су вршена под руководством Велибора Катића, археолога и кустоса у музеју Младеновца. 
Трибали

Трибалски кнез, Велика Крсна; Фото: ФБ Младеновчани

Гробница је откривена још 1985. године на парцели Николе Обрадовића из Велике Крсне. Тумул, пречника око 20 метара, чинио је кнежевски гроб из периода са краја шестог или почетка петог века пре нове ере. Покретни налази, уз прецизно хронолошко опредељење упућивали су на етничку припадност покојника.

Кнежевски гроб у Великој Крсни изузетан је због тога што представља први налаз гроба трибалског аристократе на територији Београда и српског Подунавља и материјализује знање о Трибалима забележена у историјским изворима.

Кнежевски гробови из овог периода на централном Балкану су релативно ретки, а у Србији су истражени у Атеници, Новом Пазару, Пилатовићима, односно углавном на простору западне Србије

Током дужег периода истраживања локације и њеног окружења, на основу површинских налаза, археолози су дошли до закључка да је откриће везано за један период гвозденог доба. У почетку нису могли да одреде тачан период, али су, пошто се радило о великој хумци, претпоставили да је у питању значајна личност, односно аристократа (племић или војсковођа).

На простору Подунавља нема много таквих хумки и било је за очекивати да ће резултати ископавања бити изузетни.

Током археолошких ископавања уз кнежевски гроб налазио се слој из млађег српског периода, највероватније из 17. века. У то време су житељи Велике Крсне на тој локацији хтели да подигну цркву. Према речима Велибора Катића, на терену су констатовани почетни радови, али су из одређених разлога тадашњи становници одустали од идеје, па је црква вероватно подигнута на другом месту.

Када су у питању налази везани за гроб, неки су пронађени у самом гробу и директно су везани за покојника, док прилози који су пронађени ван хумке вероватно представљају материјал који је спаљен у моменту спаљивања самог покојника. Пронађени предмети указују на сложеност ритуала сахрањивања као и подизања земљане хумке.

Такође је откривен и један прилог, вероватно женске особе, која је била у одређеном сродству са самим покојником. Својом вредношћу налази су показали да се ради о кнежевском гробу. То су предмети од злата и  сребра, а пронађено је и доста гвоздених предмета, фрагменотваних предмета од бакра и обрађене кости. Највећи број предмета представљају оружја.

У засипу хумке нађени су фрагментовани предмети од гвожђа, печене земље и камена. Изузетан је налаз прилога три сребрна предмета, једне фибуле и пара наушница.

ТРИБАЛИ

Трибали

Трибали

Трибали су племе чија историја почиње у периоду прелаза из бронзаног у гвоздено доба, оријентационо око 1300. п. н. е. О њима се фрагментарно говори, а најранији историчари, пре свих Грци, на подручју данашње Србије, односно у Поморављу, Подунављу и Панонији говоре о Дачанима, Трибалима и Сингинима. То је период око VI вијека пре Христа. Територија на којој су живјели Трибали у V вијеку пХ, према Херодоту, налази се западно од ријеке Искар у Бугарској. Између осталог забиљежио је и ово: „Из илирске земље тече према сјеверу ријека Ангро и утиче у Трибалску равницу и у ријеку Бронго, а Бронго се улива у Истар.“ Очигледно је да је ријеч о Јужној Морави, односно о Великој Морави која се улива у Дунав. На тај начин се Трибалска долина везује за Поморавље и Подунавље. Према истраживањима др Милорада Стојића, Трибали су насељавали област цијелог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, дио Колубаре, источну Србију, сјеверозападну Бугарску и на југу до Скопља у Македонији. За њих се могу везати и открића из кнежевских гробова са сребрним и златним налазима. Ријеч је о налазима, односно појасевима типа „мраморац“, па према томе континуитет Трибала на овим подручјима траје хиљаду и по година, односно од 13. вијека прије Христа, па све до 2. вијека хришћанске ере. Све то је потврђено и археолошком грађом, налазима са локалитета који припадају Трибалима.

У то време владало је војничко устројство. Мушкарац је био централна фигура, оличење моћи и снаге. Сахрањивање некога са оружјем, у хумкама попут ове у Великој Крсни, у ритуалном смислу имало је за циљ да покојнику припише карактер полубожанства. Поред оружја пронађени су и предмети од керамике. Делом су то прилози везани за сам чин сахрањивања.

Милорад Стојић је успео да дефинише трајање трибалске културе а то је период од 13. века до 3. века пре нове ере. Са тим у вези, Трибали су се на нашим просторима развијали кроз три фазе које обухватају прото Трибале, рано Трибале и Трибале. Налазиште у Великој Крсни припада периоду Трибала и везује се за крај шестог и почетак петок века пре нове ере.

Археолошки налази пре овог у Крсни врло мало говоре о Трибалима. Открићем кнежевског гроба на један начин могу се сагледати њихови погребни ритуали, начин сахрањивања, организација и изградња гробне хумке и све оно што прати сахрањивање једне личности која није припадала нижим слојевима трибалског друштва.

Текст: Зоран Антонијевић, Информатор градске општине Младеновац, новембар 2008.

Фото: ФБ Младеновчани

Скитско благо откривено у подножју Кавказа

Руски археолог Андреј Белински открио је сасвим случајно  изузетно лепе и драгоцене скитске златне артефакте старе 2400 година у подножју Кавказа објавио је часопис „Археологија“, двомесечник америчког Института за археологију, у најновијем броју за јули/август.
Грифини нападају коња; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Две златне посуде старе 2.400 година, пронађене испод насипа у месту Сенгилевској у јужној Русији приказују грифине који нападају јелена )коња=.; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Белински је био задужен да као археолог испита подручје Кавказа са могућим археолошким налазиштима у околини Ставропоља пре него се терен рашчисти за изградњу електроинсталација.

На једној њиви је приметио вештачко брдашце која у тим  азијским крајевима називају „курган“ и  подигнута су да буду гробнице или нека светилишта номадских племена којима је тамо прапостојбина.

Као искусни археолог Белински се определио да ипак сондира овај курган висок око четири метра иако је приметио да је са једне стране био прекопаван сто значи да су га „посетили“ пљачкаши гробова.

Пошто је локалитет назвао „Сенгилевској 2“ дао је налог радницима да започну ископавања са оне стране која није била „начета“ и било им је потребно скоро месец дана да стигну до дна где су наишли на глинени под који је деловао као да је природни.

Тридесетак центиметара испод глиненог пода наишао је на камену кутију у којој је било неколико прстију  и ребара скелета неког младића.Око кутије су биле рупе за стубове вероватно од дрвета који су носили неки покров.

Он што је изненадило Белинског биле су две златне посуде невероватно ефектно декорисане са спољне стране а испод њих је било неколико златних гривни, један масивни златни прстен и три мала златна пехара. Они који су у неким ранијим временима раскопали курган са друге стране пропустили су га целог прекопају и тако им је ова златна ризница промакла .

Белински је позвао колегу стручњака за древна азијска племена Антона Гаса из берлинске Фондације за културну баштину и они су се сложили да је то највећи налаз скитског блага за последњих пола века и да курган није само обична гробница већ има много важнију улогу.

Њихова претпоставка је за сада да је ово било место неког светилишта и да је ту била сахрањена  ритуално нека жртва уз коју су били положени ови скупоцени артефакту које су украсили највероватније уметници-златари  из Грчке или грчких колонија на Црном мору.

У том подручју евро-азијских степа живели су  од 900. до 100. године пре нове ере номадска ратничка племена која су Грци назвали Скити.

Та племена су крстарила пространствима од западне Кине до обала Дунава и сахрањивала су своје ратнике са целокупним благом а  посебно предметима од племенитих   метала на којима су били угравирани или рељефно приказани вегетација и припадници  животињског и митског света.

Иако су се донекле разликовали због велике удаљености ипак су припадали истој култури  неговали исте погребне ритуале и вероватно користили сличан језик о коме се зна само из посредних извора јер  нису имали писмо нити су користили грчко које им је сигурно било познато због блиских веза  са Грцима и њиховим вештим златарима.

Археолози Русије, Украјине, Казахстана, Монголије већ  су истражили кургане на североистоку азијске степе и нашли изузетне драгоцене украсе и опрему за коње али ово је прво значајно окриће у региону савременог Ставропоља што мења карту простирања Скитске цивилизације.

Белински каже да су стручњаци у Ермитажу, када су видели предмете са налазишта Сенгилевскоје 2 одмах прогласили да су фалсификати јер нису могли да поверују да да су тако савршено урађени и у тако добром стању али када си  извршена тестирања у лабораторији и када су показани снимци места где су нађени и остављени пре 2400 година признали су да се ради о једним од најлепших примерака скитских артефаката који су икада нађени.

На једној посуди су мотиви из неке битке у којој старац убија младог ратника док је на другој приказан грифон како напада коња.

Извор: TANJUG, archaeology.org

Новооткривена средњовековна црква на Венчацу

На локалитету „Дворине-Маџарско гробље“ у селу Бањи, на североисточној падини планине Венчац, током археолошких ископавања које је обављао Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу (руководилац радова М. Грковић) у сарадњи са Народним музејом у Аранђеловцу, откривени су остаци до сада непознате цркве. На овом налазишту, за које народно предање везује остатке „двора“ последњег српског деспота Павла Бакића (†1537), вршена су у два наврата (2004. и 2007. године) археолошка истраживања, али је пажња била усмерена на објекат који се налази на крајњем северу заравњеног платоа.
Венчац

фото: Аранђеловац Инфо

Први познати писани помен налази се у Вуковој Даници за 1826. годину, где се каже да у подножју планине Венчац „имају зидине од некаква града за кога људи онуда приповиједају да се такођер звао Вјенчац, и да је онђе негда велика варош била“. Ту су, вели Вук, „били двори Бакићеви“. Ради се о чувеној фамилији Бакић, односно њеном најпознатијем представнику Павлу Бакићу (†1537), последњем српском деспоту, који је пре бекства у Угарску, 1525. године, по народном предању, али и неким историјским изворима, живео негде на Венчацу.

Мада се у почетку претпостављало да пронађени објекат може представљати и остатке цркве, пролећна ископавања су одбацила ту могућност. Урушеној грађевини, истина, и даље није прецизно дефинисана намена, али је утврђено да је њен доњи, укопани ниво имао економску сврху, док је у надземном делу могла остваривати и неку другу функцију. Датована је у позни средњи век али због две фазе градње, није искључена могућност да је била у употреби и током турског периода.

Венчац

Северни зид, фрагмент живописа; фото: Аранђеловац Инфо

Пажљивом анализом прикљупених података са досадашњих ископавања, посматрањем конфигурације терена, уз консултовање литературе и документарне грађе, током последње археолошке кампање, дошло се до закључка да истраживани објекат није једини на платоу, односно да се на локалитету налазе остаци најмање још једне грађевине, вероватно цркве. Даља ископавања била су усмерена на старо и запуштено гробље (неких двадесетак метара јужније), смештено на благо уздигнутом положају у односу на околни терен.

На некрополу као могућу локацију цркве указивало је и народно предање, које је ђенерал Јован Мишковић забележио пре тачно 130 година. Оно недвосмислено говори о „старом гробљу“ као месту на коме је „постојала и стара црква“, па се та локација, недалеко од „Бакића двора“, због тога и зове „Црквина“.

Занимљив је податак да су се на Дворинама до пре педесетак година мештани околних села окупљали на тзв. Ђурђевдански уранак, иако је разлог због кога је овај простор у народу сматран светим у то време већ био заборављен

По причи, црква је била посвећена Светом Илији, као и садашњи парохијски храм села Бање, подигнут крајем XIX века.

Отварањем четири пробна археолошка рова на самој некрополи потврђене су наведене сумње – пронађени су остаци цркве на чијој је рушевини касније настало гробље, коришћено све до половине XIX века. Није искључено да је гробље формирано око ове светиње још у време док је она била активна и да је након њеног рушења обухватило и тај простор.

На рушевинама цркве и простору који је окружује налази се 117 гробова насталих у 18. и 19. веку. На малом броју њих има података о онима који су ту сахрањени. Да ли се ту налази и старија некропола, још се истражује.

Нажалост, откопан је само мањи део храма, па је за сада немогуће изводити закључке о његовој архитектури, димензијама, ктитору и хронологији.

Судећи, међутим, по истраженом делу – спољни део северног зида, део јужног спољашњег зида апсиде и, у унутрашњости храма, северни и јужни зид код прелаза из наоса у олтарски простор – црква је солидне градње, нешто већих димензија, са могућом тробродном основом. Изгледа да је у унутрашњости била поплочана каменом или опеком, јер су у олтару констатовани квадратни и правоугаони отисци подних плоча, оивичени остацима фугни.

У шуту, ван и унутар цркве, пронађени су бројни фрагменти живописа и фреско-малтера. Велика је срећа што и поред познијих укопа и прекопавања током коришћења овог простора за сахрањивање, поједини фрагменти фресака нису сасвим уситњени. Међу њима су делови са представом Христовог нимба (ореола), делови архијерејских и највероватније владарских одежди, фрагменти са драперијама разних боја и тонова, флорални и други украсни мотиви, па и понеко слово на плавој подлози, али, нажалост, ниједан светитељски лик. Поједине партије живописа сачуване су на самим зидовима. Ради се о уобичајеним приказима за сокл, какве срећемо у многим средњовековним црквама.

На основу до сада откривеног фрескосликарства не може се судити о његовом уметничком квалитету, нити се поуздано може одредити време живописања цркве. С обзиром да нема покретног археолошког материјала и да се веома мало зна о архитектури храма, није могуће установити ни време његове градње. Претпоставка да је црква подигнута у позном средњем веку (XIV/XV век) има смисла, али ће тек даља ископавања дати одговор ком периоду припада и да ли је у вези са објектом на крајњем северу платоа, односно да ли су до сада пронађене грађевине део неког већег комплекса – манастира или властеоског имања. У сваком случају, на основу досадашњих резултата јасно је да се ради о веома значајној светињи, поготово за област између Рудника и Космаја, где раскошнијих црквених грађевина из овог периода готово да и нема. Ктитор цркве морао је припадати вишем друштвеном сталежу. Било би веома важно установити да ли је сахрањен у својој задужбини и, наравно, ако је могуће, која је личност у питању.

Стари мештани Бање сећају се да је још у њиховом детињству простор око Дворина био тересасто уређен и под старим виноградима. У средњем веку ово је био густо насељен крај, а неки извори наводе да је поред Венчаца пролазила важна саобраћајница, Доњобеоградски друм са Рудника – каже Владан Миливојевић.

Упркос томе што истраживања на локалитету „Дворине-Маџарско гробље“ ове године нису настављена, за сада можемо бити задовољни и чињеницом да су идентификовани остаци цркве, јер ће се са већом пажњом приступити и заштити овог простора, смештеног надомак једног од бројних каменолома, који угрожавају споменике културе на Венчацу, али и опстанак саме планине.

Владан Миливојевић (Каленић 5 (2011), Крагујевац )

Истраживања се настављају

Како је изјавио руководилац радова, археолог крагујевачког завода Марко Грковић, Судећи на основу дела олтара и олтарске преграде, где су претходих месец и нешто више дана вршена истраживања, остаци указују да је ту, можда, некада била тробродна грађевина.

Археолог, доцент др Дејан Радичевић, са Филозофског факултета у Београду, сматра да је реч о задужбини неког високог племића или самог владара, а по времену градње то би могли бити краљеви Милутин, Стефан Дечански или сам цар Душан. Фрагменти богато осликаних фресака говоре о утицају и моћи ктитора.

– Нигде у Шумадији до сада није пронађена овакав монументални храм у српско-византијском стилу – каже Владан Миливојевић, кустос Народног музеја у Аранђеловцу. „Реч је о озбиљном објекту: сам живопис је изузетно квалитетан, као што је и сама градња цркве била квалитетна… Објекат је нешто већих димензија, а личност која је цркву саградила је очигледно била утицајна у то време… „Ми за сада не можемо да кажемо када је црква срушена и који су узроци због којих је она пропала и нестала“, наводи Миливојевић.

Анализирали смо конфигурацију терена и надгробне споменике, међу којима је било много мемерних средњовековних монолита. Почели смо да копамо око њих и наишли на велике зидове и остатке изузетних фресака. Засада се може рећи да је црква била широка најмање 13 метара и дужа од 20 метара, што је чини врло великом за доба средњег века. На основу до сада доступних података, реч је о једној од највећих средњовековних грађевина у овом крају.

Фрескама ће се бавити историчари уметности и имаће доста посла, јер је само из олтарског простора ископано педесет гајби фрагмената фресака.

извори:

Каленић 5 (2011), Крагујевац; Резултати археолошких истраживања локалитета Дворине/Маџарско гробље у селу Бањи, Шумадијски записи 6, Аранђеловац 2012, 87-104.; Аранђеловац ИнфоКурир, Блиц, РТС, Новости

У Индији пронађени трагови изгубљене цивилизације

У невјероватном открићу на сјевероистоку Индије, у Мизораму, тим индијских археолога пронашао је рушевине велике изгубљене цивилизације.
Мизорам; фото: oknortheast

Мизорам; фото: oknortheast

Према извјештавању индијског листа ‘’The Times of India’’ тим археолога који је ископавао тајанствене мегалитске структуре у селу Вангчија у мизорамском округу Чампај, у Индији, сматра да је град припадао некој већој изгубљеној цивилизацији која је постојала у овом региону у далекој прошлости.

Сујит Најан, један од археолога и директор пројекта ископавања је рекао да је ово један од најзначајнијих археолошких открића у овом тренутку. Он је, такође, рекао да ово мјесто крије до сада непознате чињенице о Мизораму и сјевероистоку земље.

‘’Истраживали смо рушевине испод жбуња и густог растиња. Цијело мјесто указује на трагове изгубљеног града или веће изгубљене цивилизације. Невјероватно је наићи на толико артефаката, што изискује још времена и више истраживања да бисмо дошли до коначних закључака“, каже Најан.

Истраживачи су пронашли менхире и терасе, што подсјећа на краљевске објекте. Археолози наводе да су потпорни зидови/терасе направљени од мегалитских камених блокова са терасама просјечне висине у распону од 3 до 5 метара.

Вангчија се налази у близини границе са Мјанмаром и обухвата брежуљке и густе шуме. Ископавање је спроведено након што је генерални директор АСИ-ја (Archeological Survey of India) у новембру прошле године посјетио ово мјесто, са циљем да се истраже менхири, камене структуре са приказима људи, животињског и биљног свијета на њима.

Менхири су први заштићени споменици у Мизораму.

Тим је документовао више од 50 објеката, а ускоро се планира наставак истраживања. Прикупљени фрагменти дрвеног угљена биће послати у специјализовану лабораторију за датирање угљена и даљу научну анализу.

За Расен превела и приредила: Сања Бајић