Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији

Широко подручје панонске низије још у XIII веку добило је име Славонија. Германи то подручје називају ”Виндишленд”, а латински извори ”Склавонија”. То плодно пространство између Саве и Драве, река које уједно чине северну и јужну границу Славоније, почели су  масовније насељавати Срби већ после Косовске битке /1389/, а нарочито у XV и XVI веку. О присуству Срба у Славонији од давнина већ смо објавили неколико текстова. Славонија и шире подручје јужне Паноније управо су због српског становниптва које је ту живело често називани Расцијом или Расијом.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.

Доласком Турака и заузимањем Славоније ситуација се из основа мења. Цела Славонија подељена је на два санџака: први Пожешки, а други, најпре, у Чазми, затим Пакрацу и коначно Цернику. Срби су населили западне пределе Пожешке котлине. Тај део западне Славоније на географској карти коју је 1572. године у Амстердаму издао др Волфганг Ланц означен је као Расција /Рашка/, а Турци тај планински део између Пожеге и Пакраца па све до Илове, називају Мала Влашка. Због конфигурације земљишта та географска целина, током XVIII и XIX века, код српског живља назива се Забрђе.

Турска окупација Славоније најтеже је пала Србима. Српски народ у то време био је разапет између Агарјана /назив за Турке у то време/ и Римокатоличке цркве. Ни једни ни други нису били наклоњени Србима већ су настојали да их искористе у своје политичке и ратне циљеве. Велики број православних Срба, вођен хришћанском свешћу, напушта Доњу Славонију и прелази на страну Аустрије. Српски војвода Иван Маргетић са 49 коњаника 1540. године прелази у Горњу Славонију. Већа миграција Срба из Западне Славоније отпочела је око 1587. године под вођством српског кнеза Ивана Пејашиновића који је са Србима од Пакраца и Пожеге населио крајеве око Крижеваца и Копривнице.

На подручју Западне Славоније прва црквена организација у саставу Српске православне цркве је Пожешка митрополија која је основана 1557. године у време обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовићем. Историјска превирања и чести ратови нису дозволили пуну афирмацију ове митрополије чије је седиште било у Манастиру Ораховици. По сачуваним записима у рукописним богослужбеним књигама остала су забележена нека од имена пожешких митророполита. У Пентикостару преписаном 1585. године у манастиру Ораховици помиње се митрополит пожешки Јосиф, у Типику /1590/ и Парененсису Јефрема Сирина /1594/, такође преписан у манастиру Ораховици, забележено је име пожешког митрополита Васијила. Из XVII века сачувана су два помена о пожешким митрополитима: у Поменику манастира Сопоћана забележено је име митрополита пожешког Софронија, а у Рачанском поменику митрополита Григорија.

За име пожешког митрополита Василија везано је насељавање Срба у Горњу Славонију – Вараждински генералат. Митрополит Василије прешао је септембра месеца 1595. године из турског дела Славоније на аустријску страну, у место Крижевце. У извештају надвојводи Фердинанду, као разлог свог преласка владика је навео хришћанску свест и турско насиље. На новом подручју владика Василије је утемељио нову црквену организацију – Марчанску епископију.

У историјском трајању уочљив је континуитет, односно прерастање од Пожешке митрополије, затим Марчанске и Северинско-лепавинске епархије до Пакрачке, односно Славонског владичанства.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

Доласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у ове крајеве национална свест и приврженост прадедовској вери поново се буди. Патријарх Арсеније сматрао је да му је најважније да дође на просторе западне Славоније и Хрватске да, како каже у једном писму упућеном 2. јануара 1693. године загребачком бискупу, ”утврди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда и потчини их законитој духовној власти”. Од надлежних државних власти додељен му је за седиште стари и утврђени град Сирач, недалеко од Пакраца. У Пакрац доводи свог егзарха за епископа и тиме утемељује православност на просторима Западне Славоније, а Пакрачка, односно Славонска епархија, постаје главна кохезиона снага националног и верског јединства. За време епископа Нићифора Стефановића /1721-1743/ у Пакрачкој епархији постоје 44 парохије са 38 парохијских храмова. По попису од 13. јануара 1759. године број је знатно увећан: 77 парохија у 325 насељених места. Цркава је било 64, од чега је 54 било од дрвета а 10 од камена и цигле. Крајем XVIII века у овој епархији је регистровано преко 170 храмова и манастира: Ораховица, Пакра, Лепавина, Света Ана, Дреновац, Дејановац и Бршљанац.

Свеукупно уметничко наслеђе Срба Западне Славоније може се сагледати кроз три основне целине: архитектонска остварења, црквено сликарство и примењена уметност. Цркве и манастири славонског поднебља у свом вишевековном трајању мењале су свој првобитни изглед. Нека сачувана сведочанства казују да су првобитни храмови били у облику једнобродне грађевине, дрвени, даском или шиндром покривени.

Најранија зидана црква на подручју Славоније је црква манастира Ораховице саграђена 1592. године /пре 400 година/ у духу моравског црквеног градитељства. Друга по величини, а и значају, била је црква манастира Пакре која се помиње 1556. године. Данашња црква манастира Пакре, после четири године градње, завршена је 30 јуна 1765. године. Манастир Света Ана подигнут је 1412. године као павлински манастир. Доласком патријарха Арсенија II Чарнојевића у ове крајеве 1690. године народ и калуђери говорили су Патријарху да се они већ 27 година у овој светињи Богу моле. Манастир Дејановац или Крушковац основали су пребегли српски калуђери из Босне. Манастир се налази у непосредној близини данашњих Окучана. Основан је у XVIII веку, а по наредби царице Марије Терезије насилно је укинут. Манастир Дреновац основали су 1719. године калуђери манастира Ораховице. Градња је завршена 1722. а иконостас је урадио 1758. године сликар Василије Романович ”от Мале Русије”. Овај иконостас заједно са црквом уништен је у прошлом рату. Манастир Бршљанац у Мославини основан је почетком XVIII века, а укинут је одлуком царице Марије Терезије 12. децембра 1770. године.

Поред цркве манастира Ораховице која је грађена у духу моравског градитељства, остале српске цркве на подручју Пакрачке епархије током XVII века, и првих деценија XVIII века, по архитектонском изгледу, блиске су храмовима тзв. турског периода. То су скромне грађевине од дрвета или на подсјеке, земљом облепљене, даском или сламом покривене. Средином XVIII века подижу се монументални храмови са високим звоницима од тврдог материјала. По својим стилским одликама ове српске богомоље блиске су барокним остварењима запада као и римокатоличким црквама континенталног дела Хрватске. Те псеудобарокне одлике наметнуте су српском градитељству од аустријских и немачких инжињера и архитеката који су их пројектовали, а што је било условљено надлежним државним властима.

Пакрац

Владичански двор у Пакрацу; фото: Јадовно

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Одређена сродност у стилским токовима постоји и са црквеним сликарством на широким просторима Западне Славоније. Црква манастира Ораховице живописана је у фрескотехници 1594. године. По уметничким одликама ораховичко сликарство блиско је српском средњевековном сликарству, како по садржају композиција тако и по својим стилским карактеристикама. Иконопис је најдуже остао доследан неким одликама поствизантијског црквеног сликарства. Зографи Остоја Мркојевић, Саватије Крабулић и други, све до Јована Четиревића Грабована, своје иконописачке предлошке налазе у старој постојбини. Барокна сликарска остварења /барок као стилски израз у свом пуном значењу/ на просториима Западне Славоније никада није у потпуности заживео. Одређене форме су видљиве, али само као стилске назнаке, стога та остварења можемо именовати као славено-барок или псеудо-барок. Тај отпор Срба Славоније према барокној уметности је разумљив, посебно из разлога што је он у себи носио и дух прозелитизма Римокатоличке цркве и њен програм уније. За разлику од осталих делова Карловачке митрополије Срби Западне Славоније најдуже су остали везани за иконографске представе са националним обележјем и националном историјском тематиком. У манастиру Ораховици на осмостраном стубу у наосу храма приказана је Лоза Немањића, а као ктитори представљени су свети Симеон и Сава. Посебну галерију Срба владара и светих представља иконостас цркве Светог Георгија у Великим Бастајима код Дарувара, рад сликара Мојсија Суботића из 1785. године. Целу трећу зону на овом иконостасу заузимају свети Срби, а централна композиција показује како свети Сава и Симеон клече пред престолом Христа и моле за спас српског народа. Присуство Срба светитеља у црквеној уметности није напуштано до данашњих дана. Пример томе су иконе са представама српских орелоносаца у новоподигнутим храмовима у Новој Градишки и Јасеновцу.

Примењена уметност код Срба Западне Славоније је богата, разнородна, а по уметничким достигнућима прати токове времена, чак и предњачи, испред осталих народа на панонском простору. Богатство примењене уметности исказано је у разнородним литургијским предметима који су настајали у значајнијим духовним центрима, или наручивани са стране. Најзначајнији центар је манастир Ораховица где почетком XVII века црквено-уметничке предмете од сребра са позлатом и другим вредним украсима раде Авремије Хлапвић и Стефан Ивановић Сарајевац.

У Светониколајевском ораховичком манастиру је и скрипторија где се од средине XVI па до краја XVIII века преписују разне богослужбене и друге поучитељне књиге. Анонимни црноризци данима преписују и украшавају, а потом и повезују бројна литургијска и Хагиафграфска дела. Поп Стефан Ликић у овом манастиру током прве половине XVIII века реже дрвени клише за отискивање графика.

Српска уметност у Славонији, у свом развојном процесу од најранијих времена па до данас, ослањала се на традицију. Та уметност је у основи религиозна, али поред култних потреба она је имала и има ширу мисију, посебно црквено сликарство. Бројна иконографска дела на најбољи наин сведочила су источноправославну опредељеност Срба и пружала снажан отпор римокатоличком прозелитизму и програму уније. Посебну улогу одиграло је црквено сликарство Славоније у јачању националне свести. Представе из српске прошлости са ликовима српских владара и светиетеља заузиамју често и централна места на иконостасима. Свеукупна уметност у српским црквама и манастирима на подручју Славоније је суштински део живота Српске православне цркве на овим просторима. Поред уметничких домета и национално историјске поруке она је имала и просветнопоучитељну улогу.

Та духовна симбиоза у којој су се прожимала верска осећања и уметничка стремљења славонских Срба трајала је све до Другог светског рата. Значајан удео у очувању тог јединства имали су манастири као културна, духовна и национална средишта.

Током Другог светског рата на подручју Пакрачке епархије порушено је и девастирано више од пола укупног уметничког наслеђа. Храмови су сравњени са земљом а читаве галерије икона и других црквеноуметничких дргоцености нестало је заувек. Да би страдање било потпуно и добило значење тогалног геноцида уморено је на хиљаде Срба Славоније само зато што су Срби православне вере.

Данас, педесет година после, отпочиње нови или се наставља стари рат. Уништава се преостала половина историјских доказа о вишевековном постојању Срба у Западној Славонији. Историја се не понаваља, али се обнављају догађаји.

Извор: Чињенице о западној Славонији, Пакрац 1992, Српски Народни Форум, Магацин

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 1. фебруара 2019.

    […] Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.