Обичаји

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. 

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.

Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,

големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,

межник – време размеђавања зиме и пролећа,

бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,

сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,

протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,

летник – време пролећног отопљавања,

жарки – време жега и припеке,

груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,

грјазник – време блата и каљуга услед падавина,

студен – време хладне и зимоморне позне јесени,

снежањ – време снега и сметова,

просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;

березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,

биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,

липењ – дани миомирисног цветања липе,

трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,

црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,

вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,

жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;

дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,

изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,

червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,

зарев – време ревања или рике јелена;

сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив

березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),

серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,

гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,

гроздобер – време бербе винограда,

вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);

каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,

коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,

свадебник – време свадбовања.

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски  и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

Миле Недељковић

 

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Бројаница – много више од украса

Једно од духовних обележја сваког верника је бројаница. И ако се у данашње време бројанице носе више из модних него верских разлога (ако ћемо искрено да говоримо) она је много више од обичног комада накита. Бројаница је молитва и то једна од најстаријих!
бројаница духовност

Мала и велика бројаница извор: krunicamolitva.blogspot.rs

Бројанице се разликују по својој структури. Постоје мале и велике бројанице. Мале бројанице се састоје од 33 чворића а велике могу имати 50, 100 или чак 300 чворића.Сваки чворић се састоји од 7 крстића. Плетене бројанице се праве од овчије вуне што нас подсећа да смо ми словесне овце доброг пастира Господа Исуса Христа. Сваки верник док се моли уз бројаницу изговара молитву. Најчешће изговаране молитве су “ Молитва Исусова „ и „ Молитва Пресвете Богородице.„

Као што сам већ нагласила, многи „верници“ бројаницу доживљавају као наруквицу. Неретко се може видети да појединци носе више бројаница на руци. Нажалост, то је једно од погрешних схватања бројанице и њеног постојања. Бројаница не служи ни за игру ни за украс већ за молитву. Молитва је уткана у сваки део бројанице јер свештена лица која је праве током њене израде изговарају молитве. Стога треба увек имати у виду када се купује бројаница да она није модни детаљ.

Једна од највећих дилема која прати бројаницу је зашто се она носи на левој руци? Одговор је једноставан – из практичних разлога. Док се крстимо приликом молитве лакше нам је да држимо у левој руци. Такође, док обављамо свакодневне активности лакше нам је да је носимо на левој руци. Наравно никакав проблем није да се она носи на десној руци јер одабир руке није верско већ практично питање. Постоје и бројанице које се носе око врата.

Једна од највећих енигми везаних за бројаницу је шта урадити са њом када она пукне? Када се деси да бројаница пукне треба је спалити. Бацање освештаних ствари је грех тако да се бројанице као и друге освештане ствари спаљују. У храмовима, црквама и манастирима се могу наћи бројанице које представљају својеврсна уметничка дела. Поред плетених бројаница постоје и металне као и нанизане бројанице.

извор www.pravoslavie.ru

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / ТРАДИЦИЈА

Коледо – једна реч која се смеје званичној историји и лингвистици

Да ли је порекло речи календар заиста латинско или су српске речи „коледо“ и „коледар“ старије и позајмљене из српског у латински језик? Представљамо два супротстављена тумачења порекла ове речи, од којих свако у проблем ставља званичну историју и лингвистику. Прво тумачење показује да су Срби староседеоци Балкана. А друго показује… да су Срби староседеоци Балкана. 

О српском календару

Српски календар је највећи и најстарији познати споменик српског народа. Када се о њему говори најчешће се јављају два спорна питања: Због чега је његова нулта година 5508. година пре нове ере и да ли је реч календар српска сложеница настала од речи „коло“ и „дар“ или је позајмљеница из латинског језика?

Свети Сава је српски календар унео у црквени кодекс 1219. године и он је и данас у употреби у Српској православној цркви, која га сматра својим уставом. И његово датирање и карактеристичан симбол за време, лук са два пресека доводе га у везу са временом винчанске културе.

Српски календар био је у широј употреби до 19. века, по њему су датиране повеље, књиге, закони, споменици културе, надгробни споменици… Широј јавности најпознатији је пример са тврђаве у Смедереву, где је на зиду уписан датум њене изградње према српском календару.

О Коледу

Велико календарско знање нашег народа сачувано је у језику, народној књижевности, обичајима, митологији и свакодневном животу. Српске обредне песме спадају у групу најстаријих лирских песама. Њихови мотиви везани су за значајне датуме годишњег циклуса: божићне, коледарске, богојављенске, на ранилу, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске, крстоношке и славске.

Коледарске песме певане су око зимске краткодневице обележавајући дочек нове године, односно младог сунца (Кола) као малог бога (божића) или у давнини Сварожића. Његово име је, зависно од дијалекатских разлика, Коледо, Коледа, Кољада, Колинда…

Коледо је људима дао знања о васиони, звездама и небеским телима „Звездана књига Коледа“, као и сва календарска знања „Дар Коледа“. Према грчким митовима, Грцима је сво знање о звездама дошло од Хиперборејаца, народа са далеког севера који је поштовао сунце (Коло) и сунчана божанства.

У коледарским текстовима, коледари себе називају „Божјим  слугама“, „Божјим  изасланицима“, „невиђеним гостима“ који на земљу долазе једном годишње. При уласку у кућу, изговарали су: „Ja у кућу и Бог са мном!“, а при изласку: „Ми одавде, а Господ – овде!“. У источној Србији, колендаши би питали домаћина хоће ли да прими у кућу „Божју децу“.

1. Назив за највећи српски празник узет је из латинског језика

Прво тумачење, које може да се нађе у нашим речницима, енциклопедијама и стручним књигама и часописима каже да реч коледо потиче од латинског calendae – први дани свакога месеца у календару. Затим је та реч преко балканског романског супстрата у прасловенском дала *коледа у значењу нове године, односно Божића.

Следећи пример из Српског митолошког речника (Београд, 1970.) представља типичан пример таквог схватања српскога језика и српске традиције:

„Коледарски обичаји познати су свим словенским народима, а сам назив обичаја потиче од латинске речи calendae, која је означавала први дан у месецу, а затим и јануарске свечаности поводом зимских солстиција и празновања нове године. Ови обичаји, који су садржали и елементе римских Сатурналија, били су раширени по целом античком свету, па су се отуда надовезали и на старе словенске обреде у време зимског сунцоврата, који су несумњиво имали аграрни карактер.“

Ово тумачење је интересантно због тога што показује и потврђује све оно шта званична историја покушава да сакрије. Као прво, показује да су Срби староседеоци на Балкану и да је главни ток словенских миграција ишао ка северу, а не ка југу. Показује да су Срби били један дуг период под римском окупацијом и услед снажног утицаја латинског језика прихватили латинску реч за један од својих највећих празника. Затим, показује да је на Балкану настао старословенски језик и одавде се ширио на север. Показује све шта се они труде да сакрију.

У супротном би било тешко објаснити откуд онда реч коледо изван тог „романског балканског суптрата“, код Чеха, Словака, Пољака, Украјинаца, Белоруса и Руса на северу. Можда је из Рима скокнула на далеки север, да би се затим спустила у великој сеоби на Балкан?

2. Од српске речи „коледо“ потиче латинска реч „календар“

Према другом тумачењу, коледо је оригинална словенска реч за Божић, односно период испраћања старе и дочекивања нове године, а латинска реч календар само позајмљеница из српског језика.

Уколико би тачно било друго тумачење нашао би се у проблему раширен став о супериорном латинском језику, од којега су сви други језици позајмљивали лексику. Такође, поставило би се питање о датирању тог утицаја старословенског на латински језик, односно, када су то „варвари са севера“ били у додиру са Римљанима толико дуго и снажно да су им наметнули свој назив за једну од најбитнијих цивилизацијских тековина – Календар.

Дефиниција Коледа из старобелоруског лексикона:

Kolyada or koleda (Cyrillic: коляда, коледа, колада) is the original Slavic word for Christmas, still used in modern Belarusian (Каляды, Kalady, Kalyady), Bulgarian, Macedonian, Serbian (Коледа) and Slovak (Koleda). Some suppose the word was borrowed the word from the Latin calendae; compare „Kalends“. Others believe it derived from Kolo, „wheel“. Another speculation is that it derived from the Bulgarian/Macedonian word „коля/колам“ (kolia/kolam), which means „to rip, to kill (a man), to cut animal for eating“, or from the Serbian „коло, колодар“ (kolo, kolodar). Some claim it was named after Kolyada, the Slavic god of winter.

Било како било, на лингвистима и историчарима је да се договоре око истине, јер су показали да око лажи умеју веома добро да се договарају. Са узбуђењем чекамо треће тумачење.

 

Далибор Дрекић

Извори: 

Старабеларускі лексікон: Падручны перакладны слоўнік. – Менск: Беларускае выдавецтва Таварыства «Хата». Укладальнікі: Прыгодзіч Мікалай, Ціванова Галіна. 1997.

Милош С. Милојевић. „Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70

Ш.  Кулишић – П. Ж. Петровић – Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит, Београд 1970.

Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, Словенска митологија – Енциклопедијски речник, Београд 2001.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Воденице Божје и Ђавоље

Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.
Воденица

Воденица у селу Доњи Таор, на обрронцима планине Повлен; фото: niske.rs

Стара воденица поточара на врелу; фото: Стазе и богазе
Воденица; фото: Готовуша
Петар Божовић и Мирјана Николић у филму „Лептирица“

Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.

Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.

Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.

Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.

Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.

Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.

Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.

Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.

За Расен: Ивана Миланов

Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Пређашњи људи

На овом свијету ваља да буде људи зли и добрије, па да се едан од другог чувамо. Није више ка’ у прве земане, да је свак јак, па да се нико никог не боји. Шта ћеш, мој брајко, данас ко јачи, тај бачи, а ко је нејак, мора да се подлегне јачему оли силом оли милом. Лако је онда било, кад су сама три брата на свијету била: Мрвоња, Кривоња и Врндаљало. Ти се нијесу ниједан ниједнога бојали и никога другога.
Баба Јага

Баба Јага плеше са старцем; Гравура на бакру из 18. века из Лубок колекције Д. Ровинског

Мрвоња, веле, да што би год у руке зграбијо, да би смрвијо, па било кук оли главица; Кривоња да би највишу оли најдебљу букву усправну искривијо, а криву исправијо; Врндаљало да би ћапао камен као кућа у шаке те да би га бацијо преко три брда, и све оне грдне каменине, што се налазе осамљене на голети, кажу, да иј је Мрвоња одламао од кукова, а Врндаљало бацао за међедма у прве земане, што иј је на алаје било, па кажу, да су од тије онда постали и џиди, кои су били главе ка’ варћак грдне, а тела за пет саде најбољије људи“.

Неки ће: „Утеко ти се у ријеч, то је истина цјела, ономадне (лани), кад сам ја мекотијо за виноград, запиња’ ми је плуг за некакве плоче. Кад сам петијо (садијо) лозе, дигнем ту едну плочу, кад под њом греб. Кад, мо’ јуначе, указа се главина љуцка ка’ највиши лонац од варћака, е на моју душу да би стало у њу лако чет’ри оке жита; а гњати су му од бедара, колико наша сад оба од пете па до прапоне, а мој брајко, колики је тај људо бијо, ала онаког уватити сад, да копа виноград“.

– Опе’ ће неки: „Ма ти су људи од велике главе, и у њој онда велика и мозга, морали паметнији од садашњије бити, јер кои је год веће главе, више мозга, па је вавијек паметнији, а тука малу главу има, па мало и мозга, за то ништа и не зна“. Опе’ ће они: „Е моје ми душе, људи, да сте му видли зуба у оној великој глави, би рек да су коњски, и сви циглати му здрави, кутњи му сви двојструки, богме га бољели нијесу“.

Старац, слика Константина Васиљева из 1968.

Други ће: „Мој ми је стари ђед приповиједао, кога теке пантим ка’ кроз сито: он је увијек у планину благо гонијо и остаријо већ пасући га, па да је још као клапчић (момчић) почо у планину ићи тако да су се изагнали, ко море више појести и ко је јачи од кога, онда да му је један рекао, да је видијо едног огрдна чоека, широкије плећа, ђе доћера у млин товар жита, те кад ће брзо самљети, запита бакру, у којој би могао сварити варћак пуле. Даде му је млинар; а он сам настави над ватру, па просија ништа мање нег збјен варћак кукурозова брашна. Усо је у бакру, сам је подјарива’ и сам умијешао, те запита, да му да млинар, у чем би могао стопити мезану масла (садашње двије литре). Даде му млинар таву повелику, он стопи, па извади пулу сву у зјелу од варћака, поли с тијем маслом, те деде па порени, па поћерај, па сву зјелу огреба’ и полиза’, и онда се маши свое торбе, па извади по крува као по највишег лопара, и извади брздар сира мјешног, те с тијем крувом умачи и присмачи отуд одовуд, док све не поеде и то.

Млинар усудијо се, па ништа нег гледа. Онда тај запита, да му донесе двије мезане вина. Донесе млинар, а он нагну те у један душак све попи. Пита га млинар, би ли још, ја, напијо се? „Богме, брате, би, али немам при себи за платити ти, није ми се тревило“. Онда млинар: „Валај ка’ немаш, ја ћу те напоити ‘нако“, те му донесе опе’ двије мезане, а он нагну, па посвири све до капи опет у душак, па крчмару рече: „Валај ми се пожеднило било, и баш ти евала, што си ме теке зајазијо“, па онда дође, па скину самар са парипа, па натовари на земљи обе вреће брашна те све увеза, како треба, и онда узе самар за крстине с врећами, па натовари на парипа, притегну попруг те да ће кући.

Млинар се томе диви и чуди те га понуди опе’ вином; рече он, да оће, па му донесе опе’ двије мезане, а он ка’ и с првијем у душак иј попи те се окрену млинару велећи му: „Збогом, брате и приетељу, па ми сад кажи право, је ли ти икад још ваки помлијоц дошао, кои је изијо варћак пуле, мезану масла, брздар сира и по крува, и попијо у три душка шес’ мезана вина, па скино самар с парипа те натоваријо вреће пуне брашна на земљи, ћапа’ за крстине те дига’ ума натоварено на парипа?“ Млинар му рече: „Богме још таки ми се није тревијо“. Помлијоц ће: „Богме и неће, збогом, збогом“.

Онда ће сви у један глас: „Ала, брате, зор јунака, што је бијо. Та болан, кои је капац поести, капац је и урадити“. Неки ће опет: „Гон’ тога и такога без трага! Кои би га враг ранијо, та изијо би доту свете Ане“. Други ће: „Нека, би и изијо, ал ће за чет’ри увијек урадити. Знаш ли ти, болан, да пуну једну врећу по два дижу, кад товаре? Да Бог да, да ја таквог у кући имам, лако би он себи и другом рану зарадијо. Мој брајко, чега није глети, није ни глодати, ко није за се, није ни за другог.

Сад такога мајка више не рађа, сад не могу да подигну едни ни кварту шиља (пира), и право су казали, да ће доћи вријеме, да не ће моћи један чоек подигнути једног јаја, него ће га морати у два у траљије носити, јер све се израђа. Та приповиједају, да је у неке земане било р е п е, да си јој од главе мога’ столицу за шес’ људи начинити, да би ш ње могли ести; а ж и р и да су били тако грдни, да би им од капе могао лако учинити кубу на ракињски котао, а ђе то сад? Сви ти јунаци од прије и јаки људи, што су били, пропали су на војсци и у таваници, јер ко ваља, цар га узимље, и допане пржуна, не да на се; а ко је кукавица и буцала, стоји код куће, да измеће роцу, па од неваљала навијек неваљао и изађе, а од јунака јунак“.

Владимир Ардалић,  “Буковица – Народни живот и обичаји“, у: Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, ЈАЗУ, Загреб, 1896.

Приредио: Расен

ГРАДИТЕЉСТВО / КУЛТУРА / ТРАДИЦИЈА

Квадратура круга – Гора на камену

Пола Црне Горе саздано је на камену и од камена. Вековима су се људи ослањали на тај материјал који им је био на дохват руке и од њега градили све што се саградити могло почев од кућа и палата, преко мостова и аквадуката па до читавих градова.
Црногорци

Црногорска народна ношња, стара разгледница

Човек је врло рано спознао вредност камена, открио његову снагу, постојаност и трајност. Своја прва оруђа и оружја човек је правио од камена, прве цртеже насликао је опет на камену, прве игре биле су са каменом, са њим се човек лечио, кажњавао преступнике каменовањем, а једна од најтежих клетви у Црној Гори и Херцеговини била је упућивана ударањем камена о камен.

Златко Вујотић из Подгорице већ годинама другује са каменом обнављајући старе куће од камена или градећи нове по узору на старе, при чему поштује све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Златко је схватио да је камен хиљадама година чврст и стамен и да је он знамен и вечити човеков пратилац и зато је обновио камену кућу својих предака из 1760. године.

Аутор емисије: Бранко Станковић

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ОКО НАС / СТАРОСТАВНИК / ТРАДИЦИЈА

Како да декоришете кућу у словенском стилу

Наша словенска култура има свој властити стил декорисања кућа и без обзира на то колико су словенске земље удаљене једна од друге може се приметити да је декор увек исти у селима, било да се ради о Русији, Пољској, Србији, Хрватској или некој другој словенској земљи. То је разлог због кога многи имају место за метле, оштре ножеве окачене на зиду и остале мале ствари које чине да се осећате рурално. 
Словенска кућа

Словенска кућа; фото: Славорум

 

Словени имају јединствену и богату историју, на коју су поносни и то је разлог зашто већина декора у словенским традиционалним кућама долази из знања наших предака и прилагођавања традицији. Традиционална словенска кућа је обично направљена од дрвета, а сматра се симболом лепоте и  живота која њиховим домаћинима нуди топлину и удобност.

Велики је утицај атмосфере куће на човека. Огроман део нашег времена проводимо код куће. Око осам сати дневно проводимо у кревету, а остатак времена на послу.  Атмосфера и енергија места утиче на наше расположење, самопоуздање, односе са људима у домаћинству и на наш успех у животу,  чак и то како се осећамо на послу.  Да ли сте приметили како другачије собе другачије делују на наша осећања? У некима се лако дише, са много светлости и добрим протоком  ваздуха,  што нам побољшава расположење, уживамо и осећамо се опуштено.  У неким другим, пак, осећамо се лоше,  а то су тамна и загушљива  места која изазивају непријатне осећаје.

То је разлог зашто су наши преци  док су полагали темељ за нову кућу, истовремено  садили дрво у средини дворишта.  Сађење брезе или оскоруше чини да ваш врт буде веома леп са таквим грациозним дрвећем. Од самог почетка то је представљало знак којим се обезбеђује благостање и срећа, па су уз прво дрвеће остављали остатке вуне, зрна или новчиће.

Предмети у кући – покућство

Према словенским веровањима, разни предмети у кући имали су своје значење – неки су симболисали отклањање проблема из породице, за неке се сматрало да доносе срећу и напредак,  а за неке се веровало да доносе несрећу.  Метла је помогала да се кућа одржи чистом, бели лук и бибер су протеривали зле духове, домаћи колачи и  лонац са хељдом симболизују гостољубивост и просперитет. Торба са клеком помагала је ослобађању од лоших мисли. Најважнија карактеристика куће у словенским традицијама је атмосфера удобности, просперитета, благостања и доброг расположења, заснована на традицији и поштовању према прецима и породици.

Пећ (огњиште) је посебно у вези са знамењима која симболизују благостање породице. Многи Словени су правили рупу у зиду одмах изнад пећи како би омогућили продирање зрака излазећег сунца, што  доноси мир и добро у кућу. Пећи не служе само за кување и топлоту, него су и права уметничка дела, која се савршено уклапају у унутрашњост.  Пећница-грејач са плочицама (данашњи камин) – истински спектакуларан призор, ремек-дело ручног рада. Читава унутрашњост колибе је холистички, укомпонован  стил просторије.  На основу изгледа пећи, могло се видети да ли је домаћин богат или сиромашан.

Превод: С.Б.

Извор: Slavorum

Повезани текстови:
Мудрост наших предака: Како се бира место за кућу
Црногорско огњиште: на изворишту кућне и животне свјетлости
Лознички стaри обичaји грaдње куће
Kвадратура круга: Гора на камену
Собрашице – старе дрвене сенице за одмор