Шарл Морас

Национална делатност је узнемирујуће опасно затрована. Посвуда се оптужује „политика“, што ће рећи партије. Племенито учење Аристотела, Макијавелија и Босијеа, нема ничега заједничког са данашњим значењем тог појма. Политика данас, у већини случајева, представља „разарача“ економије, морала, друштва и религије, који је произишао из јачања партија.

Шарл Морас – Ројалистичке идеје

Они који кажу: „Не бавим се политиком.“ Најчешће су родољубиви, марљиви, мудри и упућени у стање ствари; управо они су последње резерве националних фондова. Фондова који ће потрајати још двадесетак година, али се исцрпљују веома брзо, јер политика оне који је се на послу или учењу клоне, ипак на крају сустиже. Када то не чини Држава својим глобама и злостављањима, ту су кадрови за врбовање различитих партија – они подстичу ове поштене људе да се уврсте, упишу, учлане у неку од партија, и све то у име светих начела или савршено чистих осећања. Али она начела и осећања која су по вољи већине, супротстављена су професионалним политичарима које надахњују мање племените побуде, неке од њих сасвим ниске – та мешавина добра и зла сачињава овакво стање нашег живљења, које болно одговара мрачној и пророчкој слици коју је Фистел де Куланж осликао још 1899. године:

„Ако себи представимо читав један народ који се бави политиком, где је свако, од првог до последњег, од најпросвећенијег до највеће незналице, од најзаинтересованијег за очување тренутног стања ствари до најзаинтересованијег за његово рушење, опседнут манијом да расправља о јавним пословима и да се меша у руковођење; ако погледамо последице које ова болест ствара у животима хиљада људских бића; ако саберемо проблеме које уноси у сваки живот, извитоперене идеје које убацује међу једноставне духове, изопачена осећања и пакосне страсти које уносе у просте душе; ако саберемо време протраћено у празним расправама уместо у конкретном раду, уништавање старих пријатељстава и стварање нових наклоности заснованих на лажи и злоби, издајства, уништавање верности, сигурности, чак и пристојности, увођење рђавог укуса у језик, стил, уметност, неизлечиво распадање сваког заједништва, сумњичење, непослух, истрошеност и слабост народа, поразе који су неизбежна последица ове болести, нестајање ваљаног родољубља па чак и истинске храбрости, грешке које свака партија наново чини у мери увек истих услова освајања власти, недаће и цену која се за власт плаћа; ако све то саберемо, не можемо а да не кажемо да је то врста болести најопаснија и најзлокобнија зараза која може да се сручи на један народ; која наноси најсвирепије ране приватном и јавном животу, егзистенцији и интелигенцији, једном речју, никад на свету није било тираније која је толико зла учинила.“

…Када се наши суграђани ишчуђавају над бројним невољама које су их снашле, треба их замолити да преиспитају не произилазили ли сво, или скоро сво зло, из једне грешке коју су учинили било они, било њихови родитељи тако што су већ великом броју узрока за неслогу, који природно већ постоје, придодали још и режим који награђује најпрепреденије међу лажовима и подстрекачима које радују све нове неслоге. Уместо да сте партијском систему одузели све почасти, могућности зараде и стварање опсене моћи, ви сте му пружили све витешке ознаке и симболе власти. Ако се смутљивцима и партијама, тако заводљивим, дозволи да проузрокују све могуће неслоге и допусти да покваре све што могу, човек ће престати да буде човек.

Када се руководећи кадар регрутује и смењује кроз међусобно ривалство, онда се та уметност колебања, збацивања и разарања меша са уметношћу предвођења и владања. Све наше вође су почеле своје политичке каријере као опозиционари, идући у томе све до анархије, да би, добивши власт, завршавали у спровођењу најекстравагантнијих облика репресије. Они су до краја морали да истерају свој развратни стил, исто као што су и касније морали да преувеличавају жестину своје конзервативности. Такве крајности и антагонизми су се раширили до самог врха, па све до дна јавног живота. То је образац до те мере развратан, да његове тежње за друштвеном правдом изгледају неморално. Не само у несрећи или пропасти, већ у самој суштини свог принципа, републиканска, демократска машинерија не може нормално да функционише без да поквари најниже највишима, војнике војсковођама, безимени хор својим најславнијим хоровођама.

Овакав оштри разврат није чак ни штедљив. Штавише, веома скупо нас кошта. Некада је политика имала функцију да смирује, да ублажава и стишава надметање појединих интереса, данас их доводи до пароксизма. Свака партија, са класама и областима којима управља, осећа да није у њеном интересу да стишава страсти, а све оно што јој није од користи сматра укљученим у интересе супарничког табора. Понекад се битка смирује, те једна партија задобија првенство. Но, у сваком случају, политичка акција победника не сме ни мало да одступи од осредњости, јер не сме да расипа енергију потребну за одржавање своје сопствене позиције.

Са друге стране, владавину која служи општем интересу, представљају групације националних снага. Оне се користе једноставном формулом:

а + б + в + … + ч + џ + ш.

Ако свако од ових слова представља један од наших варијетета и разноликости, добра влада ће проценити да је сасвим довољно да се сваки од њих постави на своје место, и на тај начин поштеди сукоба са, у суштини, себи сличним. У таквој формули, елементи се сабирају, а број сабирака се може смањити на један разуман минимум. Напротив, у владавини партија, ово је немогуће: преувеличани, накострешени интереси насрћу један на други потпуно слободно, са неограниченом жестином, јер се политичка моћ налази у њиховим рукама, а њихова резултанта потпуно сама управља свима! Формула њихових сукоба и непријатељстава, чак донекле улепшана, може се написати овако:

(а + б + в + г) – (х + ц + ч + џ + ш)

Уместо готово чистог збира, добијамо остатак, а тај слаби производ политичког деловања се не исказује другачије, до кроз разлике између мањине и већине..

Једна таква владавина је опседнута потребом да се одбрани и опстане по цену угњетавања других. Опозиција је подстакнута и охрабрена истим правилима, духом и словом Устава, да сруши владу чије одржање на власти зависи искључиво од релативне категорије стања јавног мњења. Победничка партија је дакле, приморана да пажљиво надзире кретања у духу јавности. Мора га чак и одржавати на што вишем нивоу, а да би то постигла, прибећиће образовању деце, куповином агенција и новина. Ако није у могућности да то учини јавно, узеће их под своје у тајности…

…Њене државне школе, њена штампа, њена државна црква, њене нарастајуће забране у оквиру живота и приватног предузетништва задовољавају њене животне потребе: ради очувања мњења, умножавања закона и правила, кадрова, партија се чува од свега и у све се меша. Али, њена сумњичава завист је такође способна и кадра да се утопи у свеопшту нискост. Хитра је да се учини слугом јавног мњења уколико не успе да га прилагоди себи. Уколико јој директно прети, свака, у датом моменту популарна идеја, биће узета у разматрање. Она ће је усвојити, а да уопште не провери њену истинитост или грешке, корисност, нити опасности које таква идеја носи. Је ли та идеја модерна? Но, види ли једна таква партија уопште икакав ризик у томе? Њена одлука је управо да прати такву непостојаност, захваљујући свом плебисцитарном механизму, који га је учинио зависним од јавног мњења…

…Посматрано споља, јасно се види наше опште пропадање. Све опруге наше државе су се опустиле, а њихова средства су сада на располагању за пљачку. Јавне службе служе само за то да их нација оптужује за дубоку декаденцију: ради се о војсци, морнарици и дипломатији. Што се тиче неких других служби, посебно оних које спроводе државни утицај тамо где за њим нема никакве потребе, такве паразитске творевине се толико развијају да Французима дозвољавају тек толико простора колико је потребно за вођење њихових малих, међусобних, грађанских ратова: напор централизатора је усмерен на потпомагању анархије – она пламти на све стране…

Дакле, налазимо се у ситуацији у којој земља није само подељена, већ је издана и израбљивана од стране унутрашњег непријатеља. Уколико желимо да спроведемо у дело уједињење наше земље, од велике је важности да надзиремо ова туђинска и полу-туђинска тела у нашем организму… Ничег неће бити без измирења међу људима. Наравно, оно мора бити извршено на правим основама. Што више они буду имали чврстине и снаге, боље ће схватити имперсонални и супериорни смисао. На крају ће видети да ће наше старе заблуде служити као поука за будућност…

Ова монархија која је саздала нацију, довољно је родољубива да би подстакла националисте. Интернационалисти, са друге стране, који у основи увек траже спољне савезе као испомоћ за своје делање, схватиће да дипломатске активности краљевства дају резултате о којима република не може ни да сања. Сви поборници ауторитета, као и сви они које занима ваљана администрација, најзад ће моћи са олакшеањем да одахну, схватајући да ће уништавајућа тиранија скупштине и парламента нестати под утицајем једне велике моћи. 

…Ми припремамо много боље организовану побуну, усмерену против државе засноване на изборима и демократском принципу. Таква побуна може остварити свој циљ зато што је усклађена са реалним датостима, и због тога што не настоји да уништи државу као државу. Ова мудра револуција, која ће окупити у једну енергичну мањину све слојеве склоне поретку, насупрот оних склоних анархији, односиће се на обарање републике, којој се народ већ ионако руга…

На тај начин, започеће велика ројалистичка мисија, вођена уз помоћ свих наших природних и историјских снага. Она ће исправити све оно што држава данас чини на погрешан начин, базирајући се на току од центра ка периферији. Исправан начин је супротан ток – од периферије ка центру, кроз делатност породица, општина и професионалних заједница. Без настојања да произведе једно круто и генерално решење, истоветно за многе различите ситуације, монархија ће се бавити разним питањима онако како се она буде појављивала у свом природном облику.

Основни разлог за постојање партијског система, ишчезнуће из наше Француске у тренутку када једна природна и мудра комбинација професионалног и обласног федерализма омогући свакој ћелији друштва да се представи власти. Сви остали, небитни и бесмислени проблеми, нека слободно остану предмет бављења разних републиканских система. Краљевска држава посветиће се проблемима краљевског типа и нивоа – онима који дотичу срце француске саборности: она ће бити на довољно високом нивоу и довољне снаге да их преиспита у свом њиховом броју и све да их реши…

Idees Royalistes 1910., Restauration Nationale, Paris, France (Превод:Ненад Настић, Дејан Дамњановић), Из предговора: (Дејан Дамњановић), Београд 1996.

Извор: stormfront, maurras.net