Палиндромни израз „Очи вади Давичо“ који је шездесетих и седамдесетих година кружио у српским књижевним круговима представља алузију на тешку нарав српског песника надреализма Оскара Давича (1909–1989). Израз је настао као резултат његовог сукоба са млађим генерацијама књижевних неистомишљеника, пре свих са реалистима.
Интересантно је да је и сама Давичова поезија препуна вербалног хумора исказаног разним врстама поигравања речима.
Као вечити бунтовник, Давичо је због комунистичког иступања хапшен и затваран у још у међуратној краљевини, али је због својих идеја и сарадње са Мирославом Крлежом искључиван и из саме КПЈ.
Његова социјална и револуционарна ангажована поезија (Песме 1938.) директно се супротстављала устројству Краљевине, а на политичком пољу унутар комунистичке партије био је у константном сукобу са Милованом Ђиласом, Радованом Зоговићем, Стефаном Митровићем и осталим бирократама.
У послератној Југославији често је иступао као ватрени комуниста, обожавао је Тита и енергично бранио идеје марксизма и ставове КПЈ. Жестоко је критиковао сваки наговештај национализма и грубо нападао свакога за кога би помислио да симпатише идеје супротне партији.
Због тога већ шездесетих година почињу његова трвења са многим српским књижевницима и мислиоцима (Луле Исаковић, Михаило Марковић, Воја Чолановић, Гојко Ђого, Никола Милошевић, Рајко Ного, Љуба Тадић, Милован Данојлић, Матија Бећковић…) која не престају све до Давичове смрти.
Према речима његових савременика, пркос и ноншалантност обуздавао је једино пред високим државним функционерима.
1968. се сукобио са учесницима студентских демонстрација, чак и са својим сином Николом. Тада је жестоко напао поједине професоре филозофског факултета, посебно др. Михаила Марковића према којем је испољавао упадљиву мржњу.
У својим текстовима у Одјеку прозивао је између осталих књижевног критичара Велибора Глигорића, романсијерку Јару Рибникар и песника Миодрага Павловића, а Српску академију наука и уметности, од чијег је скраћеног назив “САНУ” начинио анаграм “АНУС”, окарактерисао је као легло српског национализма.
Са Милованом Данојлићем прекинуо је дугогодишње пријатељство и отпочео сукоб само зато што је због пуштања браде помислио да овај има симпатије према четницима.
Неслагања са колегама у политичким и друштвеним ставовима Давичо је преносио на књижевно поље безразложно се трудећи да унизи и њихове књижевне вредности. То је најупадљиваје било изражено у његовим ставовима према писцима и песницима реалистима исказаним у часопису “Дело”.
Његова тешка нарав је са годинама била све израженија, а доследност у ставовима учинила је да из принципа никада није отишао у Такви груби иступи и чести неочекивани испади учинили су га неомиљеним у јавности и стварали му мноштво непријатеља, те је у два наврата био принуђен да оде из Београда, прво у Загреб, а затим (1980.) у Сарајево. где оснива уређује часопис „Даље“.
Године 1983. вратио се у Београд где је живео до своје смрти 1989. године.
Време и енергија потрошена у политичким сукобима и расправама погубно су утицали на његов књижевни рад, те је у време највећих полемика писао упадљиво мање и слабије.
Далибор Дрекић
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 – Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик. Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен. Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспировесонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
У облацима; фото: pixabay
Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанствена, она је израз песникове отмености и достојанствености, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великога песника без достојна човека. Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (…)
У чему је тајна Раичковићевог открића Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут. Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и бура, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама. – Слободан Ракитић
Повратак
Она има руке од траве. Она има глас од ветра и жита. Она има око од кише. Зашто сам измислио да се не вратим? Она има груди од руже. Она има колено од белутка. Она има кук од снега и рибе. Зашто сам измислио да се не вратим? Она има смех од лишћа. Она има ход од воде и песка. Она има кожу од протегнутог лабуда. Зашто сам измислио да се не вратим? Она има косу од мојих прстију. Она има мозак од мојих година. Она има слух од мојих корака. Зашто сам измислио да се не вратим?
Елемент који је заједнички великом броју песама Стевана Раичковића је, свакако, то што је перспектива из које се гледа на неку појаву, неку ствар или неко биће повезана са душевним стањем самог лирског субјекта, са оним што се старински називало расположење, песникова емоција. Захваљујући томе, у поезији овог песника ћемо сретати врло разнолике перспективе из којих се обликује лирски опис. – Радивоје Микић, Мотивација песме.
Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.
Књижевници на поштанским маркама
Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.
Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…
Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.
Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.
Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.
Поема “Стражилово” Милоша Црњанског сматра се једном од најлепших песама на српском језику. Инспирисана је делима и животом, тј. смрћу Бранка Радичевића, који је са тек 28 година умро у Бечу, присећајући се с носталгијом Карловаца и Стражилова. Сета која се осећа у Радичевићевим последњим песмама, а поготово у песми “Кад млидијах умрети”, верно је пренесена и у ову поему, којој је носталгија такође главни мотив. Поема “Стражилово” нема конкретну радњу, она говори искључиво о осећањима; говори о доживљају места с једне просторне удаљености, па дојам о месту песник извлачи из сећања, а не из присуствовања. Зато је ова песма поема само по својој мисаоној ширини и емотивности, а никако по структури приповедања, јер она у себи садржи само лирску структуру, а нити мало епске.
Милош Црњански на поштанској маркици Србије из 2018. фото: Википедија
Стражилово
Лутам још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
И овде, пролетње вече за мене је хладно, као да, долином, тајно, Дунав тече А, где облаци силазе Арну на дно и трепте, увис, зеленила тврда, видим мост што води, над видиком, у тешку таму Фрушког брда.
И, место да се клањам Месецу, тосканском, што у реци, расцветан као крин, блиста, знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно и видим витак стас, преда мном, што се рони, верно и тужно, сенком и кораком, кроз воду што звони, у небеса чиста.
И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
Повео сам давно ту погнуту сенку, а да сам то хтео, у оној гори, познао грождје, ноћ, и теревенку, и поток, сто сад, место нас, зубори.
И, тако без туге, очи су ми мутне од неке боље, дуге. И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди.
Лутам још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.
Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брда зидам, из вода и облака, и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и лака.
Знам да ми у косу, по зори руменотамној, тудја, уморна, рука, бледи сумрак просу. А да веселости мојој, чилој и помамној, две заспале, болне, дојке не дају да се гласним криком баци по трешњама, сто ми остадоше у завичају.
И, место да водим, погледом зеленим, као пре, реку што се слива, да скачем, ко Месец, по горама пустим, и зажарене шуме да потпирим, сад, плавим и густим, снегом и ледом, смешећи се, мирним све што се збива.
И, тако, без веза, стеже ме, ипак, родна, болна, језа. И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома.
Не, нисам, пре родјења, знао ни једну тугу, тудјом је руком, све то, по мени разасуто. Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.
И, тако, без бола, вратицу се, болан, воћкама наших поља. И, тако, без мира, патиће горко, много шта, од мог додира.
Већ давно приметих да се, све, разлива, што на брда зидам, из вода и облака, и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом, да ме љубав слаби, до слабости зрака, провидна и јака.
Лутам, још витак, по мостовима тудјим, на мирисне реке прилежем, па ћутим, али, под водама, завичај већ видим, откуд подјох, посут лишћем жутим и расутим.
И овде, румен крина, са девојачког ребра, ја, зором, уморно бришем, без милина. А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море јутра и траве, седнем на облак, па гледам светлост, што се по небу, уз моје страсти, јаве.
А место свог живота, давно живим, буре и сенке грозних винограда. Настављам судбу, већ и код нас прошлу, болесну неку младост, без престанка; тек родјењем дошлу, са расутим лишћем, сто, са гробом Бранка, на мој живот пада.
И, тако, без гроба, веселост је нека, у мени, ругоба. И, тако без тела, душа ми је невидљива, и невесела.
Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем. И груди своје, у грождју, криком, раскидао, наг, на дну неба, опивши се завичајем.
И, тако, без лица, на лику ми је сенка јарца, трешње, тица. И, тако без станка, тетурам се видиком, без престанка.
Лутам, још, витак, по мостовима тудјим, на мирисне реке прилежем, па ћутим, али, под водама, завичај већ видим, откуд подјох, посут лишћем жутим и расутим.
Дрхтим, још витак, од река и небеса. Милује ваздух, последњом снагом и надом, али, свиснућу, то и овде слутим, за гомилом оном, једном, давно, младом, под сремским виноградом.
За један благи стас, што, први пут, заљуља вишње и трешње, пољупцем, код нас и поскочи, видиком, са ритова муља. За друштво му, што по винском меху свело лишће расу, са осмехом мутним, прескачући, први пут, потоке, у смеху.
А, место свог живота, знам да, по видику, тај смех расут, над сваким телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака, мој се шапат слива, у измождене груди, јер се, у пролећу, све то опет збива, свуда, где ја волим.
И, тако, без речи, дух ће мој све тудје смрти да залечи. И, тако, без трага, расуће ми рука жива тела мојих драга.
Јер љубав це моја помешати, тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро и бескрајно, и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.
И, тако, без звука, смех ће мој падати, са небеског лука. И, тако, без врења, за мном ће живот у трешње да се мења.
Дрхтим, још витак, од река, и небеса. Милујем ваздух, последњом снагом и надом, али, свиснућу, то и овде слутим, за гомилом оном, једном, давном, младом, под сремским виноградом.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем и ја, да духом потамнелим, тешким, невеселим.
И овде, реку једну видим, под својим телом, да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну. А, кад ми проспе трешње по духу оболелом, и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста, видим да је, у раном умирању, мој, и тудја, младост, горка и једна иста.
И, место моје судбе, са ужасом новим, сусрећем давни живот, болан и прозрачан. А, кроз ову земљу, свилену и прозирну чим, уплашено, спустим девојачко тело, кроз маслину мирну, видим, далеко, опет, лишће свело и завичај облачан.
И, тако, без кретње, тудјину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње. И, тако, без знака, дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.
А прах, све је прах, кад дигнем увис руку и превучем, над провидним брдима, и реком. И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку са мном, по свету, са земаљским лелеком.
И, тако, без таме, дух мој са мрачним воћкама покрива ме. И, тако, без имена, истом жалосцу милујем брда невидјена.
Лутам, још, витак, са осмехом мутним, прекрстим руке, над облацима белим, али, полако, сад већ јасно слутим да умирем, и ја, са духом потамнелим, тешким, невеселим.
Лутам, још,витак, са шапатом старасним и отресам цланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим; тишина це стићи, кад све ово свене, и мене, и мене.
И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне. А кад разгрнем долине, рукама обема, и, откријем дна бездана, сребрна и бела, на дну је, опет, жалост, нејасна и лака, ваздухом купаних воћака и тела.
И, место сребрних пруга, забрезја и река, сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје. А, над трешњама и младим вишњама, тамну и дугу маглу, што се свуда шири, у живот пред нама, где се страст, полако, у умирању смири, и чула упокоје.
И тако, без реда, младост увијам миром, снегова и леда. И тако, без пута, моје миловање, по умирању лута.
А мир, свуд је мир, кад распем што је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.
И, тако, без мора, прелицу живот наш, зорама Фрушких гора, И, тако, без пића, играцу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.
Лутам, још, витак, са шапатом страшним и отресам чланке, смехом преливене, али, полако, трагом својим, слутим, тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене.
Бранку Радичевићу
Песма започиње приказом лирског субјекта као луталице “са сребрним луком”, која, где год да јесте, увек у сећању носи свој завичај. То видимо у стиху “али, иза гора, завичај већ слутим”. Овај стих могао би означавати и повратак луталице у родни крај, након целоживотног лутања по свету. У овим првим стиховима песник уводи мотив “расцветале трешње” који ће да се јавља кроз целу песму.
У другој строфи песник наглашава атмосферу лепог пролећа коју је започео увођењем мотива трешања. У овој строфи то чини мотивом “полетње вечери”, али она му је послужила како би изнео један контраст:
“И овде, полетње вече за мене је хладно”
Хладноћа о којој говори односи се на хладноћу туђине, која је супротна оном топлом осећају дома тј. “огњишта”. Песник почиње да говори и о Фрушком брду, мотиву који ће такођер да се понавља кроз песму, а који је један од главних. Фрушко брдо има једнак значај у песми као и Стражилово – оно је место за којим песник жуди, иако је, како лирски субјекат каже “у тешкој тами”. И самом песнику је чудно што размишља о родном месту, поред лепоте Тоскане, у којој се налази, што тумачимо према стиху “И, место да се клањам Месецу, тосканском…”. Песник осећа да ће га с прољећем уловити ностлагија поред које неће моћи да ужива у лепотама места у којем се налази.
Четврта строфа почиње истим речима којима ће почињати и неке касније строфе. Песник је тако сличне емоције изразио на сличан начин, управо како би их нагласио. То примећујемо у стиховима: “И, тако, веће слутим”, ” И, тако, већ живим”, а онда касније “И, тако, без туге”, “И, тако, без блуди”, “И тако, без везе”, “И тако, без дома” … Након сваког оваквог стиха он наглашава носталгију која њиме доминише, па тиме као емоција доминише и песмом.
Осим ових стихова, песник понавља и везник “И”, стављајући га на почетак готово сваке строфе. Тиме стичемо дојам да песник набраја све те емоције на које наилази, а које заједно изражавају жудњу и љубав према дому, тј. Стражилову.
Седма строфа поновљена је прва строфа, а понављање почетка строфе “Лутам, још витак…” примећујемо и у петнаестој, двадесет и првој, двадесет и деветој, тридесет петој, тридесет шестој и четрдесет другој, последњој строфи, само што они касније уводе неке нове мотиве.
Занимљиво је како песник у једном тренутку помене и Бранка, мислећи на Бранка Радичевића, који му је и био инспирација за ову песму:
“…Настављам судбу, већ и код нас прошлу, болесну неку младост, без престанка; тек рођењем дошлу, с расутим лишћем, сто, с гробом Бранка, на мој живот пада.”
Остали мотиви, које Песник понавља кроз песму, најчешће у себи носе симболику или страсти или смрти, а обоје у служби исказивања носталгије. Неки мотиви, попут “мостова”, “реке” и слично исказују песникову жудњу за путовањима, за новим местима, која је у изравном контрасту наспрам жудње за домом, дакле местом које најбоље познаје. Ипак, они мотиви који указују на песников завичај доминантнији су у поеми. За разлику од простора, који је у песми итекако добро одређен, време, с друге стране сасвим је неодређено. Песник испреплиће садашњу ситуацију са сећањима на прошлост и с наговештајима будућности.
Књижевник и новинар Раша Попов родио се 1933. у Мокрину, на северу Баната, а хумор му некако јужњачки топао. Његов Мокрин већ је познат по најлепшим гускама, најтврђим јајима и песнику Мирославу Мики Антићу. Тако мало место, а тако много знаменитости.
Раша Попов; фото: Јутјуб снимак
Управна зграда „млина преко пруге“ у којој се Раша Попов родио сада је пуста, али срећом још увек постоји. Молићемо Бога да је капитализам не препозна као атрактивну локацију.
Раша каже да је био ћутљиво и болешљиво дете, а израстао је у причљивог песника са здравим хумором. Болешљивост му је ускратила и игру и хумор, али се та лава у њему годинама скупљала, и на радост деце доживела ерупцију која траје пола века.
Највише воли да засмејава људе и то му полази за руком, ако устане на леву ногу, а ако устане на десну и никога тога дана не засмеје буде веома несрећан. Зато поручујем свима који сретну чика Рашу: „Насмејте се и ако је устао на десну ногу – да нам чика Раша не буде несрећан!“.
Почео се школовати у Мокрину, а затим је школу похађао истовремено у три иста града – у Бечкереку, Петрограду и Зрењанину. Било је много за једно дете да истовремено учи у три града, због чега је Раша школу наставио у Новом Саду, а факултет у Београду.
Новинарством је почео да се бави у новосадском Дневнику, али пошто назив „Дневник“ звучи исувише озбиљно, Раша је побегао у „Младост“ и, како се чини, у младости је и у седмој деценији.
Увек је био немаран према својим текстовима па их је на стотине расуо по разним новинама и часописима. Наћи ће се ваљда нека вредница која ће исправити Рашину немарност и све те текстове сакупити и објавити.
Емисије за памћење
А тек емисије са радија и телевизија које су нас некад увесељавале, данас неправедно леже по каквим таванима и подрумима. Оданде нам снимци говоре колико смо себични па ускраћујемо нашој деци оно што смо највише волели.
На свом животном путу Раша Попов је давно налетео на још једног човека који му је много сличан – био је то Љубивоје Ршумовић, познат и као Ршум. Њих су двојица усрећили више деце него сви деда мразови света заједно.
Сви данашњи ТВ канали који откривају разна светска чуда нама нису били потребни, Све смо ми то сазнали од Раше, Ршума, Бранка коцкице и многих других свезналица нашег детињства.
Најпознатије је Рашино учешће у радио и ТВ серијама и емисијама „Фазони и форе“, „Шешир без дна“, „Варошарије“, „Радост сазнања“, „У сну сан“, „Рађање светлости“, „Видови фашизма“…
ВО ПОПАШАР
Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 94-95
Јава У мају сан има мисо Не гаси бол За себе нас наде сеју Човечна песма Дан и бол ми душа Нада пса рањава Са псима тугује невин покушај Ено то сечиво пали сан дебелог ума Ту ужелели смо се битке нове И цура накита Ови шапа немају О ни вилица Беда нове идеје Носе мак Озирису Апис ушато птиче Лети га Богу Ра И тема подвезан ух Апис И тема паса Пси не лове Волови спавају Хор певај мушки Ц Ево политика да кити лопове
Цик Шум јаве прохујава Пси волове воле Ни спаса памети Сипаху на зев до памети А ругоба ките лечит Поташу сипа у сир Из ока месо не једи Ево наде Бацили вино у јаме На паши во Атика на руци Ево нек ти бесомсиле лежу у таму голе Бедна сила повиче Сотоне јашу Копни вене југ у тами спасавања Распада наш уд им лоби Надам се Панчево Чује се дан са небеса Зло бисаге носи Мами нас у јаму Авај
Као водитељ ТВ дневника, Раша Попов се трудио да приказује вести и из прве и из друге руке, а пре свега сликовито. Тако је знао да преко целог екрана рашири гледаоцима новине, или донесе глобус да би дочарао долазак комете – па нека се и сами увере.
Хтели су неки страшни људи-политичари и да га избаце са телевизије, али је увек ту био Бог и сви они добри људи који су га штитили.
Раша је сину, кћери и унуку испричао преко 2500 бајки па је 2007, године решио да постане Гроздана Олујић и објавио књигу „Бајке за 21. век“.
Он зна да је много тешко написати добру песму, али нам је у свом упутству „Како написати најгору песму“ открио да нимало лако није написати ни најгору.
Када је почео да пише сатиричне песме, Раша није могао да се заустави, и написао је сатирични еп „Спев о транзицији“ (Тиски цвет, Нови Сад, 2009.). Али за то није крив песник, него је криво време у којем живимо.
Када га је један критичар прозвао Че Геваром, Раша се бранио: „Ја нисам Че Гевара. Ја никад не бих ишао у шуме са наоружаним људима. Ја сам револуционар из фотеље.“
У неким далеким енглеским градовима Раша је био лектор за српскохрватски језик – То су они људи који вас стално подсећају колико не знате да читате и пишете. И колико год се ви трудите, они увек нађу неки зарез који је побегао са лица места.
Још је много тога био Раша Попов – и главни уредник у Матици српској и есејиста и критичар и издавач. – како све то озбиљно звучи
У збирци „Трулеж зглаве“ (сатиричне и друге песме), Књижевне заједнице Новог Сада и Кикинде, Раша Попов је 1991. године објавио две песме у форми дволичног палиндрома. „ВО ПОПАШАР“ и „УЂЕ ЖЕНА“. Песме се од почетка ка крају и од краја ка почетку, слово по слово, једнако читају.
РАША ПОПОВ – ТРУЛЕЖ ЗГЛАВЕ, 1991.
О овој својој збирци Раша је рекао:
Трулеж главе
„Велике политичке катастрофе наступају зглаве, и то као трулеж, зато сам тако и назвао ову своју књигу сатиричних, политичких и оних обичних, лирских песама. Једна од мојих најранијих песама настала је тако што сам идући упицама Лондона, на једној белој табли приметио да пише „Живот је брате сладак, ко би желео да умре?
То је очигледно била политичка реченица, јер је те,`65. године, ескалирао рат у Вијетнаму. И онда ја пожелео да довршим ту песму, јер мрачњацима живот није сладак – они желе да потврде своју егзистенцију у крви других људи. О, где сте она срећна, глупа времена када су југословенски буџовани ишли у лов на срндаће, а не у лов на људе?“ (НИН, 19. 7. 1991. године)
УЂЕ ЖЕНА
Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 83.
1. Монарх удовица будућа и сад је у сети суха Желела да се уда Нуде јунаке мале телом, салом Големе: назимад Ко ружа леп иде Они маме на лик свеж Упитала га лењо: Кита лиром?
2. Морила ти коње Лагала ти пужевски Лане мамино Едипе Лаж урок Да ми занемелог мола смоле тела Мекану једу наду Е сад але лежаху сите су Еј да си! А ћуд убаци воду Храном А НЕ ЖЕЂУ
Добио је бројне награде и то више милиона награда. Најзначијне награде се не могу набројати јер би се морала скупити сва она деца којима је на лице донео осмехе. Не једном београдском фестивалу песника управо деца су га прогласила витезом пролећа.
Он је велики гурман, да не поверујеш да је из Војводине. Данас живи у београдском насељу Палилула и ја се због тога осећам много сигурно јер знам да је ту близу.
Иако је познат и као велики изумитељ, Раша баш и не воли новотарије. Највише му смета што коцкарнице и кладионице уништавају стару београдску кафану која чува дух овога града.
Каже да је више волео историју од књижевности, и ето, нашао је компромис – преко књижевности ушао је у историју.
Далибор Дрекић
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Кроз историју палиндром није био ограничен само на инверзију слова и знакова, већ су често обртане читаве речи, изрази, стихови или реченице (тзв. палинграм).
Гитара; фото: pixabay
Изрази „Он ли је, је ли он?“ и „никад за никад“, „чини се што се чини“, „Слободни су да мисле да су слободни“ и сл. представљају палиндром базиран на речима (палинграм), јер и када оне обрну редослед, израз се исто чита.
Изрази „над раком мокар дан“, и енгл. „I did, did I?“ (Јесам, јесам ли?) истовремено су и палинграми и палиндроми, јер испуњавају оба критеријума: и симетрију речи и симетрију слова.
У науци о књижевности ова врста палиндрома подводи се под стилску фигуру конструкције антиметаболу, с том разликом што је визуелна симетрија палинграма апсолутна, док је код антиметаболе допуштена разлика између двају облика исте речи (нпр. „ишчекивање краја и крај ишчекивања.“).
Због своје апсолутне симетрије палинграм има велику оштрину при истицању супротности или сличности двеју појава, због чега је у виду слогана или гесла веома радо коришћен и у говорништву и литератури.
У поетском изражавању честе су реченице попут „Крајеви су људи, а људи су крајеви.“ (Антун Густав Матош), у којима долази до измене синтаксичких улога речи у реченици, односно до инверзије субјекта и објекта првог и другог дела реченице.
Зборник „Жубори са Моравице“, Најлепше љубавне песме у 2010., Ивањица 2011.
Трећенаграђена прича на конкурсу „Моравске тајне“ у Ћуприји, јула, 2012.
Примери српских палинграмних израза (Д. Дрекић)
– довољно је када знаш када је довољно. – жена много значи, више значи много жена. – знам да знаш да знам. – лудак је или геније или је лудак. – младост нема искуство, а искуство нема младост. – мисле да умеју да мисле. – можеш не рећи, а рећи не можеш. – не бих рекао да рекао бих не. – није се родио ко зна ко родио се није. – Слободни су да мисле да су слободни. – црно је бело, а бело је црно. – чини се да ништа нема, а нема ништа да се чини
Примери српских палинграмних пословица и фраза (Д. Дрекић)
зрно по зрно погача, камен по камен палача. ————————- од данас до сутра. – један по један. – ко је ко? – очи у очи. – хтео не хтео. – прича ли прича
У језицима са неалфабетским системом писма, као што је кинески или вијетнамски, палиндром се појављује само у форми знака или речи, због чега се у њима, када је реч о писаном палиндрому, увек мисли на палиндром речи.
Далибор Дрекић
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Стражилово
