Поезија

Крај мора – Јован Дучић

Бока Которска, Котор

Бока Которска

Крај мора

Из Боке

Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.
Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види из далека,
Што одоше некад пре много векова.

Јован Дучић

Збирка: Песме сунца, циклус: Јадрански сонети

Украс 1

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике.

Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична.

Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Песма „Крај мора“ заснована је на контрасту између непомичности лава и веселе игре деце; у њој је истакнута супротност између старости и младости.

Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године

У српској средњовековној књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Могу се наћи трагови визуелног поигравања знаковима, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“. Занимљив је пример извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. 
Деспот Стефан, Слово Љубве

Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве; фото: СПЦ

Под називом крајегранесије развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Плетеније словес је стил карактеристичан за српску књижевност краја XIV и почетка XV века. Основна одлика овог стила је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у специфичном додиру речи упрегнутих у јединствен звучни склад постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја, асоцијације или понегде тзв. неособине. Неособином се описује појава, личност, догађај не навођењем онога што они јесу, него набрајањем свега онога што они нису.

Стил плетеније словес одликује висок ниво апстрактне мисли, синонимска поређења, таутологија, нагомилавање епитета, опширност, вишезначност. Нарочито је упечатљива љубав ка звучној страни речи, њеној етимологији, прављењу нових речи, сложеница и калкова (буквалних пресађеница) према грчком.

Плетеније словес je карактеристично за оне књижевне врсте које због свог садржаја захтевају изражавање у тзв. високом стилу, а то су житија, похвале и црквене проповеди – хомилије.

Својом тежином и загонетношћу, стил „плетеније словес“ нагони средњовековног читаоца на интензивну умну делатност, изазивајући дубоке емоције у доживљају сакралних суштина иза напрегнутог, необичног израза.

Још пре састављања култних списа о Косову овај стил био је познат српској књижевности. Посебно место у томе заузимају Доментијан, Теодосије и аутори Даниловог зборника, који пружају класичне примере извитија словес чији је задатак да истакне важност онога о чему говори текст.

Сами атрибути с којима се овде сусрећемо тј. ‘доброглагољиви’, ‘благосрдни’, ‘многопресвијетли’, ‘многоразумни’, ‘богоугодни’, ‘богољубазни’, ‘златозарни’ – нису друго већ калкови начињени по грчком узору: сви они одговарају грчким сложеницама истога значења какве су и словенске: εὔφημοϚ,εὔθυμοϚ, εὔφρων, πολύβουλοϚ, πολύφρων, θεοφιλήϚ, χρυσφλνήϚ, χρυσοφεγγήϚ итд. Ти атрибути служе у једнакој мери апстраховању конкретних објеката који се наводе у тексту, као што и својим ученим обликом и потенцирањем суперлативне квалификације ( „многопресвијетло лице“) – помажу постизању експресивности израза.

Као занимљив пример визуелног поигравања знаковима Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. Миливој је приликом преписивања једног богослужбеног минеја (месечника) оставио песму захвалности извесној Теодосији.

Вероватно опчињен Теодосијиним очима, надарени песник је остварио несумњив визуелни утисак удвајањем самогласника. У речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“.

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје Павловић, Сигналистичка невербална поезија
Плетеније словес

Песму Рускаја (Песма о соколу) Максима Горког превео је краљ Александар

Први превод Горког на наш језик била је његова „Песма о соколу“ коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у „Календару“ Кола српских сестара. 
Соко, Птица

Соко; фото: pixabay

Младалачке године краљ Александар провео је у Русији и сасвим је природно да је добро савладао руски језик. Међутим, не зна се зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца. Представљамо вам песму у оригиналу, у изведби Дарка Рундека и доступном препеву:

Рускаја (Песма о соколу)

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“
Одговори соко, дубоко уздахнувши.
„Славно сам проживео свој живот!

Ја познајем срећу! Храбро сам се борио!
Видео сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине!
Ех ти, бедниче!“
„Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим?
Мени је овде прекрасно… топло и влажно!

Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души
над њом ради изговорених увреда.
И овако помисли: „Летео ти или пузао, крај је известан:
сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“

Соко крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо!
Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима
и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!

А Уж промисли и предложи слободној птици:
„А ти се довуци до руба литице и баци се у понор.
Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“

И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима,
севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и,
оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски су се валови јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“

¹Уж – врста змије

Украс 1

Руская (Песня о соколе)

— Что, умираешь?
— Да, умираю!
— ответил Сокол, вздохнув глубоко.
—Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!..
Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты,
бедняга!
— Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне
там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!

Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе
над нею за эти бредни.
И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен:
все в землю лягут, все прахом будет…»
Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал
немного и по ущелью повел очами.
Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно
в ущелье темном и пахло гнилью.

И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы:
— О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал
бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!..
О, счастье битвы!..

А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле
пожить приятно, коль он так стонет!..»
И предложил он свободной птице:
— А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся.
Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты
еще немного в твоей стихии.

И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей
грудью, сверкнул очами и вниз скатился.
Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья…
Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела
в пену, умчала в море.
А волны моря с печальным рёвом о камень бились…
И трупа птицы не видно было в морском пространстве…

— Что, умираешь?
— Да, умираю!

Превод: Ta Irinka

Украс 1

 

Извор: Србин инфо

Петар Кочић: Слободи (1912.)

Свој белетристички текст, пјесму у прози „Слободи“ објавио је Петар Кочић у сарајевској Отаџбини, 11/1912.

https://pixabay.com/photos/hand-freedom-worship-man-4661763/

Слобода: фото: pixabay

Петар Кочић: Слободи

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9B_%D1%83%D1%99%D0%B5_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%91%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B.jpg

Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

Петар Кочић (1912.)

 

Сродни чланци

Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!

 

Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан

Песма српског песника Јована Дучића „На царев Аранђеловдан“ посвећена је српском цару Душану Силном, а по први пут објављена је у Америчком Србобрану 30. децембра 1942. године.
Алфонс Муха

Алфонс Муха: Крунисање цара Душана, Фото: Wikipedia

На царев Аранђеловдан

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

Јован Дучић

„Американски Србобран“, 30. децембра 1942.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

Хаику: асиметрија палиндрома у краткој форми

Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…

 

Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.

По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.

Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.

Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).

 

Следећи примери хаику настали су у форми палиндрома са непотпуном симетријом, односно када се читају или посматрају са десна на лево задржавају истоветан смисао једино ако се пронађе граница између речи у изразу. Када је у питању непотпуна симетрија палиндрома, приликом обрнутог читања мора да се тражи граница између речи, за разлику од палиндрома исказаног потпуном симетријом.

АГЕНСИ СНЕГА
Далибор Дрекић, Београд, 2010.

Ромори ромоР
У силама мали сУ
Агенси снегА

АРОМЕ МОРА
Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Diogen pro kultura magazin (summer haiku), Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, 2012.

Ромори ромоР
И ничу по пучинИ
Ароме морА

ВРБА У МАГЛИ
Далибор Дрекић, Београд, 2013.

Белег Београд: Најлепша остварења са конкурса за фантастични и научнофантастични хаику „Врба на калдрми“ 2013.

Украј у јаркУ
Амалгам у магламА
Увио ивУ

Врба у магли

МОДЕЛ С ЛЕДОМ
Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.

Агенси снегА
Недело и оледеН
Модел с ледоМ

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Јован Дучић: Вечној Србији

Упркос томе што су два основна тематска круга Дучићеве поезије љубав и природа, на косовску тематику наилазимо у неколико његових песама, пре свих у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, где Косово има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва, односно јунака који су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово као симбол стоји у релацији са немогућношћу супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Kosovski_mit-ikona_SPC.jpg

Икона Српске православне цркве о Боју на Косову; фото: Википедија

Вечној Србији

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
Зa гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У кравој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица –
Знамен крстоносца и Божијег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…

Јован Дучић, 1943.

“Американски Србобран“, 27. јуна 1944.

Украс 1

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Као Дучићево интересовање за отаџбину, односно родољубље, а уже – косовску тематику, можемо издвојити неколико песама.

Песме „Цар“ и „Манастир“, које се налазе у антологији „Жертвено поље Косово“ (1989) у избору Момчила Војводића, нису непосредно везане за саму косовску тематику и косовске мотиве. Ови сонети из циклуса „Царских сонета“ тек на нивоу асоцијације и развијене метафоре могу да успоставе у свести рецепције аналогију са косовским дешавањем.

Другачије стоји ствар са сонетом „Паж“ из истоименог циклуса, где је централни мотив паж Милош Обилић, који „збори а звездама шта над градом плове,/ и сваки глас земље он слуша без даха“. Али, ако од Косова пође „прам праха“ његово срце затрепери и „отворе се широм очи смарагдове“, што јасно говори о његовој спремности да одговори на сваки зов своје отаџбине, као и да осећа све дамаре њеног била.

Знак Косово у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва:

„Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.“

У знању косовских витезова је садржано њихово јунаштво, јер су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. То супротстављање уједно представља дубоку освешћеност средњовековног човека – слуге и кмета, ритера и монаха, учењака и трговца – да мора да спречи, или макар одложи злочин бахатих моћника.

У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово је као симбол садржано у првој строфи:

„Косовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна бара!“

Лирски субјект се обраћа „косовским херојима“ са дозом горчине онога који је резигниран поразом, али сâм не може ништа. Развијеном свешћу да је бара била довољна за бродолом, истиче тоталну немогућност супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.

– Предраг Јашовић, Мотив Косова у поезији српских модерниста, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009. (Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XХ века)

Јован Сундечић – Поред брата брат

Јован Сундечић (Голињево, поред Ливна, 1825 – Котор, 1900) – пјесник и приповједач; по завршетку задарске богословије радио је као свештеник у Истри и по Сјеверној Далмацији, потом као професор богословије, а онда као уредник разних листова и годишњака: Гласника далматинског, Звијезде, Народног календара, Орлића, Црногорца.

Свети Ђорђе Спаситељ, слика Паје Јовановића

Јован Сундечић је данас запостављена личност у српској књижевности. Међутим за вријеме свог живота и почетком 20. в. је важио за најплоднијег српског писца друге половине 19. вијека.

Током живота написао је скоро 700 пјесама. Међу Сундечићевим пјесмама доминирале су љубавне лирске песме, мада је писао и моралне пјесме за дјецу, лирске пјесме по угледу на народну поезију, лирске и епске патриотске пјесме. Поезију је писао на чистом народном језику.

Важнија дјела: Низ драгоцјеног бисера (1856), Вршидба (1860), Вјенчић домољубних пјесама (1862), Крвава кошуља (1864), Тужна књига (1885), Љубав и цвијеће (1886), Миље и омиле (1893), Словени и словенство …

Поред брата брат

Јован Сундечић

Кад је Душан сједио
На приестолу свом,
Тад у власти Србину
Стајао је гром.
.
А кад Вуче издао
Таста Лазу свог,
Тад из руку Србину
Неста грома тог.
.
Но кад Гјоргје устао
Муња с громом тад,
Опет Србу западе
Да му разгна јад.
.
Па док буде Србина,
Срб ће увиек знат,
Да је муња с громом баш
Поред брата брат.
.
Јован Сундечић

Украс 1

Виенчић домољубних пјесама од Јована Сундечића, Задар, 1862. (Првобитно штампано у Даници новосадској, 1861.)

Манојло Ђ. Призренац – Диж’мо, браћо, дјецу нашу!

Манојло Ђ. Призренац

“Босанска вила“ 1886.

Диж’мо, браћо, дјецу нашу!

Дижмо, браћо, дјецу нашу,
Да су Српству понос, сласт
Напун’мо им знања чашу,
Потомство нам да ј’ на част

Уч’мо, браћо, дјецу нашу
Да нам буду дика, над;
Нек су вјерна Српства гласу,
Нек су станац – рушиград!

Дајмо, браћо, дјеци нашој
Св’јетло име, славе рој –
Да одоле муци свакој,
Да је своме сваки свој!

Нека, браћо, дјеца наша,
Буду један моћни вој;
Нека сваки од њих снаша
Снагу дива за свет бој!

Па кад крајња хора дође,
Кад додија туђин клет,
Да нам сваки вес’о пође
У бој свети за дом мрет!

Диж’мо, браћо, дјецу нашу,
Учимо их љубит род:
Да су бољи но ми што смо
А још бољи да је плод!

И тек онда дан ће сванут’,
Слободе нам доћи спас,
Благослов ће Бож’ји гранут’
И на спомен гр’јешних нас!

Манојло Ђорђевић Призренац
Босанска вила, бр. 15, година I, 1. август 1886, Сарајево

Украс 1

Манојло Ђорђевић Призренац – књижевник, публициста (Призрен, 3. I 1851 – Београд, 23. VI 1896). Потекао је из познате призренске породице, која се 1855. преселила у Београд, где је Ђорђевић завршио основну школу, четири разреда гиманзије и три реалке.

Манојло Ђ. Призренац

Манојло Ђ. Призренац

Једно време је радио као писар практикант и уједно је почео да се бави писањем. Из политичких разлога напустио је Београд и од 1872. до 1877. живео у Прагу, где је 1872. био члан редакције „Славјанског мира”. Неколико година је провео у затвору због објављивања текста политичке садржине.

По повратку у Србију краће време је провео у Црној Гори, 1882. се вратио у Праг, где су га  ухапсили и протерали. Године 1884. прешао је у Загреб, где је сарађивао са многим часописима и написао нека своја значајнија дела.

После неколико година вратио се у Београд, где је радио као уредник и новинар; био је оснивач и секретар Уставотворног одбора 1888, потпредседник и председник Удружења новинара Србије 1892. и један од оснивача Књижевно-уметничке заједнице.

Велику сензацију изазвао је када је 1890. дао „оставку на књижевно дело” због незадовољства организацијом и материјалном бедом у друштву. Међутим, наставио је са писањем, али од 1893. није објављивао на српском језику. Од 1894. до 1896. био је шеф Прес-бироа. Током живота залагао се за права Срба који су били под турском влашћу.

Написао је пет драма које су игране у позориштима: Златна грива, Динамит, Слободарка, Отровница, Спрема се на бал. Писао је приповетке и песме, а неке од њих су објављене само у часописима. Преводио је са немачког, чешког, руског и пољског језика, а нека његова дела су превођена на чешки и немачки језик.

Био је власник и уредник „Народног ослобођења”, „Српске речи”, са Ђ. Поповићем власник и уредник „Домаћег пријатеља”, уредник и сарадник „Српских новина”, сарадник „Младе Србије”, „Отаџбине”, „Србадије”, „Јавора”, „Српског забавника”, „Виенца”, „Народних новина”, „Србобрана”, „Позора”, „Босанске виле”, „Дневног листа”, „Стражилова”, Летописа Матице српске, „Бранковог кола”, „Зоре”, „Словенског света”, „Панчевца”, „Световида”.

Одликован је Таковским крстом, Орденом Светог Саве IV реда, Даниловим орденом III реда, а за историјску трагедију Слободарка добио је награду Матице српске. Свом презимену додао је Призренац из љубави и носталгије према родном граду. У СНП су игране његове драме Слободарка (1896) и Јасмина и Ирена (1899).

Јован Јовановић Змај – Рузмарин

https://pixabay.com/

фото: pixabay

РУЗМАРИН

Mлада мома неговала
Зелен рузмарин,
Што ’но га јој поклонио
Газда – Лазин син.

Свако јутро устајала
Раном зорицом,
Свој рузмарин залевала
Бистром водицом.

Зборила му: „Ал’ си красан,
Рузмарине мој!
На срце ми, у душу ми
Пада мирис твој.“

А рузмарин усуди се,
Шапће — учи је:
„У сватови ја миришем
Мало друкчије.
То ти не знаш, луда млада,
Сад ти рекох, знај!
Ако мислиш да те варам’,
А ти покушај.

Оно момче давно чека,
На то навија;
Мене шаље да му будем
Проводаџија“.

Дивна ј’ мома, кад је румен
Стида облије.

А рузмарин замириса
Најсватовскије.

Јован Јовановић Змај, “Јавор“, 1887.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj,_GMS.png

Јован Јовановић Змај (Урош Предић); фото: Википедија

Јован Јовановић – Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.

Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога. 

Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Десанка Максимовић: Жао ми је човека

Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.
Десанка Максимовић

Десанка Максимовић као први добитник Крста Кнеза Лазара; Фото: Википедија

ЖАО МИ ЈЕ ЧОВЕКА

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја
издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
где је домовина звала;
па и ја знам вредност
жртава и идеала;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Жао ми је човека;
али ако слобода
и на живот моје браће чека,
ако треба бранити истину неку,
спокојни будите;
нећу им рећи
да са бојног поља утекну.

Настану ли опет дани
да ропство запрети нашој груди,
да земља животом морадне да се брани,
нећу ни ја ником своме рећи
да кукавички напусти мету,
али не треба нико да се чуди
ако заплачем
као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да се ломи младо грање,
и на звери из пећина
да се подижу хајке;
тешко је чути над обореним гнездом
и писак птице мајке;
а како ми жао не би било
нечијег погинулог сина.

Радујем се и кад стадо на миру пасе,
и кад ветри дувају
куда им је воља,
кад песму поља
слободно шуми трава мека;
па како не бих разумела жртве
да се слобода спасе;
али жао ми је,
жао ми је човека.

Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Виктор Иго: Мушкарац и жена

Следећи стихови великог Иницијата и хуманисте Виктора Игоа, позивају на пут Савршеног брака.
Сунце и месец

Сунце и месец; фото: pixabay

Виктор Иго – Мушкарац и жена

Мушкарац је најузвишеније створење.
Жена је најдивнији идеал.

Бог је створио престо за мушкарца;
За жену олтар.
Престо слави;
Олтар свети.

Мушкарац је ум.
Жена је срце.
Ум ствара светлост; срце производи љубав.
Светлост оплођава;
Љубав оживљава.

Мушкарац је снажан због разума.
Жена је непобедива захваљујући сузама.
Разум убеђује;
Сузе смилују.

Мушкарац је спреман за свако херојство.
Жена за све патње.
Херојство оплемењује;
Мартиријум уздиже.
Мушкарац има надмоћ.
Жена избор.
Надмоћ значи сила;
Избор представља право.

Мушкарац је геније.
Жена је анђео.
Геније је неизмерив;
Анђео неописив.

Тежња мушкарца је највиша слава.
Тежња жене је крајња врлина.
Слава чини све што је величанствено;
Врлина чини све што је божанствено.
Мушкарац је код.
Жена је јеванђеље.
Код поправља;
Јеванђеље усавршава.

Мушкарац размишља.
Жена сања.
Размишљати значи имати у глави ларву;
Сањати значи имати на челу ауреолу.

Мушкарац је океан.
Жена је језеро.
Океан садржи бисер који кити;
Језеро је песма која задивљује.

Мушкарац је орао у лету.
Жена је славуј што пева.
Летети значи господарити простором;
Певати значи освајити Душу.

Мушкарац је храм.
Жена је сакраријум.
Пред хрaмом скидамо капу;
Пред сакраријумом клечимо.

Укратко: мушкарац је тамо где се земља завршава;
Жена, где небо почиње.

Виктор Иго

Украс 1

Виктор Мари Иго (франц. Victor Marie Hugo; 1802 -1885) био је велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Био је песник, романсијер и драмски писац. Био је активан учесник политичког живота Француске. Рано је стекао књижевну славу која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он је од угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма.

Aлекса Шантић – Ти си

Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) је био српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Алекса Шантић

Алекса Шантић

Ти си чедо са рајскога виса,
А то ме је чедо бјело
У бескрајно
Царство сјајно
Миља, среће, љубави, мириса
Однијело!
Ти си цв’јетак ког светиње красе,
А у чаши цв’јета мила
Ђе се слила
Рајска сила –
Срце младо, мисли и душа се
Утопила…

“Босанска вила“, година 8, број 25, Сарајево,1893, стр. 380.

Украс 1

Највећа дела Алекса Шантић стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.

Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем

Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.

Никола Тесла као преводилац Змајевих песама

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Teslathinker.jpg

Никола Тесла са књигом Руђера Бошковића „Theoria Philosophiae Naturalis“, испред трансформатора , Њујорк 20. maj 1896.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.

Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:

Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.

На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)

– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг
– Састанак нам кратко траја –
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.

Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.

Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.

Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:

„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”

По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.

ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ

Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.

Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.

Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.

„Високо поштовани господине, славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.
Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:

„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj.pdf

Јован Јовановић Змај (Знаменити Срби 19.века, 1904.): фото: Википедија (обрада: Расен)

ПИСМО  РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ

„Драги господине,

У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.

Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)

За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.

Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.

За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)

Ваш Роберт Андервуд Џонсон”

ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tesla_color2.jpg

Никола Тесла; фото: Википедија (pulsepowernow.com)

Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове

У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.

Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:

… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.

Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада.

Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.

Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):

Три хајдука (Three Giaours),

Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),

Јадна мајка (A Mother of Bosnia),

Чудовиште (?) (The Monster),

The Monster (Чудовиште)

“ IN place of the heart, a serpent ;
Rage for the mind’s command ;
An eye aflame with wildness ;
A weapon in the hand ;

“ A brow with midnight clouded ;
On the lips a cynic smile
That tells of a curse unmatchable
Born of a sin most vile.

“ Of longing, or hope, or virtue,
No vestige may there be ;
You, even in vice inhuman
What can you want of me ?

“ You in its maddest moment
The Deepest Pit designed,
Let loose to sow confusion
In the order of mankind ;

“ Here Hatred found you crawling
Like vermin, groveling, prone,
Filled you with blood of others
And poisoned all your own.

“ Your very thoughts are fiendish
Smoke of the fires of Hell.
Weird as you are, how is it
I seem to know you well ?

“ Why with your wild delirium
Do you infect my sleep ?
Why with my daily footstep
An equal measure keep ? „

The monster mutely beckons me
Back with his ghostly hand,
And dreading his fearful answer
I heed the grim command.

 

The Coming of Song (Песма о песми)

When the sky darkened on the first great sin, 
And gates that shut man out shut Hope within, 
Like to the falcon when his wing is broke, 
The bitter cry of mortals then awoke : 
“ Too heavy is our burden,“ groaned the two. 
“ Shall woes forever on our track pursue, 
And nest within these empty hearts ? Or, worse, 
Shall we be withered by the cruel curse ? 
Already less than human, shall we fall 
By slow succession to some animal ? “ Then, filled with pity at the desperate cry, 
Came from His throne of thunder the Most High : 
“ That you should suffer “ (spake the Voice) „is just : 
‘T is you have chosen for a feast a crust. 
But not so unrelenting I the least 
Of all your kind shall be above the beast. 
That erring mortals be not lost in fear, 
Come from My shining courts, O daughter dear ! 
Thou dost to heaven, shalt to earth belong.“ 
She came ; she stayed : it was the Muse of Song. Again the day was radiant with light, 
And something more than stars illumed the night. 
Hope, beckoning, to the desert took its flight. 
 Where is Pain and dire Distress,
Song shall soothe like soft caress ;
Though the stoutest courage fails,
Song ‘s an anchor in all gales ;
When all others fail to reach,
Song shall be the thrilling speech ;
Love and friends and comfort fled,
Song shall linger by your bed ;
And when Doubt shall question, Why ?
Song shall lift you to the sky.

“ Nay, softly,“ he says ; “ I pray thee,
Silence thy frightened moan,
And wipe the sweat from thy forehead
My kinsman thou, my own!

“ Look at me well, good cousin ;
Such wert thou fashioned of !
Thou, too, wouldst me resemble
Without that magic Love!“

Два сна (Two Dreams),

Тајна љубав (MysteriousLove),

Песма о песми (The Coming of Song),

Клетва (Curses),

Curses (Клетва)

Fain would I curse thee, sweet unkind!
That thou art fair;
Fain curse my mother, that not blind
She did me bear;
But, no! each curse would break, not bind,
The heart ye share.

 (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.

Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:

Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).

Целокупан садржај објављен у магазину „Век“ 1894-5, са Теслиним преводима песама „Три хајдука“, „Тајна љубав“, „Два сна“, „Јадна мајка“, и „Лука Филипов“

Следе песме:

Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),

Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)

и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).

Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).

Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави – mysterious.

Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.

Једна цура (1857)

Једна цура мала
пољубац ми дала,
а што га је дала
кад се покајала;
за пољубац један
песму је искала.

Кад си песму хтела,
што си ми отела
срце из недара
које песме ствара,
зоро моја бела!

 I Begged a Kiss of a Little Maid

I begged a kiss of a little maid;
Shyly, sweetly, she consented;
Then of a sudden, all afraid,
After she gave it, she repented;
And now as penance for that one kiss
She asks a poem — I’ll give her this.

But how can my song be my very best
When she, with a voice as soft as Circe’s,
Has charmed the heart from my lonely breast —
The heart, the fountain of all true verses?
Why, oh, why should a maid do this?
No — I must give her back her kiss.

  (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.

Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“

Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.

Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)

Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил’ птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој’ он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л’ мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј’ бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

The Gipsy Praises his Horse (1866)

You ‘re admiring my horse, sir, I see.
 He ‘s so light that you ‘d think it ‘s a bird—
Say a swallow. Ah me!
 He ‘s a prize!
 It ‘s absurd
To suppose you can take him all in as he passes
 With the best pair of eyes,
 Or the powerful aid
Of your best pair of glasses:
 Take ’em off, and let ‘s trade.

What! “Is Selim as good as he seems?”
 Never fear,
 Uncle dear,
He ‘s as good as the best of your dreams,
 And as sound as your sleep.
 It ‘s only that kind that a gipsy would keep.
The emperor’s stables can’t furnish his mate.
But his grit and his gait,
 And his wind and his ways,
 A gipsy like me does n’t know how to praise.
But (if truth must be told)
Although you should cover him over with gold
He ‘d be worth one more sovereign still.

“Is he old?”
Oh, don’t look at his teeth, my dear sir!
 I never have seen ’em myself.
Age has nothing to do with an elf;
So it ‘s fair to infer
My fairy can never grow old.
Oh, don’t look—(Here, my friend,
Will you do me the kindness to hold
For a moment these reins while I ‘tend
To that fly on his shanks?)…
As I said—(Ah—now—thanks!)
The longer you drive
The better he ‘ll thrive.
He ‘ll never be laid on the shelf!
The older that colt is, the younger he ‘ll grow.
I ‘ve tried him for years, and I know.

“Eat? Eat?” do you say?
Oh, that nag is n’t nice
About eating! Whatever you have will suffice.
He takes everything raw—
Some oats or some hay,
Or a small wisp of straw,
If you have it. If not, never mind—
Selim won’t even neigh.
What kind of a feeder is he? That ‘s the kind!

“Is he clever at jumping a fence?”
What a question to ask! He ‘s immense
At a leap!
How absurd!
Why, the trouble ‘s to keep
Such a Pegasus down to the ground.
He takes every fence at a bound
With the grace of a bird;
And so great is his strength,
And so keen is his sense,
He goes over a fence
Not across, but the way of its length!

“Under saddle?” No saddle for Selim!
Why, you ‘ve only to mount him, and feel him
Fly level and steady, to see
What disgrace that would be.
No, you could n’t more deeply insult him, unless
You attempted to guess
And pry into his pedigree.

Now why should you speak of his eyes?
 Does he seem like a horse that would need
An eye-glass to add to his speed
Or, perchance, to look wise?
No indeed.
Why, not only ‘s the night to that steed
Just the same as the day,
But he knows all that passes—
Both before and behind, either way.
Oh, he does n’t need glasses!

“Has he any defect?” What a question, my friend!
That is why, my dear sir, I am willing to sell.
You know very well
It is only the horse that you give or you lend
That has glanders, or springhalt, or something to mend:
T is because not a breath
Of defect or of death
Can be found on my Selim that he’s at your pleasure.
Alas! not for gipsies the care of such treasure.

And now about speed. “Is he fast?” I should say!
Just listen—I’ll tell you.
One equinox day,
Coming home from Erdout in the usual way,
A terrible storm overtook us. ‘T was plain
There was nothing to do but to run for it. Rain,
Like the blackness of night, gave us chase. But that nag,
Though he ‘d had a hard day, did n’t tremble or sag.
Then the lightning would flash,
And the thunder would crash
With a terrible din.
They were eager to catch him; but he would just neigh,
Squint back to make sure, and then gallop away.
Well, this made the storm the more furious yet,
And we raced and we raced, but he was n’t upset,
And he would n’t give in!
At last when we got to the foot of the hill
     At the end of the trail,
By the stream where our white gipsy castle was set,
And the boys from the camp came a-waving their caps,
At a word he stood still,
To be hugged by the girls and be praised by the chaps.
We had beaten the gale,
And Selim was dry as a bone—well, perhaps,
Just a little bit damp on the tip of his tail

(Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Симптоматично је да је Тесла приликом превода песме „Три хајдука“ реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.

„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)

Приредио: Далибор Дрекић

извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.

ПолитикаНивостиВикипедија, Авантарт, TeslaCollection, Century Magazine

Петар Кочић: Молитва

Молитва је штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).
Православље

фото: pixabay

Молитва (Петар Кочић)

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Часопис “Отаџбина“, бр. 3, 1907.

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни

Васко Попа – Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука

Вучја со, објављена 1975, сачињена је од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа. 
Вук; фото: pixabay

Вук; фото: pixabay

Тед Хјуз, у свом уводу за Попине Сабране песме, пореди их са псалмима. То је тачно. Те песме славе фигуру хромог вука, али јој се и моле, не би ли откриле тајну претварања камена у облак, облака у јелена са златним роговима, јелена у бели цвет босиљка, и тако даље, заувек. Изнад свега, то су псалми поетске метаморфозе.

Васко Попа: Поклоњење хромоме вуку

1
Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке
И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке
И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери
Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена
И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину
.
2
Простро сам се пред тобом
Хроми вуче
Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато
Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим
Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва
Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче
.
3
Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче
.
4
Скрени поглед према мени
Хроми вуче
И надахни ме огњем из чељусти
Да пропевам у твоје име
Праматерњим липовим језиком
Испиши ми канџом на челу
Небеске црте и резе
Да стасам у тумача твога ћутања
И угризи ме за леву руку
Да ми се поклоне твоји вукови
И да ме за пастира извичу
Скрени поглед према мени
И не буљи више у срушени свој кип
Хроми вуче
.
5
Подигни камен са свога срца
Хроми вуче
И покажи ми како претвараш
Камен у сунцоносни облик
И како облак у јелена златорога
И ако те не замара покажи ми
Како претвараш јелена у бели босиљак
И како босиљак у шестокрилну ласту
И покажи ми ако се још сећаш
Како претвараш ласту у жар-змију
И како змију у алем камен
Подигни камен са свога срца
И на моје га положи
Хроми вуче
.
6
Дај да ти приђем
Хроми вуче
Дај да ти ишчупам
Три чудотворне длаке
Из троугласте главе
Дај да ти штапом додирнем
Звезду на челу и камен на срцу
И лево и десно уво
И дај да ти пољубим
Рањену божанску шапу
Наслоњену на облак
Дај да ти приђем
И не плаши ме светим зевањем
Хроми вуче
.
7
Врати се у своју јазбину
Хроми вуче
И тамо спавај
Док ти се длака не промени
И док ти не никну нови гвоздени зуби
Спавај док се кости мојих предака
Не расцветају и разгранају
И пробију земљину кору
Спавај док ти се јазбина не затресе
И на тебе сруши
Спавај док те твоје племе
С оне стране неба завијањем
Не пробуди
Врати се у своју јазбину
Походићу те и дворити у сну
Хроми
вуче

Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

ПОТОМЦИ ВУКА

У српској митологији вук се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом врховног српског бога Дажбога или Дабога, према једним изворима – бога сунца и кише, а према другим – бога подземног света. Дабог је Сварогов син, односно један од Сварожића, који је у каснијој народној традицији постао Хроми Вук или Хроми Даба.

Мит о Дабоговом и Моранином сину Вану – кога је мајка проклела да постане вук, а сестра га од тога проклетства спасила – представља Вана као митског вучјег претка Срба. Према неким записима суседи Словена били су убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове.

Под утицајем Хришћанства Дабог је од бога сунца и кише и врховног бога Срба, окарактерисан као персонификација зла, а његово име није се смело помињати. Помињање његовог имена до данас је опстало у клетвама „Дабог да…“, иако се ове речи често погрешно схватају као „Да Бог да“.

Када су Срби примили хришћанство, Дабогов култ је замењен култом светог Саве. Свети Сава је преузео готово све Дабогове карактеристике, посебно оне вучје, због чега се и називао заштитником вукова и „вучјим пастиром“. Као што је то некада чинио Дабог, Свети Сава као мудрац обилази људе и решава њихове проблеме.

Приредио: Далибор Дрекић

Србин Србима на части захваљује – мало позната Његошева пјесма

Његош је прије одласка у Русију, гдје ће бити рукоположен за архијереја, боравио неколико дана у Котору. У Доброти је био гост код једне католичке породице Ивановић и том приликом је написао пјесму “Србин Србима на части захваљује“.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Petar_II_Petrovic-Njegos.jpg

Петар II Петровић Његош у народној ношњи Јохан Бес (1847.) – kopija

Пјесма „Србин Србима на части захваљује“ написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак „Гласу каменштака“. Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство.

Петар II Петровић Његош

СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ’ туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере – свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски
сташе сва три конта говорити:
„Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма.“
Ми без молбе, како Црногорци,
из ријечи на ноге скочисмо,
три четири лађе напунисмо;
њини момци одвезу нас брзо.
Ми одмаха, тридест и четири,
у бијелу двору њиховоме
божу помоћ њима назовемо,
они нама: „С добром срећом дошли!“
Загрле нас као своју браћу
и сједну нас у позлатне стоце,
пак одмаха кафу и ракију;
кад исписмо кафу са ракијом,
све нас зовну за сто благовати.
За њ весело и дуго сјеђесмо
частећи се сваком ђаконијом,
јошт за сваком друго пијућ вино,
у њ спомињућ царе и ћесаре
који добра српском роду жуде,
пак и слобод црногорског гњ’језда,
а за здравље један другом, зна се.
Пошто ти се мушки напијемо
и весело српски исмијемо,
конте Јосиф и два му синовца
начну опет од свег срца молит
да сви код њих ноћит останемо,
а и даље колико нам воља
ка у правог Црногорца кућу.
Ми с грохотом и с потресом двора:
„Бисмо, конти, божја ви је вјера,
за неђељу, мање ни сахата!
Ко би бјежа од оваквог добра
и од таквог братског пријатељства?
Ал’ нам прост’те, јер немамо када:
брод нас чека, а вјетар је за нас.
Него збогом и фала ви на част!“
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т’јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност дјелом и врлином!

Извор: njegos.org

Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише.

фото: pixabay

Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“:

За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

Борхес

Хорхе Луис Борхес – Умеће стиха

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини.

Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.

Хорхе Луис Борхес (Jorge Luis Borges)

„Умеће стиха“; Предавања у част Чарлса Елиота Нортона

ПРИЛОГ

Џон Китс – Ода Славују

(Превод: Марко Вешовић)

1
Срце боли, мучи утрнулост снена
Моје чуло ко да кукуте сам пио,
Ил искапих мутан опој, прије трена
Када сам у Летин затвор уронио:
То не због зависти на твој удес срећан,
Већ што ме пресрећним чини срећа твоја –
Кад ти, лакокрила Дријадо дрвећа,
У неком мелодичном сплету
Зеленила букви, и сјенки без броја,
Лако, пуним грлом, пјеваш пјесму љету.

2
О да гутљај бербе, што у дубинама
Земље хлађена је дуго, и што даје
Окус Флоре, селске зелени, пјесама
Провансалских, плеса, весеља под сјајем
Сунчаним, да пехар, топлог југа што је
Пун, са хипокренским* руменилом правим,
С бисерним мјехурјем што искри уз сами
Руб и уста пурпурне боје,
Испијем и свијет, невидиљв, оставим
И с тобом у шумској да нестанем тами.

3
Нестанем, ишчилим, посве заборавим
То што ти у лишћу никад нећеш знати:
Клонулост, грозницу, бригу што се јави
Ту гдје један другог слушамо стењати,
Гдје кљенут сиједе, задње власи худе
Тресе, млади блиједе, ко авет се тање
И мру, и гдје мислиш – да пун туге будеш,
Очаја с оком од олова,
Гдје око Љепоте брзо губи сјање,
За њим тек до сјутра чезне љубав нова.

4
Бјежи! јер теби ће донијет ме сила
Не с пантерама Бахове кочије
Него поезије невидљива крила,
Премда тупи мозак смета и кочи је.
Већ сам с тобом! Ноћ је блага, и на трону
Можда је Краљица Луна, и све њене
Звјездане је виле окружиле, али
Ту нећеш наћ свјетлост, сем ону
Којом, с неба, лахор мракове зелене,
Кривудавих стаза маховину, зали.

5
Не могу цвијеће видјет под ногама,
Ни какав благ тамјан лебди око грања,
Али сву сласт слутим, сред мирисних тама,
Коју у то доба годишње поклања
Мјесец трави, чести, и глога бијелог
Грму, дивљој воћки, шипку пасторалном,
Љубицама чија свенућа су лака,
Првоме чеду маја зрелог:
Мошус-ружи, с росним вином, зујном стално
Стјецишту кукаца за љетњих сумрака.

6
Ја у тами слушам; и често бјех прије
Напола заљубљен у смрт-олакшање,
И именом њежним у многој пјесми је
Звах да узме у зрак мирно ми дисање;
Сад више но икад чини се да мрење
Раскош је: у поноћ издахнути лишен
Свих болова, док се све у твојој души
Излива с таквим усхићењем!
Још бих ти пјевао, но залуд ми уши –
Бус посташе за твој реквијем узвишен.

7
За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама;
Тај што чарна окна затрави,
У пјени погубних мора отворена,
У изгубљеним вилинским земљама.

8
Напуштен! ко звоно већ је сама ријеч:
Отргну од тебе и себи ме врати.
Збогом! Машта тако, какав глас је бије,
Вилењаче варљив, не може варати.
Збогом! Тужна химна гине сврх ливада
Близих, над потоком тихим, уз брегове
Стрме, пут сусједних долинских дубрава
Дубоко се загњури сада:
Је ли то визија, ил сан будан? Ове
Глазбе је нестало: – бдим ли или спавам?

—————
*Хипокрена – извор на Хеликону у којој су се купале музе.

Извор: Службени Гласник

Добрица Ерић – Сви моји преци

Преци

„Ми смо њихови потомци“ – ликови наших најзначајнијих личности из наше историје, владара, светитеља, научника, уметника, књижевника; рад академског сликара Слободанке Бобе Тодоровић; фото: СПЦ.рс

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ
.
Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.
.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
.
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
.
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
.
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
.
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
.
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
.
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
.
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

Добрица Ерић, 1993.

Украс 1

 

Добрица Ерић

Добрица Ерић – Сви моји преци; фото: Јутјуб снимак

Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.

Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.

Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.

Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.

Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.

Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.

Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију —  „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).

Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.

Сродни чланци:

Добрица Ерић – Пркосна песма
Добрица Ерић – Сви моји преци

Жива и непролазна приповједачка искра Радослава Братића

Није лако  ни говорити у Херцеговини, гдје се свако рађа са неком врстом изворне мудрости и говорничког дара, а камоли писати о Херцеговини и њеним људима. Херцеговац је увијек мудар и опрезан, по природи неповјерљив у велике истине и крупне ријечи. Зато о Херцеговини може казивати само онај чији су табани пуни ожиљака од оштрог херцеговачког камена, а руке жуљевите и огрубјеле од мучне борбе да се од штедљиве земље и неумитног неба отме комад хљеба.
Радослав Братић

Радослав Братић покрај Дрине

О Херцеговини може говорити само онај чије су уши навикнуте на пријекоре и неодобравања, строгу критику која нас прати од почетка тјерајући нас стално  да  превазиђемо млаку осредњост. Похвале у Херцеговини долазе касно, а и тад су шкрте и одмјерене јер пред сваког од нас, као парадигма, поставља се неприкосновени ауторитет предака који је тешко достићи. Само ријетки, још за живота, доживе признање и поштовање Херцеговаца, а један од таквих је био Радослав Братић.

Нико није у толикој мјери, цијелим својим животом и стваралаштвом, одужио дуг Херцеговини, као што је то учинио један од њених највећих приповједача, Радослав Братић. Многи су из ње одлазили понијевши у свијет урођену херцеговачку мудрост и стечено знање, а ријетко ко јој се толико свесрдно враћао, подједнако кроз литературу као и стварним радом на уздизању њене културе. Она стара легендарна, патријархална Херцеговина која полако нестаје, вјечно ће живјети у прози Радослава Братића. Братић је био један од главних покретача обнављања једног од најчувенијих књижевних часописа са краја ХIХ вијека, часописа „ Зора“ који су уређивали Дучић, Шантић и Ћоровић. А чију традицију је у литератури и било могуће слиједити, ако не њихову? „ Нова Зора“ је захваљујући Радославу Братићу и другом великом Херцеговцу Николи Асановићу, који јој је посветио све своје вријеме, знање и ентузијазам, убрзо постала видјелo културе које обасјава све српске земље и искру српске ријечи шири свуда гдје живе Срби, све до Аустралије и Америке. Ћоровићеви сусрети писаца „ Српска проза данас“, чији је један од главних покретача био управо Радослав Братић, доносили су сваке јесени у Билећу дашак модерне српске прозе и чинили је незаобилазним књижевним центром.

Рођен је у Херцеговини поратне 1948, на Видовдан, једног љета кад је страшна суша скоро пресушила све њене изворе, земља опустјела и испуцала, а глад пријетила да помори људе и стоку. Путеви образовања су га одвели из Херцеговине, али духовно, Братић је никада није напустио, она је остала трајна и непресушна инспирација за већину његових дјела. Све што је доживљавао касније, у вртлогу живота велеграда, било је преломљено кроз перспективу бојажљивог херцеговачког дјечака, који никада није могао да се ослободи патријархалног обрасца живљења, легенди, предања и вјеровања које је слушао у дјетињству.

Радослав Братић

Упркос тенденцијама епохе у којој је стварао, Радослав Братић никада се није декларисао као постмодерни писац, нити је дозвољавао да га сврстају у било који књижевни правац. Управо у том Братићевом супротсављању је суштина његове стваралачке оргиналности, али и магијска привлачност његове литературе. За Братића би се могло рећи да је истовремено подједнако традиционалан и постмодеран; од његове строге традиционалности у избору тема до потпуно јединственог постмодерног поступка у роману „Трг соли“. Oн не само да не подилази духу времена, него не подилази ни читаоцу. Братићев читалац мора бити виспрен и интелигентан, ослобођен предрасуда, идеолошки неподобан, јер писац каже да презире читаоца који у књижевним дјелу покушава наћи било какву идеологију. O типовима читаоца Братић расправља у својој  поетичкој књизи преиспитивања и самоанализе – Шехерезадин љубавник. У једном од својих текстовима о чарању и плетењу приче, сам Братић каже о књижевним утицајима: “На мене је највише утицала природа херцеговачког краја: брда, извори, људи, пејзажи  које хуче, животиње. Док су младе – биљке су у овом крају лековите. Када зрену постају отровне. Слично је и са човеком. У том поднебљу најопасније звери могу бити чувари људи, па је и змија у улози чуваркуће и кућне животиње. “ ( Радослав Братић, О чарању и плетењу приче, Књижевна и научна рецепција Братићевог дјела, „ Филип Вишњић“, Београд, 2012 ).Осим ових природних фактора, Братић наводи и друге утицаје : врсне приповједаче – старије људе од којих се научио како легенда поприма људска лица и како приповједач, прво се смијући себи, стекне право и да се смије другима. Неизоставан је утицај народне пјесме и приче из којих Братић црпи своје фантастичне мотиве. Међутим, приповједач не воли бајкe јер сматра да у њима одрасли подваљују дјеци, стварајући илузију о побједи добра над злим, која често није могућа у стварности. Његош и Вук су као и код Андрића неизбјежни узори, а руски XIX вијек неизоставна литература. Ипак, први и основни узор приповједачев и најјачи приповједачки глас из дјетињства је његова мајка, која је итекако умјела да живи „од чарања и плетења приче“.

Четири најрепрезентативнија Братићева дјела у којима се огледа суштина његове стваралачке петике су романи Смрт спасиоца, Сумња у биографију, збирка приповиједака  Слика без оца  и структурно најсложенији роман  Трг соли, Братићево ремек – дјело.

Братићев роман првенац Смрт спасиоца, иако младалачко остварење, назначава све будуће смјернице његове стваралачке поетике. Полифоном мрежом приповједачких гласова разорена је класична романескна структура и заснован модел модерног романа. У роману се јавља шездесетак приповиједних гласова, међу којима се посебно издвајају приповиједни глас малог Јакова и одраслог Јакова, затим глас његове мајке, Филипа Дивуље, Кума, стрица Јакова Микетића, стрица Бубала, бабе Гугуше, Васе Кисе и многих других.  Тема дјетињства обиљеженог страхом од казне, неповјерењем у одрасле ,њиховим сталним пријетњама,страшним причама  и утварама чини  идејну потку већине каснијих Братићевих остварења. За тему дјетињства уско су везани породични родослов и фолклорна фантастика. Епска прича о прецима надљудске снаге, љепоте и способности која има упориште у патријархалном поимању свијета, као да је смишљена да обесхрабри потомке. Сам наслов романа је врло симболичан и у њему се очитује приповједачева насушна потреба да пронађе уточиште и спас од страшних догађаја из дјетињства, горчине, неправде и неразумијевања које је доживио. Спасиоци су свијетли ликови који су унијели мало ведрине у мрачно, зебњом проткано дјетињство. То су, прије свега, ликови којима се мали Јаков дивио и који, из његове дјечје перспективе, подсјећају на митске јунаке.

Доминантан приповједачки глас у роману јесте глас Јаковове мајке, глас који стално упозорава и критикује сина, супротстављајући му лик свеприсутног оца у чијој сјенци мали Јаков одраста. Мајка несвјесно на пијадестал ставља лик оца, кога син тешко икада може достићи. Он  је као мртав још више добијао на  значају и бивао поштован скоро као светац или свемогуће биће, не само од приповједачеве мајке него и од осталих сељана. За малог Јакова он је недостижни образац, истовремено извор фрустрације и фасцинације.

Збирка приповиједака  Слика без оца препознатљива је по  класичној линеарној   нарацији помоћу које се настоји изградити велика епопеја о животу херцеговачког човјека. Сам наслов је симболична одредница Братићеве поетике, а то је одрастање без оца чије лице не памти и које је, само помоћу маште, конструисао из мајчиних прича.Та празнина коју од почетка оставља губитак оца, ненадомјестива је карика у мозаику живота, а и приче. Приповједач је истовремено и лик који активно егзистира у свијету о коме приповиједа, што даје живост и аутентичност његовој причи, али приповједачка ситуација у првом лицу намеће му ограничено знање. Субјективност и онеобиченост приповиједног свијета аутор оправдава дјечјом перспективом и погледом на свијет из које многи догађаји дјелују некада страшно,  а некада замршено и чудно. Ово је је Братићу довољан разлог, а и оправдање, за увођење фантастике нарочито оне која се темељи на народним предањима или обичном сујевјерју.

У овој збирци приповиједака, као и у другим његовим дјелима формира се јединствен, вишезначајан и  вишефункционалан хронотоп Биша, магичног херцеговачког села у коме се дешава радња већине његових прича и романа. По својој импресивности и епској снази једини  литерарни еквивалент  може му бити  хронотоп села Маконда у Маркесовом  роману Сто година самоће. То је Братићева неспутаном дјечијом маштом исконструисана слика дјетињства у поратној Херцеговини. Прича о материјалној оскудици и сиромаштву ,о неумољивости и  обезвријеђености живота у суровим условима, с друге стране је прича о стоицизму, издржљивости  и некој праисконској снази херцеговачког човјека. Из ове збирке, као из камена исклесани и извајани, трајно се у наше памћење урезују ликови нараторове мајке, оца, храброг Мијата који се није плашио никакве власти, суровог насилника и предсједника сеоске задруге – Шпира,  грубог и неправедног учитеља, школског послужитења Мркше хронично незадовољног својим положајем, са двоструким моралом партијског улизице и потајног вјерника, те сеоских жена чији су животи  омеђени немаштином и сујевјерјем.

У погледу структуре најсложенији је  роман Трг соли. У овом роману Братићева приповиједна техника је највише еволуирала. Роман Трг соли је по много чему јединствена књига у српској књижевности. Главни лик овог романа је заправо нежива, али суштаствена материја – со чије се значење везује како за значај соли као најнеопходније животне намјернице, тако и за библијску симболику соли. „ Ви сте со земљи; ако се обљутави, чиме ће се осолити? Она неће већ бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе,“каже се у Јеванђељу по Матеју. Скоро свако поглавље почиње неким цитатом, а цитатност је свеприсутна и у самом роману, што је ,иначе, типично за постмодерну литературу. Разграната радња романа прати путеве соли ( као суштинске материје без које нема живота ) кроз разна времена, али и кроз лавиринте литературе, од грчке митологије до српских народних легенди и предања. Тако се сложена романескна структура гради на више значењских нивоа.

Модел рачвасте структуре он први пут примјењује у приповијеци  Зима у Херцеговини, чија се прича рачва у три рукавца.Овај приповиједни поступак до савршенства је доведен у роману Трг соли.

Роман је грађен у облику делте која се састоји од девет главних рукаваца са прологом. Свих девет рукаваца везано је за девет различитих укуса – љути рукавац, слани рукавац, папрени рукавац, бљутави рукавац, слатки рукавац, кисјели рукавац, горки рукавац, прозукли рукавац и опори рукавац. Рукавци се даље гранају на подрукавце и слике.  У љутом рукавцу се говори о грађењу необичне цркве од соли коју приповједач смјешта у вријеме владавине Сандаља Хранића Косаче, као и о легендама везаним за грађење цркве. Слани рукавац анализира митове о постанку свијета, укључујући  грчке митове и „оно што је у Библији прећутано“. Папрени рукавац говори о народним обичајима и вјеровањима, историјату соли, али и о „ истјеривању ђавола,“ те о инквизицији. Ту су и приче о недјелима владара и како се Срби убијају ни због чега. Бљутави рукавац везан је за грчку митологију и говори о Прометеју као симболу пожртвовања и наде, а насупрот томе о отварању Пандорине кутије из које излазе сва зла овог свијета и како све то повезује со. Слатки рукавац описује три свадбе на дворовима Немањића,Бранковића и Косача, односе средњовјековних владара разлоге због којих Срби не знају своју историју. Кисјели рукавац говори о епигонству, понављању грешака из прошлости и немогућности да у било чему будемо први и оргиналани. Горки рукавац враћа причу на историјски колосијек, говори о слабљењу и паду Византије, доласку Турака, паду Смедерева и Константину из Островице, који у мукама, наставља да прича своју посљедњу причу. Долазак  Османлија и куге у Србију прати и долазак фрањеваца који по посусталој Србији настоје ширити католичанство. Прозукли рукавац се опет враћа грчкој митологији, причи о Ахилеју и његовој рањивости, те о његовој умијешаности у отмицу златног руна. Опори рукавац прати историјски ток приче о животу под османлијском влашћу, о Херцеговом сину који је промијенио вјеру, путевима соли који све више заобилазе Херцеговину. У историјске оквире приповједач вјешто убацује и понеку легенду, као што је она о дјевојци која се скаменила због издаје. Залеђени опори рукавац води причу до наших врмена у којој Свети Василије Острошки одлучи да „одмрзне вријеме“, а осоли земљу која на којој  се намножило свакојако зло ( између осталог и бомбардовање Србије од стране НАТО пакта 1999). Приповједач завршава ову импресивну причу, позивом читаоцу да се осоли и да не остане неслан.

Око соли  Братић развија једно шире симболичко значење, а везано је за со као симбол свега суштински доброг и корисног, док је одсуство соли увијек везано за негативни принцип. Братић значење проширује за појаву сланог и несланог лица, слане и неслане приче. Братић ће рећи: „ Онај ко једе слано изгледа чио, без бора на лицу, насмијан и румен у образима. Не кашље и не кија…  Не може ријеч да му стигне другу. Пољубац таквог створа оставља слан укус. Свјетлост му избија из очију и разгони маглу. Као Милошу пред Муратом.“ (…) Неслан створ се тешко креће, бауља по дану као да су свуда мрак и помрчина. Он је непоуздан, а спреман на све…све га боли: глава, леђа и стомак (…) А какав је пресољен човјек? Он је увијек у праву. Разметљивац , сипа опсјене, а у ствари скрива свој гријех и карактер“. ( Радослав Братић, Трг соли, Просвета, Београд, 2008 ).

Радослав Братић

Радослав Братић

Читаоца кроз замршене лавиринт приче води Луди Грк, фантастични лик који заправо  пишчев алтер-его ( друго ја). Он је свеприсутан у роману и живи у различитим временима како би био свједок различитих догађаја. Његов спољашњи и унутрашњи портрет грађен је гротескно, можда управо с намјером аутоироније, која Братићу није страна. Писац се увијек прво подсмијава себи, а онда има право да то чини и са другима.

Једна од највећих вриједности овог романа јесте управо интертекстуална комуникација са цјелокупном литературом коју аутор познаје – од Библије, народног стваралаштва, каласичне литературе до модерних писаца и филозофа. Кроз богате интелектуалне алузије уочава се Братићева снажна ерудиција, као и огромно свестрано образовање.

Нигдје као у литератури Радослава Братића се не може сазнати толико о оној старој традиционалној Херцеговини, у којој се предање и ријеч старијих поштују више од свих знања и науке. Непролазна вриједност његове литературе управо се темељи на представљању суштинског бића Херцеговине, њених обичаја и људи. Читајући Братића сазнајемо много тога о нама самима чега можда и нисмо свјесни или не желимо то да признамо. Братићева ријеч и мисао живјеће кроз свако ново  читање његових дјела.

Дарка Деретић