Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.
Nikola Tesla and Edgar Cayce: Interview from 1899.
Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.
Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:
Никола Тесла
Јован Јовановић Змај
Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.
На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)
– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.
Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.
И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.
Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.
Но ти мораш опет натраг
– Састанак нам кратко траја –
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.
Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.
Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.
Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:
„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”
По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.
ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ
Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.
Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.
Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.
„Високо поштовани господине, славни српски песниче!
Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.
Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.
Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.
Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.
Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.
Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш
Никола Тесла”.
У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:
„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“
ПИСМО РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ
„Драги господине,
У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.
Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)
За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.
Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.
За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)
Ваш Роберт Андервуд Џонсон”
ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА
Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове
У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.
Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:
… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.
Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада.
-
-
Роберт Андервунд Џонсон – “У Теслиној лабораторији”
-
-
Теслини преводи песама „Вила из дуге“ и „Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао?“
Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.
Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):
Три хајдука (Three Giaours),
Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),
Јадна мајка (A Mother of Bosnia),
Чудовиште (?) (The Monster),
| The Monster (Чудовиште)
“ IN place of the heart, a serpent ;
Rage for the mind’s command ;
An eye aflame with wildness ;
A weapon in the hand ;
“ A brow with midnight clouded ;
On the lips a cynic smile
That tells of a curse unmatchable
Born of a sin most vile.
“ Of longing, or hope, or virtue,
No vestige may there be ;
You, even in vice inhuman
What can you want of me ?
“ You in its maddest moment
The Deepest Pit designed,
Let loose to sow confusion
In the order of mankind ;
“ Here Hatred found you crawling
Like vermin, groveling, prone,
Filled you with blood of others
And poisoned all your own.
“ Your very thoughts are fiendish
Smoke of the fires of Hell.
Weird as you are, how is it
I seem to know you well ?
“ Why with your wild delirium
Do you infect my sleep ?
Why with my daily footstep
An equal measure keep ? „
The monster mutely beckons me
Back with his ghostly hand,
And dreading his fearful answer
I heed the grim command.
|
The Coming of Song (Песма о песми)
When the sky darkened on the first great sin,
And gates that shut man out shut Hope within,
Like to the falcon when his wing is broke,
The bitter cry of mortals then awoke :
“ Too heavy is our burden,“ groaned the two.
“ Shall woes forever on our track pursue,
And nest within these empty hearts ? Or, worse,
Shall we be withered by the cruel curse ?
Already less than human, shall we fall
By slow succession to some animal ? “ Then, filled with pity at the desperate cry,
Came from His throne of thunder the Most High :
“ That you should suffer “ (spake the Voice) „is just :
‘T is you have chosen for a feast a crust.
But not so unrelenting I the least
Of all your kind shall be above the beast.
That erring mortals be not lost in fear,
Come from My shining courts, O daughter dear !
Thou dost to heaven, shalt to earth belong.“
She came ; she stayed : it was the Muse of Song. Again the day was radiant with light,
And something more than stars illumed the night.
Hope, beckoning, to the desert took its flight.
Where is Pain and dire Distress,
Song shall soothe like soft caress ;
Though the stoutest courage fails,
Song ‘s an anchor in all gales ;
When all others fail to reach,
Song shall be the thrilling speech ;
Love and friends and comfort fled,
Song shall linger by your bed ;
And when Doubt shall question, Why ?
Song shall lift you to the sky.
“ Nay, softly,“ he says ; “ I pray thee,
Silence thy frightened moan,
And wipe the sweat from thy forehead
My kinsman thou, my own!
“ Look at me well, good cousin ;
Such wert thou fashioned of !
Thou, too, wouldst me resemble
Without that magic Love!“
|
Два сна (Two Dreams),
Тајна љубав (MysteriousLove),
Песма о песми (The Coming of Song),
Клетва (Curses),
| Curses (Клетва)
Fain would I curse thee, sweet unkind!
That thou art fair;
Fain curse my mother, that not blind
She did me bear;
But, no! each curse would break, not bind,
The heart ye share. |
| (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson) |
Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.
Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:
Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!
Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).
-
-
Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day, The Century Magazine, May 1, 1894
-
-
Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day, The Century Magazine, May 1, 1894
-
-
Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day, The Century Magazine, May 1, 1894
-
-
Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day, The Century Magazine, May 1, 1894
-
-
Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day, The Century Magazine, May 1, 1894
-
-
Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day, The Century Magazine, May 1, 1894
Целокупан садржај објављен у магазину „Век“ 1894-5, са Теслиним преводима песама „Три хајдука“, „Тајна љубав“, „Два сна“, „Јадна мајка“, и „Лука Филипов“
Следе песме:
Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),
Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)
и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).
Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).
Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави – mysterious.
Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.
| Једна цура (1857)
Једна цура мала
пољубац ми дала,
а што га је дала
кад се покајала;
за пољубац један
песму је искала.
Кад си песму хтела,
што си ми отела
срце из недара
које песме ствара,
зоро моја бела! |
I Begged a Kiss of a Little Maid
I begged a kiss of a little maid;
Shyly, sweetly, she consented;
Then of a sudden, all afraid,
After she gave it, she repented;
And now as penance for that one kiss
She asks a poem — I’ll give her this.
But how can my song be my very best
When she, with a voice as soft as Circe’s,
Has charmed the heart from my lonely breast —
The heart, the fountain of all true verses?
Why, oh, why should a maid do this?
No — I must give her back her kiss. |
| (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson) |
Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.
Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“
Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.
Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)
| Циганин хвали свога коња
Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил’ птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој’ он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.
Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л’ мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј’ бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп. |
The Gipsy Praises his Horse (1866)
You ‘re admiring my horse, sir, I see.
He ‘s so light that you ‘d think it ‘s a bird—
Say a swallow. Ah me!
He ‘s a prize!
It ‘s absurd
To suppose you can take him all in as he passes
With the best pair of eyes,
Or the powerful aid
Of your best pair of glasses:
Take ’em off, and let ‘s trade.
What! “Is Selim as good as he seems?”
Never fear,
Uncle dear,
He ‘s as good as the best of your dreams,
And as sound as your sleep.
It ‘s only that kind that a gipsy would keep.
The emperor’s stables can’t furnish his mate.
But his grit and his gait,
And his wind and his ways,
A gipsy like me does n’t know how to praise.
But (if truth must be told)
Although you should cover him over with gold
He ‘d be worth one more sovereign still.
“Is he old?”
Oh, don’t look at his teeth, my dear sir!
I never have seen ’em myself.
Age has nothing to do with an elf;
So it ‘s fair to infer
My fairy can never grow old.
Oh, don’t look—(Here, my friend,
Will you do me the kindness to hold
For a moment these reins while I ‘tend
To that fly on his shanks?)…
As I said—(Ah—now—thanks!)
The longer you drive
The better he ‘ll thrive.
He ‘ll never be laid on the shelf!
The older that colt is, the younger he ‘ll grow.
I ‘ve tried him for years, and I know.
“Eat? Eat?” do you say?
Oh, that nag is n’t nice
About eating! Whatever you have will suffice.
He takes everything raw—
Some oats or some hay,
Or a small wisp of straw,
If you have it. If not, never mind—
Selim won’t even neigh.
What kind of a feeder is he? That ‘s the kind!
“Is he clever at jumping a fence?”
What a question to ask! He ‘s immense
At a leap!
How absurd!
Why, the trouble ‘s to keep
Such a Pegasus down to the ground.
He takes every fence at a bound
With the grace of a bird;
And so great is his strength,
And so keen is his sense,
He goes over a fence
Not across, but the way of its length!
“Under saddle?” No saddle for Selim!
Why, you ‘ve only to mount him, and feel him
Fly level and steady, to see
What disgrace that would be.
No, you could n’t more deeply insult him, unless
You attempted to guess
And pry into his pedigree.
Now why should you speak of his eyes?
Does he seem like a horse that would need
An eye-glass to add to his speed
Or, perchance, to look wise?
No indeed.
Why, not only ‘s the night to that steed
Just the same as the day,
But he knows all that passes—
Both before and behind, either way.
Oh, he does n’t need glasses!
“Has he any defect?” What a question, my friend!
That is why, my dear sir, I am willing to sell.
You know very well
It is only the horse that you give or you lend
That has glanders, or springhalt, or something to mend:
T is because not a breath
Of defect or of death
Can be found on my Selim that he’s at your pleasure.
Alas! not for gipsies the care of such treasure.
And now about speed. “Is he fast?” I should say!
Just listen—I’ll tell you.
One equinox day,
Coming home from Erdout in the usual way,
A terrible storm overtook us. ‘T was plain
There was nothing to do but to run for it. Rain,
Like the blackness of night, gave us chase. But that nag,
Though he ‘d had a hard day, did n’t tremble or sag.
Then the lightning would flash,
And the thunder would crash
With a terrible din.
They were eager to catch him; but he would just neigh,
Squint back to make sure, and then gallop away.
Well, this made the storm the more furious yet,
And we raced and we raced, but he was n’t upset,
And he would n’t give in!
At last when we got to the foot of the hill
At the end of the trail,
By the stream where our white gipsy castle was set,
And the boys from the camp came a-waving their caps,
At a word he stood still,
To be hugged by the girls and be praised by the chaps.
We had beaten the gale,
And Selim was dry as a bone—well, perhaps,
Just a little bit damp on the tip of his tail |
| (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson) |
Симптоматично је да је Тесла приликом превода песме „Три хајдука“ реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.
„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)
Приредио: Далибор Дрекић
извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.
Политика, Нивости, Википедија, Авантарт, TeslaCollection, Century Magazine
