Антун Мажуранић

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси, Језичко и етничко разграничење Срба и Хрвата, тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге. Наслов поглављу дао је др Петар Милосављевић који га је у целости донео у својој хрестоматији Срби и њихов језик.

Трећи главни узрок тужаљци српског народа, против увреда хрватских, јесте то што Ви данашњи Хрвати, говорите и пишете, да Срби источно-православне вере, ил како нас данас називате грчко-источњаци, у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, (шта више, сам Ваш академичар г. Армин Павић, рече после смрти Даничићеве, да и у Београду Срби) говоре хрватским језиком, и да су свој језик узели од Хрвата.

Да Срби, без разлике говоре српским језиком, живели ма где, и да нису узели свој језик од Хрвата; то је тако позната истина, да њу није вредно ни једном речи бранити и доказивати.

А да су данашњи Хрвати, т.ј. „кајкавци“ и „чакавци“, које ми као што рекосмо, једино за праве данашње Хрвате држимо, мада су први више Хрвато-словенци и Хрвато-крањци, но чисти Хрвати, узели за свој књижеван језик, српски језик; и то да и нама не би пребацили, као што сте недавно пребацили онима који су то исто тврдили, рекавши им: „како се може тако лакомишљено избацити нека тврдња, која вређа циели народ, а да се у исти час не мисли и на образложење такове тврдње“, навешћемо вам „Обзораши“ овде своје образложење за горњу нашу тврдњу.

Запамтите добро „Обзораши“ да ћемо ми овде говорити само о данашњим „чакавцима“ и „кајкавцима“, а не о Србима католичке вере, које ви проглашујете данас и који себе држе са Хрвате, мада то у самој ствари нису, и који су себе изодавно звали: Шокцима, Славонцима, Далматинцима, Босанцима.

Вама је добро познато да је др. Људевит Гај издао у Загребу 10. просинца (28. новембра) 1834. 1. број своје: „DANICZA Horvatzka, Slavonzka i Dalmatinzka“. У своме огласу од 20. (8.) октобра и. г. рекао је ово:

„Vsi skoro Europeanski narodi vu znanostjah i navukeh vre tak daleko dospeli su, da se pri njih materinskem jezikom pisane knjige i novine ne samo vu zmnožneh dvoreh, nego dapače vre vu isteh priposteh kućah šteju i preštimavaju. Ni li anda skradnje vreme, da i mi koterih slavni pređi, kakti cele Europe hranitelji i čuvari čez vnoga stoletja sveudilj oboruženi za vsega človečanstva preporod hrabreno skoznuvali su“ итд.

У 1. броју „Даницзе“, на првом месту налазила се песма под насловом:

Danicza.

Z Daniczum

Szelan v zemlyu plug zabode,
U razrese drachne plode;
Da sze zterni z pue podigne,
Pune lati k zemlyu prignu.

Ову је песму спевао Драгутин Раковец, кајкавац. А ево како је у 6. бр. спевао песму Славонац Ђура Тординац, под насловом:

Slavonia sestram.

Bozhe mili! il je sanka,
Il je prav istina,
Da Danica u pol danka
Siva nami z visinah?
Pa shto vishje! od zapada
Zrake szvoje kazuje
Istok vech je, ko da sada
Neporadja – neg shtuje.

У бр. 7. спевао је Људевит Вукотиновић песму под насловом:

Rastanak od lyube.

Zdravo mi oztala mila
Ka szi nebo mi odrila.
Dusnost pelya me z tvog raja,
Szamo kip me tvoj zprevaja
Vu zsamochu ladanysku.

Кад је идуће године у децембру Гај, променуо наслов својој Даници те је назвао Даницом илирском и уместо кајкавског наречја узео штокавско, тада је у 6. бр. од истог Вукотиновића изишла ова песмица:

Tri pesmice u jednoj.

Oj košutko cernooka,
Krasna, tanka i visoka,
Pevat ću ti tri pesmice,
Tri pesmice s jedne žice.

На тврдњу Руса Платона Кулаковског, који је у недавно издатој књизи „Иллиризам“ на стр. 397. за Хрвате рекао: „Вођи књижевног препорода те народности одрекли су се да обрађују и развијају своје локално наречје и примили, истина сродно и блиско, но ипак туђе наречје, које се знатно разликује од свога сопственог и родног наречја, наречје суседне народности, и то у име књижевних и политичких задатака.”

Ви у 16. бр. „Обзора“ о. г. рекосте да је руски писац на кривом путу, почем су Хрвати Гундулић и Палмотић већ у XVI. веку писали истим језиком који су Илирци одабрали за свој књижевни језик.

Да ће сам Гај, много боље знати, но Ви данашњи Хрвати, које је наречје и чији је он језик узео у своју илирску Даницу и илирске Новине, уместо кајкавскога наречја и језика; то нам бар не можете с основом опорећи.

Па да чујемо Гаја, шта је он у том погледу рекао. Кад су оно 1852. године напали Гаја „Српски дневник“ у Новом Саду, и „Српске новине“ у Београду, због тога што је у његовим „Народним новинама“ изишло неколико чланака које је написао данашњи пророк Анте Старчевић, и у којима се рекло и ово: „које је тај језик српски?, какав је то српски језик?“, „народ хрватски има у своме језику класичност, која се са талијанском свога времена натјече а за друге такмаце у Европи незна“, „не да би Хрвати писали којим другим језиком, него треба да и они писци, који се за Србе или за што друго држе, настоје писати изображеним језиком хрватским“, „Хрвати имају три наречја: штокавско, кајкавско и чакавско и свако је изображеније него ли оно, кога неки „српским зову“, тада је Гај у Мирогоју (Мирогој је био летњиковац Гајев, а данас је гробље) дне 3. студенога 1852. написао: „Изјављење паду Старчевићевих чланаках о Сербима и серпском језику“.

У истом се Гај извињавао, како је Старчевић оне чланке против Србаља протурио у његове новине без његовог знања и одобрења, кад је он био одсутан, те је затим рекао и ово:

„Као што ја, тако и већа част родољубивих Херватах, који браћу Сербље и Сербство као главни темељ југославенске, или како ју ми полаг старе догодовштине назвасмо, илирске народности, сматрају, који славна дјела прошасности, узорно јуначтво и безпримјерно пожертвовање ово и оностраних Сербаљах с љубави пуним удивљењем и одушевљењем, као што заслужују, до звјездах дижу, паче за звјезде надежнице сматрају, највећом мержњом осуђујемо, и као љагу од нас одбацујемо све оне, макар како учено изхитрене надритеорије, којима се напосљетку ништа друго недоказује, већ да се онаким употребљењем церпљених датах из иностраних списатељах из најдавније прошасности још и сад на ново посијати може оно сјеме раздора међу рођеном браћом, које су већ у стара времена иностранци приправили. Кад би г. Старчевић само у једно дјело свога најближег земљака, који се је такођер на твердим обалама мора јадранскога родио, Павла наиме Витезовића, Сењанина, под насловом „Сербиа илустрата“ био увирио, био би се увјерио, да је онај наш велики муж полаг све своје херватоманије у 8 књигах, у којима је списао хисторију Сербах, признао величанство и первенство народа сербскога, тако гледе његове народне важности, као што и језика; камо среће, да је он, који се је у своје доба за народни језик борио, на мјесто што је херватски провинцијализам са сербским мјешао и тако непрактично на необориве запрјеке нагазивао, – камо среће да је он онда, као што ми сада у новија времена, најглавније гране језик, који је у изобиљу изреках и у својој чистоћи најбоље сачувао, у својој цјелости пригерлио и у херватску књижевност увео, ми би се заисто са свиме на другом степену народњег напретка данас налазили.

Пре тога пак, Гај је у својој „Даници“ за 1846. у 31. бр., у чланку Чије је коло?, рекао и ово:

Пошто је прво наспоменуо, како је у 97. бр. „Прашких новина“ речено, како је чешки учитељ „танца“ Раб, за свога бављења у Бечу, учио од Србаља тамо живећих њихов „народни танац“ „Коло“ звани, како би га међу сродним чешким народом расплодио.

Ово – рече – разјари неког Хрвата, те даде изјаву, да „Коло“ није српски, већ илирски танац, а српски је танац „Оро“. На то Гај одговори, да то није истина, већ да је „Коло“ српска игра, те затим му рече:

„Ајдмо на извор ствари; питајмо се: тко нам је „Коло“ илирско сачувао, пак ћемо видети, да ли се може казати, да „Коло“ није српски већ илирски танац. Је ли су нам га сачували наши добри хрватски провинцијалци, или браћа Крањци или Штајерци. Није ли белодано, управо даје „коло“ управо мајка Србија уздржала, и да се је код правих Србаљах и по њих код остале илирске браће у Хрватској и Славонији сачувало? Кад се о истиности овога питања уверите, можете проћи и на друга питања, која се обстанка илирске народности тичу н. пр. можете се питати: у кога се је сачувао чисти језик илирски, у кога обичаји, тко нам је понајвише гојио од кољена до кољена народне пјесме илирске? У сваком одговору наћи ћете Србље и Српство. Како да се препиремо, што је код Србаљах народно, што ли није; код Србаљах, у којих је од олтара до чобана ништа бити не може, што не би народно било; код Србаљах, од којих језику у свој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврстности и чистоћи учити морамо, ако хоћемо да илирски живот обновимо, код Србаљах, који су у светињи свога српства, онај народни дух и оно родољубство уздржали, којим смо и ми у новије доба, ради слоге под пространим именом „илирства“, новим животом ускрснули; код Србаљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало, или са свим ништа гледе самога народнога живота дати неможемо. Дакле онај који вели: да што је српско, није илирско, исто што је илирско, да није српско (наравно у смислу саме народности) – јест или незналица, или непријатељ слоге између Славјанах од велике гране илирске.“

„Надаље мисли г. изјаснитељ, да „Коло“ није српски танац за то, што су га Хрвати, а не Срби у Беч донели и расплодили. Ала лепе досљедности! таково није кадар ни исти Хегел извести.“

„Ако су Хрвати „Коло“ у Беч донели и расплодили, то су доиста хвале вредни, што су настојали, да наш народни танац у великом свиету циену добије; али и отоле се никако не да извести она посљедица, да за то није српски што је илирски.“

„Та н. пр. сав свиет зна и призније, да смо ми књижевност илирску подигли; ну, нама још нити издалека није наум пало икада тврдити, да то није српски већ илирски језик; паче поносимо се и хвалимо Богу великому, што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо„.

Питам Вас озбиљно све Хрвате, можете ли са основом тврдити, после овако јасне и искрене изјаве творца Вашег књижевног препорођаја Гаја: да Ваш књижевни језик није српски, и да га Ви нисте од нас Србаља усвојили? На ово питање не ћемо ми да одговарамо, јер је на њега одговорио сам Гај.

Истина, у почетку Вашег хрватског књижевног препорођаја, гдекоји су ваши писци, почели да пишу по дубровачким класицима, ну, против њих се подигао сам Станко Враз, као што се види из ових речи његових у писму, писатом Ивану Мажуранићу 1836. 15. грудна из Граца:

„Ја цјеним врло Далматинске списатеље, они јесу свикак верстни, најверстнији смием казати између свих старих писатеља Славенских до наших времен, што се тиче хитрости, умности и укуса, ма језик ми се чини одвише по Талијаншчини прикројен. У Далматинцих нема оне живахности православенске, која влада у сербских и осталих илирских (а где су Хрватске народне песме!) народних пјесмах, јербо народне пјесме јесу жива керв пука“ (Фран Марковић, у „Спомен књиги Матице Хрватске.“ Загреб 1892. стр 108.).

А у писму Ербену, рече Враз:

„Бојим се, да ће уплив Дубровчана, још даље и силније нашарати лице књижевности наше, крупним руменилом онога времена, ненаравнога урешавања, за то ће бити од велике користи за здрав развитак литературе наше, ако се уз дубровачке класике издају и народне пјесме, које ће улити у њу здрав, чврст темељ народан, метнути на лице појезије наше румен наравског здравља, и тако уплив Дубровчана спасоносним начином парализирати. (1. с. 13.).

Ово је Враз рекао, кад је „Матица илирска “ 1842. закључила, да издаје дубровачке класике.

„Матица“ је издала 1843. Гундулићевог „Османа“. У повести „Матице хрватске“, рече г. Таде Смичиклас за исто издање ово:

„Издање „Османа“ задржало се ради ријечника, који је радио Иван Мажуранић. Ријечник сам обузимље ситно тискан у двије поле на свакој страни пуних 137 страна. Зар је требало тако обилни риечник? Зар је требало тумачење сваке риечи на језику њемачком и талијанском? То ће данас питати сви они, који заборављају, да су оно били почетци „књижевног живота.“ (1. с. 13.)

„Сви млади људи – рече Таде – почетници најприје почимљу пјевати по начину Чубрановићеву и Гундулићеву. Младеж учи циела пјевања Гундулићева на изуст. Идеја Станка Враза (т. ј. да се хрватски песници више угледе на српске народне песме, но на дубровачке класике) ипак побеђује. Сами дивни допунитељ Гундулићева „Османа“ (Иван Мажуранић) извади из срца народне пјесме свога „Ченгић-Агу“, у кратком часу иза своје радње око „Османа“.

Навешћемо за пример, како је Мажуранић певао у духу српских народних песама, а како је певао у духу дубровачких класика. По првом је певао овако:

„Док дванаест коња не оседла,
„Златним седлом и сребреном уздом
„Узенђиом од Стамбола града
„И подковом од сухога злата“.

А по другом овако:

„Потиштени тви синови
„Господичној његда у власти,
„Изроди су ил’ робови
„Жељни с овцам траву пасти“.

Видели смо, да су се хрватски песници, на брзо оканули певања по дубровачким класицима, пошто су увидели, да „нови Илири“, не разуму дубровачког језика.

Остали пак књижевници и то већином рођени у Хрватској, не знајући сами добро српскога језика, као они, који су рођени у Славонији, нису хтели, а ваљда нису ни могли да пишу онако, као они, који су знали добро српски језик, и као што је писао доста добро и сам Гај, те створе неки посебан језик, (не управо језик, но граматику), ког назову „загребачком школом“, чији је последњи преставник био Адолфо-Вебер-Ткалчевић.

У хрватској књижевности, водила се све доскоро борба, за и око „загребачке школе“. Вебер је у последњем свом чланку „Брус језика или загребачка школа“ у „Виенцу“ 1884. рекао и ово:

„Од њекога је времена, почело неколико хрватских писаца рушити загребачку књижевну школу (њој је дошао главе наш Даничић). Загребачка школа, а то је илирска, имала је задатак, да кајкавце и чакавце, приведе у коло штокаваца, и створи књижевно јединство. Да није забацила силу добрих риечи и фраза и њеке облике, које су очевидно правилнији него они, које су мјесто њих штокавци развили у новије вриеме, премда нису ни они правилнијих старих облика још посве затрли, била би отеготила, ако не осујетила посао уједињавања. Још би требало у књижевно јединство привести Словенце, а тај циљ ће се сигурније постићи загребачком, него ли Даничићевом школом.“ (1. с. 334.).

У главној скупштини „Матице Хрватске“, одржане у Загребу 17. (29.) студенога 1885., Вебер је последњи пут „заговарао загребачку школу.“ У свом говору, рекао је и ово:

„Опажам, да њекоји млађи наши писци, приањају уз начин писања, који се обично зове српски, а ја га именујем и хрватским, што такав језик говоре и Хрвати (!) на истоку. Ако ме сви знаци не варају, раширит ће се тај начин и даље “ (1. с. 335).

Фран Марковић, завршио је животопис Веберов с речма: „пак ако му и јест противна струја Вукова отимала под крај живота побједу, не ће га минути захвална успомена потомства.“ (л. с. 33 .)

Ево, како је прошла и свршила „загребачка школа!“

А сада чујте „Обзораши“, шта је рекао Ваш Антун Мажуранић, какве су муке имали ваши књижевни препородитељи, с дубровачким језиком. Смодек је већ 1832. започео предавати на академији хрватску граматику, и то на латинском језику. 1836. започне на гимназији загребачкој Антун предавати хрватски језик и литературу ђацима из виших разреда на хрватском језику, и о дубровачкој литератури.

Чујте шта је Антун Мажуранић, рекао 1852. за дубровачку литературу, и за почетак вашег књижевног препорођаја:

„Још прије неколико година, скоро нити ко је знао за старију литературу дубровачку, а тко је што и знао, немогаше је разумети. Врло риједки умјели су читати стара хрватска и босанска писма (т. ј. глаголицу и кирилицу), и ови риједки бијаху држани, као њекакви чудни људи и необични. Већина учених Хрвата није ни знала, да су Хрвати, а и они, који су се држали за Хрвате, нису хотјели Хрвата из другог краја признати за Хрвата. Тим није чудо ми што ни најбољи, ни најученији наши људи, нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком (ту је Антун мислио данашњим књижевним српским језиком)“ (1. с. 291.)

„Тешки су били ти први почетци – рече Ваш Таде Смичиклас, у реченој књизи, у опису живота Антуновог. Старац би Антун проплакао, кад је о том стајао приповиједати. Саставити један број политичких новина, то је била велика мука. Њима је тешко о политичким стварима другачије разговарати, него њемачки; мањкали су им хрватски изрази за најобичније политичке појмове. Младим људима помаже збачени професор Људевит Јелачић, који их упућује, како ће учинити извадке из знамените у оно доба „Augsburger Allgemeine Zeitung“ (1. с. 290.).

Па кад су ваши књижевни препородитељи имали оваке муке, ил што би рекао стари „пророк“ „петљаније“ с дубровачким језиком; питамо Вас, није ли то мало више слободна тврдња, кад рекосте: хрватски књижевници кајкавци, оставивши кајкавштину, усвојише за свој књижевни језик, дубровачки језик, т. ј. језик хрватски, којим је писао Гундулић и Палмотић?

Рекосмо, да су у почетку хрватског књижевног препорођаја, неки песници почели да певају у Гајевој „Даници“ онако, како су певали дубровачки класици, т. ј. не баш онако, ал су их подражавали. Ну, и ти су набрзо престали певати по њима. Они пак књижевници, који су писали у прози, ти су писали чисто српски, како су и колико су знали.

Да л се Гундулићев и Палмотићев језик може назвати хрватским језиком; о томе не ћемо овом приликом да говоримо. Доста да Вам наспоменемо то, да њихов језик не разуму ни Срби, ни Хрвати. Као што је Мажуранић, морао своме речнику уз „Османа „, да тумачи скоро сваку реч; тако исто морао је и наш Јован Бошковић, да тумачи многу и многу реч из „Османа“. Сам пак Ваш Јагић, у својој „Хисторији књижевности народа Хрватскога и Србскога“, рекао је на стр. 145-6. ово:

„То и јест, мислим главни разлог, за што је република дубровачка свагда одјелито помињала људе и језик „српски“, од људи и језика дубровачкога, који су обично звали „словинским“, ређе ,,хрватским“ језиком“.

Рекосмо одмах на почетку овога одељка, да ми кајкавце и чакавце сматрамо више за хрвато-словенце – крањце, него за праве Хрвате. Да нам не би рекли, да смо ми то онако од ока рекли, ево чујте, за што смо ми то рекли.

Кад се оно у седници хрв. славонског сабора 3. (15.) Јуна 1861. велики жупан Иван Кукуљевић, бранио од тврдње патријарха Јосифа Рајачића, да је он у сабору рекао, да у војеној Крајини живи сам хрватски народ, тад је у свом говору рекао и ово:

„Језик онај, што га наш народ хрватски испод Окића, око Самобора, у Загорју и Туровом-пољу говори, (а то је кајкавски), није по законих језикословља чисти хрватски, премда се сада тако зове, него је помјешано нарјечје хрватско-словенско, или ако хоћемо хрватско-крањско, те управ именом словенским називао га је сам наш народ још у 16. и 17. виеку.“

Ваш је књижевни препородитељ Вјекослав Бабукић, у својој „Илирској Словници“ 1836., којом су као што рече Ваш Иван Филиповић у својој „Краткој повјести књижевности хрватске и српске“: „доведени облици народнога књижевнога језика, како је Вук учио, у склад са осталими словенскими нарјечији, а на томе основу развијао се је сав потлашњи рад око самог језика“, – рекао ово:

„Сваки народ, поноси се својим језиком, и држи матерински језик за најмилији, најслађи и најјачи, а то с тога, што му је од малинах привикнуо и тако рекућ из његова човечја устројства наравно проистекао, те с тога му допире до срца. И благо свакому народу, кој се поноси својим материнским језиком; јер тај ће живјети на вјеке и његовој слави неће бити конца.“ (1. с. 2.).

Молићемо дакле „Обзораши“, реците нам, који је матерњи језик оних 600.000, а можда и више кајкаваца и чакаваца у Хрватској? Да ли је оно којим говоре, или оно којим му ви данас у „Обзору“ причате о „хрватском државном праву“, о „хрватском уставу“? Нама је Србима онај, и којим говори Србин у кући, и којим му наши књижевници причају о српским краљевима и царевима, српским велимо, а не српско-турским, као што ви Хрватима причате о хрватско-угарским.

Ви сте Хрвати свом жестином 1863. ударили на нашег Вука, што је у свом „Ковчежићу“ рекао: „Срби сви и свуда „. Шта је у „Позору“, одговорено Вуку, кад је он дао очитовање своје, да је њега Мишкатовић рђаво разумео, јер он – рече – није у „Ковчежићу“ рекао: да су свуда све сами Срби, већ је он ставио за натпис чланку поменуту изреку, и да је њом хтео показати, да ће у њему бити говора „о Србима свима, макар гдје становали“, и да је он у истом чланку казао: „да су Срби само они, који говоре српским језиком, без разлике вјерозакона и мјеста становања, а за Чакавце и Кекавце нијесам казао да су Срби“, изволите завирити у 71. број „Позора“ за 1863.

Вук ако је и рекао: „Срби сви и свуда „, истину је рекао; јер Срби немају два-три језика, као што имају данашњи и прави и назови Хрвати.

Прочитајте н. пр. ма ком Србину ове речи: „Објављујем моме драгоме народу, да на неко време полазим на пут изван отаџбине“, па живео он у Србији, Босни, Херцеговини, Аустро-Угарско-Троједници, и био он закона источно-православнога, римокатоличкога или мухамеданскога, он ће их разумети.

Прочитајте пак н. пр. ком Хрвату „кајкавцу“ или „чакавцу“ ове речи: „Мита је са својом судбином задовољан, само му је тешко, да се не може опростити с братом“, он их не ће разумети.

А прочитајте ком Славонцу, Бошњаку, Херцеговцу, или ма коме ко није „кајкавац“ или „чакавац“, ове речи:

„Она се анда предаје најжестокешем хахаром; али ови, поклам кам би гингави Бландине живот цел дан разлучнем начином били мерцварили „;

или ове:

„Стара хорватска вели: „Мед коси тебе видећи, за коса те бум штимал – а че мед шкворци пискал буш, верувал бум да си шкворец“;

или ове:

„До впељанога в Хорватску земљу лето 1607. так названога товаруштва језушевога би могло рећи се, да Хорватов велика стран или правеми славенскеми словами, које Русом и Србљем грчке циркве ву обичају, и које к грчкем много сподобне су; или пак да словами так названеми ћирулицами од св. Цирилуша, как поведа се, измишленими, тер Далматинцем и Бошњаком католиком глаголитам навадеми книге негда своје и писма зписивали јесу; и да анда јежуити, којем всачко домовне младости в навуках настављање и в држањих впитомљење било је зручено, први почели су, на место слов материнскому језику привлагодјенех, странске латинске понајвише впотребувати и обчински впељивати с тога море бити зрока, да, как оваквех редов котригом било је обично, римокатолике од оне грчке циркве и ву том одликује, тер и на тај начин би велики и своју проти правоверју осведочили горушност“

(о овом причању Франа Коритића, жупника у Ивањској, да се код Хрвата латиница удомила тек 1607. после доласка језуита, проговорићемо коју на свом месту), он их не ће разумети. Не ће их пак Србин ма које вере, или рецимо по данашњем Вашем називу Хрват штокавац, с тога разумети, што језик „кајкаваца“и„чакаваца“, није српски језик, већ хрватско-словеначки, ил хрватско-крањски.

Рекло се не једном, и данас се говори, и од српске и од хрватске стране, да су Срби и Хрвати по језику један народ. И ми то велимо, ал само за старе католике из Далмације и Босне, који су свој језик називали словинским, и за оне данашње католике, којима је језик матерински српски језик, као н. пр. Шокце у Славонији, које ви данас бројите у Хрвате. Ти јесу по језику с нама Србима један народ, а данашњи „чакавци“, а особито „кајкавци“ пословенчени Хрвати, које ми држимо за праве Хрвате, нису с нама један народ по језику. Са свим је други језик њихов, а други наш српски.

Да су чак и сами Хрвати из загребачке жупаније, сматрали свој хрватски језик, за различит од српског, или, као што га они назваше, славонског, види се и из тога, што је у главној скупштини жупаније сремске од 25. Августа 1845. прочитано писмо загребачке жупаније:

„Којим своју репрезентацију за укинуће новог илирског и уведење старог хорватског правописа, за тим за раздвојење основане катедре хорватско-славонског језика и књижевности, у катедру једну хорватску, а другу славонску саопштавају и за потпомагање моли.“

Ви сте Хрвати, први почели говорити: „да су Срби и Хрвати два имена једнога народа.“ То сте почели говорити, из политичних разлога, и тек тада кад сте видели, да Срби не ће ни у „Илире“, ни у „Југословене“, већ да хоће да остану Срби.

Лепо вам је наш покојни Даничић за ту нову мисао и тврдњу одговорио:

„Не гледајућ може ли та мисао (т. ј. да су имена Србин и Хрват, два имена једнога народа) бити истинита или не, ја мислим да у њој, самој нема ништа, што би морало бити врло немило Србима, јер, како ја разумијем, требало би по њој да Срби за себе говоре, да су Срби и Хрвати, а Хрвати опет за себе да говоре, да су и Хрвати и Срби; па кад би се и једнима и другима досадило носити два имена, онда би дошло да се изабере једно, а које би више заслуживало, да се изабере и по томе, које би било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Ево Вам Хрвати правог узрока, за што је Даничић назвао српски језик, српским или хрватским).

„Али се у „Књижевнику И. књ. 1864.“ – рече даље Даничић – не разумије та мисао тако; и што се ни у њему не разумије, тако, него се она мисао стеже, те се хоће радо, да се Срби називају ако не само Хрватима, а оно барем Србима и Хрватима, а не ће никако да се Хрвати називају и Хрватима и Србима, премда је у њих настала она мисао те би они требало још први да је изврше, то је што мислим, да мора Србину бити врло немило.“

У „Гласнику“ књ. 9. српског ученог друштва у Београду, написао је Даничић, подужи чланак. с насловом: „Разлике између језика србскога и хрватскога“.

Даничић је овако започео свој чланак:

„Колико је име хрватско чувено у свету, сам је хрватски народ непознат. У истој књижевности, која се највише зове хрватска, распра је, које су Хрвати. Како се народи најјаче разликују између себе језицима, којим говоре, могло би се за Хрвате најпоузданије знати које су, кад би им се сазнао језик. Језик њихов рад сам показати у овом чланку, и то из књига, у којима се изреком каже, да су писане хрватским језиком, или ако се у којој то не каже, а оно је у њој језик са свим онаки, какав је у онима, у којима се то каже. А да ће то доиста бити језик хрватски, може се мислити и по томе, што би био без имена и он и народ који њим говори, кад се не би тако звали, и што би онда, име хрватско било без народа, који би се њим звао, јер сваки други народ и језик, који би ко хтео њим звати се, има друго име.“

Питамо вас „Обзораши“, кад ви велите да су Хрвати 1836. узели за књижеван језик, дубровачки хрватски језик, дал Ви данас пишете по дубровачком писању?

У осталом, не треба да смећете с ума, да је друго стари дубровачки језик, а друго је хрватски, (кајкавачки и чакавачки) којим говоре и пишу данашњи прави Хрвати у Хрватској.

Већина дубровачких писаца, називала је свој језик – као што је рекао и г. Јагић: – „словинским језиком“ а тек по гдекоји од њих, називао га је „хрватским“. Знамо осим тога, да су још и касније пјесници дубровачки, у Босни и Херцеговини тражили чистији и правилнији говор нашега језика, него ли бјеше њихов домаћи дубровачки.“

Лепо је о „словинском и харватском језику“ одговорио наш покојни др. Јован Суботић, у 88. књ. „Српског Летописа“ данашњем Вашем пророку Анти, који је, као што рекосмо још 1852. почео писати да нема Србаља, на стр. 153.-4. ово:

ИX. Г. Старчевић, како гдје види име хрватски, таки виче нема Србаља!“.

„Дакле: Ако Истријанац католик, рекне да пише хрватски, е то је прави Хрват; а Дубровчанин, или други горњи Далматинац рекне, да пише хрватски, е то је овејани Хрват, и не може бити Србин. Ово је врло рђав силогизам, будући да му је основ шупаљ.

Ни један Србин који је католиком постао, или се католиком родио, неће да каже да је Србин, да пише српски, да говори српски, а то за зато, јер је са именом Србин источна црква скопчана, а католику казати да је Србин чини се, да би толико значило као да каже, да је источне цркве. Како ће дакле да каже? Онако како му се најближи други Словени зову: хрватски, – а гдје нема других Словена – шокачки, буњевачки, словински. Ако дакле Истријанац и Дубровчанин каже, да пише хрватски, није сљедство, да није Србин, или да је Хрват; ком народу шта принадлежи, то се мора са друге стране видјети.“

„Овдје морамо г. Старчевића запитати: ако су Дубровчани Хрвати, онда, кад веле да пишу хрватски, – и шта су онда, кад кажу да пишу словински? Очевидно је, дакле, да се по томе, што ко каже да пише хрватски, не може закључити да је Хрват“.

„Г. Старчевић позива нас, да се чудимо, јер писац Папалићеве кронике, вели да пише хрватским језиком. Ми се заиста морамо чудити, али г. Старчевићу, и то због тога, што он на ту кронику толико цене меће. По истој кроници, не само, да је она писана језиком хрватским, него је и св. Кирил свето писмо на хрватски превео, и свету литургију хрватски уредио! Њему је дакле језик св. Кирила у св. писму онај исти, који је у његовој кроници, будући да му је и један и други хрватски, а два хрватска језика не могу бити! У колико је дакле језик св. Кирила у св. писму хрватски, у толико је и онај у кроници му хрватски.“

„А шта ће рећи г Старчевић, кад му кажемо, да најстарији списатељи провинцијалне Хрватске, као Пергошић 1574, Врамец 1578., издатељ евангелија 1651. и други, свој језик, којим пишу не зову хрватским, него словинским?“

Какав је био 1852. данашњи Ваш пророк Анте, таки сте и Ви данас „Обзораши“. Да бисте доказали, да су Далматинци писали хрватским језиком, ви се кад немогосте на саме Дубровчане позвати, позвасте на Фра Ловру Љубушког Шишатовића, сина пл. турчина рођ. 1672. у Љубушком у Херцеговини.

А како сте држали, да ће Србима бити недовољан доказ, ако се само позовете на Хасана; то сте се подједно позвали и на Словенца Трубера који 1560. у посвети свога превода: „виндшикога тестамента“ пише:

,,Да су га њеки њемачки учењаци потакли, да настави превађање светих књига, јер да их је већ и њеки Стјепан Конзул, Истранин зачео превађати из виндишкога језика на „харватски „, који језик разуме Далматинци, Бошњаци, Серви, па народи све до Цариграда.“

Када је Словенац Трубер, био тако велики зналац етнографије, да је Хрвате нашао и у Србији и у Бугарској, и језикословац, да је држао, да „харватски“ разуму не само Бошњаци, већ и Срби у Србији и сви остали народи до Цариграда; онда се из тога може видети, како је поуздан и јак доказ за „харватски језик“, позивање на једног Примуша Трубера!

Да видите „Обзораши“, а и наш српски свет, какав је био језик Труберов, навешћемо нешто из његовог превода св. писма, који је превод он штампао и глаголицом и кирилицом (цирилическими слови).

Он је овако преводио: „ (…) „

Је л ово језик којим говоре кајкавци у Хрватској, који себе изодавно зову Хрватима, и које тим именом и наш народ изодавно зове, и само њих је држао и држи за Хрвате? Одговорите нам!

Онај језик, којим је штампао Трубер свој превод св. писма, назвао је Фра Матија Дивковић, који је 1565. кирилицом штампао у Млецима „Наук Карстиански“, „језик Словински“, а слова кирилска „слови Сарпскиеми.“ А кад сам Дивковић, Петар Канизија 1583, и други из тог доба, назваше свој језик „словинским“ онда су заиста они у томе већи аукторитети, од једног Словенца Трубера!

Навели смо неколико примера, какав је језик био и какав је данас кајкаваца и чакаваца похрваћених Словенаца и Крањаца, а овде ћемо да наведемо неколико примера, какав је био „словински“, ког су називали гдекоји „хрватским“ језиком.

Навешћемо баш нешто из Папалићеве кронике, за коју рече, да ју је написао „хрвацким језиком.“

„И тако свети муж Констанц (Константин св. Кирил) нареди попове и књигу харвацку, и изтумачи из гарчкога харвацку књигу, и харвацка изтумачи јеванђелија, и све пиштуле цриквене, и тако старога, како новога закона, и учини књиге с папиним допушћењем, и нареди мису, и утварди земљу и виру Исукарстову, и аазе прошћење и обрати к Риму пут свој, који му под послух свети заповедан бише, и греднуће, наврати се краљевство светога пука.

Фра Рафаел Леваковић, овако је писао „словински“:

„Кој наук, премда је кратак, уфам се, да ће користан бити не само за оне, који жуде латински језик научити, него јоште за дјецу из Далмације, која уче дијачки језик граматиком за Латине писаном, јере дјеца најприе науче материн језик, т. ј. словински“ (чујете ли, како назва Леваковић, језик, којим се у Далмацији говорило!)

Је ли ово „хрватски“ језик? Ако јесте, онда какав је ово: ,Ја нечу на вного престимавати оно, кај бетеги, доба и час шкодују, љепота прехађа, истина остаје. Ја зевсема никај не марим за малеке, покех доб ја вјерујем ву Јежуша Кристуша?“

Класици пак дубровачки овако су певали:

„Проз мостове, ки се дижу
„Занесене у заходе,
„И у долине свак час нижу
„По стрм’ и уск1 путу сходе.“
„Зато, младци ви љувени
„Дите милости драге ваше
„Немојте имати у нециени
„Те љепости миле наше.
„Све створење по нарави,
„Ча му ј’ љубко, тим се слави,
„А Приморје Задре тобом,
„Зач си славан ти сам собом,
„Од мудрости брез дна рико,
„Задре граде, наша дико.“

Не ће бити с горег, да прочитате „Обзораши“, у Вашег Шиме Љубића „Огледалу“ И. стр. 60. и 70. где је говорио „о најстаријим списатељима дубровачким и которским, родом српским, или барем одгојеним под упливом српскога нарјечја, како н. пр. Шишко Минчетић, Ђорђе Дражић и дп.“

Кад је оно 1852. у 76. бр. „Народних новина“, неколико хрватских књижевника, позвало све југословенске књижевнике, да се од народних наречја изабере једно за књижевни језик, и да би „најправије и најбоље било, да јужно наречје буде књижевно“, тада је Јован Стејић в. 44. бр. „Српских новина“ за 1852. одговорио им и замерио, што су неискрени хрватски књижевници, и што се стиде – снебивају, те уместо да рекоше: „српски језик“, они рекоше, „о нашој књижевности“, „о књижевности источно-западнога вјерозакона“, „о јужном наречју“.

А за разлог, да треба, јужно наречје“ узети за књижеван језик и за то, „што је сва стара дубровачка књижевност у њему писана“, одговорио је Стејић ово:

„Ако наше српске народне песме не могу у овоме притегнути, дубровачка књижевност не ће моћи ни толико. Дубровачка књижевност није, право рећи, народна, него мјестна, дубровачка, једва, ако више хоћеш областна, за Дубровник и за његову околину стварана; „југословенство“, као што га ми узимамо, свагда је било ван његова домашаја, незнани свјет. Та мала тачка на југу, не ће и не може к себи привући и освојити цјело нашинство, особито наше српство, за које она, по књижевности, нигда није имала битности.“ (Наш је народ у песмама за Дубровчане рекао: „Латини су старе варалице.“)

Из свега реченога, јасно се види, да је језик „словински“ и „харватски“, којим су писали у XVI. веку Антун Далматин, Стипан Истријанин, Трубер, Матија Дивковић, Петар Канизија и остали, мање више српски језик помешан са старословенским, а никако хрватски.

„У Далмацији – као што рече Вук у „Ковчежићу“ – нема данас „чакаваца“ на сухој земљи, али их има у Хрватској, како се пређе Велебит, у западној Мађарској и у Аустрији готово до Беча. Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали, они су се посрбили задржавши само и на онијем мјестима, гдје је у старо словенском е.“

Немачки путник, Г. Кол, издао је 1851. опис свога путовања у Истрију, Далмацију и Црну гору, у ком је и ово рекао:

„О хрватским славенима мисле, да су се они најпре у Далмацији настанили, и можда једно време целу земљу држали. Цела северна Далмација до Крке, чинила је дуже време главни део Хрватске краљевине, и хрватски краљеви, имали су баш ту своју столицу у Београду (данашња Zara vecchia). А и све скоро острве далматинске, населили су Хрвати. На југу могли су Срби ту тамо из одавно седети. Ну, кад је хрватска сила и цвет Мађарима подлегао, а још више, кад су се Србљи с Турцима подударили, стану се српски бегунци све то више у приморје насељавати, и тако буду осим јужних крајева, који су већ од старине к Србији припадали, и северни хрватски све више и више тако рећи посрбљени. Хрватско је племе у Далмацији све више уступало, а српско овлада у читавој Далмацији, поименце пак у средњој и јужној. Особито су пак, Бокељи, Дубровчани и дубровачки острвљани, становници око Неретве и Цетиње, такозвани Морлаци и ускоци, чисти Срби; а Морлаци на северу од Крке, имају се сматрати као смеса од Србаља и Хрвата, али са више српства; становници око Зрмање и Велебита као прилично чисти Хрвати сматрати, а на острвима се сачувало чисто хрватско племе“ {„Српски Летопис“ књ. 85. стр. 8-10.).

Какав је народ био у околини Дубровника, и какав се насељавао у сам Дубровник, може се видети из записа, који се налази у сакристији Стонске францишканске цркве, писатог 1394. год., ког је данашњи високопреосвећени митрополит дабро-босански Георгије Николајевић обелоданио у српском преводу у 17. бр. „Српског народног листа“ за 1839. годину.

Исти запис гласи:

„Пре него је она земља (Рат, Стон и др.) дошла до руку господе Дубровачке, стајала је подложна Шизматицима и Патаренима триста може бити година; нит је ту и спомена било о католичкој вери, паче ту су калуђери и свештеници (православни), живили. А после пак по божијој наредби, кад су речена господа онај Рат под извесним данком предузели, давајући краљу Рашком (српском), или бану Босанском сваке године 1000 перпера; сувише пак желећи они Рат уздржати, и од силе Шизматика (православних) и Јеретика учувати, начине две прејаке тврдиње, и повуку велики зид с кулама од једне тврдиње до друге дуж читаве миље, за које зграде и друге потребе потроше око 20000 дуката из општинске касе; обећају ту и калуђере и речене свештенике држати, али ако ћеду се као Католици владати; веру Римску ту насаде, фратре наместе, и место им сазидају. Који фратри, содејствујући милости божјој, онај народ обрате и покрсте и до данас обраћају оне, који се досељавају из земаља Шизматика у овај предел и т. д.“

После тога записа, рекао је г Николајевић и ово:

„Кад су Турци у Србију, после тога и у Босну и у Херцеговину продрли, многе су се тада породице српске из тих земаља, у Дубровник насељавале, и како нису имали у Дубровнику свога свештеника, то су и саме у римски закон прешле.“

А не ће бити сгорег, да прочитате „Обзораши“, шта је рекао професор Решетар, зет Јагићев, у Јагићевом „Архив-у, у чланку: „Die Ragusanischen Urkunden des XIII-XV. Jahrhunderts“ и приказ тог чланка у „Делу“ др. Ђорђа С. Ђорђевића, па ћете и сами морати доћи до уверења, до ког и они дођоше, а наиме да је Дубровник по свом постанку латински муниципије био, али се пословенио. А пошто се тај преображај извршио под утицајем српскога племена, то се може казати да се посрбио.

Па кад све ово стоји, питамо Вас „Обзораши“, где је колевка српском језику, да ли у Херцеговини, Босни или посрбљеном Дубровнику? Ви одговорите, како хоћете, ми одговарамо, да је у Херцеговини и Босни.

Ево одговора, од куд се у Дубровнику и Далмацији у XВИ. и XВИИ. веку, онако српски писало.

Ви данашњи Хрвати, као што рекосмо тврдите и пишете, да ко живи у Хрватској, Славонији и Далмацији, да не може ништа друго бити, до ли Хрват, и замерате нама Србима, што се ми тобоже због православне вере држимо за Србе и што и римокатолике и мухамеданце, чији је матењи језик, српски, називамо Србима.

Ви данас у Хрватској, Славонији и Далмацији, видите саме Хрвате. А молићемо, кад већ не видите у њима Србе, а где су „Славонци“? Где је „славонски народ и славонски језик?“

Ви сте изгледа нам заборавили, на време кад је нестало „славонског народа и славонског језика.“ Па кад смо већ предузели, да Вас подсетимо на оно, што сте заборавили, држимо да ћете нам бити захвални, што ћемо Вас и томе научити.

Дакле чујте, докле се налази траг „славонском народу и језику.“

Да не наводимо ту ваздан наводе Ваших политичара и првака до 1860., ми ћемо навести овамо од 1860. само неколико примера.

Дакле, чујте. Искупљена у Загребу 1860. банска конференција, упутила је из своје седнице, одржане 28. (16.) студенога, на Њег. Величанство преставку, коју је саставио Иван Мажуранић, потоњи бан, и у њој се налазе ове речи: „Да се језик народни хрватско-славонски, каконо већ патентом од 7. травња 1850. признано бјеше, уведе у све јавне послове.“

Ако не знате, знајте, да је тој конференцији присуствовао Штросмајер, Кукуљевић, Вукотиновић, Мажуранић идр. У 3. седници од 10. просинца 1860., прочитано је царско ручно писмо од 5. просинца, у ком се налази и ово: „наређујем хрватско-славонски језик.“

У 4. седници од 17. сијечња 1861., под бр. 4. налази се: „И Кукуљевић прочита проглас на народ хрватско-славонски.“

У истом прогласу, на четир места вели се: „Хрвати и Славонци!“

Кукуљевић, упутио је 31. просинца 1860. „Одговор на отворено писмо пресветлога г. кнеза Меда Пучића из Дубровника“ у ком је рекао: „ …од кад смо ми Хрвати и Славонци …“

У чланку „Српска војводина“ у 56. бр. „Позора“ за 1863. рекло се: „ – ми Хрвати и Славонци – Или зар су Хрвати и Славонци тако нетолерантни, да се морају Срби бојати, да ће латиница истиснути кирилицу?“

Да нас не мрзи тражити, нашли би се још и из доцнијег доба више признања „хрватско-славонског народа и језика“.

Ну, из реченог види се, да је Ваше хрватство у Славонији „новог датума“. Прост свет или „пук“ у Славонији и дан данас каже да је Славонац, а свој језик назива „славонским“, „нашким“, ал мало ће ко рећи да је Хрват, и да говори хрватски. Да то каже и призна, за то се данас старају Ваши попови и учитељи.

До пре је Славонац с потсмехом звао Хрвате „ерама“, а и данас се то може чути. У „Спомен књиги Матице Хрватске“, у опису живота Матије Месића, рекао је ваш Таде Смичиклас и ово:

„Родио се М. Месић у Броду од сиромашних родитеља. Отац му је био пореклом Хрват из Лике, чиме се старац знао радо поносити. Скромна његова жена, рођена Брођанка, као да се стидила, што је пошла за Личанина, које тек љута невоља гони у Славонију; знала би му приговарати: нека барем то пред дјецом не говори!“

Кад су хрватски политичари и књижевници, увидели, да Срби не ће да приме, ни назив „илирски“ ни „нашки „, ни „славонски „, за свој језик, а они опет нису хтели да назову свој језик, „српским језиком“, а видећи да са својим не могу оно постићи, што су желели, назваше свој језик „југословенским“, мислећи да ће на тај назив Срби пристати.

Тако је у чл. LVIII, 1861. сабор хрватско-славонски закључио § 1.:

„Језик југословенски троједне краљевине, изјављује се овим за савколики обсег троједне краљевине, за једино и искључиво службени језик у свих струках јавнога живота.“ а у § 5. „Свакому је просто служити се у свих списах латинским или кирилским писмом.“

Кад увидеше да Срби не ће ни тај назив за свој језик да усвоје, а они онда – као што рекосмо – ударише у тврдњу, да је хрватски и српски народ по језику један народ, те да је свеједно, рекло се српски или хрватски, и из почетка почеше писати и говорити „хрватско-српски“ или „хрватски или српски језик“, а од дужег времена оставише се и тога назива, те сад говоре и пишу, да у Троједници живи сам Хрват, и да по томе у њој нема другог до ли хрватског језика.

Што се у томе толико Хрвати осмелили, допринело је доста и то, што је и Даничић доцније употребљавао назив „српски или хрватски језик“. Истина он је то чинио с тога, што је тврдо веровао, да кад се досади једнима и другима употребљавати два имена, и дође до избора за једно име, а „које би – као што рече при оцени „Књижевника“ за 1864. – било изабрано, о том мислим да Србин нема ни најмање узрока сумњати.“ (Разумете ли „Обзораши“, шта је Даничић, овим хтео казати!).

Да је пак Даничић веровао у то, и за што је он држао српски, а за што хрватски језик, може се најбоље видети из његовог писма, писатог на неколико дана пред своју смрт 4. октобра, а умр’о је 5. Новембра 1882., своме пријатељу г. Милану Ђ. Мишћевићу. У истом писму рече Даничић и ово:

„Молио бих те да препоручиш цврсто (у Србији многи говоре цврсто м. чврсто, друство м. друштво, те се Даничић тима хтео мало нашалити) људима и деци око „Видела“, да ни једне ријечи не узимају из овдашњих новина (т. ј. хрватских у Загребу) и рјечника, јер узимајући признају и засведочавају да су их овдје претекли, а није тако; јер је овдје мртвило, а ту је живот. У мртвилу будући, не могу ни радити тако, да би се том радњом створило што за језик из онога, што у језику има, јер у мртвилу не знају за то; и у њихову мртвилу обамире и оно, што је у језику, јер се не миче, не употребљава. Него како раде? Обамрли, пружају руке око себе, па што им са стране дође, преводе ропски, не знајући (у мртвилу), да може бити друкчије. А ту, где је живот, тим више се треба чувати, да се не увлачи мртвило, јер може бити само немарношћу рђавих писаца. У животу језик и ријечи му развијају се, примајући мало по мало у своје значење нове идеје, пуштају из себе огранке; међу њима из истих жилица постају и нове ријечи. Те жилице по ријечима, које су идејом налик на ону, која би нова требала, треба тражити, а не газити.“

Ево, какво је мњење имао Даничић о вашој данашњој „загребачкој школи!“

А да тако исто мњење има о њој и Ваш г. Јагић упитајте се у Бечу, код његових ђака, па ћете од њих чути, да он данашњи Ваш књижевни језик, никада не назива хрватским, већ српским језиком.

Као што је Ваше католичко свештенство криво, што је 1102. год. хрватски народ, признао господство угарско, једино с тога, што су и Угри били вере католичке, тако исто њему имате и имамо захвалити, што у Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини, постоји код римокатоличког „пука“, икавско наречје.

Кад већ није могло успети у томе, да „католички пук“, друкчије говори од православних, почем су и једни и други Срби били, само што су две вере веровали; они смишљаше на то, да ма какву разлику у томе створе, те се задовољише и у томе, да њихов „пук“ у место: је, ије, говори: и. Н. пр. у месго вјера, вијера, вера, да говори вира.

Само нека је разлика, па ма била за „нокат „!

Ваш је Гај, као што рекосмо, јавно признао, да су Срби сачували народне обичаје, а то је рекао с тога, што је добро знао, да су их код Срба католика, свештеници и фратри њихови укинули. То је јавно признао и Ваш Ј. Фр. Јукић (Славољуб Бошњак) у свом: „Земљопису и повиестници Босне,“ Загреб 1851., где је на стр. 19. рекао: „Народни обичаји код керстјанах (т. ј. католичких Бошњака) готово су изтребљени, јер свећеници держећи их за празноверје (!), укинули су их и искоренили су их, само гдјекоји остали су.“

Српски пак народ и свештеници, нису сматрали своје народне обичаје за празноверје, као што се за њих у самим „Südslavische Zeitung“ што су излазиле у Загребу 1851. рече: „Наука Христова проникнула је живот народа српског свестрано, за то се црте побожности код њега примећују скоро при сваком народном обичају или светковини, скоро при сваком, макар и свагдашњем занимању и обичном разговору. И то сачињава ону крепку стену, о коју се разбијају свеколике хитрости западне цркве.„

У Земуну 10. Фебруара 1895.

Д. Руварац,

ДИМИТРИЈЕ РУВАРАЦ (1842-1931)

Димитрије Руварац, млађи брат архимандрита Илариона (1832-1905) и Косте Руварца (1837-1864), био је дуго година свештеник, а потом библиотекар у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима. Објавио је мноштво разноврсних радова посебно из области историје српског народа, међу њима и једну књигу о Јовану Рајићу. Као и други грађански историчари, а поготово они који нису подупирали владајућу идеју југословенства, био је у југословенском периоду посве маргинализован.

Књига Ево, шта сте нам криви! представља збир Руварчевих чланака објављених у Новом времену током 1894, који су, накнадно прерађени и дотерани за књигу. Чланци су, у ствари, полемички одговор на писање загребачког Обзора о српско-хрватским односима, поготово на чланак Што смо вам криви? (219. бр. 1884) у којем се изричито тражи од новосадске Заставе да на то питање одговори. Руварац је у шест поглавља одговарао на оптужбе. Поглавље које се овде доноси тиче се превасходно језика, мада се о језику говори на више места и у другим деловима књиге.

Ставови које је заступао Димитрије Руварац о језичком и етничком разграничењу Срба и Хрвата нису нови. Пре њега заступали су их и водећи слависти 19. века, истакнути српски филолози, а поготово Вук Караџић. То су ставови:

да су Срби сви који говоре српским језиком као матерњим без обзира на веру и

да се српски и хрватски језик, иако су блиски, ипак разликују,

да је српски језик штокавски, а хрватски – кајкавски и чакавски.

Посебна вредност Руварчевог полемичког рада у томе је што он о проблемима говори конкретно; његов текст је пун навода, примера и илустрација. Он на примерима показује како изгледају штокавски, како кајкавски и чакавски говори. Отуда делује убедљиво његов став да штокавци не могу разумети кајкавце јер се ради се о различитим језицима. Овим његовим наводима убедљиво је показано да се ради о два језика.

Руварац је, такође, показао неодрживост тезе да Хрвати имају „два-три језика“ (тј. кајкавски, чакавски, штокавски), а Срби један (штокавски) или ниједан, како је тврдио Анте Старчевић. Ако су Срби и Хрвати посебни народи, онда сваки од та два народа мора имати и свој језик, тј. Срби српски, а Хрвати хрватски, као што је то случај и са другим народима. Чињеница да има примера да се српски, тј. штокавски, назива и хрватским језиком, или некако другачије (рецимо словинским, дубровачким или илириским језиком) за Руварца не представља нерешив проблем. Као што је и Шафарик пре њега (Види Увод у „Српске пабирке“ у овој књизи) сматрао, истим поводом, да треба разликовати језик као објект од његовог назива, тако и Руварац сматра да треба разликовати оно што српски језик по себи јесте, од назива који су му у разним приликама и са разним интенцијама давани. Ако практично ни за кога више не важи став да је штокавски словински или илирски језик, зашто би важио став да је то и хрватски језик? Српско име том језику припада по истом принципу по коме и други језици имају своја национална имена.

Руварац се доследно односио и према тези о Србима трију вера. У томе је био човек свог времена. То се може видети и из обимног навода из текста под насловом Шта смо ми, шта ћемо бити, како ћемо се звати? који је преузео из Српског народног листа Теодора Павловића (24, 25. и 26. бр. за 1839) и објавио на стр. 20. и 21. своје књиге. Преузети текст потписан је са „П.А.П.“ што Руварац дешифрује као „Поп Аркадије Петровић“. Најинтересантнији део преузетог текста гласи:

Хрвати су Хрвати, а Срби су Срби, и само су утолико једно, уколико су Славени, као и сва друга славенска колена, која нигда ником није до сад није пало на ум, једно с другим замршивати, и оно, што није једно, силом у једно сузбијати. А Срби су после једни восточне, а други западне цркве, а трећи пак мухамеданске (у Босни). Срби су једни, који се ћириловском азбуком служе, а други који латинском, једни су под аустријским скиптром, други под Турском или под својом владом: али по народности сви су Срби, као што су Немци Немци, били римске или лутеранске или калвинске вере, и у овој које му драго секте, били у Европи или у Америки, у Немачкој или Француској, у Русији, у Турској, у Грчкој, и немачке су књиге немачке, биле готически или латински слови написане. Јер као што је друго питање о вери, и о слови, и различно од онога о народности и језику, тако је са свим опет друго о отечеству, домовини, предјелу из ког је ко, Србијанац, Херцеговац, Црногорац, Бошњак, Дубровчанин, Хорваћанин (ако не и Хорват), Славонац, Сремац, Бачванин, Банаћанин и т. д. то значи: човек из тог предјела, али ког народа.

Два православна свештеника из 19. века, поп Аркадије Петровић и Димитрије Руварац, својим ставовима о томе да Срба има различитих вера сагласна су потпуно са главним српским филолозима, Доситејем и Вуком. Теза о томе да су Срби само православци који говоре заједничким српскохрватским језиком, накнадно је наметнута у 20. веку, а поготово у антирелигиозној држави каква је била Титова Југославија. Та исконструисана и неодржива теза мора се дефинитивно одбацити.

Извор: Говори Трипод