Антика

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна. 

Библија, Свето писмо

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“. 

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Анђелија Станчић-Спајић

Анђелија Станчић – Спајић као медицинска сестра у Великом рату; фото: Радован Сремац

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији

Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

Турда је град у средишњем делу Румуније, у историјској покрајини Трансилванија. Римљани су је освојили заједно са деловима Децебалове Дакије за време Трајана,  између 101. и 106. године и наденули јој име Потаиса (Potaissa). Убрзо је ту изграђен каструм, утврђење за потребе римских легија.

Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки књижевник Франце Прешерн (1800-1849) уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво, што упућује на њену намену. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Загонетна обредна порука из цркве Свете Софије у Цариграду

Загонетни израз сакралног садржаја Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“), који једнако може да се чита и од назад, урезан је на чесми у дворишту цркве Свете Софије у Цариграду. 

Аја Софија – Крстионица

Иако се најчешће везује за имена цариградског архиепископа Светог Григорија Назијанског и византијског цара Лава шестог мудрог, најранији примери израза нађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију. Овај натпис је нађен и на многим другим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама, што указује на његову обредну намену.

Света Софија изграђена је 537. године на месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана I 532. године.

У њој се одвијало крунисање византијских царева све до пада Цариграда 1453. године, када је султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Године 1935. годину дана након доласка на власт Кемала Ататурка, и 482. године након пада Константинопоља, донета је одлука да се Света Софија претвори у музеј.

Израз који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог мудрог (886-912), према наводима хришћанских теолога, упућује на библијски псалам.

Натпис је нађен на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама.

Међутим, најранији примери пронађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију, чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част. Оригинална Хипократова заклетва почињала је речима: „Заклињем се, пред Аполоном лекаром и пред Асклепијем и пред Хигијом и Панацејом и пред свим боговима…“

Порекло имена Асклепије није познато, али се претпоставља да је његов прегрчки назив гласио Аслепије (у грчком непознат гласовни скуп „сл“ аутоматски прелази у „скл“) и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис (Vediovis), односно словенским Видом или Световидом.

Према Аполодору, богиња Атена дала је Асцлепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магично дејство. Уколико би се крв узимала лево од Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.

Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.

Са друге стране, змија се често појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима.

Асклепијева способност да оживи мртве није се свидела многим боговима, а пре свих Зевсу, који га је због тога оборио са муњом на земљу. И бог подземља Хад сматрао је недопустивим да му Асклепије отима душе које су већ постале његово власништво. Изнервиран овим Зевсовим поступком, Аполон му убија миљенике киклопе, а Зевс, да би их повратио, враћа Асклепија на небо, у сазвежђе „Змијоноша“

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

40 археолошких локалитета потопљено због подизања бране на Ђердапу

Подизањем бране на Ђердапу, ради изградње хидроцентрале на Дунаву, потопљени су многобројни веома важни археолошки локалитети, који спадају у убедљиво најстарије у Европи. Тако да је дуги низ година било онемогућено и екстремно отежано свако археолошко истраживање и копање, и били су обавијени велом тајне и заборава.

Археолошка налазишта на Дунав; фото: Виртуелни музеј Дунава

Ево њиховог списка…

Евидентирана културна добра са потопљеним локалитетима:

* Ливадице, (античко утврђење)
* Брњица, (римски преградни каструм)
* Цезава, (римски каструм)
* Цезава, (средњевековна некропола)
* Салдум, (римско и рановизантијско утврђење)
* Зидинац, (касноантички спецулум)
* Козица, (праисторијска насеља)
* Босман, (рановизантијско утврђење)
* Господјин Вир, (античко и средњевековно налазиште)
* Манастир – Госпођин Вир, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Падина, (насеље мезолита и старијег неолита)
* Песаца, (праисторијско насеље, античко утврђење и средњевековна некропола)
* Стубица, (насеље старијег неолита)
* Велике Ливадице, (праисторијско, античко и средњевековно насеље)
* Мале Ливадице, (насеље старијег гвозденог доба и античка осматрацница)
* Клисура, (насеље бронзаног доба)
* Лепенски Вир, (римска кула)
* Лепенски Вир, (праисторијска поткапина)
* Катаринине Ливаде, (насеље бронзаног доба)
* Бољетин, (римски и рановизантијски логор)
* Бољетин, (средњевековно насеље и некропола)
* Власац, (мезолитско насеље)
* Равна, (римско и рановизантијско утврђење)
* Равна, (средњевековно насеље и некропола)
* Рибница, (праисторијско и античко налазиште, средњевековно насеље и некропола)
* Доњи Милановац – Велики Градац, (римско и рановизантијско утврђење)
* Мрфаја, (комплекс праисторијских налазишта на потезу Поречке реке)
* Поречка Река, (сабирни центар за снабдевање римских трупа у Ђердапу)
* Поречка Река, (средњевековно насеље и некропола)
* Мало и Велико Голубиње, (праисторијско, римсковизантијско налазиште)
* Пећка Бара, (праисторијско, античко и средњевековно налазиште)
* Хајдучка Воденица, (праисторијска некроплола)
* Хајдучка Воденица, (праисторијско насеље)
* Хајдучка Воденица, (касноантичко и рановизантијско утврђење)
* Хајдучка Воденица, (средњевековно насеље и некропола)
* Бараце код Трајанове Табле, (праисторијско и античко насеље)
* Текија, (римско утврђење – Трансдиерна)
* Сип, (касноантичко утврђење)
* Косовица, (римски мост)
* Римски Пут кроз Ђердапску клисуру

Да ли је све ово случајно потопљено, или је тадашња комунистичка власт желела да неке тајне остану скривене, закључите сами.

Извор – Весна Радојловић – Завештање предака

Бронзане чаше из Идрије у Словенији

На основу атестинских таблица из предримскога периода нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и граматике. 

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. 

И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2).

На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а сa лева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). 

На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Далибор Дрекић

Додатак: тумачење читаоца:

Туга гдје и вина гдје оро дијти гдје
лађа јуниа гдје в рода (мрља)
и житие ( ) ишћи и житие ришћи

Туга гдје и кривња , гдје је оро дјеце, гдје
лађа младих гдје је у рода (мрља)
и живот (можда П, пишћи описуј) и живот цртај , тј биљежи

ТГА ГДЈе ВИНА ГДЈе ОРОДИЈТИ ГДЈе
у тумачењу
туга гдје је кривња , гдје се ородити, гдје

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Аристотелово виђење добре и лоше власти

Аристотел (384-322. п.н.е.) је објединио највише домете хеленске епохе и први систематизовао сазнања у разним областима друштвеног живота на начин на који се то чини у модерној науци, постављајући јој темеље. Он је све науке поделио на теоријске, практичне и поетичке. Првом типу припадају метафизика („прва филозофија“), физика и математика; другом – политика, етика и економика; а трећем – реторика, дијалектика (логика) и поетика.

Иако Платонов ученик, Аристотел се у својим политичким списима (сачувани су «Политика», «Никоманова етика» и «Устав атински») не бави проблемом идеалног уређивања државе, већ проучава реалне државе свога времена: прикупља и анализира њихове уставе и друге важније законе и расправља о политичким и етичким питањима у појединим облицима власти.

Полазећи од става да је човек „зоон политикон“ (политичко, односно друштвено биће) или „биће полиса“ те да изван полиса живе само животиње или идиоти (као и робови), Аристотел у хеленском духу мисли да је политика јавно практиковање етике, док је етика практична (социјална) филозофија из које се изводе начела политичког деловања.

Држава, по Аристотелу, настаје удруживањем породица у насеља, а насеља у полисе. Породица је прототип друштвене заједнице у којој Аристотел налази четири типа односа: односе мужа и жене, родитеља и деце, господара и роба и власника према средствима власништва. У духу свога времена Аристотел сматра природним робовање робова, потчињавање жене мужу и деце родитељима. Робови се третирају као „оруђе које говори“, као „живе ствари“ у власништву господара, као нижа раса. Зато Хеленима не приличи да буду робови, него само варварима, који су духовно инфериорнији.

У анализи односа власника и власништва Аристотел је генијално антиципирао неке категорије модерне економске науке: разлику између употребне и разменске вредности робе, неке функције тржишта и новца, као и законитости производње и трговине.

У социологији и политикологији најзапаженија је и данас Аристотелова анализа типова владавине и његова теорија о кварењу власти. Полазећи од начела да је добра она власт која влада у општем интересу заједнице, а лоша она која влада само у свом интересу, Аристотел је понудио типологију добрих и лоших облика владавине. Аристотелова типологија укршта један формални критеријум (владавина једног, мањине или већине) и један суштински критеријум (владавина у општем или у сопственом интересу).

Аристотел

Добри облици владавине су, према томе, монархија, аристократија и политеја, а лоши су њихова изопачења у облику тираније, олигархије и демократије. Идеално гледано, најбољи облик власти је монархија (владавина једног у општем интересу). То је, међутим, реално најнестабилнији облик власти који се лако изопачује и претвара у најгори међу лошим облицима, у тиранију као владавину једног у његовом интересу. Реално је најбоља политеја (владавина већине у општем интересу), јер она је међу добрим облицима најстабилнија, а и кад се исквари прелази у демократију (владавину већине у сопственом интересу), која је најмање лоша међу лошим облицима власти.   

извор: Царса

Свештеница Енхедуана – први познати песник на свету

Древна сумерска песникиња Енхедуана јединствена је у читавој људској историји – она је први књижевни аутор којег познајемо по имену. Иако постоје многе песме и приче које су написане пре њеног живота, Енхедуана је била прва особа која се потписала на своје дело. И то какво дело!
Калиопа

Шарл Мејније: Калиопа

Текст који је Енхедуана написала „Испаравање Инане“ био је толико значајан да је вековима утицао на писање химни (античка књижевна форма одавања почасти богу или значајној особи).

Енхедуана је живела средином 23. века пне. Била је сумерска врховна свештеница, а у записима на сумерским глиненим таблицама описују је као „кћи Саргона Акадског“ – однос који се тумачио и дословно и ритуално.

Њено име састављено је од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и како је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Нане.

Осим као најстарији књижевни аутор у историји, Енхедуана је позната по бројним уметнички вредним химнама, нарочито онима написаним у част богиње Инани, које су уједно и најстарији писани опис божанства. Кроз слављење свог личног односа с Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

Њен најважнији задатак током живота био је да помири богове Сумера и Акађана, након што је Саргон освојио веома важан град Ур. Она не само да је успела то да изврши, већ је и поставила стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утивати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности.

За Енхедуану се зна да је спевала неколико сумерских химни:

Нин-ме-сара, „Испаравање Инане“, 153 линије, уредили и превели Хало и ван Дијк (1968). Првих 65 линија назива богињу пописом епитета, упоређујући је с Аном, врховним богом пантеона. Потом Енхедуана говори у првом лицу, жалећи се да је била прогнана из храма и градова Ур и Урук, тражећи помоћ Нане. Линије 122-135 рецитују божанска својства Инане.

Ин-нин са-гур-ра (именована у инципиту), 274 линија (недовршена), уредио Сјоберг (1976) користећи 29 фрагмената.

Ин-нин ме-хус-а, „Инана и Ебих“, први пут превео Лимет (1969)

Химне храма, уредили Сјоберг и Бергман (1969): 42 химне различите дужине, посвећене храмовима.

Химна Нани, уредио Вестенхолц

Вестенхолц је уредио још једну фрагментарну химну која се приписује Енхедуани, али која је написана анонимно, сугеришу апотеозу након властите смрти.

Енхедуана

Сумерски диск који приказује Енхедуану; фото: Википедија

 

 

Извор: Newsweek, Википедија

Касноантички мозаик пронађен на Кипру

На Кипру је током радова на канализацији пронађен редак римски мозаик из четвртог века који приказује трку кочија на хиподрому. Део мозаика дужине деветнаест и ширине седам метара ископан је у јужном граду Ларнаки, а званичници верују да је највећи део и даље под земљом.

Представница кипарског Одељења за антиквитете археолог Фрини Хађикристофи рекла је да је то једини такав мозаик на Кипру, а да их у свету има само седам који представљају трке на хиподрому, тачније трку четири кочија с по четири коња.

Могуће је да се налазио у вили неког богаташа или племића у време када је Кипар био под римском управом. „Хиподром је био веома важан у античком римском добу, био је место где се цар појављивао пред народом и пројектовао своју моћ“, рекла је Хађикристофи. „Кипар је у античка времена био богато острво захваљујући бакру, извозу дрвета и грнчарије.“

Мали део мозаика је пронашао један сељак још 1938. године, када су власти и забележиле то откриће, али ископавања нису почела све до сада пошто су други локалитети били приоритети Одељења за антиквитете, рекла је Хађикристофи.

„До сада смо видели сцене из мита о Херкулу, односно приказ његових подвига и знамо да мозаик датира из доба Рима“, саопштено је из кипарског Министарства за антиквитете.

У саопштењу се наводи да је ово важан доказ да је древни Китион, на коме је изграђена модерна Ларнака, играо значајну улогу у дефинисању римске културе на Кипру.

„Ипак, остаци из времена Рима веома су ретки. Према томе, ово је важан показатељ развоја града у време Римског царства“, наводи се у саопштењу.

Кипар је био у саставу Римског царства од 31. године пре нове ере до 4. века нове ере.

Званичници су рекли да ће цели мозаик бити пребачен у музеј.

извори: Новости, Блиц, CNNDailymail

Гроб трибалског кнеза код Велике Крсне

У периоду од 24. јуна до 25. августа 2008. године, на локалитету Коњовац у Великој Крсни (Општина Младеновац), Музеј града Београда са одељењем у Младеновцу обавио је заштитна археолошка ископавања праисторијског тумула. Ископавања су вршена под руководством Велибора Катића, археолога и кустоса у музеју Младеновца. 
Трибали

Трибалски кнез, Велика Крсна; Фото: ФБ Младеновчани

Гробница је откривена још 1985. године на парцели Николе Обрадовића из Велике Крсне. Тумул, пречника око 20 метара, чинио је кнежевски гроб из периода са краја шестог или почетка петог века пре нове ере. Покретни налази, уз прецизно хронолошко опредељење упућивали су на етничку припадност покојника.

Кнежевски гроб у Великој Крсни изузетан је због тога што представља први налаз гроба трибалског аристократе на територији Београда и српског Подунавља и материјализује знање о Трибалима забележена у историјским изворима.

Кнежевски гробови из овог периода на централном Балкану су релативно ретки, а у Србији су истражени у Атеници, Новом Пазару, Пилатовићима, односно углавном на простору западне Србије

Током дужег периода истраживања локације и њеног окружења, на основу површинских налаза, археолози су дошли до закључка да је откриће везано за један период гвозденог доба. У почетку нису могли да одреде тачан период, али су, пошто се радило о великој хумци, претпоставили да је у питању значајна личност, односно аристократа (племић или војсковођа).

На простору Подунавља нема много таквих хумки и било је за очекивати да ће резултати ископавања бити изузетни.

Током археолошких ископавања уз кнежевски гроб налазио се слој из млађег српског периода, највероватније из 17. века. У то време су житељи Велике Крсне на тој локацији хтели да подигну цркву. Према речима Велибора Катића, на терену су констатовани почетни радови, али су из одређених разлога тадашњи становници одустали од идеје, па је црква вероватно подигнута на другом месту.

Када су у питању налази везани за гроб, неки су пронађени у самом гробу и директно су везани за покојника, док прилози који су пронађени ван хумке вероватно представљају материјал који је спаљен у моменту спаљивања самог покојника. Пронађени предмети указују на сложеност ритуала сахрањивања као и подизања земљане хумке.

Такође је откривен и један прилог, вероватно женске особе, која је била у одређеном сродству са самим покојником. Својом вредношћу налази су показали да се ради о кнежевском гробу. То су предмети од злата и  сребра, а пронађено је и доста гвоздених предмета, фрагменотваних предмета од бакра и обрађене кости. Највећи број предмета представљају оружја.

У засипу хумке нађени су фрагментовани предмети од гвожђа, печене земље и камена. Изузетан је налаз прилога три сребрна предмета, једне фибуле и пара наушница.

ТРИБАЛИ

Трибали

Трибали

Трибали су племе чија историја почиње у периоду прелаза из бронзаног у гвоздено доба, оријентационо око 1300. п. н. е. О њима се фрагментарно говори, а најранији историчари, пре свих Грци, на подручју данашње Србије, односно у Поморављу, Подунављу и Панонији говоре о Дачанима, Трибалима и Сингинима. То је период око VI вијека пре Христа. Територија на којој су живјели Трибали у V вијеку пХ, према Херодоту, налази се западно од ријеке Искар у Бугарској. Између осталог забиљежио је и ово: „Из илирске земље тече према сјеверу ријека Ангро и утиче у Трибалску равницу и у ријеку Бронго, а Бронго се улива у Истар.“ Очигледно је да је ријеч о Јужној Морави, односно о Великој Морави која се улива у Дунав. На тај начин се Трибалска долина везује за Поморавље и Подунавље. Према истраживањима др Милорада Стојића, Трибали су насељавали област цијелог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, дио Колубаре, источну Србију, сјеверозападну Бугарску и на југу до Скопља у Македонији. За њих се могу везати и открића из кнежевских гробова са сребрним и златним налазима. Ријеч је о налазима, односно појасевима типа „мраморац“, па према томе континуитет Трибала на овим подручјима траје хиљаду и по година, односно од 13. вијека прије Христа, па све до 2. вијека хришћанске ере. Све то је потврђено и археолошком грађом, налазима са локалитета који припадају Трибалима.

У то време владало је војничко устројство. Мушкарац је био централна фигура, оличење моћи и снаге. Сахрањивање некога са оружјем, у хумкама попут ове у Великој Крсни, у ритуалном смислу имало је за циљ да покојнику припише карактер полубожанства. Поред оружја пронађени су и предмети од керамике. Делом су то прилози везани за сам чин сахрањивања.

Милорад Стојић је успео да дефинише трајање трибалске културе а то је период од 13. века до 3. века пре нове ере. Са тим у вези, Трибали су се на нашим просторима развијали кроз три фазе које обухватају прото Трибале, рано Трибале и Трибале. Налазиште у Великој Крсни припада периоду Трибала и везује се за крај шестог и почетак петок века пре нове ере.

Археолошки налази пре овог у Крсни врло мало говоре о Трибалима. Открићем кнежевског гроба на један начин могу се сагледати њихови погребни ритуали, начин сахрањивања, организација и изградња гробне хумке и све оно што прати сахрањивање једне личности која није припадала нижим слојевима трибалског друштва.

Текст: Зоран Антонијевић, Информатор градске општине Младеновац, новембар 2008.

Фото: ФБ Младеновчани

Скитско благо откривено у подножју Кавказа

Руски археолог Андреј Белински открио је сасвим случајно  изузетно лепе и драгоцене скитске златне артефакте старе 2400 година у подножју Кавказа објавио је часопис „Археологија“, двомесечник америчког Института за археологију, у најновијем броју за јули/август.
Грифини нападају коња; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Две златне посуде старе 2.400 година, пронађене испод насипа у месту Сенгилевској у јужној Русији приказују грифине који нападају јелена )коња=.; фото: (Igor Kozhevnikov/Courtes Andrey Belinski)

Белински је био задужен да као археолог испита подручје Кавказа са могућим археолошким налазиштима у околини Ставропоља пре него се терен рашчисти за изградњу електроинсталација.

На једној њиви је приметио вештачко брдашце која у тим  азијским крајевима називају „курган“ и  подигнута су да буду гробнице или нека светилишта номадских племена којима је тамо прапостојбина.

Као искусни археолог Белински се определио да ипак сондира овај курган висок око четири метра иако је приметио да је са једне стране био прекопаван сто значи да су га „посетили“ пљачкаши гробова.

Пошто је локалитет назвао „Сенгилевској 2“ дао је налог радницима да започну ископавања са оне стране која није била „начета“ и било им је потребно скоро месец дана да стигну до дна где су наишли на глинени под који је деловао као да је природни.

Тридесетак центиметара испод глиненог пода наишао је на камену кутију у којој је било неколико прстију  и ребара скелета неког младића.Око кутије су биле рупе за стубове вероватно од дрвета који су носили неки покров.

Он што је изненадило Белинског биле су две златне посуде невероватно ефектно декорисане са спољне стране а испод њих је било неколико златних гривни, један масивни златни прстен и три мала златна пехара. Они који су у неким ранијим временима раскопали курган са друге стране пропустили су га целог прекопају и тако им је ова златна ризница промакла .

Белински је позвао колегу стручњака за древна азијска племена Антона Гаса из берлинске Фондације за културну баштину и они су се сложили да је то највећи налаз скитског блага за последњих пола века и да курган није само обична гробница већ има много важнију улогу.

Њихова претпоставка је за сада да је ово било место неког светилишта и да је ту била сахрањена  ритуално нека жртва уз коју су били положени ови скупоцени артефакту које су украсили највероватније уметници-златари  из Грчке или грчких колонија на Црном мору.

У том подручју евро-азијских степа живели су  од 900. до 100. године пре нове ере номадска ратничка племена која су Грци назвали Скити.

Та племена су крстарила пространствима од западне Кине до обала Дунава и сахрањивала су своје ратнике са целокупним благом а  посебно предметима од племенитих   метала на којима су били угравирани или рељефно приказани вегетација и припадници  животињског и митског света.

Иако су се донекле разликовали због велике удаљености ипак су припадали истој култури  неговали исте погребне ритуале и вероватно користили сличан језик о коме се зна само из посредних извора јер  нису имали писмо нити су користили грчко које им је сигурно било познато због блиских веза  са Грцима и њиховим вештим златарима.

Археолози Русије, Украјине, Казахстана, Монголије већ  су истражили кургане на североистоку азијске степе и нашли изузетне драгоцене украсе и опрему за коње али ово је прво значајно окриће у региону савременог Ставропоља што мења карту простирања Скитске цивилизације.

Белински каже да су стручњаци у Ермитажу, када су видели предмете са налазишта Сенгилевскоје 2 одмах прогласили да су фалсификати јер нису могли да поверују да да су тако савршено урађени и у тако добром стању али када си  извршена тестирања у лабораторији и када су показани снимци места где су нађени и остављени пре 2400 година признали су да се ради о једним од најлепших примерака скитских артефаката који су икада нађени.

На једној посуди су мотиви из неке битке у којој старац убија младог ратника док је на другој приказан грифон како напада коња.

Извор: TANJUG, archaeology.org

Бранко Драгаш – Словени

Словени су прастановници Балкана и аутохтони народ који је изнедрио европску цивилизацију и подарио Европи културу и прву писменост. Назив народа Словени потиче управо од те чињенице да су били први писмени, да су имали су своје писмо,  да су знали  слова, за разлику , рецимо, од Германа који то нису имали и који су били варвари, дивљи и неписмени, па су Словени за њих говорили да су неми и тако их назвали –  Немцима.
Неолитска скулптура из Лепенског Вира

Неолитска скулптура из Лепенског Вира; фото: visit.serbia.org/ преузето са dragas.biz

Професор Радивоје Пешић, светски признати палеолингвиста, открио је на нашим просторима, село у близини Јагодине, трагове прве писмености који су стари 225.000 година, открио је неолитско винчанско писмо, настало у Винчи, околина Београда, старо 6000 г. пре нове ере и доказао је да је подунавска цивилизација, Лепенски вир, старчевачка култура и винчанска писменост настала неколико хиљада година пре кинеске , сумерске или египатске писмености и културе

О првој металургији, топљењу руде и добијању бакра, о еротизованој скулптури Црвене лепотице,најлепше скулптуре неолита, о урбанизованим насељима, о кућама које су се грејале, о хируршким захватима на мозгу и кичми, о обиљу кулинарских вештина различитих начина спремања хране, о првом новцу, трговини и Винчи као неолитском Вол Стриту, о обичајима да се на гробљу једе, о слављењу кућних богова и заштитника, о религији која није имала посредника, о написаним љубавним песмама на винчаници, о хиљадама година мира и благостања, о томе да нису знали  за реч – рат, о српском календару 7.524 године,  о свему томе се не пише, не говори и све је то забрањена историја, која се ниподаштава и исмејава.

Ко је забранио?

Ко то све исмејава?

Ко не жели да се сазна истина о прасловенима?

Зашто се о свему ћути?

Зашто никада о томе у школи нисмо учили?

Бранко Драгаш

Бранко Драгаш; фото: dragas.biz

Некоме не одговара да се зна права истина о древној прасловенској цивилизацији. Некоме одговара да шири лажи како су Словени дошли и VII веку, како су прешли Карпате, како су примитивни, дивљи, варвари, ратоборни и како су нарушли темеље, као уљези, хорде убица, крвници и рушитељи римско-германско-франачке развијене цивилизације.

Таква историја одговара онима који су данас поробили свет. Таква лаж о Словенима служи да би се Словени држали поробљени, подељени, посвађани, у сталном братоубилачком рату, да се Словени држе као да су нижа раса, стока, раја, непросвећена, неписмена, склона дивљачком понашању, која мора да има тутора и над којом морају да владају моћнији германски-франачки-англосаксонски народи.

Шта се вековима променило у тој слици о Словенима?

Ништа.

Ко је за то крив?

Ми, Словени.

Нико други него ми сами.

Нико није више понизио Словене од нас самих.

Безброј пута сам био на пословним састанцима по свету, где су се представници словенских народа, понашали као да су нижа раса у односу на германске-романске-англосаксонске партнере.

То ме је, морам да признам, излуђивало. Нисам могао такво понашање да толеришем и отворено сам нападао моје словенске колеге, критиковао сам их за такво поданичко и слугерањско понашање, прозивао сам их, нисам бирао речи и тражио сам да ми нешто кажу о нашој, заједничкој словенској историји, да ми кажу шта знају о древној словенској историји, о прасловенима, о нашој писмености, култури и цивилизацији.

И?

Ништа нису знали.

Осим неких површних баљезгања о средњевековним великашима, краљевима и царевима, Словени ништа нису знали о себи.

Страшно!

Страшно да страшније не може да буде.

Зашто Словени ништа нису знали о себи?

Ко је за то крив?

Шта се данас променило?

Пишем овај текст о нама, Словенима, намерно латиницом да могу и други словенски народи, који прате мој рад, да читају, да могу да читају млади људи и да могу да се образују, намера ми је да разбијем предрасуде о Словенима, да охрабрим Словене да почну, напокон, да уче о себи и својој древној цивилизацији и култури, да сазнају праву историју, да постављају питања, да износе чињенице, да дођу до спознаје у каквој лажи и превари живимо, да се отрезнимо, пробудимо, тргнемо, организујемо и да почнемо да радимо на уједињавању и удруживању свих Словена у конфедерацију братских народа, који ће поштовати међусобне разлике, који ће имати одвојене новчанике, који ће водити самосталне државне политике, који ће се ујединити из економског интереса, који ће устати у одбрану свих Словена без обзира на верску и националну припадност, јер је потребно да се ујединимо да не бисмо поново постали топовско месо за друге народе, који су себе поставили на место на које не заслужују да се нађу, који нас вековима убијају, пљачкају, вређају, понижавају, који нама управљају, уверени да су они виша раса и да смо ми, Словени, дивљаци који морају да буду под њиховом гвозденом чизмом.

Читајући историју прасловена, скупљајући деценијама велику грађу о нечему што је забрањено, о нечему о чему не сме да се говори и да се јавно пише, осећајући у себи неку блискост са тим нашим далеким и добрим  људима који су живели невино и слободно хиљадама година у баштини,  коју су антички Грци покрали, док су Римљани њихову цивилизацију и културу насилно присвајали, мењали и затирали,на крају, Германи су је претворили у лажну историју, коју морају Словени да уче, налазио сам на свим местима увек једну те исту ману Словена , да су били подељени и несложни и да су наивно пристајали да их поробе они који су били покваренији, препреденији, прорачунатији и организованији од њих.

И тако је хиљадама година уназад.

Тако је и данас.

Словени су несложни и то вешто користе други народи да поробе Словене.

Словени су се поделили национално и верски.

Имамо националне Словене : Србе, Русе, Пољаке, Чехе, Хрвате, Словаке, Украјинце, Македонце, Црногорце, Бошњаке, Словенце, Белорусе, Лужичке Србе и космополите.

Имамо верску поделу Словена на : православне, католике, муслимане, протестанте, калвинисте, богумиле, атеисте, будисте, хиндуисте, унијате и разне секте и религијске покрете.

Заједничка особина свих Словена је да су – Словени!

Само они то неће да схвате.

Многи се и стиде што су Словени, јер су насели на освајачку пропаганду колонијалних народа.

Тако данас имамо ненормалну ситуацију да Украјинци, који су Словени, живе у крајини словенске земље, мрзе Русе, који су исто Словени, док се клањају и послушно извршавају све наредбе Немаца, који их завађају и профитирају на њиховој неслози.

Слично је и са Пољацима, Словенима који су своју државу формирали у словенским пољима, који мрзе Русе, али слушају НАТО зликовце и спремни су да отпочну велики рат против Руса за интересе НАТО земаља.

Зар то није сулудо?

Посебно лудило је на Балкану, где живе јужнословенски народи.

Срби, Хрвати и Бошњаци су Словени, који су верски подељени, браћа која су потекла из истог прасловенског семена, али то сазнање им ништа не значи, то су заборавили,јер су прихватили идеологију империјалних освајача, колонизатора, који су их посвађали и гурнули да се међусобно кољу, док освајачи вековима живе на рачун посвађаних и подељених јужнословенских народа.

Апсурдно је да Хрвати више мрзе своју браћу Србе, него млетачке, аустријско-угарске и германске освајаче, који Хрвате презиру, који их вековима пљачкају и затиру, који их сматрају нижом, примитивном расом која мора да служи интересима моћнијих нација. О злочинима које су усташе урадили над Србима, могу само да говоре психијатри.

Још апсурдније је да Бошњаци, Словени муслиманске вероисповести, мрзе Србе и Хрвате, док се покоравају Турској и арапским државама, са којима, осим ислама, немају ништа заједничко. Долазак 20.000 Арапа, који су такође муслимани, у околину Сарајева показало је сву цивилизацијску разлику између домаћег, словенског живља и придошлица, који Бошњаке сматрају нижом расом.

О сукобу шиита са сунитима овде не желим да пишем.

Шта треба да се десе да се Словени, напокон, уједине?

Шта треба да се деси да Словени престану да се свађају и кољу?

Потребно је да Словени добију свест о себи.

Потребно је да сви  народи словенски схвате да су Словени.

Потребно је да науче своју древну историју.

Потребно је да се уједине и да бране своју словенску цивилизацију.

Националне и верске разлике не смеју да буду препрека уједињавању Словена.

Напротив, разлике су богатство које треба да негујемо, јер нас то још више учвршћује и повезује у одбрани словенске културе, цивилизације и животног простора.

Разлике, на које стално играју наши вековни непријатељи, морају да нас обједине у одбрани свих Словена.

Зашто је важно да пишем о Словенима?

Зато што се о томе не пише.

Зато што је то забрањена тема.

Зато што следи велика невоља у којој ће страдати бели човек и Словени.

Зато што Словени морају да се пробуде, освесте и организују.

Зато што Словени немају право да понове исте грешке из прошлости.

Зато што Велики Брат спрема нови сукоб  између словенских народа.

Зато што Фамилија сматра да Словени не заслужују да имају толику територију на планети.

Зато што Словени морају да одбране свој животни простор и своје право да буду Словени.

Словени, не дозволите да вас заваде.

Учите своју древну историју.

Љубите друге Словене.

Удружујте се и организујте да би опстали.

Само удружени и организовани можемо да опстанемо.

И да заведено човечанство изведемо на пут спасења.

То је наша обавеза према потомцима и према нашим прецима.

Прасловенима.

Београд, 22. 07. 2016

Текст можете прочитати и на страници: Бранко Драгаш

У Индији пронађени трагови изгубљене цивилизације

У невјероватном открићу на сјевероистоку Индије, у Мизораму, тим индијских археолога пронашао је рушевине велике изгубљене цивилизације.
Мизорам; фото: oknortheast

Мизорам; фото: oknortheast

Према извјештавању индијског листа ‘’The Times of India’’ тим археолога који је ископавао тајанствене мегалитске структуре у селу Вангчија у мизорамском округу Чампај, у Индији, сматра да је град припадао некој већој изгубљеној цивилизацији која је постојала у овом региону у далекој прошлости.

Сујит Најан, један од археолога и директор пројекта ископавања је рекао да је ово један од најзначајнијих археолошких открића у овом тренутку. Он је, такође, рекао да ово мјесто крије до сада непознате чињенице о Мизораму и сјевероистоку земље.

‘’Истраживали смо рушевине испод жбуња и густог растиња. Цијело мјесто указује на трагове изгубљеног града или веће изгубљене цивилизације. Невјероватно је наићи на толико артефаката, што изискује још времена и више истраживања да бисмо дошли до коначних закључака“, каже Најан.

Истраживачи су пронашли менхире и терасе, што подсјећа на краљевске објекте. Археолози наводе да су потпорни зидови/терасе направљени од мегалитских камених блокова са терасама просјечне висине у распону од 3 до 5 метара.

Вангчија се налази у близини границе са Мјанмаром и обухвата брежуљке и густе шуме. Ископавање је спроведено након што је генерални директор АСИ-ја (Archeological Survey of India) у новембру прошле године посјетио ово мјесто, са циљем да се истраже менхири, камене структуре са приказима људи, животињског и биљног свијета на њима.

Менхири су први заштићени споменици у Мизораму.

Тим је документовао више од 50 објеката, а ускоро се планира наставак истраживања. Прикупљени фрагменти дрвеног угљена биће послати у специјализовану лабораторију за датирање угљена и даљу научну анализу.

За Расен превела и приредила: Сања Бајић

Пронађен древни римски брош који садржи “фасцинантан“ палиндром

Особа са детектором за метал је на оствру Вајт у Великој Британији пронашла 1.800 година стар брош од бакра, са угравираним словима „РМА“. Брош садржи игру ријечи која је, дословно, „фасцинантна“, сматрају научници.

 

Credit: Photo courtesy Portable Antiquities Scheme.

Оваj бакарни брош садржи слова „РМА,“ који кад се чита с лијева на десно формира монограм за „Рома“ град Рим и његовог бога. Читано са десна на лијево формира монограм за „Амор“ латински назив за Купида, бога љубави. Значење може и да варира у зависности од других брошева који су се носили уз њега. Претпоставља се да су различита значења служила као заштита од злих сила.

Слова на брошу, који  датира у вријеме када је Британија била под контролом  Римског цартсва, садржи различита значења у зависности од тога како се чита. Када прочитате с лијева на десно, слова формирају монограм за „Рому“, име Рима и његовог божанства. „Рома се може читати и као  Деа Рома, богиња која је била персонификација града Рима“, наводе истраживачи у раду који је објављен у часопису ‘’Lucerna“.

Међутим, када се чита са десна на лијево, иста слова чине монограм за „Амор“, латински назив за Kупидa, бога љубави. „Палиндром Рома – Амор је веома  распрострањен у антици,“ истакли су истраживачи, позивајући се на чињеницу да се ријеч може читати сприједа или уназад изговорањем те исте фразе.

Постоји још једно могуће значење.  Ако је особа која је носила овај брош, такође, носила други брош који садржи монограм Марса, бога рата, онда значење два броша у комбинацији може бити ‘’Рим (град) Марса’’  или ‘’Рим, миљеник Марса’’.  Таква различита значења могла су имати сврху  ‘’да збуне посматрача и да се на тај начин избјегне ризик од лоше среће од неког  злог погледа“, наводе истраживачи.

Брош је у децембру 2015. године пронашла особа помоћу детектора за метал. Проналазак је пријаваљен у Portable Antiquities Scheme (PAS), који води регистар таквих открића.

Носио га римски војник?

У давна времена брош је ‘’вјероватно качен на тунику или плашт помоћу игле’’, каже Сали Ворел, један од аутора рада и савјетник за археолошке проналаске у ПАС-у. Онај који је носио брош је можда био римски војник или ветеран, наводи се у раду и додаје да су слични брошеви пронађени у римским војим гарнизонима у јужној Њемачкој и источној Европи.

Иако до сада ниједан римски гарнизон није пронађен на оствру Вајт, истраживачи претпостављају да су римски војници дошли на оствро, док су се римски ветерани могли и населити на њему.

Проналажење метала

У Енглеској и Велсу је легално да аматери користе детекторе метала за проналажење артифаката, све док имају дозволу од власника земљишта и избјегавају археолошка налазишта која су заштићена од  стране државе. Поједина открића (попут оних направљених од племенитих метала) морају бити пријављена органима задуженим за антиквитете.

Иако је употреба детектора за метал које користе аматери легална, то је контроверзна пракса док неки професионални археолози сматрају да се тако могу оштетити археолошка налазишта.

Није познато да ли ће проналазач овај брош поклонити музеју или не.

превод: Сања Бајић

Извор: Ancient Roman Brooch Contains ‘Lovely’ Palindrome

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Пронађена етрурска стела са ретким натписом

Током археолошког ископавања храма у мјесту Пођо Кола у Тоскани пронађена је етрурска стела с ријетким натписом на етрурском језику. „Ово је вјероватно вјерски текст и биће значајан по томе што ће нам открити систем вјеровања ове изгубљене културе која је темељ западњачке традиције”, рекао је у саопштењу за јавност археолог Грегори Ворден, члан археолошког пројекта у Мугело долини (Mugello Valley Archaeological Project).
Етрурска, Етрурци

Етрурска стела; Фото: popular-archaeology

 

Већина досадашњих открића о Етрурцима су већином били предмети везани за култ. „Плоча, која тежи око 226 килограма (500 Ib), висине око четири стопе (1.2 м) и више од двије стопе широка, има најмање 70 читљивих слова и интерпункцијских знакова с новим, досад невиђеним ријечима.

Како преноси EurekAlert! овај натпис, који датира у 6. в. п.н.е, био је секундарно употребљен за градњу темеља монументалног храма прије неких 2 500 година. „Ова камена стела је доказ непрекидног религијског култа с монументалним посветама, а датира се у период између касног архаичног периода, и 520. до 480. године п.н.е. Његова поновна употреба за темеље нешто касније изграђеног светишта указује на тадашње дубоке промјене у граду и његовој друштвеној структури”, објаснио је стручњак за Етрурце, Жан Мекинтош Турфа из Музеја Универзитета у Пенсилванији (University of Pennsylvania Museum).

Овакав етрушчански религијски артефакт спада у скупину ријетких налаза.

Стручњаци предвиђају да ће овакве стеле, придонијети богатству нових информација о изгубљеној култури Етрураца. Етрурска цивилизација је једном владала Римом те веома утицала на Римљане, од религије до управе, од умјетности до архитектуре. Сматрају се једним од најрелигиознијих народа античког свијета. Живот Етрураца је био прожет религијом, а и владајући магистрати су, такође, представљали религијски ауторитет. “Плоча је била узидана у темеље монументалног храма а једног ће дана бити изложена као импонирајући и монументални симбол ауторитета”, рекао је Ворден.

Извор: Arheon.org

Више можете прочитати на: Text in lost language may reveal god or goddess worshipped by Etruscans at ancient temple

Језичке игре и загонетања античких Грка

У античкој Грчкој је постављање и решавање разних врста загонетки сматрано потврдом високог образовања, а појединци вични загонетању и одгонетању имали су углед и високи друштвени статус.

„Τεω ςεω? Α υςαπ, αςυαωεςωετ!“ / „ΨΟΨ!“ Хумор изказан палиндромом

Хомер је наводно умро од беса зато што није успео да реши загонетку једног рибара с острва Иос: „Шта смо ухватили, то смо пустили; шта нисмо могли да ухватимо, то смо задржали“ (одговор: буве).

Савремени грчки израз који описује феномен палиндрома „Καρκινική επιγραφή“(„раковски запис“ или „запис крабе“) или једноставно „καρκινιήοι“ („ракови“ или „крабе“)односи се на кретање краба унатрашке. Име и слика рака, а ређе и змије, често су кориштени да симболизују палиндримне процесе регресије и кружења.

Уобичајени изрази којима се описује својство палиндрома у данашњем грчком језику су и„παλνδρομο“ („палиндромо“) и „παλινδρομική αλληλουχία“ („регресевни редослед“).

αλλά“ – (ала) – 1. други 2. ипак.

Άννα“ – (Ана) женско име.

άρα“ (ара) 1. разићи се 2. због тога, стога, зато 3. клетва, псовка.

Σάββας“ – (Савас) мушко име.

Σέρρες“ – (Серес) град у Грчкој.

σοφός“ – (Софос) мудар човек.

У античкој Грчкој налазимо једне од најстаријих примера палиндромног израза.Као први писци палиндрома наводесе припадници Александријске школе, песник Сотад Маронејац (Σωτάδης Μαρωνείτης 3. век п. н. е.), пореклом из трачке Маронеје и његови следбеници „Сотадисти“.

После Сотада палиндроми се могу наћи у многим текстовима старогрчких писаца, као што је то нпр. случај са седам сачуваних епиграма Македонца Никодема из Хераклеје (Νικόδημος, Ἡράκλεια, око 300. п. н. е.) из трећег века пре Христа. Његови епиграми, грађени од по два стиха, настали су првобитно као написи на скулптурама и сликама.

Припадницима Александријске школе приписују се заслуге и за настанак анаграма, развој акростиха, мезостиха, телестиха и бројних других врста фигура и игара речима.

Захваљујући овој школи на хришћанском истоку су се у континуитету до данашњих дана, независно од западних књижевних кретања, развијале разне маниристичке поетске врсте.

Велики процват палиндромног израза у Византији дешава се између осмог и десетог века, што показују и бројни примери написа на тањирима, чашама, вазама и другим предметима из свакидашњег живота.

Грчки палиндромни изрази

Амоипимоип пиомипиома!“ – „Закључај окове!“/„ослободи окова!“, коптски натпис откривен 1827. године.

Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν.“ – „сперите своје грехе, а не само своје лице.“

Νόμον, ο κοινός, έχε σον οικονόμον.“ – „Ко год да си, увек пусти нека закон буде твоја водиља.“

Нρεμα τα κακα τα μερν.“ – „Лоша места су безобразна.“

Νοσώ. Σύ ος ει ίαμα, Ιησού, σώσον.“ – „Ја сам болестан. Ти исцељујеш. Исусе, спаси ме.“

Σος ειμί, τίμιε, σός.“ – „Твој, ја сам, искрено, твој.“

Σοςε μαε αμεςος.“ – „Спаси нас одмах!“

Прва модерна књига палиндромне поезије била је књига Амброзија Јеромонаха Пампера „Ракова песма“ објављена у Бечу 1802. године. На почетку књиге је посвета руском цару Александру I и похвала грчким писцима у облику епиграма.

Амброзије Јеромонах Пампер – Ракова песма

Следи песма састављена од 416 кратких палиндромних редова на старогрчком језику и уз сваки ред мноштво објашњења и историјских података (представљање стиха, објашњење о историјским личностима, митолошким бићима и догађајима који се у њему помињу, као и о творцу палиндрома – ако је познат).

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

На Кипру пронађен палиндром стар 1500 година

У древном граду Неа Папос на југозападу Кипра археолози су у лето 2011. током ископавања агоре открили амајлију стару око 1.500 година. Реч је о археолошком пројекту „Агора Папоса“, који се спроводи под вођством универзитетске професорке Евдоксије Папуци-Владике. (Агоре су, иначе, служиле као окупљалишта (тргови) у античком свету.).

Неа Папос је у неолиту било светиште богова плодности, а у античком свету најчувеније и најважније светилиште Афродите, грчке богиње љубави. Кипар је легендарно родно место богиње Афродите и трагови њеног култа датирају од пре 12 векова пре нове ере, када јој је подигнуто прво светилиште, до рановизантијске ере. Налазиште на Папосу садржи остатке вила, палата, позоришта, тврђаве и гробља.

ИКОНОГРАФИЈА СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ

Амајлија је двострано украшена, величине око 3,49 цм са 4,12 цм. Са једне стране приказано је неколико интересантних митолошких цртежа: На дну се налази мумија која лежи на броду умотана у завоје (представа египатског бога Озириса).

Према египатској митологији, Сет, бог олуја, нереда и насиља, убио је Озириса, а затим га затворио у сандук и бацио у реку Нил. Пошто га је богиња Изис оживела, Сет га је раскомадао и бацио назад у реку. Изис је сакупила све делове, саставила тело, умотала га у завоје и чамцем послала у подземље. Тако је Озирис постао бог мртвих и подземља..

Изнад мумије је цртеж Харпократа, бога тишине и ћутања, који седи на столици. са десном руком подигнутом до уста, и скиптаром у левој руци. Десно од Харпократа је цртеж Кинокефалона, митског створења са пасјом главом, које такође држи шапу поред уста, имитирајући Харпократов гест. (7 најмистериознијих археолошких налаза на Земљи). Између Кинокефалона и Харпократа налази се змија, чија је глава окренута ка Харпократу, лево и десно од Харпократа су полумесец и звезда, а ту су и цртежи птице (вероватно петла) и крикодила.

ПАЛИНДРОМНИ НАТПИС СА ДРУГЕ СТРАНЕ

На другој страни амајлије налази се натпис од 59 слова грчког алфабета, који може једнако да се чита и уназад, што га чини палиндромом. Он гласи:

ΙΑΕВ
ΒΑΦΡΕΝΕΜ
ΟΥΝΟΘΙΛΑΡΙ
ΚΝΙΦΙΑΕΥΕ
ΑΙΦΙΝΚΙΡΑΛ
ΙΘΟΝΥΟΜΕ
ΝΕΡΦΑΒВ
ΕΑΙ

Превод натписа „ΙΑΕW ΒΑΦΡΕΝΕΜ ΟΥΝΟΘΙΛΑΡΙ ΚΝΙΦΙΑΕΥΕ ΑΙΦΙΝΚΙΡΑΛ ΙΘΟΝΥΟΜΕ ΝΕΡΦΑΒW ΕΑΙ“ гласи: „(Јахве) Бог је носилац тајног имена, кога Реов лав чува у свом светилишту.“. Три слова на самом дну, ΕΑΙ, су стиснута и тешко их је прочитати.

„Истраживачи су пронашли сличне палиндроме и на другим местима у античком свету“, пише Јоаким Шлива, професор на Институту за археологију Јагелонског универзитета у Кракову у Пољској, Његов чланак недавно је објављен у часопису „Истраживања о античкој уметности и цивилизацији“ (Studies in Ancient Art and Civilization). Шлива напомиње да је писар направио две мале грешке приликом писања овог палиндрома: у два случаја написао је „ρ“ уместо „v“.

Палиндроми су имали велико значење приликом састављања магијских формула различитих врста и намена, због устаљеног мишљења да реч губи своја магијска својства када се напише наопако. „Амајлије попут ове пронађене у Новом Папосу прављене су с циљем да заштите своје власнике од опасности и штете“, изјавила је Папуци-Владика у изјави за „Live Science“.

ХРИШЋАНСКО И ПАГАНСКО

Када је током 5. века уништено Западно римско царство, Источно римско царство наставља да се развија и постаје оно што се често назива Византијским царством. Кипaр је током 5. и 6. века био у саставу Византије у којој је званична религија у то време било Хришћанство, али је још увек била веома заступљена и многобожачка традиција.

Ова амајлија доказује да су људи на Кипру практиковали традиционалну многобожачку веру много дуже него што се раније мислило, рекла је Папуци-Владика. Она напомиње да грађевина која се назива „Тезејева кућа“ има мозаик са паганским елементима који је реконструисан тек у 7. веку. „Изгледа да су хришћанска и паганска веровања коегзистирала на Пафосу у време када је амајлија била у употреби“, рекла је Папуци-Владика за ‘’Live Science’’.

НЕОБИЧНА ИКОНОГРАФИЈА

Упркос тој коегзистенцији, амајлија има неколико необичних карактеристика које указују да њен творац није у потпуности схватио митолошке ликове који су приказани.

„Мора се рећи да је приказ прилично неквалификован и схематски. Иконографски се заснива на египатским изворима, али ове изворе творац амајлије није у потпуности схватао,“ пише Шлива у чланку.

На пример, уместо што седи на столици, Харпократ треба да седи на лотосовом цвету, са састављеним ногама, каже Шлива. Поред тога, псоглави Кинокефалон не би требао да имитира Харпократа. У класичној верзији, Кинокефалон се обраћа Харпократу са шапама подигнутим у знаку обожавања“, додаје Слива. „Не можемо наћи објашњење за гест Кинокефалона са подигнутом десном шапом на устима, на начин као код Харпократа.“

Још чудније је то што Харпократ и Кинокефалон имају укрштајуће линије на својим телима, што сугерише да је древни уметник мислио да ове фигуре требају бити мумификоване заједно са Озирисом. Док Кинокефалон може бити приказан са завојима мумије, Харпократ не би требао да их има. Мумијски завоји „немају оправдања у случају Харпократа,“ закључује Шлива.

Да је палиндром као форма наставио да се развија у Византијском царству показују бројни сачувани изрази, од којих је најпознатији „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν!“ (Сперите своје грехе, а не само своје лице!), израз сакралног садржаја који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог (886-912).

Текст и преводи
Далибор Дрекић и Сања Бајић

Извори и литература
Studies in ancient art and civilization XVII, Jagiellonian University, Krakow 2013.
– Joachim Śliwa, Magical amulet from Paphos with the ιαεω- palindrome, Jagiellonian University, Krakow 2013.
LiveScience.com

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Старогрчки магични квадрати

Још у шестом веку п. н. е антички Грци су користили стил записа на споменицима који садржи речи једнаке дужине груписане у хоризонталне линије, при чему су неке речи растављали да би добили жељену форму. Таквим стилом добијани су квадратни облици са акростихом. Током петог века п. н. е при гравирању су додаване водоравне и усправне линије како би унос слова у фигуру био што равномернији – што подсећа на данашње укрштене речи.

Сунчева кола из Трундхолма, бробзано доба (1800. до 1600. пре ноце ере)

Магични квадрат бројева помиње се у грчким записима из 1300. године пре нове ере, а 550. године п. н. е. Платон у „Држави“ говори о магичном квадрату 27. реда. У свом делу „Генерација душе у Тимеју“ 100. године п. н. е. Плутарх пише о броју 729 као броју сунца, а 130. године магични квадрат у својим радовима описује Теон из Смирне.

Магични квадрат Сатор

Обуд, Мађарска

Магични квадрат Сатор

Велика старост варијанти палиндромног магичног квадрата „Rotas opera tenet Arepo sator“ и његова обрнута варијанта „Sator Arepo tenet opera rotas“ написаних грчким писмом остављају места сумњи у досадашња тумачења и преводе овог „латинског“ израза („Сејач Арепо с муком задржава кола“).

Данас превладавају мишљења да је изворни квадрат био „rotas“ зато што је измишљен у језику у којем се пише с десна на лево. Да је било обрнуто, израз из квадрата не би дао исправну интерпретацију читањем помоћу бустрафедона.

Очигледно је да је читава историја Европе, и античког хришћанског света, на много начина повезана са овим графитом.

Најстарији пример формуле, нађен на једном малоазијском амулету, датира из 4. или 5 века пре Христа.

У рушевинама античког хеленског, а потом и римског граничног града Дура-Европос у данашњој Сирији пронађена су три примера из времена пре 256. године када су град разорили Перзијанци.

Из другог или трећег века датира квадрат ископан на локалитету виле римског гувернатора Паноније у околини данашње Будимпеште.

Грчки манускрипт из 12. века

Коптски квадрати

Коптски пергамент (музеј у Каиру) писан грчким писмом из 4. или 5. века, пронађен у гробници близу Фараса, у нубијској пустињи у Египту садржи нешто измењену варијанту квадрата (сатор, асоре, тонен, орене, ренел – није палиндромни, него је симетрични).

Поред њега нађена су још два симетрична квадрата, један грчки („Алфа Леон Фоне Анер“) и један коптски („Псан Аго Нон“).

α λ φ α
λ ε ω ν
φ ω ν η
α ν η ρ

Грлки магични квадрат „Алфа Леон Фоне Анер“, фарас, Египат

Ѱ α ν
α ʋ ω
ν ω ν

Коптски квадрат „Псан Аго Нон“ Фарас, Египат

Сличну „Сатор“ формулу садржи и коптски графит нађен на зиду надгробног споменика у Хермополису у месту Туна ел-Гебел.

Σ Ι Κ Α
Υ Δ Ω Ρ
Κ Ω Π Η
Α Ρ Η Σ

Рани грчки магични квадрат

Бронзана амајлија из VI века пореклом из Мале Азије (Берлински музеј) садржи најранији пример квадрата „сатор“ (остали старији примери представљају квадрат „ротас“), а такође и најранији пример квадрата са јасним хришћанским мотивима.

Од деветог до једанаестог века квадрат је кориштен у дуборезним сликама са древним хришћанским мотивима у Кападохији (данашња Турска) и данас се може видети у десетак тамошњих цркава (Гореме, Ортахисар, Ихлара…).

У рукопису „Аритмологија“ из 1655. године немачки језуита и учењак Атанасије Кирчер наводи запис обраћања Исусу Христу помоћу речи „садор“, „аладор“, „дане“, „адера“, „родас“ сложених у форму магичног квадрата.

Далибор Дрекић

(Преводи палиндрома: Далибор Дрекић)

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје

Према теорији колективне подсвести швајцарског психолога Карла Густава Јунга, темељни ниво људске подсвести садржи наслеђене обрасце или архетипове. Та колективна подсвест, заснована на старим општељудским идејама и симболима, заступљена је у митовима и легендама свих народа.

Велико паганско тројство, које чини небо (представљано кругом), земља (које представља квадрат или ромб) и човек (представљан крстом), у нешто измењеном облику пренето је из старих религија у хришћанство. Стога се може говорити о континуитету симболичког приказивања елемената овога тројства. 

Многи стари словенски записи јављали су се у форми палиндрома у облику квадрата, круга, звезде петокраке или шестокраке, а чак је и стара словенска азбука од 49 слова приказивана у азбучном квадрату 7х7.

Словенски Квадрат, Ромб

Словенски симбол плодности

Симболика крста у српској и словенској традицији и веровању од предхришћанског времена до данас уско је повезана са симболиком квадрата. Крст је најчешће заступљен унутар квадрата као симбол деобе времена и простора на четири једнака дела. На тај начин представљане су четири стране света, четвороречје, четири годишња доба, небо, подела целокупне васионе итд. Звезде су, на пример, представљане распоређене у четири небеска квадрата, према јасним астрономским и астролошким карактеристикама.

Симбол ромба и квадрата, поред остала два симбола (круга, и крста), преставља основу општељудске симболике. Ромб или косо постављен квадрат подељен крстом на четири мања ромба или квадрата испуњена са по једном тачком био је древни словенски религиозни симбол плодности. 

Овај ритуални и магијски знак, често називан свастиком, заступљен је на везовима, словенских. првенствено, женских народних ношњи. Словени су најчешће исписивани знакове и симболе на дну керамичких посуда, на различитим алатима и оруђима и предметима верског карактера. 

Према речима Б. А. Рибакова, најстарији трагови овога знака из 4. миленијума пре нове пронађени су у области Црног Мора. Примери су нађени и на територији Златне Увале (Золотой Балки), унутар насеља из другог века пре нове ере до другог века нове ере; уписани на олтару нађеном у огњишту на подручју Доњег Дњепра; а чак и на посуђу Вучедолске културе из бронзаног доба.

Шудиковски Квадар и Тршка црква

Интересантан пример симболике квадрата на нашем подручју представља „Шудиковски Квадар“, пронађен у подножју Бихора у Црној Гори. То је предантички камен квадратног облика са натписом који наликује винчанском писму. 

У зидове Тршке цркве (девети век) поред Жагубице узидани су камени блокови старог прехришћанског светилишта. На њима су урезани натписи, међу којима и приказ старог српског годишњег календара представљеног у квадрату.  Према структури овог календара може се претпоставити да је време његовог настанка између седмог и осмог века.

У народној магији Срба квадратни облик се употребљавао у различите сврхе. Тако се нпр хлеб са уцртаним магијским формулама и геометријским облицима, најчешће квадратима користио за лечење од беснила после уједа пса.

Квадрат у хришћанству

Како је предхришћанска геометријска симболика подједнако заступљена и у хришћанству, уз представе Христа и светаца често долазе и божански симболи (кружни нимб, троугао, конкавни ромб или конкавни квадрат). Тако је нпр. у приказу Христа из цркве Св. Архангела у Пећи обожена моћ представљена кругом и ромбом, а на икони „Свете Тројице“ из XVI века у манастиру Дечани „Христ је приказан са округлим нимбом, Свети Дух – голубица је у конкавном ромбу и квадрату а БогОтац са кружним нимбом у коме је двоструки ромб.“

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина
Живојин Андрејић, Шакасте гривне

Јован И. Деретић, Античка Србија
Петко Николић, Стећци. лаж и богумили

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Хомерово кодирање Илијаде и Одисеје

Сваки од ова два Хомерова епа у александријско је доба био подељен према броју слова грчкога алфабета на 24 дела. Делови Илијадеозначавају се обично великим, а Одисеје малим словима алфабета. Назив „певање“ за поједине делове оба епа није сасвим исправан, јер ти делови нису јединствене песме. Боље одговара назив „књига“ јер онај који је провео споменуту деобу није пазио на садржај појединих делова. Тако је често раставио оно што припада заједно, а саставио оно што не чини једну садржајну целину. Делитељ је пазио само на то да буду 24 књиге и да у свакој од њих не буде више од 1000 стихова.
Хомер - Одисеја

Одисеја – Одисеј и сирене; Џон Вињем Вотерхаус, 1891; фото: Википедија

И један и други еп су писани у метрици дактилског хексаметра, формалистичким и узвишеним језиком, који се никада не користи у свакодневном говору. Многобројним анализама нису утврђене стилистичке разлике између Илијаде и Одисеје и остаје да их је писао Хомер. Међутим, због различите тематике, многи читаоци Илијаде и Одисеје, још од античког доба, су их приписивали различитим ауторима.

Како је Хомер кодирао?

Према речима Милоја М. Ракочевића, грчки песник Хомер (8. век п. н. е.) је помоћу палиндрома и примене правила декадског и бинарног бројевног система распоређивао стихове у Илијади и Одисеји.

Илијада је дело у коме је Хомер низове догађаја симетрично распоредио око осе коју представља посланство Ахилеју – обухвата по 26 дана пре и после тог догађаја.

Сабирањем стихова и комбинацијом декадског и бинарног бројевног система Ракочевић је добио палиндромну секвенцу Хомерових стихова „110110010011011-110110010011011“, и указао на то да, самим тим што је палиндромна, она је и коначна и циклична: „исто се „чита“ и са једне и са друге стране.“.

Другим речима, она има два почетка, а на почетку сваког записаног броја има смисла дописати нулу (тачку) [.110110010011011.].

Хомер - Илијада

Илијада, рукопис са краја 5. или почетка 6. вијека н. е, Миланска библиотека; фото Википедија

Празнине избора и неизбора „0–2–1–2–2–1–2–2-1–2–0“ (нема догађаја-има-нема-има, итд) показују присуство/одсуство догађаја.

„Хомерово решење: добити систем од три пута пет бројева [(1, 2, 4, 8, 16), (32, 64, 128, 256, 512), (1024, 2048, 4096, 8192, 16384)], у коме је збир изабраних бројева (подвучено) једнак броју који, у бинарном запису, представља кључ избора: 1 + 2 + 4+ 8 + 16 + 32 + 64 + 128 + 256 + 512 + 1024 + 2048 + 4096 + 8192 + 16384 = 27803/10 = 66233/8 = 110110010011011, што је, заправо, укупан број стихова у Илијади и Одисеји.“

„Инверзна секвенца: 001001101100100 представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ у Лучи Микрокозма.

Ракочевић закључује да је на тај начин Хомер додатно кодирао своје епове природним кодом, тј. законитостима декадског и бинарног бројевног система.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Мистерија старогрчког израза „Сперите своје грехе, а не само своје лице!“

Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“), грчки палиндромни израз сакралног садржаја који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог мудрог (886-912), упућује на библијски псалам.
Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν

Манастир Панагија Малеви у близини Триполија на Пелопонезу: фото: Википедија/Christina Kekka

Натпис Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν нађен је на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама. Најранији примери нађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију, чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част.

Претпоставља се да је његов прегрчки назив гласио Аслепије и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис (Vediovis), односно словенским Видом или Световидом.

Према Аполодору, богиња Атена дала је Асклепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магично дејство. Уколико би се крв узимала лево од Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.

Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.

Са друге стране, змија се често појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима.

Аја Софија

Најпознатији натпис је урезан на чесми у дворишту цркве Свете Софије у Истамбулу, некадашњем Константинопољу (Цариграду). Света Софија изграђена је 537. године на месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана I 532. године.

У њој се одвијало крунисање византијских царева све до пада Цариграда 1453. године, када је султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Године 1935. годину дана након доласка на власт Кемала Ататурка, и 482. године након пада Константинопоља, донета је одлука да се Аја Софија претвори у музеј.

Новија здања

Други познати натпис налази се изнад врата веома живописне цркве Свете Ирене у Атини, изграђене између 1852. и 1892. године.

Поред њих, натписи су нађени и у истамбулској цркви Свете Богородице Марије из 1867. године, на вратима једног атинског манастира, на фонтани у граду Серу или Сересу у средишњој Македонији, на локалној цркви из 16. века у граду Егио у западној Грчкој, у области Пелопонеза, итд.

Широм Европе

Осим примера са подручја Грчке и Мале Азије, овај натпис се среће на бројним црквама и другим здањима широм Европе.

Најпознатији примери у Француској су натпис на крстионици цркве Св. Стефан д Егре у Паризу, натпис у манастиру Св. Менињ у Орлеану и натпис у цркви насеља Корп у источној Француској, у департману Изер.

Натпис са цркве у Корпу исписан је на две мемрмерне роза плочице подељено са обе стране олтара, непосредно пре првог стуба. На плочици, са западне пише ANOMHMATA, а на плочици са источне стране MH MONAN.

Најпознатији пример у Италији налази се у римској базилици Санта Марија дегли Ангели е деи Мартири изграђеној у комплексу Диоклецијанових терми из 298.-306. године.

У Енглеској су нађени примери на крстионици цркве Свете Девице Марије у Нотингему, једној од најстаријих у Енглеској; у црквама Ворлингсворт и Хедлеј у Суфолку, у цркви Харлоу у Есексу, Кнептон у Норфолку, у цркви Сендбах у Чеширу, у црквама Мелтон Моубреј и св. Мартин Лудгејт (натпис из 1673.) у Лондону, као и у цркви Далвич колеџа у Сареју.

У енглеској транскрипцији овај израз није палиндром, јер у том језику не постоји графема за гласове „пс“, које у грчком алфабету означава графема „ψ“ (пси).

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Загонетна обредна порука из цркве Свете Софије у Цариграду
Грчки бог медицине Асклепије и његов исцелитељски палиндром
Језичке игре античких Грка
На Кипру пронађен палиндром стар 1500 година

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.