Стефан Србин први је познати српски композитор. Из периода од краја XII до краја XIV века није сачуван ниједан српски музички запис, тако да нисмо у могућности да реконструишемо најстарије српске мелодије. Литургијске песме забележене у рукописима без нотације „кројене“ су — преношене усменим путем.
Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле: протопсалт (први певач десног хора), доместик (солиста и управитељ хора), кир (господин), приписиване су уз Стефаново име изнад његових пет до сада откривених литургијских песама на српскословенском и грчком језику. На основу упоредне мелодијско-ритмичке анализе ових песама установљено је да се ради о истом аутору. Стефанова најзначајнија и најдужа песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет“. Пева се уместо херувимске песме на литургији пређеосвећених дарова у време великог поста.
Једини запис ове музички и уметнички веома вредне песме налазио се у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду (бр. 93), познатом и као „псалтикија“. Драгоцено је да је композитор и музички писац Коста П. Манојловић снимио још 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа укључујући и ову песму насловљену „твореније доместика кир Стефана Србина“ (Архив САНУ, VII/433), јер је рукопис изгорео 1941. приликом немачког бомбардовања Београда. Испод, а затим и изнад црквенословенског текста српске редакције црвеним тушем забележен је и грчки текст ове песме, што сведочи да је певана на два језика. Ова једногласна песма први пут је изведена у цркви Св. Софије у Охриду, поводом Дванаестог међународног конгреса византолога (1961).
У Стефановим творенијима, ствараним у византијској традицији, приметна је својеврсна изградња мелизматичних одсека са поступним узлазним и силазним мелодијским кретањем, ненаметљивим понављањима, широким амбитусом мелодије, квинтним скоковима и карактеристичним ритмичким мотивима. Захваљујући овим мелодијско-ритмичким карактеристикама и уравнотеженој комбинацији одсека постигнут је изузетан склад који оставља дубок уметнички утисак и на извођача и на слушаоца. Четири друге Стефанове композиције — причасне песме на грчком — забележене су у дванаест рукописних зборника из XIV—XVI века. Мањи број рукописа је сачуван у појединим грчким библиотекама, док већина потиче из скрипторије молдавског манастира Путна у Румунији. Ови зборници садрже литургијске песме — највећим делом мелизматичне — најпознатијих византијских и молдавских аутора које су се истицале својим уметничким квалитетима. Међу њих су сврстана и дела Стефана Србина која су на тај начин добила антологијско значење.
О Стефану Србину доста је писано у земљи и у иностранству. Нажалост још увек немамо поузданих података о његовом животу и деловању. Ћорђе Сп. Радојичић је пронашао три рукописа која је исписао „Степан доместик“, „Стјефан доместик у граду Смедереву“ и „Стјепан дијак“ средином и у другој половини XV века, за Лазара и Гргура Бранковића, синове деспота Ћурђа. Сматрао је да су композитор „кир Стефан Србин“ и „Стефан доместик“ иста личност. Луција Цернић је пронашла још два рукописа, такође из XV века, које је писао „Стефан доместик“. А. Е. Пенингтон је, међутим, изразила сумњу да су „кир Стефан Србин“ и „доместик Стефан“ у граду Смедереву иста личност, пошто у пет рукописа које је писао „Стефан доместик“ нема неумске ногације. Андрија Јаковљевић сматра да је Стефан Србин живео у периоду између 1360—1430, међу грчким монасима у неком од манастира на Атосу, можда у Хиландару.
У време кир Стефана Србина деловали су и други српски и византијски музичари. Дела јеромонаха Исаије Србина и Николе Србина налазимо у зборнику с краја XV века за који претпостављамо да потиче из манастира Матејче у Скопској Црној гори (рукопис бр. 928 Народне библиотеке у Атини). Неколико византијских аутора били су на известан начин повезани са Србијом. To cy чувени Јован Кукузељ, затим Јован монах, Јоаким монах — обојица из харсијанитског манастира у Цариграду, Мануил Раул и Мануил Хризафис. Тако се слика о литургијском музичком животу у средњовековној Србији постепено употпуњава сабирањем низа песама српских и византијских музичара који су бележили своја творенија неумским писмом. Ови музички записи сведоче о монасима — уметницима који cy y тешким временима турског продирања на Балкан својим делима допринели обогаћењу литургијског и духовног живота у манастирима (највећим делом светогорским). Шире посматрано, те древне мелодије својом лепотом и снагом представљају сведочанства наше старе музике и културе.
Савремени српски композитори (Војин Комадина, Душан Радић, Вук Куленовић) користили cy y својим инструменталним делима мотиве из песама Стефана Србина. Стефан Србин је недавно добио своје заслужено место у водећој светској музичкој енциклопедији The Grove’s Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, стр. 93.
Др Димитрије Стефановић
Сто најзнаменитијих срба (Принцип, Београд, 1993, стр. 74-76)
У раскошно украшеним посудама и умиваоницима шибенског златара и гравера Хорација Фортезе (oкo 1530. – 1596.) доминирају антички мотиви, односно иконографија о славним личностима из античке прошлости (царевима, историчарима и херојима). Његове посуде од месинга чувају се у музејима у Фиренци, Венецији, Великој Британији, као и у Музеју града Шибеника.
Хорације Фортеза, Умиваоник, око 1570–1573, Музеј града Шибеника, инв. бр. 2947. Месинг, промјер 475 мм, висина око 60
Умиваоник Х. Фортеза, Детаљ: Здравица кнеза Лазара са Милошем Обилићем, Музеј града Шибеника
Хорације Фортеза, Умиваоник, Детаљ: Погибија Милоша Обилића, Музеј града Шибеника
Наручиоци ових посуда били су припадници угледних и богатих млетачких породица. Гравуре са приказима античких хероја и њихових војничких успјеха свједоче о тадашњем укусу самих наручиоца, као и њиховим представама словенског идентитета, која најјаче долази до изражаја у сценама из Косовског боја на једној од таквих посуда, односно на умиваонику који се данас чува у шибенском музеју. Ово граверско дјело је 80-их година откупљено од аукцијске куће “Sotheby“ из Лондона за 60.000 фунти.
Ријеч је о умиваонику из друге половине 16. вијека (око 1570-1573) на којој су приказане три сцене повезане са Косовским бојем из 1389. године: Кнежева вечера или здравица кнеза Лазара са Милошем Обилићем, убиство турског султана Мурата од руке Милоша Обилића и погибија Милоша Обилића. На средини умиваоника на дну је грб млетачке породице Гримини. Види: vacop.ipu
О овом умиваонику је у словеначком мјесечнику “Мистерији“ објављен чланак под насловом “Kdo je zmagal na Vidov dan, Skrivnost kosovske bitke leta 1389., Milo Kobilić je bil Hrvat“ аутора Јанка Липовца који више него неозбиљно износи тврдње да је Милош Обилић заправо Миле Кобилић, Хрват којег је “srpski narodni pjesnik preimenovao u Miloša Obilića, s time je Miloš Obilić postao srpski narodni junak“ што још једном потврђује како разноразна писанија наших драгих искомплексираних сусједа, неаргументованим тврдњама и изношењем свакојаких неистина, било у свјесном или у несвјесном процесу фалсификовања историје, постају у, најмању руку, смијешни и подсмијеха вриједни подвизи.
Представљамо вам фотографије које је направио Огист Леон, један од фотографа који су учествовали у чувеном и грандиозном пројекту који је покренуо Албер Кан (1860-1940), француски банкар и филантроп јеврејског поријекла.
Мали пастири на путу до Авале, Околина Београда, 27. април 1913,(Фото: Огист Леон/ Auguste Léon); perunica.ru
Српкиње из Смиљева, близу Битоља, мај 1913, (Огист Леон/ Auguste Léon); фото: Википедија
Сељаци и војници у Приштини-Грачаници, Огист Леон, 1913. фото: Википедија
Албер Кан је био посвећен идеалу универзалног мира и вјеровао је да “познавање страних култура подстиче поштовање и мир међу народима“. Рано је схватио да ће 20. вијек бити свједок убрзане мутације друштва и нестанка традиционалних начина живота.
Тада му се родила идеја о стварању Планетарног архива, у циљу стварања фото-инвентара о животу људи наше планете са почетка 20. вијека. За тај пројекат он је ангажовао фотографе и сниматеље са задатком да сниме све што има антропогеографски, антрополошки и етнографски садржај, како би забиљежили традицију и обичаје људи на које буду наилазили у својим мисијама. Остварењу тог подухвата допринијела су и два изума браће Лимијер: кинематограф (1895) и аутохром (1907).
Године 1907. браћа Лимијер у Француској су на тржиште донијела револуционарни изум: фотографије у боји. Банкар Албер Кан је одушевљен овим изумом. Између 1909. и 1931. године, он финансира 13 фотографa и неколико филмских аутора и шаље их у педесет земаља свијета (углавном у Европу и Азију) како би техником “аутохромног освјетљења“ урадили фотографије у боји чиме би се, према његовој замисли, овјековјечиле људске традиционалне активности чији je фатални нестанак већ на видику.
Он је 1912. године записао: “Хтио бих да покренем стереоскопску фотографију, посебно филмску пројекцију, да бих сачувао, једном заувијек, животну свакодневицу, начине и облике људског дјеловања чије је судбинско нестајање тек питање времена“. Taко је настала обимна збирка аутохромних фотографија, односно првих фотографија у боји, које је наручио и архивирао овај филантроп.
Збирка тих фотографија названа је “Планетарни архив“ (Archives de la Planète), садржи огромну фото-документацију свијета, а чува се у Музеју Албера Кана у Болоњи (Musée départemental Albert-Kahn). Овај архив садржи око 720 000 аутохрома и 140 000 метара филмске траке, насталих између 1910. и 1930. године. Збирка нуди изузетан доживљај историје различитих култура, традиције и развоја друштва у првој половини 20. вијека.
Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.
Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.
Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.
Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.
Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.
Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.
Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.
Исидор Бајић (1878-1915) био је српски композитор, педагог и музички издавач. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912).
Исидор Бајић је основао музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине.
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијамаза клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања
Песма „Српкиња” је написана за оперу „Кнез Иво од Семберије”. Постигла је већу популарност него сама опера. Често се налази на репертоару хорова и културно уметничких друштава (у сплету градских игара).
Цртани филмови који се најчешће емитују на ТВ каналима и које дјеца највише прате најчешће долазе из других земаља широм свијета и пуни су насиља, магије и туча, док су некад цртаћи указивали на неке од највећих људских вриједности. Указивали су на доброту, поштење, на то да треба да будемо добри.
Програм за децу ТВ Београд 1
Дјеца велики дио свог слободног времена, свакако, проводе уз масовне медије. Један од њих је и телевизија, путем које дјеца гледају цртане филмове, серије, квизове, наградне игре, итд. Када говоримо о дјечијем програму, телевизијских станицa, васпитно-образовни садржаји, кроз исти, су мало заступљени. Конкретно, цртани филмови који се најчешће емитују на ТВ каналима и које деца највише прате најчешће долазе из других земаља широм свијета и пуни су насиља, магије и туча, док су некад цртаћи указивали на неке од највећих људских вриједности. Указивали су на доброту, поштење, на то да треба да будемо добри.
Теме којима се бави дјечији програм требале би бити забавне, поучне, да шаљу поруку, те квалитетно структуриране.
Разлика између емисија и цртаних филмова за дјецу, некада и сад
Одавно су са телевизијског програма избачени цртани филмови попут Пчелице Маје, Корни корњаче, Еустахија Брзића, Балтазара, Штрумфова, витеза Које, Душка Дугоушка, и многи други цртани ликови који су годинама забављали дјецу и указивали им, у мањој или већој мјери, како треба да се понашају и да је лијепо бити лијепо васпитан. Замијенили су их насилни цртани филмови са грубим звуковима и агресивним бојама. Данас дјеца често гледају филмове као што су: НИНЏА КОРЊАЧЕ, ПОКЕМОНИ, ТРАНСФОРМЕРИ и сл. Константним гледањем ових и њима сличних цртаних филмова, у којима су доминантне промјене ритма радње, бучна музичка позадина, код неке дјеце може изазвати физички и емоционални напад. Стога дјеци предшколског узраста није пожељно приказивати такве цртане филмове због редукованих васпитних вриједности и порука које носе.
Свети Сава – Цртани филм
Данашњи клинци немају стрпљења да одгледају ни једну епизоду вицкастог серијала који је управо кроз борбу малих, али бројнијих Штрумфова и великог Гаргамела учио све о борби добра и зла и о другарству као начину да правда побиједи.
Цртани филмови који се сада емитују пуни су насиља или чудних живота јунака, а праве поенте нема. Томе у прилог иде и примјер Штрумфова, као измишљених бића у измишљеној земљи, која себе ни у једном моменту не називају људима, јер то и нису, а свака епизода носила је са собом неку поуку. Данас имамо Винкс виле и Брац лутке. Дјевојчице које се претварају, лете и чине чуда, односно пате за најновијим хаљинама и шминкама. У пјесми пјевају „буди и ти као и ми, једна од нас“. И док машта иде у супротном смјеру према тотално нереалном свијету, дјевојчице се играју вила када изађу у парк. Оне се толико уживе у причу да су у стању да се добро посвађају, па чак и извријеђају једна другу борећи се да баш једна од њих добије титулу најбоље и најљепше виле.
Стога треба повести рачуна и добро размислити какви се садржаји приказују деци и на који начин то деца схватају и куда их то води. Не мора да значи да је све што је новије и модерније увијек и боље, поучније и љепше. Зато ако могу да се репризирају старије серије, зашто не би могли и старији цртићи!
Како се одражава гледање таквих садржаја, конкретно цртаних филмова, на дјецу
– У предшколском периоду управо по принципу имитације и идентификације, дјеца реагују на начин на који су потакнута. Захваљујући медијима, а посебно у цртићима насиље је често представљено као ефикасан и једино прихватљив начин за рјешавање проблема. Насиљем се користе „добри“ и „лоши“ јунаци. „Добри јунаци“ бивају награђени за своље насиље, док „лоши“ јунаци често одговарају за своје насиље. Такви садржаји могу код дјеце изазвати страх, агресију, пасивност како интелектуалну тако и физичку, психичку, социјалну и духовну, које ће се рефлектовати у оквирима емоционалне кризе и довести до рушења етичких принципа, заправо, не развијају оптимално емоцијалну интелигенцију ни самопоуздање. Затим, могу негативно утицати на развој маште и критичког размишљања. Негативне поруке цртаних филмова дјетету се могу рефлектовати и кроз снове, прехрану, а код дјеце која проводе пред телевизором дуже вријеме, може се забиљежити повећана склоност повредама и депресији.
Мали принц; фото снимак рекламе
Иако су медији тек на трећем мјесту као извори учења насиља, иза породице и друштвеног окружења, њихов утицај на формирање ставова код дјеце није нимало безначајан. Од најранијег узраста изложени су дјеловању медијског насиља које усмјерава њихову моћ здравог просуђивања.
Телевизија доминира животом дјеце како у урбаним тако и сеоским срединама, те је постала снажан фактор социјализације.
Агресивни медијски јунаци су узори дјеци широм свијета. У интеракцији с агресивним цртићем дјеца преузимају одређене моделе понашања. Иницијатори у игри и комуникацији код дјеце постају разноразни ратници и јунаци чији модели понашања су агресивни и насилни, те не морају бити нужно позитивни.
Ти јунаци постају и иницијатори потрошачког менталитета који се намеће дјеци кроз играчке, сликовнице или прехрамбене артикле. Обзиром на претходно, питамо се који су то позитивни ефекти који утичу на повећање знања, способности, вјештина и етичности код дјеце.
Наиме, цртани филмови просоцијалног садржаја који храбре на помагање и сарадњу могу повећати фреквенцију алтруистичких и пожељних понашања (на свим узрастима).
– Сви медији би требали заједно са стручњацима подизати јавну свијест, потицати интревенцје и активности у области промоције и заштите менталног здравља, едукација, третмана кроз игру, укључујући родитеље и старије чланове породице у активности са дјецом. Медији би требали максимално подржавати све активности у том правцу, емитовати спотове и поруке, организовати округле столове и јавне трибине, промовисати и указивати на насиље путем медија.
Тишина штити извршиоца. Сваку изјаву која оправдава насиље треба аргументовано побити, у супротном медији учествују у стварању јавног мишљења које толерише насиље и сматра га неважним.
Први српски фотограф био је Димитрије Новаковић, како пишу Сербске народне новине из 12. маја 1840: „трговац, Србин родом из Загреба, који је боравио у Паризу у јесен 1839. где је стекао прва сазнања о дагеротипији „од самог оца вештине ове г. Дагера“. Он је те године обавио снимање Београда: „На посребрениј лист бакра. Снимак тај поднео је он Њ. светлости господару Михаилу Сербие Књазу на дар“. Хрватска фотографска историографија наводи да је Новаковић (под именом Деметар) и први хрватски дагеротипист.
Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је Србин, трговац родом из Загреба Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј лист бакра. Снимак тај поднео је он Њ. светлости господару Михаилу Сербие Књазу на дар” Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Луј Дагер вршио демонстрације дагеротипије.
Као први српски фотограф – дагеротипист, Димитрије Новаковић је нажалост недовољно позната личност код нас. У поменутом броју пештанских новина објављено је да је Новаковић „трговац, Србин родом из Загреба, боравио у Паризу у јесен 1839. где је стекао прва сазнања о дагеротипији „од самог оца вештине ове г. Дагера“.
ВЕСТ СЕРБСКИХ НАРОДНИХ НОВИНА БР. 37 (12. маја 1840)
„Са србске границе од 6-ог маја нашег… Прошасте године бавио је се Г. Димит. Новаковић, Србин, трговац родом из Загреба послом своим у Паризу, и тамо је удивљенија достојну ону вештину ликове различни предмета сунчаним зрацима изображавати, научио од самог отца вештине ове Г. Dagerra. Он је се ово дана овде бавио, и снимио је неку част Београда на посребренији лист бакара. Снимак тај поднео је он Њ. Светлости Господару Михаилу Сербије Књазу на дар, а многима је овде не само машину, него и саму вештину показивао, и то све с великом њему својственом учтивостју, и благодушијем. И Сербљи дакле имају већ једног сина упознатог с оном вештином, која је по правди удивљеније Европе на себе привукла.“
Сербске народне новине, бр. 37 (12. мај 1840).
Према овој вести, први снимак Београда фотоаматер Димитрије Новаковић је направио негде крајем априла, јер на почетку рубрике стоји „од 6-ог маја нашег“, а затим „Он је се ово дана овде бавио“, што значи да је сигурно требало известан број дана док је све стигло до редакције.
Дагеротипија је једна од првих врста слике у историји фотографије. Развио ју је Луј Дагер, по коме и носи име. Ова техника је развијена након првих слика Нисефора Нијепса и била је у употреби око 20 година, од 1839. до око 1860. Код дагеротипије нема негатива, слика се прави директно на посребреној плочи (дагеротипији) када се ова у мраку изложи јодној пари. Тада на њеној површини настаје светлосно осетљиви сребро-јодид. Плоча се даље осветљује у камери званој камера опскура. Након чега на њој настаје латентна слика, још увек невидљива. Тада се плоча изложи пари живог сребра и фиксира у раствору сумпор-диоксида ({\displaystyle SO_{2}} ). Таква слика била је врло осетљива, па се премазивала златом и хлором ради заштите и бољег контраста. Због природе слике, репродукција није била могућа, па је свака дагеротипија оригинал.
По повратку из Париза 1839. године Новаковић је начинио неколико снимака Загреба, али ни ти радови нису сачувани. О том снимању загребачке околине деветнаест година после писао је Иван Кукуљевић Сакцински у својој књизи „Словник умјетниках југославенских“: Новаковић Н., сликар и дагуеротиписта, бавио се око године 1939. у Паризу, одкуда је године 1840. дошао у Загреб, те је снимио више загребачких околицах, које је путем дагуеротипије умножио“.
Током кратког боравка у Београду, на пропутовању за Турску, где је као трговац одлазио, дагеротиписао (снимио) је један део Београда „на посребрени лист бакра“, а снимак, то јест дагеротипију, поклонио кнезу Михаилу. Та прва српска дагеротипија није сачувана. У вести се још наводи да је Новаковић „многима не само машину, него и саму вештину показивао и то све с великом њему својствену учтивостију и благодушјем“, чиме је упознао један круг људи са техником дагеротипије, што би се могло тумачити и као први траг фотографске едукације у српској културној историји.
Георгије Кнежевић, Мајка и ћерка, око 1865. Архив Горана Малића, Београд (извор: Википедија)
Хрватска фотографска историографија наводи да је Новаковић (под именом Деметар) и први хрватски дагеротипист.
Према истраживању Наде Грчевић, не Димитрије, него Деметер Новаковић је рођен у Питомачи 1786. године и током живота био је мнање или више успешан трговац. У време бављења дагеротипијом и првих снимака трговао је пијавицама, које су се користиле у мединцинске сврхе. Након 1843. године напушта тај посао и у договору са Јованом Адамовићем из Сремске Митровице и бившим српским министром Радошевићем почиње посао трговине поташом из Србије. Иако је у то уложио сав свој капитал, посао није кренуо онако како је очекивао и Димитрије запада у велике дугове. Убрзо потом и умире у Загребу 1845. године у великој неимаштини .
Иако помиње извештај о Новаковићу из Сербских народних новина, Нада Грчевић заобилази реченицу у којој се он помиње као Србин. А свој рад она завршава следећим речима: „У нашему времену, у години 211. обљетнице његова рођења, вјерујемо да ћемо напокон бити у м огућности превладати све те повијесне недоречености и Деметру Новаковићу, првоме хрватском дагеротиписту, пружити и осигурати оно мјесто у Хрватској и само у хрватској културној повијести, које му – као једном од првих Daguerreovih сљедбеника и ширитеља епохалног изума припада.“
О чињеници да је Димитрије Новаковић први српски фотограф (а не Анастас Јовановић, како се до тада наводило) први пут је писао Александар Саша Павловић у априлском броју стручног часописа Фото кино ревија, 1979. Исти рад, у проширеном облику, Павловић је дао и редакцији Зборника ИМС (Историјског музеја Србије), али је (наводно: услед недостатка средстава) издавање зборника одложено за готово три године! Рад је најзад објављен, у пуном обиму и под пуним насловом, 1982, а исте године је поновљен и у каталогу Мајске изложбе УЛУПУДС-а.
Узимајући у обзир друго објављивање (1982) а занемарујући, или не знајући за прво (1979), покренуте су неке дубиозе, које су на несрећу и неки актери тих догађаја подстицали, да Новаковића није открио Павловић, него Бранибор Дебељковић, јер о њему пише у публикацији Die Alte Serbische Photographie (1980). Те дубиозе су касније расветљене простим упоређивањем датума првог објављивања радова поменутих аутора. Заслугу Павловићу да је (први!) саопштио „важан податак којим је измењена дотадашња тврдња истраживача да је Анастас Јовановић први српски фотограф“ истиче и др Миланка Тодић у до сад јединој Историји српске фотографије.
Свега годину дана после Новаковића своје прве фотографије начинио је и Анастас Јовановић (1817-1899), обдарени уметник и изразити романтичар, први српски литограф и један од првих српских фотографа.
Приредио: Далибор Дрекић
Притиском на слику испод можете послушати емисију радио Београда „Од злата јабука“ под називом: Димитрије Новаковић – први српски фотограф
Литература:
Сербске народне новине, ч. 37. Пешта, (12. мај 1840);
Aleksandar Saša Pavlović, „Prvo snimanje Beograda dagerotipom“, Foto-kino revija, br. 4, 1979, pp. 27.
„Прво снимање Београда дагеротипом и Димитрије Новаковић“, Зборник Историјског музеја Србије, 19, Београд (1982), 225–234.
(Александар Саша Павловић,„Прво снимање Београда дагеротипом и Димитрије Новаковић“), у: 14. Мајска изложба УЛУПУДС-a (каталог), 10–27. 6. 1982.
Миланка Тодић, Историја српске фотографије 1839—1940, Београд : Просвета : МПУ, 1993, стр. 26.
Ivan Kukuljević-Sakcinski, Slovnik umjetnikah jugoslavenskih, sv. II, Zagreb, 1858, 124-127;
Nada Grčević, Fotografija devetnaestog stoljeća u Hrvatskoj, knj. 28, Zagreb, Društvo povjesničara umjetnosti Hrvatske, 1981, стр. 12, 13, 191.
Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.
Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839-1940, Просвета, Београд 1993.)
„… оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене. На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и оставили тако за један тренутак, лебдећи над понором“, записао је Иво Андрић, мајстор пера и пасионирани љубитељ мостова, грађевина који не спајају само обале, већ и људе, културе, цивилизације…
Према расположивим подацима, мост на ријеци Жепи, лијевој притоци Дрине, саграђен је непосредно након градње Вишеградске ћуприје, у последњој четвртини 16. вијека. То је било вријеме везировања Мехмед-паше Соколовића, који је настојао побољшати комуникације у Отоманској царевини. Претпоставља се да је мост пројектовао један од ученика најславнијег турског градитеља Мимара Синана, вјероватно Мустафа-чауш.
Мост на Жепи налазио се на ушћу ове ријеке у Дрину до 1966. године, када је због изградње ХЕ Бајина Башта и подизања нивоа Дрине измјештен на нову локацију – око 500 метара низводно од насеља Жепа, недалеко од Реџеб-пашине куле. Само насеље Жепа смјештено је далеко од важних саобраћајних комуникација, тако да се до њега, а самим тим и до моста, може доћи из правца Рогатице (око 40 километара) или Хан Пијеска (око 40 километара).
Овај чудесни мост, иако мањих димензија, представља једну од најелегантнијих грађевина на простору Републике Српске. Иако премјештен и веома стар, мост одолијева времену и немару, што говори о квалитету и озбиљности неимара давних времена. Мост је дуг 21,6 а широк 3,95 метара. С обзиром на карактеристике терена, односно стрме стијене на обалама Жепе, мост је једнолучан, са преломљеним луком распона 10,2 метра. Стаза на мосту је у потпуности покривена калдрмом. Највећи успјех остварен је потпуним функционалним и естетским уклапањем грађевине у природну средину. Посјетилац стиче утисак да се ради о дјелу природе, а не вјештог градитеља…
Ово градитељско ремек-дјело под заштитом је државе, као национални споменик БиХ од 2005. године. када је донесена и одлука да се због стања овог моста, односно оштећења конструкције, ово добро уврсти на Листу угрожених споменика Босне и Херцеговине. 2016. године урађени су радови на почетној стабилизацији овог објекта у виду постављања привремене заштитне скеле која треба да омогући наставак радова на рестаурацији овог моста.
Поред старог и добро знаног моста на ушћу Жепе, и на њеном извору, око пет километара одатле, постоји још једна занимљива камена ћуприја. Саграђена је на путу који од Жепе води ка Рогатици подно Боровачких греда. Испод њих избија десетак моћних врела која се спајају ту код моста и чине ријеку Жепу. Ријеч је о ниском, двадесетак метара дугом мосту са три различита, нескладно распоређена лука, прилагођена и уклопљена у терен. Мјештани кажу да је то римски мост, а стручњаци мисле да и он потиче из турског земана, можда из шеснаестог вијека, из времена кад је грађена оближња Реџеп-пашина кула. Као доказ наводе сличност у обради камених блокова. Други, пак, вјерују да је ту постојао неки стари мост, а да је овај који је до нас донијело вријеме, у ствари реконструкција и обнова те древне ћуприје.
У српском песништву XVII и XVIII века (Андрија Змајевић, Емануил Козачински, В. Павловић, Павле Ненадовић, Гаврил Стефановић Венцловић. Христофор Жефаровић, Захарије Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.
Стематографија
У српском бароку песме почињу да се појављују као засебне графичке јединице, писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева, украшене орнаментима и гравирама итд. Такође се срећу издвојене и у панегричким списима или као сликовни текстови испод бакрореза. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.
Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др.
Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.
Христофор Жефаровић
Сликар, зограф, бакрорезац и калиграф Христофор Жефаровић (1690-1753), рођен крај Дојранског језера у данашњој Македонији, себе је називао „илирико расијанским (српским) зографом. Није познато у којем је месту и у којој зографској школи изучио зидни живопис, али је тридесетих година XVIII века, када је кренуо на север, већ био обучени живописац, а вероватно и иконописац. Школа из које је изашао још увек се држала схватања средњовековног сликарства, али је приметно и попуштање строге дисциплине, слободније изражавање и прихватање западноевропских утицаја.
Насловна страна Стематографије
Стематографија
Србија
Поред зографске праксе, основа тадашњег образовања били су сликарски приручници – Ерминије, које су у преписима и прерадама биле у употреби у појединим зографским групама и радионицама. Недавно је објављен такав приручник, рукопис самог Жефаровића, настао по нешто старијој Ерминији живописца Панајотиса Доксараса, са острва Занте. Доксарасова Ерминија, настала 1720-24, у ствари је превод Трактата о сликарству Леонарда да Винчија.
Преко Пећке патријаршије стигао је у Београд, који је у то време био под аустријском управом. У Београду је извесно време сликао иконе и држао ученике, а потом је прешао у Сремске Карловце и Нови Сад. У то је доба расла тражња за графиком, због чега одлази у Беч код чувеног бакроресца Томе Месмера. 1753. одлази у Русију, где исте године и умире, а гроб му се зна.
Као један од најзначајнијих родоначелника новије српске уметности, Жефаровић је у првој половини XVIII века, „највише допринео да се у српској уметности превазиђу застарели, и већ потпуно осиромашени, облици средњовековне традиције и да се уметност упути у правцу нових, барокних стремљења.
До првих Жефаровићевих бакрореза, српски графичари су познавали само технику дрвореза, држећи се махом традиционалних стилских и иконографских решења, док су бакрорези били познати претежно као листови набављани из Русије, или они које су српски архијереји поручивали код аустријских гравера.“
Бакрорези
Жефаровић је 1741. превео дело Павла Ритера Витезовића „Оживљена Хрватска“ које садржи (измишљену и стварну) хрестоматију свих српских краљева, царева и владара од римског доба до турске окупације.
Кнез Лазар
Тријумфални портрет цара Душана на коњу, окруженог грбовима
Лик цара Душана између Хроноса и Минерве
Композиција „Свети Сава са српским светитељима дома Немањиног“ (1741) – замишљена као графички прилог дипломатији Арсенија Четвртог према бечком двору и непријатељски расположеној католичкој цркви, у суштини је величање српске прошлости, чији је циљ да покаже како су досељени „Расцијани” нација славне прошлости.
Затим следи Стематографија (1741) и четрнаест других бакрорезних радова, од којих су неки наменски рађени за фрушкогорске манастире.
Стематографија
Стематографија Христофора Жефаровића, позната и по поднаслову као „Изображеније оружиј илирических“ је бакрорезна збирка стихова, гравира и хералдичких симбола, издата у Бечу 1741. године. Иако невелика по обиму, она је једна од најдрагоценијих српских књига у 18 веку због порука које су одраз културно-уметничких и национално-политичких тежњи српског народа у Аустрији тога времена,
У времену настанка Стематографије српска историја се није учила, српских школа готово да и није било, а оне ретке имале су кратак век трајања. Због тога је улога овог дела била велика, пре свега као приручника из националне историје, а затим и као темеља верске, моралне и политичке постојаности.
Стематографија је „била најтраженија и најбоље примљена књига тога доба. У други план је потиснула часловце, псалтире и друге црквене књиге и постала најомиљенија лектира српског народа.“ Све до појаве Историје Јована Рајића, штампане у Бечу 1794. Стематографија је била незаменљиви историјски приручник.
„Дело садржи педесет и шест поетских медаљона уз грбове, двадесет девет ликова јужнословенских владара и светитеља, са портретом светог Симеона Немање и светог Стефана Првовенчаног на челу, портрет патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1698-1748), дугачку песму њему посвећену, тријумфални портрет цара Душана на коњу, окруженог грбовима, лик цара Душана између Хроноса и Минерве“, и завршну песму Павла Ненадовића млађег у којој се, у виду похвале Христофору Жефаровићу, велича ово његово дело.“ Испод грбова стиховима у „пољском тринаестерцу“, типичном за наше песнике XVIII века, објашњен је њихов смисао.
Магични квадрат
Посветна песма српском патријарху Арсенију IV објављена је са криптограмом, у форми магичног квадрата у којој се патријархово име „Арсениј Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.
Доситеј Обрадовић је сматрао да је песма посвећена Арсенију Четвртом Жефаревићево ауторство и на основу тог његовог мишљења у књижено-историјским текстовима развила се теорија о Жефаровићу као песнику и књижевнику. Међутим, данас је извесно да је литерарно ауторство у Стематографији дело песника Павла егзарха Ненадовића.
Хералдички значај Стематографије
У српским устанцима грбови устаничке Србије преузимани су управо из Стематографије. Према речима Стојана Новаковића, она је постала „једини извор и руковођа за све хералдичке послове и потребе у Срба“. Из ње су узимани грбови за државне печате (печат Правитељствујушчег совјета) и војне заставе, а 1835. године грб са оцилима из ње ушао је у први српски устав и постао државним грбом Кнежевине Србије.
Када су аустријски шпијуни открили улогу Стематографије у устанку, цензура у Бечу забранила ју је под претњом смртне казне (index librorum prohibitorum). Грб из Стематографије потом је, уз извесне измене, постао грбом Краљевине Србије, а после и Краљевине Југославије.
За Стематографију су показали интересовање и бугарски аутори. Јордан Иванов објавио је чланак о Жефаровићу у којем доноси вести о њеном коришћењу у бугарској хералдици, живопису и графици, а бугарски грб из Стематографије је 1879. озакоњен од бугарске Уставотворне скупштине.
Оно што је Србија, захваљујући даровитим и далековидим појединцима, успела да постигне у области фотографије, током 19. века може се сматрати правим културним чудом. Иако још увек није постојао снажан и култивисан друштвени слој који би представљао масовну подлогу за успон и ширење фотографије као културне потребе, ипак се појавио низ имена чији је рад на фотографији достигао европски ниво.
Француска академија наука је 19. августа 1839. године признала Лују Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству. Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.
Луј Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија“. Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији. Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.
Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је трговац Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј лист бакра. Снимак тај поднео је он Њ. светлости господару Михаилу Сербие Књазу на дар”. 5 Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Дагер вршио демонстрације дагеротипије.
Почеци фотографије у Срба везују се за Анастаса Јовановића, талботиписту, фотографа, литографа, сликара, дизајнера. Анастас Јовановић је рођен 1817. године. Од 1832. године са породицом стално је настањен у Београду. У знак захвалности за успешно и брзо резање слова за први буквар, штампан у крагујевачкој Државној штампарији кнез Милош Обреновић награђује Анастаса Јовановића стипендијом за бечку Академију св. Ане, одсек сликарства, где Јовановић одлази 1838. године, а већ 1840. учи фотографију. Беч је тада, после Париза, био други центар где се неговала фотографија.
У Бечу је Јовановић купио, у то време најсавременији, модел Пецвал-Волгтландер-ове фото-камере с редним бројем три и тако постао трећи фотограф у свету! Најпре је начинио свој „Аутопортрет“ (дело је сачувано!), а затим је дошао у Београд и 1841. године дагеротиписао Кнеза Михаила и све значајне личности српске и црногорске историје тога времена.. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда.
После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.
This slideshow requires JavaScript.
Србију и Београд је у периоду од 1860. до 1900. године опслуживало 40 фотографа. Од 1844. године у Београд пристижу први путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био је Јосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.
Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. Први фотографски атеље на територији данашње Србије отворио је Иштван Олдал (Istvan Oldal) 1854. године у Зрењанину, а први фотоатеље у Београду код Саборне цркве, отворио је 1860. године Форијан Гантенбајн (Florian Gantenbein) из Швајцарске. Преко пута се налазио атеље Анастаса Стојановића књажевског дворског фотографа, а недалеко атељеи Ане Фелдман из Беча, Лазара Лецтера, Панте Христића, Милана Јовановића и других. Међу првим српским атељеима, отвореним у Београду је и атеље Георгија Ђоке Краљевачког на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој улици на бројевима 3,8 и 19.
Сматра се да је прва жена фотограф у Србији била Ана Фелдман која се фоторгафијом бавила 1865-1868.
Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима. У српској провинцији раде фотографи: Јован Влаховић у Пожаревцу, Тодор Илић у Крагујевцу, Петар Аранђеловић у Нишу и др.
Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине.
Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863);
Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”.
Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу.
Када је започела припрема тзв. “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору етнографа Милана Ђ. Милићевића и сликара Стеве Тодоровића.
Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”.
Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.
Почетком XX века највећи број фотографских радњи био је у Београду и то у Кнез Михаиловој улици. Атељеи су се у почетку налазили у дворишним баракама, касније на мансардама, а први прави фотографски атеље саградио је дворски фотограф Милан Јовановић. Прва жена уметнички фотограф у Србији била је Мара Богдановић, супруга вајара Томе Росандића и имала је атеље у Господар Јевремовој улици, где се данас налази Позоришни музеј.
Прву трајну слику коју можемо сматрати фотографијом израдио је француски изумитељ и фотограф Нијепс (Joseph Nicephore Niepce 1765-1833) 1826. године и назвао је хелиогравура. Била је то слика на металној плочи снимљена у “камери обскури”.
Прва фотографија, сликана око 1826-27. године
Жозеф Нијепс
Луј Дагер
Српска новина или Магазин за художество, књижество и моду, 01. јануар 1839.
Луј Дагер, Темпле булевар – прва фотографија на којој је усликан човек (1838)
Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је, нарочито од времена ренесансе, служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Пионири фотографије су познавали принципе преношења светлосног одраза из природе на одређену подлогу, али је сваки на свој начин настојао да тај светлосни одраз фиксира и сачува заувек.
Недуго након настанка прве фотографије започела је Нијепсова сарадња са Лујем Дагером (Louis Jacques Mande Daguerre), чији је резултат фотографија названа дагеротипија 1839. године.
Француска академија наука је већ исте године (19. августа) признала Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству.
Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија која је он средством свог изображенија светлошћу сунца свршио “. Тих “четрдесет рисованија” биле су, заправо дагеротипије, о којима ће српска штампа месец дана касније детаљно обавештавати као о новом и великом открићу.
Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији објасниле да је “прекрасна диорама” заправо “художествено, очима кроз увеличавателна стакла, представљение предела каковог или вароши онако, као што би човек пред собом у самом естетсву гледао.”
Јасно је да диорама или “магическа представлена”, како их Новине србске још називају, није била потпуно разумљива писцу ове кратке вести, па вероватно ни читаоцу, али вест је објављена, јер је укусу тадашње публике и у Србији било занимљиво све оно што се односило на позитивистичку тачност и прецизност у приказивању света.
Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), што значи скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.
Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.
Мијат Мијатовић (1887 – 1937), је чувени српски предратни певач популарне и народне музике. Имао је леп, лирски обојен глас, а с нарочитим смислом и осећајем певао је српске народне песме. По његовом је певању композитор Станислав Бинички забележио и обрадио за глас и клавир седам народних мелодија које је издао као збирку названу, по имену тога певача, Мијатовке. Збирка садржи песме: Послала ме стара мајка, Кад сум бил, мори Ђурђо, Разболе се бело Доне, Певнула Јана, Пошла Ванка на вода, За што Сике, за што и Циганчица.
Прву плочу Мијат Мијатовић је снимио још пре Првог светског рата. Прославио се извођењима песама која су и данас познате: „Другар ми се жени“ (1932, плоче Едисон Бел Пенкала уз цигански оркестар Паје Тодоровића), „Саградићу шајку“ (1928), „Дано данче“, „Бацио сам удицу“, „Синоћ сам пио из бокала“ (1910, уз циганску капелу Јове Јарета) и многе друге.
Мијат Мијатовић је био по професији адвокат. У Београду је матурирао, а затим и дипломирао на Правном факултету. Радио је као судски писар, затим као секретар у Министарству правде и на крају као адвокат.
„За Мијата Мијатовића, једног од водећих певача у периоду до 1941. године, каже се да је представљао типичан пример београдског певања народне музике које се у жаргону звало ‘асталско певање’. То је певање за кафанским столом, пригушено, тихо, ипак упечатљиво и незаборавно. Говори се да су Скадарлија и улице на Дорћолу биле ‘натопљене’ овим стилом певања, ‘филтрираним кроз раскошан глас, пажљив осећај за фразирање и бескрајно разумљиву дикцију'“.
Пјесму Јована Јовановића Змаја “Деда и унук“ је компоновао српски композитор Јосиф Маринковић, један од највећих композитора Србије с краја 19. и почетка 20. вијека. Пјесма под насловом “Узо деда свог унука“ снимљена је у децембру 1916. године у Њујорку у извођењу Соње Симић (мецосопран) уз пратњу Краљевског оркестра.
Урош Предић – Српчад око гуслара (1882), Народни музеј у Београду.; фото: Википедија (Обрада: Расен)
Узо деда свог унука, Метно га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било.
Певао му српску славу И српске јунаке, Певао му љуте битке, Муке свакојаке.
Деди око заблистало, Па сузу пролива, И унуку своме рече Да гусле целива.
Дете гусле целивало, Онда пита живо „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целиво?“
„Ти не схваташ, Српче мало, Ми старији знамо Кад одрастеш, кад размислиш, Казће ти се само!“
Амерички композитор и текстописац Данијел Стар-Тембор (Daniel Starr-Tambor) направио 2013. године је једну веома интересантну астрономску композицију. Свакој планети сунчевог система доделио је једну ноту и убрзао орбиталне периоде планета. На тај начин две секунде представљају трајање Земаљске године, а нота се одсвира за сваку орбиту.
Космос; фото: pixabay
Ово није било каква композиција; она до краја постаје музички палиндром тј. може се одсвирати исто и унапред и уназад, наравно ако живите довољно дуго да дочекате крај дела. Са више од 6.2 × 1064 ноте, ово дело, названо Мандала, најдужи је музички палиндром који данас постоји.
При оволиком убрзању кретања Сунчевог система, Данијел Стар-Тембор процењује да би се композиција наставила без понављања преко 5.3225 × 1056 година.
Током XVI века, композитори попут Ј. С. Баха стварали су музичке палиндроме (најчешће да би се правили важни!). Данијел Стар-Тембор је у част славног композитора, за почетак своје композиције узео прецизан положај Сунчевог система у часу Баховог рођења (виђен из перспективе Сунца које гледа у сазвежђе Ваге), „па свака нота бележи његов рођендан на свакој планети.“
Српска корачница, марш „На Дрину“ једна је од најпознатијих и најизвођенијих српских песама у свету – од настанка, када су је изводиле све савезничке армије, до данас, доживела је извођења многих познатих домаћих и светских музичара.
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
Песма је постала симбол српског јунаштва и победа у Првом светском рату и као таква извођена је на фронтовима и широм Европе, где су је путем турнеје српске војне музике по Француској преузимали и интерпретирали оркестри савезничких војски.
Према писању Димитирја Ђорђевића, војног музичара и ученика Биничког, марш је компонован „када је Комбиновани пук, под командом пуковника Стојановића у храбром налету преко Дрине протерао надмоћнију аустроугарску војску. Марш је Бинички посветио том пуку и његовом команданту.“
Приликом марширања у ослобођени Ниш 1918. године, Дринска дивизија праћена је звуковима „Марша на Дрину“.
Композиција је изазвала велику пажњу приликом доделе Нобелове награде Иви Андрићу, који ју је представио у најлепшем светлу. Многи светски издавачи учинили су да композиција доживи бројне обраде и аранжмане, а њена популарност добије светске размере.
Текст „Марш на Дрину“ написан је 1964.
Године 1964. српски новинар, песник и дипломата Милоје Поповић Каваја написао је и текст за марш у част 50 година од Церске битке. Композицију са текстом први је извео хор КУД „Иво Лола Рибар“ из Београда:
„У бој крените јунаци сви Крен’те и не жал’те живот свој Цер да чује твој, Цер нек види бој А река Дрина славу, храброст И јуначку руку српског сина.
Пој, пој, Дрино, водо хладна ти Памти приче кад су падали Памти храбри строј који је Пун огња, силе, снаге протерао Туђина са реке наше драге.
Пој, пој Дрино, причај роду ми Како смо се храбро борили Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде Крв је текла крв се лила Дрином због слободе.“
О томе како су речи прихваћене у тадашњој Србији њихов аутор Милоје Поповић каже:
Тачно је да се нерадо гледало на дочекивања Нове године по старом, јулијанском календару и да су се кафане тада најчешће затварале много пре поноћи, али та врста бољшевизма је већ била на издисају – сећа се Милоје Поповић. – О томе знам доста, јер сам тада био секретар Општинског комитета Савеза комуниста Палилуле, али и председник друштва “Иво Лола Рибар”, што су били послови који су се на известан начин сукобљавали и искључивали. Када сам написао “Марш на Дрину”, а било је то поводом обележавања пола века од Церске битке, хор “Лоле” га је извео први пут; мало касније је снимљена плоча на којој је ову песму, уз музичку пратњу Миодрага Јашаревића и оркестра “Царевац”, отпевао Љубивоје Видосављевић. Још је жив и добро се држи, чули смо се недавно телефоном… Е, та верзија је сигурно најпознатија. Кад се песма појавила у јавности, мислим да није прошло дуже од месец дана, а већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Не бих рекао да је тада завладала некаква еуфорија, али је један наш српски полтрон, да му не спомињем име јер је још жив, одмах пожурио код Тита да би му се пожалио: “Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме”. И ко зна шта би се тад догодило да није споменуо “Марш на Дрину”, на шта му је Стари одговорио да он, лично, обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше. Мислим да је Тито поштовао ту српску војничку традицију и да је нипошто није повезивао са српским национализмом. Постојала је ту и једна изјава Добрице Ћосића, који је тада мудро приметио да је то херојски марш партизанских очева, што је са ове композиције скидало сваку сумњу.
Исте године снимљен је и филм „Марш на Дрину“ у режији Жике Митровића, посвећен победи српске војске у Церској бици.
Неслужбена химна Србије
На референдуму о државним симболима Републике Србије 1992, године композиција Марш на Дрину добила је највише гласова грађана за избор државне химне. Овај референдум је поништен због недовољног одзива грађана те је композиција важила за неслужбену химну све до 2004. године, када је за химну изабрана композиција Боже правде.
Нападнута због извођења у УН
Напади на све српско задњих деценија нису мимоишли ни ову славну српску композицију. Када је 2013. ову композицију у седишту Уједињених нација извео београдски састав Viva Vox Kонгрес Бошњака северне Америке упутио је јавно протестно писмо Бан Ки Муну.
У писму се наводи како су чланови ове организације „разочарани и врло увријеђени због извођења Марша на Дрину, српске озлоглашене и нападачке националистичке пјесме“. У њиховом писму генералном секретару УН „Марш на Дрину” се описује искључиво као „ратнохушкачка песма под којом су у Босни и Херцеговини почињени ратни злочини и геноцид”, и захтева „јавно извињење свим жртвама ратних злочина у БиХ почињених у име српског национализма”. Тражили су да се композиција уклони са звaничне интернет странице светске организације уз образложење да се ради о „увредљивој и агресорској песми“.
Тако се на мети напада задњих деценија на све што је српско, нашла и ова славна слободарска песма, која је том приликом добила политичку димензију и велику пажњу јавности.
Реаговао је и Јеремићев кабинет, саопштењем у коме се каже следеће:
„Уз дужно поштовање свих жртава трагичних ратова у бившој Југославији, ово је веома жалостан покушај злонамерног извртања значења песме изведене на бис, уз фокусирање на њене наводне злоупотребе у време трагичног сукоба. То су жалосни и за српски народ веома увредљиви покушаји да се изврне значење музичког дара који је свету понуђен прошлог понедељка.”
„Компонован пре један век, ’Марш на Дрину’ је безброј пута извођен током многих деценија, не само на Балкану, него и широм света, од стране истакнутих музичара као што су Клиф Ричардс и Чет Еткинс. Позитивно дејство ове мелодије на цењени међународни скуп прошлог понедељка је потврда њене уметничке вредности.”
„У Европи” – закључује се у саопштењу Јеремићевог кабинета – „постоји традиција завршавања новогодишњих концерата популарним маршевима, трансформисаним у поруку мира. То је случај са ’Радецки маршем” на бечким концертима, као што је то било и са ’Маршем на Дрину’ у понедељак. Упркос овом неоснованом нападу, ми ћемо наставити са нашим искреним напорима да промовишемо помирење на Балкану и широм света.”
„Иако је чињеница да се ова песма певала на ратиштима, она ни по мелодији ни по стиховима не промовише насиље, нити мржњу према другој нацији. Трубе, бубњеви и остали инструменти који симулирају марш и производе динамичну мелодију евоцирају и асоцирају на стање након борбе, на победу и слободу.“
…
Популарна извођења и аранжмани
Jorgen Ingmann – „Marchen Til Drina“ as Metronome 45 single, Denmark, 1963
The Jokers – „Drina“ as a Discostar and Brunswick 45 single, Belgium, 1963 Second Hand Songs: Drina March.
Horst Wende und sein Orchester – „Drina Marsch“, Polydor 52 172, 7″ 45 single, Germany, 1963
Kermisklanten Orchestra, „Drina Marsch“,
Patti Page – „Drina (Little Soldier Boy)“ released as a Columbia 45, EP, US, 1964
The Spotnicks – „Drina“ as a 45 single on Swedisc and W & G, Sweden, 1964
Leon Young String Chorale- „Drina“ as a 45 single, UK, Columbia, 7236, 1964 45cat.com.
Will Glahé’s Bohème Ballhouse Band – „Drina Marsch“ on Decca LP, 1964
The Shadows – „March to Drina“ on the album Shadow Music, 1966
Chet Atkins – „Drina“ on the album From Nashville With Love, 1966
Frankie Yankovic – „Drina (Little Soldier Boy)“ on the LP Saturday Night Polka Party, 1967 discogs.com.
James Last – on LP Trumpet A Go Go, Vol. 3, 1968
The Nashville String Band – „Drina“ on the eponymous album, 1969
Bert Landers & Konrad Grewe – „Drina Marsch“ from the album Schlager-Cocktail: Die 16 Spitzenschlager
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Gunter Noris und die Big Band der Bundeswehr – WM-Parade, Germany, 1974
Kirmesmusikanten – „Drina Marsch“, 7″ 45 single, RCA, Germany, 1975.
Arne Domnerus Sekstett – on the LP Ja, Vi Älskar, Zarepta ZA 36010, Norway, 1978
Cherry Wainer – on the LP Musik Im Blut, Discoton 75289, Germany
Kurt Henkels und sein Tanzorchester
Gunter Noris and Big Band der Bundeswehr
Hazy and his orchester Osterwald
Bob Kaper’s The Beale Street Jazz Band – „Drina-March“ b/w „Dominique“, 45 picture sleeve single, RCA 47-9509, Dutch Amsterdam pressing.
Radomir Mihailović Točak – „Marš…“ on the EP „Marš…“ / „…na Drinu“ (PGP RTB 1984)
Bečka filharmonija pod ravnanjem H. Von Karajana, novogodišnji koncert 1987. [1]
Laibach – „Mars on River Drina“ on the album NATO (1994)
Bauernkapelle Mindersdorf – on the album In der Musikscheune, Tyrolis, Germany, 2008
Captain Harp – on the LP Harmonica Highlights, ZYX Music, 2010
Soulfly, Mars na Drinu
…
Бројни су домаћи аутори и оркестри изводили ову композицију у ратличитим аранжманима, од традиционалних до модерних. Поред Смака, Азре познати су аранжмани групе КБО, Р, М. Точка, Ди-џеј Салета, Дарка Лукача (1980), Јована Јовичића, Горице Илић, Боре Дугића, Момчила Моме Станојевића (1992), Милутина Поповића Захара, Радета Марковића, Бошка Остојића (1997), Гордане Лазаревић, Милана Миће Петровића, Душана Јакшића, Николе Урошевића, Ћакона Марка Илића, В. П Царевца, Светозара Лазовића, Љубише Килибарде, Власте Јелића и многих других.
Бројни домаћи и инострани еминентни симфонијски, дувачки и војни оркестри, као и хорови изводили су композицију Марш на Дрину.
Далибор Дрекић
Станислав Бинички – Марш на Дрину – оригинална верзија
Марш на Дрину – Певање
100 Serbian Trumpet – Drina March
James Last – Drina March (1968.)
James Last & Berdien Stenberg: „Drina Marsch“, videoclip, año 1988.
Марш на Дрину (Мали војник) од Пети Пејџ (Patti Page – Drina – Little soldier boy)
The Shadows – March To Drina (1966.)
The Shadows – March To Drina (1966.)
Viva Vox – Марш на Дрину – Концерт у УН поводом прославе Српске Нове године 2013.
The Jokers guitar instrumental song Drina March (nostalgic tv show Belgium)
Смак – Марш на Дрину
Drina March ~ The Spotnicks ~ 1966
Kermisklanten Orchestra, Марш на Дрину
Група КБО – Марш на Дрину
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Бечка филхармонија под равнањем Х. Вон Карајана, новогодишњи концерт 1987.
Први балови на нашем поднебљу били су мали и готово безначајни па стога и нису бележени. Први за који се зна је давне 1727. године одржан у Земуну а вероватно ни он не би био забележен да власник кафане није затражио од земунских власти да се одреде патролџије које ће бринути о реду током бала.
Београдске госпођице у балским хаљинама и шеширима
Најважнији бал у години је био новогодишњи који је почињао око 22 часа и трајао до зоре. Новогодишњи балови били су много слободнији од других балова (официрски, занатски, маскенбали…) па су се уз “мезетлуке и ћефелисање” играла тзв. “несташна кола”. Мало пре почетка Нове године излазио је водитељ и објављивао смрт старе године а затим је уследио њен спровод који су чинили маскирани учесници иза којих је ишао оџачар а за њим у бело обучена девојчица која је симболизовала Нову годину. Затим је следило одбројавање, љубљење и честитање а водитељ је пуштао прасе које су посетиоци бала хватали а веровало се да ће срећа пратити током читаве наредне године оног ко прасе ухвати.
Пречански балови
У Аустро-Угарској монархији су током 18. века постојали само племићки или нобл балови а током владавине цара Јосифа II сасвим легитимни постају и пургерски тј. балови за грађанство и занатлије. Пургерски балови могли су бити оперски, кућни, сталешки, дечји, маскенбали а све више се отварају и балске дворане и плесне школе.
O њима сведочи чувени српски добротвор Сава Текелија који се током студија у Будиму скоро свакодневно проводио на баловима:
„Суботом су Србљи држали бал ‘Кoд круне’ у Табану, недељом смо ишли у граду, у понедељак ризиковали живот возесе између санти леда до Пеште и ‘7 курфиршта’. Но, младост лудост се показивала и у уторник код „Белог крста“, у среду у пештанској Хакеровој сали, четвртком негде у граду… и тако целе седмице.“
Играчки репертоар био је шаренолик с тим што се на српско коло гледало са подозрењем поготово на нобл баловима а будући да је политичка клима у другој половини 19. века бивала све више национално устремљена убрзо се бал није могао замислити без кола којим је почињао и завршавао се.
У то време у Бечу, кнез Милош Обреновић живи боемски живот који пуни ступце штампе. Он се труди да агитује у Бечу за своје политичке интересе и окупља виђеније Србе. Тако је године 1846. организовао бал и то први Светосавски бал и на њему је изведен Српски кадрил кога компонује Јохан Штраус по Милошевој наруџбини. Светосавски бал настао је из традиције прославе Савиндана што је кнез Милош успоставио 1823. године прогласивши овај дан као школску славу а први писани траг о обележавању овог дана је из 1734. године. Следеће године Светосавском балу у Бечу присуствује око 3000 званица а међу њима и Вук Ст. Караџић чија се кћи Мина посебно истицала на балу, одевена у српску ношњу.
Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се кадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз песму „Радо иде Србин у војнике”.
Иако је први бал у Новом Саду одржан још у 18. веку балови постају све популарнији у четвртој деценији 19. века а тада власти прописују да они могу трајати до 3 часа по поноћи и да у повратку кућама учесници морају скинути маске са лица. Будући да су балови стекли велику популарност и били омиљена врста забаве често се одлазило и у претеривања па су били и предмет критике.
Тако настаје популарна песма ‘Чистоје огледалце’ која врло добро илуструје понашање мајки са кћеркама за удају:
„Ветроглава твоја мати не мисли ти добра дати. Она диже луду главу и не смотри теби славу већ те води по балови да ти она ког улови троши новце без прилике а у кући нема дике.“
Стари Земун
Поглед на Градску кућу у Новом Саду, 1905.
Балови на српском Двору
У матици Србији стање је било другачије. Вековима под турском влашћу Србија није имала могућности а ни знања да се забавља по европски. И тако све до четврте деценије 19. века када кнез Милош Обреновић приређује први дворски бал 1834. године у Крагујевцу а повод је орден кога је добио од султана. Балови се затим селе у Београд где се 1837. на иницијативу енглеског конзула Џорџа Хоџеса одржава један прави бал са домаћим и страним званицама у част тадашњег владара Србије кнеза Милоша Обреновића.
О том догађају Новине сербске између осталог пишу
„Игре су различне игране. И сам књаз почествовао је играњем кор, поведши Србско коло, које књажевско расположеније велику је радост међу присуствујућима проузроковало…“
Само неколико дана, кнез Милош Обреновић прави бал на свом двору у част Хоџеса и о томе нашироко пишу Новине сербске .
“На дан 6. фебруара 1838, у част производства краљевско британског конзула у Србији, г полковника Хоџеса на степен генералног конзула, књаз је дао великољепни обед и бал. На ручку су били господин Хоџес са Госпођом, господар Јеврем са гђом Томанијом, митрополит Петар и више књажевских чиновника. Увечер је био бал на Дворцу књажевом, на ком се ноћ пријатно прекратила…“
Недуго после овог бала кнез Милош је приморан да абдицира и након краће владавине његових синова Милана и Михаила године 1842. на власт долази кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђа. Његовом заслугом а још више заслугом кнегиње Персиде српски двор почиње опонашати европске дворове а балови и уметничка посела кнегиње постају редовна појава.
Посела су у много чему претходила баловима највише из разлога што су се на њима окупљале жене јер им није био отворен приступ кафанама где су се окупљали мушкарци. Женска посела била су образовног карактера и на њима се углавном читала поезија, музицирало уз клавир, размењивани савети о вођењу домаћинства, васпитању деце, али се врло често и водила дискусија о актуелним темама. Поред женских посела постојала су и тзв. шарена посела на која су долазили и мушкарци.
Након одласка Карађорђевића и повратка Обреновића традицију балова наставља кнез Михаило и његова супруга Јулија. Први Светосавски бал у Србији је одржан 1860, организује га Општина а покровитељи су кнежевски пар. Бал је почињао обавезно колом Србијанка а затим су уследиле 33 игре. Бал је трајао све до повлачења кнежевског пара и сматрало се непристојним да се остаје на балу дуже.
У наредним годинама балови се све више из двора и луксузних хотела селе у кафане и приближавају се ширем грађанском слоју. Успоставља се традиција добротворних балова а први такав бал иницира кнез Михаило 1865. за изградњу Општинске болнице у Београду. Књегиња Јулија је саставила одбор од утицајних госпођа који је прикупљао прилог за лутрију а лозови су се продавали у кафанама.
Занимљив опис једног дворског бала кнеза Михаила оставио је Коста Христић, истакнути политичар обреновићевске Србије. Христић се у једном свом запису из 1921. године сећа једног бала из зиме 1865. Тога дана снег је толико прекрио Београд да он није био проходан па је коњица морала направи стазу до двора. Кнез Михаило је дочекивао госте у средини дворског салона оденут у фрак кога је красила лента руског Белог орла а кнегиња Јулија је седела на софи са неком од госпођа. Гости су били из разних грађанских редова. Мушкарци су били одевени по европски или по турско, жене у српској ношњи окићене дукатима а младе девојке одевене у кринолине. Поред домаћих истакнутих грађана балу кнеза Михаила и кнегиње Јулије приуствовали су и градски паша као и виши аустријски официри из Земуна и Панчева.
Након атентата на кнеза Михајла, 1868. године на власт долази његов нећак Милан који касније постаје први српски краљ новије историје. Миланова супруга Наталија била је руског порекла и у Београд је хтела донети дух европских монденских престоница па је пратила моду, вршила исти такав утицај на београдске госпође, често правила пријеме и балове и на српски двор прва увела моделе протоколарног понашања.
Битан моменат за профилисање улоге балова на српском Двору је проглашење Краљевине 1882. године и изградња репрезентативног здања Двора који је имао велелепну и пространу балску дворану са чак 322. сијалице. Балови код Обреновића добили су сјај европских балова и одвијали су се према строго утврђеном церемонијалу. Овај период је и златан период плесних игара можда и зато што је сам владарски пар био врло спретан у њима.
Највише се плесало уз валцер, кадрил, полонезу а српско коло се стилизује и прилагођава новим приликама. Бал је почињао колом званим Србијанка, затим је следио валцер, смена кола и страних игара а бал се обавезно завршавао колом. Популарност српског кола огледа се и у све чешћем настајању нових кола пригодног назива а неки од њих су Девојачко коло, Инжињерско коло, коло кнеза Михаила, Краљево коло, Коло краљице Наталије, Коло краљице Драге, баба Мудрино коло, коло Хајд на лево браца Стево, хајд на десно сека Персо, …
На бал се искључиво долазило уз позивницу са потписом маршала Двора, даме су добијале књижицу са редоследом игара а прописано је и како се треба обући: даме су могле обући балску тоалету са деколтеом или српску ношњу а господа фрак или ако су у војној служби парадну униформу.
Кнежевска резиденција у Београду
Општинска болница у Београду изграђена средствима прикупљеним на балу
Јавни балови
Како је европски дух почео да запљускује српски грађански слој тако су балови све више потискивали традиционална посела. Ако је бал конзула Хоџеса био пример онога што касније постаје дворски бал, први грађански бал приређен је поводом рођендана кнеза Михаила у Великој пивари 1840. у Београду а затим се јавни балови селе у здање Ђумрукане, царинарнице на Сави. Истих тих година кнез Михаило даје да се изгради кућа у београдској трговачкој чаршији, на три спрата и како је на овој кући стајао бронзани белег у виду рогова јелена ова кућа почиње да носи назив Зданије “Код Јелена”. Ту су се давали и позоришни комади али и балови јер је здање имало прву модерну балску салу а први је одржан 1844. године.
Колика је тада манија за баловима завладала сведочи и долазак првог учитеља плеса, извесног Фридриха Голдхајма, академског уметника и учитеља плеса у аустријским царским региментама који оглашава да даје часове плеса у дворани код Јелена. Први ученици иако су били неписмени били су свесни да морају знати играти. Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски кадрил” и остале своје композиције.
Јавни и дворски балови добили су и своје копије у тзв. кромпир баловима који су се одржавали по кафанама у предграђима. Јавни балови постепено су улазили у друштво замењујући већ поменута посела а након српско – турских ратова они се проширују по читавој Србији.
Од времена када је кнез Михаило успоставио обичај добротворних балова, јавни балови су постали све чешћа појава. У грађанским породицама припреме за бал су биле једна од најважнијих догађаја и то поготово оној са женском децом спремном за удају. Породице су одлазак на бал виделе као велику и ретку прилику да прикажу удавачу у пуном сјају.
Позивнице за бал су званице добијале десет дана пре бала и тада почињу припреме тоалете а хаљина је зависила од природе бала. Постојала су посебна обележја која су указивала на брачни статус. Удате жене су носиле хаљину са шлепом, старије су биле у српској ношњи док су девојке у дворану улазиле са лепезама, свиленим марамицама и специјалним балским књижицама са редоследом плесова као и уписаном господом која је била спремна на плес са њима. Постојали су и резервни играчи за оне које није нико одабрао.
Као и у другим европским метрополама средином 19. века и у Србији главна сезона балова је била у зимским месецима. Постојале су разне врсте балова и то светосавски, новогодишњи, гардијски, официрски, великошколски… Балове су организовала грађанска удружења по разним закупљеним просторима, позориштима, кафанама, хотелима… У самом Београду најотменији су били балови које су организовали Друштво св. Саве, Стрељачко друштво, Коло јахача, Друштво Трговачке омладине, Женско музикално друштво…
Официрски и гардијски балови почињали су у 20 или 21 час и на њега су госпођице долазиле у пратњи родитеља који су затим седали дуж зидова сале а девојке су стајале поред чекајући каваљере. Госпођице углавном нису одбијале плес а понашање каваљера је било беспрекорно па није забележен ниједан инцидент на баловима ове врсте. Како је бал одмицао пажња родитеља је попуштала. Очеви су се бавили у бифеу а мајке се забављале трачевима или мењале рецепте па су тако вештије госпођице имале прилику да закажу и рандеву. Ови балови су се завршавали после поноћи.
Јавни балови имали су својих особености понајвише што су им могли присуствовати сви па тако и они вични инцидентима. Забележено је да су трговци на балове осим породице водили и калфе да им се нађу а госпође су водиле децу па су настајали проблеми када су се деца вртела око ногу током игре. Из тог разлога Општина је чак издала наредбу у којој је писало да се на бал забрањује довођење мушке деце млађе од 16 и женске млађе од 12 година.
Није се ни водило рачуна о понашању током игре па су поједини гости чим крене коло изували ципеле и играли боси или су тако снажно скакали и цупкали да се сала након кола морала прскати водом како би се слегла прашина. Из тог разлога финији свет је гледао да са бала оде пре поноћи и почетка игара по наруџбини када су настајали испади.
Први српски балет, „Охридска легенда“ чувеног српског композитора Стевана Христића, представља једно од значајнијих дела српске музичке историје. Од своје прве верзије, која је настала још 1933. године (две редакције вршене су 1947. и 1958), она је тек 2015. године доживела своје прво интегралнно издање у извођењу Симфонијског оркестра и Хора РТС, чиме је широкој публици постала доступна прелепа Христићева музика.
Охридска легенда, Симфонијски оркестар и Хор РТС, диригент Бојан Суђић
Стеван Христић; фото: Википедија
Иако је Стеван Христић започео рад на балету још крајем двадесетих година и први чин балета извео у време прославе поводом 25 година свог рада (1933.), завршио га је тек после Другог светског рата. Премијера је била у Народном позоришту у Београду 1947. године.
Балет је успех доживео и на бројним гостовањима у Единбургу 1951, Атини 1952, Висбадену и Салцбургу 1953, Женеви и Цириху 1953, Фиренци и Бечу 1955, Каиру 1961, Барселони 1965. Оригиналне поставке је имао је на скопској, загребачкој и љубљанској сцени, у Новом Саду, Сарајеву, Ријеци, Марибору, а 1958. изведен је и у московском Музичком позоришту Станиславског и Немирович-Данченка.
За московску премијеру Христић је додао још неке нумере, сачинивши тако коначну верзију дела. Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета (редитељ Дејан Деспић, 1985) направљени су 2008. године (диригент Бојан Суђић, Хор и Оркестар Радио-телевизије Србије), поводом обележавања педесете годишњице од смрти аутора.
Либрето је заснован на грађи бајке и легенде, која говори о времену робовања под Турцима, а музика, као и оригинална кореографија, се ослањају на фолклорне елементе и узоре са подручја Македоније. Два најистакнутија музичка мотива у балету је Христић позајмио од Стевана Ст. Мокрањца, односно из његове славне Х Руковети, а то су песме Биљана платно белеше и Пушчи ме, које, често вариране, прожимају цео балет.
У једном селу у близини Охридског језера, Биљана, ћерка имућног сељака, воли сиромашног Марка. Отац јој одабира богатог мужа, Ивана. На дан свадбе у село упадају Турци и отимају дечаке за јаничаре и девојке за харем. Бранећи Биљану, њен младожења Иван гине. Марко пати за Биљаном.
Седећи једне вечери на обали Охридског језера, сећа се како му је деда причао да у језеру живе водене виле које чувају чаробну ружу и чаробни мач коме се непријатељ ни приближити не може. Да му је до њих доћи… Захваљујући звезди Даници, водене виле излазе из језера и нуде му своју помоћ. Марко са дружином креће да ослободи Биљану. Када је стигао близу шатора где се она налазила, добацио јој је ружу. Она се претворила у голубицу и одлетела. Када се Марко вратио у село, Биљана је већ стигла. Свадба је спремна, јер је њен отац дозволио да се сада уда за њега.
Садржај балета
I Чин
Село у близини Охрида. Берба шљива у воћњаку Биљаниног оца, богатог сеоског домаћина, је у току. Окупљени момци и девојке раде, а међу њима су Биљана и сиромашни сељак Марко, који је у служби Биљаниног оца. Када дође стари слепи фрулаш, они остављају рад и играју уз његову музику. Излази Биљанин отац и прекорева их, терајући их да наставе рад. Они то невољко чине. Марко види да је Биљана тужна и покушава да је развесели позвавши све да заиграју (ова игра, Грлица, један је од најпознатијих и најпопуларнијих делова балета). Момци и девојке полако одлазе. Биљана и Марко остају сами, срећни што су заједно, али и тужни, знајући да ће тешко придобити дозволу Биљаниног оца да се венчају.
Марко одлази, а из куће излази Биљанин отац који јој саопштава да је одлучио да је уда за богатог сељака Ивана. Биљана је очајна, мајка је теши, али отац је неумољив. Долази Иван са пратњом да проси Биљану, и настаје опште весеље. Једино је Биљана тужна. Када сви уђу у кућу, она се баци Марку, који је све посматрао из прикрајка, у загрљај и опрашта се од њега. Сцена остаје празна, само се из куће чује бубањ и даире сватова. Ноћ је пала, али су се навукли облаци и прекрили месечину, а у ваздуху се осећа нека нелагода. Из даљине се чује звук марша. Људи излазе из куће, а долазе и комшије. У село упада одред јањичара, који нападају народ и пале куће. Биљанини родитељи су рањени, а њен младожења у покушају да је одбрани пада мртав на прагу куће. Турци одводе Биљану и још неке житеље у ропство, остављајући многе мртве и рањене за собом. Марко стиже прекасно.
II Чин
Обала Охридског језера. Ноћ је обасјана звездама и месечином. У шевару се појављују русалке које играју по језеру. На језеро долази поворка звезда и међу њима најлепша Звезда Даница. Наилази Марко очајан што није успео да спасе своју Биљану. Звезда Даница га води главној међу русалкама, Бисерки, којој се Марко допадне, и пристаје да му помогне. У брегу на обали се отвара магична пећина, пуна драгуља, одакле Бисерка Марку даје магични прстен који осветљава ноћу пут и чаробни мач којим ће Марко ослободити своју Биљану.
III Чин
Султанова палата у Цариграду. У даљини се види Босфор и цео град који златно блиста под сунцем. Јањичари уводе робове у двориште палате, међу којима су румунка, бугарка, гркиња и грчки пастир, албанка и Биљана. Долазе жене из харема, одалиске, и након њих, уз фанфаре, султан који седа на престо пред робове. Церемонија бирања нових робиња почиње. Једна по једна девојка играју пред султаном (Румунска игра, Бугарска игра, Грчка игра), али савладане умором, страхом и тугом, не успевају да очарају султана. На крају игра Биљана, чија је игра прожета мотивима из првог чина. Њена је игра пуна емотивног набоја, и то се допада султану. Када желе да је одведу у харем, она се отима, а у палату упада Марко са неколицином пријатеља. Захваљујући магичном мачу, он савлађује јањичаре и баца прстен Биљани. Када је додирне, она се претвара у голубицу и одлети. У општем запрепашћењу Марко и његови пријатељи беже.
IV Чин
Село из првог чина које се обнавља. Марко је усамљен и тужан јер је изгубио Биљану. Пријатељи покушавају да га развеселе игром, али то им не успева. Наједном, као са неким предосећањем, Марко устане и гледа ка небу одакле долети једна голубица и спушта се на дрво, у наједном се претвара у Биљану. Она му потрчи у загрљај. Долазе њени родитељи и, пресрећни, пристају да се она уда за Марка. Народ се окупља и настаје опште свадбено весеље.
Уводна музика за 4. чин балета „Охридска легенда” (Обрада песме „Биљана платно белеше” из X руковети С. Ст. Мокрањца):
Коло „Грлица” из балета „Охридска легенда”:
И за крај једно занимљиво извођење кола Грлица из балета Охридска легенда у аранжману квартета Сенсартика:
Предраг Милосављевић упростио Еуклидову конструкцију златног пресека и померио границу свесног познавања златног пресека за око 3.300 година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке. Куће Лепенског вира и египатске пирамиде грађене по истоветној конструкцији.
Лепенски Вир, кућа према реконструкцији Драгослава Срејовића; фото: Расен
Београђанин Предраг Пеђа Милосављевић је још као дизајнер „свратио“ у свет геометрије и физике и довео у питање константе ових наука које су хиљадама година биле светиња.
Са двадесет година, на првој години студија Факултета примењених уметности успео је да упрости Еуклидову конструкцију златног пресека која се користила око две и по хиљаде година, а само три године касније усавршио је своју претходну поставку, која ће, како тврди, померити границе научног сазнања.
Златни пресек заснован је на томе, да је однос мањег дела геометријске дужи према већем делу, исти као и однос већег дела према целини. Све ствари у природи у својој основи садрже златни пресек, као вид савршене природне поделе, симетрије и равнотеже. Анатомија човека је у потпуности подређена законима златног пресека и односима блиских њему.
На пример, златни пресек код човека одређује се у сразмери, тако да је раздаљина између врха темена и врхова прстију на опруженој руци иста као између стопала и пупка.
Овај најсавршенији начин дељења употребљавали су стари Грци у вајарству, сликарству, архитектури, естетици уопште као и науци. Током времена, а на основу искуства, утврђен је, као један од основних закона природе.
Још су филозофи предсократовци тумачили тајну хармоније златног пресека, али су је објашњавали на свој начин. Касније, своје виђење златног пресека дао је и Еуклид и на основу његове поставке вршена су каснија тумачења.
Тајну за коју се сматрало да је изгубљена „пронашао“ је Милосављевић. Његова истраживања, како доказује, померила су границу свесног познавања златног пресека за око 3300. година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке.
– Реконструисао сам куће Лепенског вира које су старе преко седам хиљада и осамсто година, као и слова винчанске азбуке млађа за скоро хиљаду и по година. Слова винчанске културе установио је археолог Милоје М. Васић приликом првих истраживања праисторијске Винче, а које је објавио 1912. године – прича Милосављевић.
Велико изненађење представља новооткривена веза између геометрије кућа Лепенског вира и естетике винчанског писма. Винчанско писмо и облици кућа засноване су на истоветној геометријској методи, на шта је раније указивао и Радивоје Пешић (професор на Миланском универзитету).
– Познавање златног пресека везивано је за античко доба, али је још египатска култура познавала тајну златног пресека, па савремена схватања теоретичара о томе да су египатске пирамиде грађене без свесне употребе златног пресека падају у воду, тврди Милосављевић и напомиње да Египћани, не само да су знали за златни пресек већ су и пирамиде засноване на потпуно истоветној основи златног пресека која је откривена и у култури Лепенског вира, а која је старија од египатске за преко три, а од грчке за око пет хиљада година. По њему, куће Лепенског вира и египатске пирамиде у основи имају исту конструкцију.
Најзанимљивији део Милосављевићевог истраживања јесте откриће везе између културе Лепенског вира (5800. г. пре н. е.), Винче (4300. г. п. н. е.) и средњовековне српске културе, упркос томе што досадашња историјска сазнања не увиђају никакву везу између становника који су преко 70 векова насељавали подручје данашње Србије.
Необјашњиво је и то да разне цивилизације, које су сматране напреднијим (Грчка, Рим, Византија Отоманска и Аустро-угарска империја), а које су се смењивале на овим подручјима нису преузеле лепенско и винчанско тумачење златног пресека.
Наиме, Милосављевић је у задужбинама српских средњевековних лоза Немањића, Хребељановића, Лазаревића и Бранковића открио да је коришћен исти геометријски принцип, који је употребљаван седам хиљада година раније на простору Балканског полуострва.
Манастири Студеница, Манасија, смедеревска тврђава, куће из Лепенског вира и слова винчанског писма на први поглед немају ништа заједничко. Оно што их повезује је примена истог геометријског принципа – златног пресека. Ту разлику или сличност, веровали или не, открио је Милосављевић.
Милосављевић је одбранио докторску дисертацију „Златни пресек и филозофија природе“ на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија.
Слово ренесансе
Златни пресек
Матица Српска је 2015. године приредила изложбу и предавање под називом „Слово ренесансе: античка геометрија у средњовековном српском стваралаштву“, аутора др Предрага Милосављевића.
Циљ изложбе је био да, како аутор каже: „укаже на постојање рационалних приступа у примени античке геометрије од стране српских мајстора, али, такође, и утицаја које су античка учења имала на развој науке и естетике у средњевековној Србији“, а сврха: „да се продуби свест о различитим аспектима примене античких знања која су утицала да се средњевековно српско наслеђе позиционира у самим темељима развоја хуманизма и ренесансе у Европи“.
Српско средњевековно стваралаштво, хришћанско и светосавско, према Предрагу Милосављевићу, аутентични је чувар античких грчких и римских знања.
Од описа војних направа, „словенског мајстора“ (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (…) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,…) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).
Аутор је до изреченог становишта дошао упоредним анализирањем елемената српског средњевековног наслеђа и њему истоветног западног средњевековног наслеђа из периодароманике, готике, ране и високе ренесансе. Идеја која је не само изречена, него и на један добро утемељен и аргументован начин приказана, јесте да се српско средњевековно наслеђе може и да га ја потребно вредновати на основу „продубљивања културолошких приступа и веза заснованих на мултидисциплинарним истраживањима аспеката његових оригиналних основа“, како би се на целовитији начин „сагледала и разумела лична и заједничка улога у будућим приступима заштите и унапређења националног идентитета“
Према томе, било би корисно знати да је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу заснована на примени тзв. Птоломејове методе конструисања правилног петоугла; да се у основи града Рибница, у којем је рођен велики жупан Стефан Немања, налази „Метода V6/4“; да манастирски комплекс Студенице има везе са системом музичке аналогије и структуралним основама додекаедра (питагорејски символ космоса), о чему говори Платон у оквиру дијалога „Тимај“; а да је сама Богородичина црква у вези са Еуклидовим поступком конструисања златног пресека, познатог као Метода II, 11,… Први ренесансни уметник који је на непосредан начин приказао истоветан геометријски образац био је Леонардо да Винчи применивши га приликом компоновања зидне слике „Тајна вечера“ (Santa Maria delle Grazie,Милано, Италија).
На мермерној оплати Богородичине цркве (Манастир Студеница) налази се урезан читав низ техничких цртежа (скица) у размери 1:1. Поменути цртежи указују на изузетну геометријску студиозност коју су српски неимари исказали приликом изградње задужбине Стефана Немање. Међу неимарима Студенице налазили су се Мајстор Радован, Мавријан и Сек(ула?). Геометрија уреза указује да је Мајстор Радован био изузетан познавалац статике, али и античких знања чије основе је још током 1. века старе ере описао римски архитекта и теоретичар Марко Витрувије Полио у збирци „Десет књига о архитектури“. Поменута Витрувијева књига остварила је немерљив утицај на каснији развој италијанске ренесансе, али и на специфичност развоја класичне архитектуре у Европи.
Више о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, можете сазнати у видео-предавању др Предрага Милосављевића:
Приредила: Сања Бајић
Извори: Глас јавности, sanjaonica.blogspot, Матица српска
Русалка је опера чешког композитора Антоњина Дворжака. Чешки либрето написао је пјесник Јарослав Квапил на основу истоимене бајке Карела Ј. Ербена и Божене Њемцове. To је једна од најуспјешнијих чешких опера, и представља основу репертоара чешких оперских кућа.
Опера Русалка, Прашка опера
Русалке су митска бића из словенске митологије, или водена бића слична вилама која по словенском народном вјеровању, обично настањују језера и ријеке.
Опера ‘Русалка’ је први пут изведена у Прагу 31. марта 1901. године, са Руженом Матуровом као првом Русалком. Постигла је огроман успјех код домаће публике, а убрзо је стекла успјех и у иностранству.
Најпознатија нумера из ове опере је “Пјесма мјесецу“ („Měsíčku na nebi hlubokém„) из првог чина, која има многобројна посебна извођења.
У првом чину, који се дешава на ливади поред шумског језера, три шумске виле задиркују Водењака, владара језера. Његова ћерка Русалка открива му да се заљубила у Принца, који се купа у језеру. Ужаснут мишљу да она жели да постане људско биће, Водењак се враћа у дубине језера, говорећи да јој једино Јежибаба може помоћи.
Русалка тада пјева своју чувену љубавну арију – Пјесму мјесецу, најпознатију нумеру из ове опере. Непоколебљива Русалка моли Јежибабу да је претвори у жену, иако зна да ће бити вјечно проклета уколико доживи разочарење у љубав. Притом, Јежибаба јој одузима моћ говора. Приближава се зора и у даљини се чују ловачки рогови. Долази Принц, који бива опчињен Русалкином љепотом и одводи је у свој дворац.
Други чин се дешава у Принчевом замку. Спрема се свадба између Русалке и њеног изабраника. Но, Принц је фрустриран ћутањем и хладноћом своје вјеренице, док је дворјани оговарају иза леђа. На гозби се појављује страна принцеза која привлачи Принчеву пажњу. Водењак ламентира над Русалкином судбином, а она, несрећна, бјежи у врт гдје близу фонтане поново задобија моћ говора. Тада моли свог оца да јој помогне. Принц изјављује љубав страној принцези, а када се Русалка појављује он је одбацује. Водењак се заклиње да ће се осветити Принцу, кога страна принцеза оставља.
Несрећна и уклета Русалка, коју је Принц одбацио, враћа се у шуму. Јежибаба јој нуди да је врати назад у њен облик уколико убије Принца, што она одбија. Русалка, због тога, постаје једна од блуднички – водених духова који прогањају смртнике. Ловочувар моли Водењака да помогне смртно болесном Принцу, али он то не жели. На обалу језера долази Принц који у делиријуму моли Русалку да му се врати. Она му говори да ће га њен пољубац усмртити, на шта он пристаје. Молећи се за његову душу и прихватајући своју тужну судбину, Русалка се спушта у дубоке језерске воде.
Од мноштва сценских извођења, издвојили смо посебно два, филмску верзију опере у режији Пјетра Вајгла из 1977. године, те кратак приказ “Русалке“ на сцени Прашке државне опере. Уживајте!
Бадње вече 1943., српски ратни филм из 2007. године, је потресна прича о оном делу трагедије српског народа за коју му нико није крив до он сам. Кроз сукобе традиције и идеологије, вере и безбожништва, родитељске љубави и арогантности деце изнета је истина о корену суноврата српског друштва – распаду породице.
Бадње вече 1943
Сценарио за филм Бадње вече 1943 написао је позоришни редитељ и сценариста Драган Петровић Суреп, који је заједно са телевизијским редитељем Дарком Штетином режирао филм.
Паклени животни круг приказан је кроз судбину два брата, од којих је један четник а други партизан, и сукоб њихове две идеологије, које обе доживљавају пропаст на свој начин. Од њиховог сусрета на Бадње вече 1943. године у родној кући подно Опленца, породичног сукоба и трагедије, па до пада Книнске крајине када као оронули старци схватају бесмисао свега због чега су се цео живот сукобљавали.
Радња филма почиње у једном малом шумадијском селу у близини Опленца. На почетку филма Аврам и Јелица са својом снајом припремају трпезу за Бадње вече, за које верују да ће прославити без своја два сина, који се налазе у две различите војске. Током Бадње вечери у кућу долази партизан Војин, који заједно са породицом прославља Бадње вече. Током вечере долази до вербалног сукоба између Војина и његовог оца Аврама, који негодује зато што се Војин изјашњава као атеиста.
Ујутру на Божић у кућу долази четник Радован, који затиче брата у кревету. Тог јутра они се мире уз пиће, али касније Радован одлази да упозори четнике да се Војинова јединица приближава селу, а у исто време Војин одлази код партизана и заједно са њима организује напад на село. Радња филма се наставља почетком шездесетих година, када Војин као угледан комуниста долази да обиђе свог брата Радована који је тек изашао са Голог отока.
Војин му саопштава да сада живи у Сплиту, и да се оженио Хрватицом са којом има двоје деце. Филм се завршава падом Републике Српске Крајине, када Војин, који је изгубио целу породицу а бомба му је уништила стан, као избеглица долази код свог брата у стару породичну кућу.
Иако на први поглед делује као већ много пута испричана прича о четнику и партизану, „Бадње вече 43“ је много више од тога. То је слојевита драма о браћи, породици и народу, која задире у дубину наших осећања и својом суровом истинитошћу нас жестоко пече и боли до суза.