МУЗИКА

О палиндромној форми у музици говори се у случају када се поједине ставке музичког дела удвоје толико симетрично да друга половина дела представља обрнуто кретање прве. Начин грађења музичког комада заснован на понављању одломака обрнутим редоследом, тако да укупна форма буде симетрична назива се форма свода. (Arch form). Музички се палиндроми појављују како у класичној музици тако и у џезу, року, панку, хејви-металу и другим врстама популарне музике.

Класична музика  – Закон по којем је једна линија мелодије временски обрнута и одељена од друге тако да представља палиндром (нпр. FABACEAE EAECABAF)у класичној музици назива се законом крабе (енгл. crab canon) или законом огледала (енгл. mirror canon).

Великани су компоновали палиндроме

Познат је пример из дела „Музичка жртва“ („Musikalisches Opfer“) BWV 1079, Ј. С. Баха (1685-1750) из 1747. г. чији је канон „Quaerendo invenietis“ комбинација ретрогресије и инверзије.

Палиндром је нпр. симфонија где је променама у звуку истакнута оштра симетрија обрнутих реприза, као што је случај са „Алегром“, симфоније бр. 47 у Г-дуру „Minuetto al Roverso“ из 1777. године, аустријског композитора Јозефа Хајдна (Joseph Haydn, 1732-1809), познате и под називом „DasPalindrom“. Њен трећи став, минует и трио, који двапут иде напред и назад, а затим се враћа на почетак је музички палиндром.

Слична поставка је у уводу и завршетку дела „Игра тонова“ („Ludus tonalis“, 1942.) немачког композитора и виолинисте Пола Хиндемита (Paul Hindemith, 1895–1963) и у троструким формама увода у неким делима аустријског композитора Арнолда Шојнберга (Arnold Schoenberg, 1874-1951). Хајндмитова кратка дванаестоминутна палиндромна опера „Тамо и назад“ („Hin und zurück“, 1927.) пародира разне сценске стереотипе. Њена радња се развија од идиличне атмосфере до трагичног убиства, а затим се у причу укључује непознати мудрац који радњу усмерава у супротни ток, завршавајући је почетном идилом.

Форму палиндрома имају „Spiegelkanon“ у Г-дуру и „Scherzo-Duetto di Mozart“ В. А. Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1791), у којем други виолиниста изводи композицију првога у обрнутом смеру.

Британски композитор Роберт Симпсон (Robert (Wilfred Levick) Simpson, 1921-1997) компоновао је музику у форми палиндрома или засновану на палиндромним темама („Симфонија бр. 2“; „Гудачки квартет бр. 1“ из 1951-1952…). Његов „Гудачки квартет бр. 9“ из 1982. године садржи 32 палиндромне варијације и фугу на тему палиндрома у минуету Хајднове Симфоније бр. 47. и клавирске сонате бр. 26

Музичко дело Јосифа Шлезингера из 1869. Један од сачуваних сегмената: Из библиотечког фонда Факултета музичких уметности

Музика аустријског композитора Антона Веберна (Anton Webern, 1883-1945) често је прожета палиндромима, јер је Веберн био опседнут хоризонталном и вертикалном симетријом у музици. Један од најбољих примера хоризонталне или линеарне симетрије у Веберновој музици је први израз другог става „Симфоније опус 21“, а најбољи пример вертикалне симетрије је други став опуса 27 „клавирских варијација“ где је Веберн распоредио сваки делић свог дванаестотонског комада око централног дела А4. Од њега, сваки следећи на доле додани интервал је поновљен тачно у супротном правцу.

Амерички композитор Џорџ Крамб (George Crumb, 1929.) користио је музички палиндром у својој четвртој књизи Мадригала (1969.) при сликовитом опису поеме „¿Porque nací?“ Фредрика Гарсије Лорке.

Француски композитор Оливије Месјен (Olivier Messiaen, 1908-1992) компоновао је дела у палиндромном ритму, који је сам називао „неретроградабилни ритам“. Месјен је помоћу разних пермутација своју музику враћао на полазну тачку.

Британски композитор Роналд Бинџ (Ronald Binge, 1910-1979) је компоновао клавирски комад „Vice Versa“ („Обрнут начин“) који не само што је палиндром када се чита водоравно, него је то и при окомитом читању. Дакле реч је о својеврсном музичком магичном квадрату који се једнако чита како год да се окрене, чак и када се чита у огледалу.

Први став свог балета „Хороскоп“ („Horoscope“, 1936) заснованог на астролошким мотивима британски композитор Констан Ламбер (Leonard Constant Lambert) назвао је палиндромни прелудијум („PalindromicPrelude“), јер му је то наводно наложио дух покојног Бернарда ван Дирена (Bernard van Dieren). Овај став може да се изводи двосмерно.

Интерлудијум опере „Лулу“ (Lulu, 1935.) аустријског композитора Албана Берга (Alban Maria Johannes Berg, 1885-1935) истиче се својом палиндромном структуром. И цела опера конструисана на принципу одраза у огледалу: популарности Лулу у првом чину супротстављена је беда у којој живи током трећег чина, што је наглашено помоћу њених мужева које у оба чина изводе исти певачи.

Задња композиција дела „Сова и мачка“ („TheOwl and thePussy Cat“, 1966.) руског композитора Игора Стравинског (Игорь Фёдорович Стравинский, 1882-1971) такође је палиндром.

И многи други одломци и делови музичких комада разних композитора су палиндроми засновани на понављању обрнутим редом, укључујући дела:

– Л. Шлезингера (L. Schlesinger: „Scherzo für Klavier“, Presto, A-dur),

– Пола Вецгера (Paul Wetzger: „Zwei musikalische Scherze“, Opus 32.),

– италијанског композитора Луиђија Делапиколе (Luigi Dallapiccola, 1904-1975: „Andantino amoroso e contrapunctus tertius, Canon cancrizans“),

Луиђи Делапикола „Andantino amoroso e contrapunctus tertius (Canon cancrizans)“

– америчког композитора и теоретичара музике Џејмса Тинеја (James Tenney, 1934-2006),

– мађарског композитора и пијанисте Беле Бартока (Béla Viktor János Bartók, 1881-1945, „String Quartet“, бр. 5″, из 1934. године),

– енглеског композитора Стива Рејча (Steve Reich, 1936.),

– средњовековног француског песника и композитора Жиљема де Машуа (Guillaume de Machaut, 1300-1377),

– француског композитора Анрија Дитијеа (Henri Dutilleux, 1916.),

– америчког композитора Чарлса К. Кнокса (Charles C. Knox, 1929.) итд.

Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Јозеф Хајдн је компоновао уназад
Музика сунчевог система – Данијел Стар-Тембор

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.