Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Манастир Високи Дечани 1912. године
ДОШЛА ДВА ДРУГА
Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић Текст: Милић Радевић
Дошла два друга Из далеког света Из далеког света у бој
Бранећи земљу Да стану у строј Ударио душман три пута
Удари, удари У груди ме рани Боле ме боле ране сад
Једна је мог деде Друга је мог оца А од треће моје могу умрети
Не брини ништа Мајчице мила поздрав од сина С Косова Поља
Сестрице мила Дај чиста папира Да напишем писмо својој деци
Син ће да прочита А ћерка да се пита Зашто отимају срце из груди
Чувајте децо Косово наше Ма где год били сложни да сте сви
Стисните зубе Док још није касно Дигните чело Викните
Да Русија братска Уз браћу стане Словенска вера то ти је
Дошла два друга Из далеког света Из далеког света у бој
Дошла два друга Из далеког света Из далеког света у бој Из далеког света у бој
Там шли, шли, два брата С турецкого фронта, С турецкого фронта домой.Лишь только переступили Мы польскую границу, Ударил поляк три раза.Ударил, ударил, Он в грудь меня поранил, Болят мои раночки, болят.Одна нарывает, Другая заживает, От третьей я должен умереть.А дома детишки, Жанёнка молодая Всё ждёт не дождётся меня.Сестрица родная, Дай чистой мне бумаги, Родным я письмо напишу.Отец прочитает, А мать того не знает- У сына нет правой руки.
Детишки возроснуть, У матери спросют: „А где же отец наш родной?“
А мать отвернется, Слезами зальется: „Убит на турецкой войне.“
Там шли, шли, два брата С турецкого фронта, С турецкого фронта домой.
[Но пусть поджидает, Кому какое дело, Они не дождутся меня.
Лишь толечко дождётся, Глубокая могила, Вернее дождётся меня.]
Ишла су ишла два брата са турског фронта враћали су се кући.Тек што смо прешли пољску границу ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио, у груди ме ранио, боле моје ране, боле.Једна се гноји друга зараста а од треће већ морам умрети.А кући дечица и женица млада сви чекају мој повратак.Сестрице родна, дај ми чистог папира да напишем својима кући.Отац ће да прочита а мајка неће знати да јој син нема десну руку.Дечица ће порасти мајку ће питати а где је наш мили тата?
А мајка ће окренути главу сузе ће јој потећи – Убијен је у походу на Турску.
Ишла су два брата са турског фронта са турског фронта кући.
Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија; фото: ppstatic.pl
Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.
Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.
Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.
У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.
И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.
Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.
Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.
Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:
Истина је једна. То је колевка српског народа. Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!
Ptaku – Kosovo Jest Serbskie
И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.
Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.
Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.
Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie
Kosowo Jest Serbskie Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski My wiemy ile warta jest cena wolności To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę Ty multi-kulti pierdol Dbaj o rasę i ojczyznę 1999 bomby spadły na Belgrad Odcisk (pełne brzemię?) Nowy Sad również ucierpiał Światowa komedia, przyzwolenie społeczności Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności To my, ludzie prości znają prawdy smak Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła To jest szmato czysty fakt Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia To Albańska okupacja Serbski teren sprząta UÇK organizacja Międzynarodowa zbrodnia Osiągnięta autonomia Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie Jest serbskie, jest serbskie Kosowo jest serbskie Co słowiańskie to święte Pora zniewolić bestię Kosowo jest serbskie Jest serbskie, było i będzie Kosowo jest serbskie Precz z kurewstwem Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko Z tobą Europo Wiem rządzi tobą złoto Lecz czemu kosztem kogoś? Sama z siebie kpisz Unikając prawdy Bo gdy mniejszość na większość Tam nie ma demokracji Płoną ambasady płomieniami zdrady Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką Bo ich słowami rządy dupę podetrą To złe społeczeństwo, zwykli chuligani Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami Poznałem mordy z Belgradu na EURO W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef. Kosowo jest serbskie Jest serbskie, jest serbskie Kosowo jest serbskie Co słowiańskie to święte Pora zniewolić bestię Kosowo jest serbskie Jest serbskie, było i będzie Kosowo jest serbskie Precz z kurewstwem Terrorystycznym ścierwem
Sądy, policja, skorumpowana mafia żydowska koalicja chuja w gębie warta masońska propaganda narzucona przez mass media I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta unijny pętak, wysłannik Rosji Wyrządzenie piekła na terenach Metochii Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił Solidarny z narodem serbskim A kwestia walki – mamy to we krwi My niepodlegli pod żadną strukturę A za braćmi z Serbii my stoimy murem!
Ref. Kosowo jest serbskie Jest serbskie, jest serbskie Kosowo jest serbskie Co słowiańskie to święte Pora zniewolić bestię Kosowo jest serbskie Jest serbskie, było i będzie Kosowo jest serbskie Precz z kurewstwem Terrorystycznym ścierwem
Косово је српско Сто посто подршке из Пољске за Србе Знамо колико вреди цена слободе Ова исламска трупа уништава Словенство Виђате се са више култи Побрини се за расу и домовину 1999. су бомбе пале на Београд Отисак (пуно оптерећење?) Нови Сад је такође патио Светска комедија, сагласност заједнице Српска култура умире, маса становништва пати Ми смо људи који знају истину о истини Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла Ово је јебено чиста чињеница Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја Ово је албанска окупација Српска област се чисти УЦК организација Међународни криминал Постигнута аутономија Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац Ј*баћемо такав системРеф. Косово је српско Је српско, је српско Косово је српско Оно што је словенско је свето Време је да се угрози звер Косово је српско Је српско, било је и биће Косово је српско Маните нас проституције Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте Са тобом, Европо Знам да сте владали златом Али зашто на рачун неког? Сами себе зафркавате Избегавање истине Јер када је мањина већина Ту нема демократије Амбасада гори пламеном издаје Барикаде расту како би изразиле опозицију Бесана гомила се бори са циглом, флашом Јер ће њиховим речима владати својим дупетом То је лоше друштво, само хулигани Боље је да их избацимо, већ смо то урадили С тим у вези, ми смо уједињени са Србима Зато што сте наша браћа као и сви Словени Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а У пољским марамама, су хтели да осете јединство Директно из Варшаве лете речи подршке Речи охрабрења када борба остане
Реф. Косово је српско Је српско, је српско Косово је српско Оно што је словенско је свето Време је да се угрози звер Косово је српско Је српско, било је и биће Косово је српско Маните нас проституције Терористичке трупе
Судови, полиција, корумпирана мафија Јеврејска коалиција није ни за к*рац Масонска пропаганда наметнута масовним медијима И лагана фарса са сваког председника Затвор ЕУ, руски изасланик Напади у пакао у Метохији Косово је Србија, као што је Лавов пољски За браћу хришћане, подршка долази из наших уста Овде, овде расте словенски савез Породица је везана болом и верујем у ослобађање Идем напред са браћом по крви То је за вас искрено, са свим мојим снагама Које су солидарне са српским народом А питање борбе – имамо то у нашој крви Били смо независни у било којој структури И стојимо иза браће из Србије!
Реф. Косово је српско Је српско, је српско Косово је српско Оно што је словенско је свето Време је да се угрози звер Косово је српско Је српско, било је и биће Косово је српско88 Маните нас проституције Терористичке трупе
Славни мађарски композитор, пијаниста и етномузиколог Бела Барток (пуно име Бела Виктор Јанош Барток, 1881-1945) један је од оснивача етномузикологије, етнографије и антропологије у музици. Радио је као професор на Музичкој академији Франца Листа, а истовремено је био страствени колекционар народне музике из земаља централне Европе.
Барток је 1912. године боравио у Темешмоноштору и Сараволи, близу свог родног града, гдје је забиљежио не тако обиман, али веома значајан материјал музичке и плесне праксе банатских Срба. Ради се о двадесет и једној српској мелодији, које су прикупиле три особе. Једна од њих био је Милан Марковић, млади тамбураш које је Барток нашао у Темешмоноштору, као и виолинисту Михаља Скитовића. Трећа особа био је гајдаш, али се поуздано не зна о коме се ради.
Барток је на основу снимака српских свирача на гајдама, виолини и тамбури, које је забиљежио у поменутим селима у сјевероисточном Банату 1912. године, неколико деценија касније начинио двадесет једну подробно урађену музичку транскрипцију (Bartók and Lord, 1978).1 Снимци Беле Бартока су објављени знатно касније, што уз транскрибовани нотни материјал, представља непроцјењив извор за откривање структурално-формалних одлика музике за игру Срба у Банату с почетка 20. вијека, као и некадашњег стила њеног извођења на различитим инструментима.2
Српски институт из Будимпеште је 2012. године заједно са удружењем “Вујичић“ из Сентандреје и Музиколошким институтом Мађарске академије наука у Будимпешти организовао научни скуп поводом стогодишњице настанка фонографских записа инструменталних, вокално-инструменталних и вокалних мелодија Срба из Баната, које је 1912. године сачинио Бела Барток. Радови са тог научног скупа су објављени у зборнику под насловом “Бела Барток и српска музика“ који садржи седам научних радова чији су аутори Ласло Фелфелди, Золтан Г. Сабо, Стеван Бугарски, Јелена Јовановић, Габор Ередич и Катарина Томашевић.
Бела Барток, Српски плес:
Ови Бартокови записи су инспирисали ансамбл “Вујичић“ из Сентандреје да васкрсне двије старе српске плесне мелодије Мало коло и Ћурђевка. Плес ћурђевка је на простору јужног Баната називан још и банатска ђурђевка, поред назива ђурђевица, а у банатску традиционалну праксу стигла је из централне Србије.
Ђурђевка, у извођењу ансамбла “Вујичић“ из Сентандреје:
Српска народна музика из Сентандреје:
1 Bélа Bartók and Albert Lord, ”Serbian folk music from the Banat region” Yugoslav folk music.
Vol. I, Serbo-Croatian folk songs and instrumental pieces from the Milman Parry Collection. New York: State university of New York Press, 451-471
2 Bélа Bartók, Szerb népzenei gyújtése, 1912
[Serbian folk collection, 1912] (kompakt-disk). Budapest: Vujicsics association
Џејсон Хамачер (Jason Hamacher) у Сирији; (Fotó: Jason Hamacher / Lost Origins; index.hu)
Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“.
Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“.
Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима.
„Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа – како не могу доћи до било чега. Питао сам га, ‘имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?’ Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“
Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“.
Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу.
Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос.
Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. Према проценама 40% Хришћана напустило је земљу.
Његов рад остаће вечни траг и подсетник на сиријско хришћанство пре рата.
Погледајте и задивљујуће фотографије хришћанских места у Сирији од Џ. Хамачера које данас, нажалост, само подсећају на сиријско хришћанство прије рата: Huffingtonpost.com
“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup
Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања. Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.
“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).
“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.
Љубица Марић је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности. У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Први је композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за мелодијску и хармонску изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела.
Љубица Марић прва српска композиторка
Љубица Марић (Крагујевац, 18. март 1909 — Београд, 17. септембар 2003) рођена је у Крагујевцу од оца Павла и мајке Катарине рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године. Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Соната фантазија“за соло виолину.
Студије музике је наставила у Прагу 1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је композицију учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка. На Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга.
У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије. Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.
Добитник је више награда, неке од њих су: Награда Савезне владе (1949), Октобарска награда (1957), Седмојулска награда (1965) и Октобарска награда за животно дело (1996).
Прву композицију је написала са деветнаест година, била је то „Туга за ђевојком“ за мушки хор, настала под утицајем Славенског. Дипломски рад „Сонату фантазију“ из музичке школе извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте 1929. године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије. У Прагу је 1930. компоновала „Гудачки квартет“, прву српску атоналну композицију, али је незадовољна квалитетом спалила партитуру.
Прва уводи средњовековну и црквену мелодију у нелитургијско дело
У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Љибица Марић је „први композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“. Осим некадашње Југославије, њена музика је заступљена и у Холандији, где се одржао низ концерата, у Немачкој где је издавачка кућа „Furore Verlag“ из Касела објавила партитуре свих њених музичких дела, у Уједињеном Краљевству где је дискографска кућа „Chandos“ издала компакт-диск са њеним најрепрезентативнијим делима.
Унеско је стогодишњицу рођења Љубице Марић, 2009. годину, уврстио у свој календар значајних годишњица. То је на Унесковом списку годишњица за 2008. и 2009. годину једина годишњица из Србије. Министарство културе Србије је 2008. године именовало Одбор за обележавање прославе стогодишњице рођења Љубице Марић. 1981. године у Одељењу ликовне и музичке уметности. Њена приступна беседа била је „Монотеметичност и монолитност облика фуге“ (1964).
Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.
Представљамо вам Српско-руски марш Петра Иљича Чајковског инспирисан догађајима из Српско-турског рата, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Овај марш, компонован на основу три српске мелодије, изазвао је велику сензацију у Русији и прославио је Чајковског широм света. Људи су након извођења марша клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце. Након револуције у Русији марш је постао непожељан, а у једном од следећих издања назив му је из непознатих разлога промењен у „Словенски марш“, чиме је прекројена воља његовог аутора.
Петар Иљич Чајковски: Српско-руски марш
Српско-руски марш или Словенски марш у Бе-молу, оп. 31 (позната и по француском називу Marche slave) музичка је композиција руског композитора Петра Иљича Чајковског инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876-1878 године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Према мишљењу А. Будјаковског ово дело бравурозно-помпезног карактера најбољи је његов марш.
Каква је атмосфера у Русији владала у то време показује и сам Чајковски када у писму свом зету Лаву Давидовичу (12 септембра 1876 године) пише: ”И страшно је и пријатно, што је љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима.“
Николај Рубинштајн, близак пријатељ Чајковског замолио га је да напише дело које би се извело на добротворном концерту у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату.
Понет родољубљем, Чајковски је ово дело испрва намеравао да напише као симфонијску фантазију. Није познато када је почео да компонује али је на последњој страници рукописа Чајковски својеручно написао 25. септембар 1876. године као датум завршетка.
За композицију је одабрао и у њу уврстио три српске народне мелодије: „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „Јер пушчани прах“ (други део песме „Радо иде Србин у војнике“). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића „Српске народне мелодије“, штампаној у Бечу 1862. године, за коју је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава. За крај Марша одабрао је мелодију руске химне „Боже, чувај Цара“
Први део ове композиције, у коме је Чајковски искористио две српске народне песме, описује патњу Срба под турском окупацијом. Следи део који описује злочине на Балкану, а затим део који описује устанак Срба и окупљање руских добровољаца за помоћ Србима. У трећем делу пажња је посвећена српској молби за помоћ. Он изазива највеће емоције код слушалаца јер приказује смрт, повлачење и јецај рањене Србије. Последњи део је посвећен маршу руских добровољаца у помоћ Србима.
На првој страници оригиналног аутографа, односно на рукопису партитуре и клавирске прераде Чајковски је својеручно написао назив Српско-руски марш и под тим именом дело је извођено од почетка. Овај назив дела сасвим је у складу са садржајем композиције. На клавирској преради налази се и поднаслов „на народно-словенске теме“. Такође, Чајковски је на одговарајућа места нотног текста клавирског извода унео и називе оригиналних српских мелодија, док је уз завршну тему забележио „химна“. Рукописи партитуре и клавирског извода Српско-руског марша чувају се у Музеју музичке културе „М. И. Глинка” у Москви.
На следећем издању Петра Јургенсона из 1880. композиција је из непознатих разлога насловљена као „Словенски марш“ и под тим називом постала је позната широм света. Сам Чајковски своје дело је и даље називао „Мој Српско руски марш“.
Премијера „Српско-руског марша“ одржана је 17. новембра 1876. године у Бољшој театру у Москви под диригентском палицом Николаја Рубинштејна. Изведба је била у склопу симфонијског концерта Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Сензација коју је композиција изазвала прерасла је потом у патриотску манифестацију. На захтев слушалаца диригент је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт. Људи су након извођења марша, клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце.
Петар Иљич Чајковски
Чајковски: Словенски марш
Непосредно после премијере, Чајковском је стигло писмо одушевљене обожаватељке Надежде Филаретовне фон Мек: „Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи… (Моја) ћерка Соња је одушевљена Вашим “Српским маршом” и говори, када умре, моли да јој свирају тај Марш”.
Чајковски јој одговара: “што супротно од “Српског марша”, при звуцима од којих човек хоће да умре, ја сам компоновао веселу и светлу италијанску мелодију (италијански каприцио) и веома бих волео да ова мелодија у њој изазива жељу за животом, за плесом, за весељем. Све то њој више приличи као младој особи, него мисли о смрти с “Српским маршом”“
Неколико дана после премијерног извођења, Чајковски је у писму својој сестри написао: „Прошле суботе овде су свирали мој „Српско-руски марш“, који је произвео буру патриотског расположења. Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима – ураа”.
У Сан Петербуршким новинама (Ведомости) 11. новембра 1876. године Ц. А. Кјуи је написао: „Марш је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало“.
До тада је Чајковски неколико пута неуспешно стајао са диригентском палицом и већ се било формирало мишљење, у које је и сам поверовао, да нема диригентског талента и способности, због болесне затворености и стидљивости да се појави на сцени. Али није било избора и морао је да прихвати дириговање „Српским маршом“, о чему је написао: “Иако сам био неуверен, ја сам са великим успехом дириговао мој „Српско-Руски марш“. Након великог успеха у Москви, ово дело ће под његовом диригентском палицом доживети огроман успех и у Европи и бити уврштено у његов сталан репертоар. Изводио га је и приликом отварања Карнеги хола у Њујорку.
Важну улогу ово музичко дело имало је за време Балканских ратова када су га изводили широм Русије: током 1912 у Москви, Петерсбургу, Киеву, Одеси…
Након револуције у Русији 1917. године, са извођењем ове композиције се престало јер социјал-демократској радничкој партији није одговарала химна „Боже, чувај цара“’. Било је покушаја да се тај део замени химном слава М. Глинке, али се одустало од тога јер је композиција губила смисао.
Ништа боље није било ни након формирања Совјетског Савеза, где је такође веома ретко извођена, али овог пута са химном СССР-а од 1922 од 1944. и 1944-1991 године.
Након „Октобарске револуције“ многобројна руска интелигенција пребегла је управо у Србију, где је 16 јуна. 1930. у Београду, на стадиону „Сокол“ одржан је гигантски концерт од 400 војних музичара, који су одсвирали Српско-Руски марш.
Може се рећи да је Српско-руски марш доживео поновно рођење 1991. године, када се поново чула оригинална композиција у извођењу Руског националног оркестра.
Српско-руски марш, партитура
Концерт Филхармоније младих “ Борислав Пашћан “ одржан у Народном позоришту у Београду 12.12.2010. Концерт мајстор Милица Жугић, диригент Ђорђе Павловић
Приредио: Далибор Дрекић
Извори: Википедија, Печат, Weebly, Српско наслеђе бр. 3 Марија Корен-Бергамо, „Српске теме у делима руских и совјетских композитора“, Универзитет уметности, Београд 1983, стр. 36, нап. 58.
Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.
Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја
Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година.
Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:
Одметну се одметница Мара Преко Бајне луке у хајдуке Девет годин’ арамбаша била Кад десета година наступила Подигла се чета Бајнолучка Да уфати одметницу Мару…
У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама:
Ако ј’ Мара по гори ходила, Није Мара копиле родила Како сте ви буле Бајнолучке, Те ишаше у Врбас у воду.
Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:
Прије бих се у воду бацила, Ол на ватри жива изгорјела, Нег у кулу паши затворила Са његових тридест јенђибула!
Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.
Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.
Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.
Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:
Марсел Журне (1867-1933) је био француски оперски пјевач (бас). Уживао је запажену пјевачку каријеру у Европи, а наступао је и у најистакнутијим америчким оперским кућама у Њујорку и Чикагу. Ексклузивно вам представљамо снимак из 1916. године у ком Журне изводи српску националну химну на српском језику.
Српска химна !Боже праведе!
Марсел Журне је студирао на престижном Париском музичком конзерваторијуму. 1891. године је наступио на оперском дебију у Монпељеу када је изводио једну од Донизетијевих опера. Три године касније примљен је у позоришну трупу у Бриселу гдје је стекао славу као бриљантан бас у операма ‘’Ромео и Јулија’’, ‘’Лоенгрин’’, ‘’Фауст’’, ‘’Фиделио’’…
Журне је, током своје истакнуте 40-oгодишње каријере, имао широк репертоар пјевачких улога у великом броју Вагнерових дјела те главних француских и италијанских композитора.
Краљевска оперска кућа у Лондону, миланска Скала, Париска опера и њујоршка Метрополитен опера само су нека од познатих мјеста на којима је наступао у првој четвртини 20. вијека.
Према оцјени музичких зналаца, Журне је имао предиван, култивисан глас и фину технику – досегнувши апсолутни врхунац свог умијећа, као пјевач и глумац, нарочито у периоду од 1915-1925. године.
Свјетску славу стекао је 1897. године када је дебитовао у лондонском позоришту ‘’Ковент Гарден’’. Почевши од 1900. године осам сезона наступао je у Метрополитен опери у Њујорку, а затим се вратио у Париз, гдје је играо до 1931. Журне је често гостовао у разним градовима Европе и Америке: Монте Карлу, Мадриду, Барселони, Чикагу и др, а од 1917. до 1927. редовно се појављивао у оперским представама миланске Скале, често под диригентском палицом чувеног Артура Тосканинија.
Бројни снимци свједоче о Журнеовим изузетним вокалним атрибутима и високом стандарду његових интерпретаторских умијећа. Једно од таквих издања, а нама посебно интересантно, јесте Журнеово извођење српске националне химне “Боже правде“ на српском језику из 1916. године.
Пјевачка каријера Журнеова трајала је више од четрдесет година: посљедњи пут је изашао на сцену годину дана прије смрти. Умро је 1933. у Вителу у својој 66. години живота.
Стефан Србин први је познати српски композитор. Из периода од краја XII до краја XIV века није сачуван ниједан српски музички запис, тако да нисмо у могућности да реконструишемо најстарије српске мелодије. Литургијске песме забележене у рукописима без нотације „кројене“ су — преношене усменим путем.
Песме Стефана Србина забележене су касновизантијском неумском нотацијом. Различите титуле: протопсалт (први певач десног хора), доместик (солиста и управитељ хора), кир (господин), приписиване су уз Стефаново име изнад његових пет до сада откривених литургијских песама на српскословенском и грчком језику. На основу упоредне мелодијско-ритмичке анализе ових песама установљено је да се ради о истом аутору. Стефанова најзначајнија и најдужа песма је „Ниња сили небесније с нами невидимо служет“. Пева се уместо херувимске песме на литургији пређеосвећених дарова у време великог поста.
Једини запис ове музички и уметнички веома вредне песме налазио се у зборнику из XV века у Народној библиотеци у Београду (бр. 93), познатом и као „псалтикија“. Драгоцено је да је композитор и музички писац Коста П. Манојловић снимио још 1937. године дванаест фотографија из тог рукописа укључујући и ову песму насловљену „твореније доместика кир Стефана Србина“ (Архив САНУ, VII/433), јер је рукопис изгорео 1941. приликом немачког бомбардовања Београда. Испод, а затим и изнад црквенословенског текста српске редакције црвеним тушем забележен је и грчки текст ове песме, што сведочи да је певана на два језика. Ова једногласна песма први пут је изведена у цркви Св. Софије у Охриду, поводом Дванаестог међународног конгреса византолога (1961).
У Стефановим творенијима, ствараним у византијској традицији, приметна је својеврсна изградња мелизматичних одсека са поступним узлазним и силазним мелодијским кретањем, ненаметљивим понављањима, широким амбитусом мелодије, квинтним скоковима и карактеристичним ритмичким мотивима. Захваљујући овим мелодијско-ритмичким карактеристикама и уравнотеженој комбинацији одсека постигнут је изузетан склад који оставља дубок уметнички утисак и на извођача и на слушаоца. Четири друге Стефанове композиције — причасне песме на грчком — забележене су у дванаест рукописних зборника из XIV—XVI века. Мањи број рукописа је сачуван у појединим грчким библиотекама, док већина потиче из скрипторије молдавског манастира Путна у Румунији. Ови зборници садрже литургијске песме — највећим делом мелизматичне — најпознатијих византијских и молдавских аутора које су се истицале својим уметничким квалитетима. Међу њих су сврстана и дела Стефана Србина која су на тај начин добила антологијско значење.
О Стефану Србину доста је писано у земљи и у иностранству. Нажалост још увек немамо поузданих података о његовом животу и деловању. Ћорђе Сп. Радојичић је пронашао три рукописа која је исписао „Степан доместик“, „Стјефан доместик у граду Смедереву“ и „Стјепан дијак“ средином и у другој половини XV века, за Лазара и Гргура Бранковића, синове деспота Ћурђа. Сматрао је да су композитор „кир Стефан Србин“ и „Стефан доместик“ иста личност. Луција Цернић је пронашла још два рукописа, такође из XV века, које је писао „Стефан доместик“. А. Е. Пенингтон је, међутим, изразила сумњу да су „кир Стефан Србин“ и „доместик Стефан“ у граду Смедереву иста личност, пошто у пет рукописа које је писао „Стефан доместик“ нема неумске ногације. Андрија Јаковљевић сматра да је Стефан Србин живео у периоду између 1360—1430, међу грчким монасима у неком од манастира на Атосу, можда у Хиландару.
У време кир Стефана Србина деловали су и други српски и византијски музичари. Дела јеромонаха Исаије Србина и Николе Србина налазимо у зборнику с краја XV века за који претпостављамо да потиче из манастира Матејче у Скопској Црној гори (рукопис бр. 928 Народне библиотеке у Атини). Неколико византијских аутора били су на известан начин повезани са Србијом. To cy чувени Јован Кукузељ, затим Јован монах, Јоаким монах — обојица из харсијанитског манастира у Цариграду, Мануил Раул и Мануил Хризафис. Тако се слика о литургијском музичком животу у средњовековној Србији постепено употпуњава сабирањем низа песама српских и византијских музичара који су бележили своја творенија неумским писмом. Ови музички записи сведоче о монасима — уметницима који cy y тешким временима турског продирања на Балкан својим делима допринели обогаћењу литургијског и духовног живота у манастирима (највећим делом светогорским). Шире посматрано, те древне мелодије својом лепотом и снагом представљају сведочанства наше старе музике и културе.
Савремени српски композитори (Војин Комадина, Душан Радић, Вук Куленовић) користили cy y својим инструменталним делима мотиве из песама Стефана Србина. Стефан Србин је недавно добио своје заслужено место у водећој светској музичкој енциклопедији The Grove’s Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, стр. 93.
Др Димитрије Стефановић
Сто најзнаменитијих срба (Принцип, Београд, 1993, стр. 74-76)
Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.
Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.
Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.
Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.
Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.
Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.
Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.
Исидор Бајић (1878-1915) био је српски композитор, педагог и музички издавач. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912).
Исидор Бајић је основао музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине.
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијамаза клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања
Песма „Српкиња” је написана за оперу „Кнез Иво од Семберије”. Постигла је већу популарност него сама опера. Често се налази на репертоару хорова и културно уметничких друштава (у сплету градских игара).
Мијат Мијатовић (1887 – 1937), је чувени српски предратни певач популарне и народне музике. Имао је леп, лирски обојен глас, а с нарочитим смислом и осећајем певао је српске народне песме. По његовом је певању композитор Станислав Бинички забележио и обрадио за глас и клавир седам народних мелодија које је издао као збирку названу, по имену тога певача, Мијатовке. Збирка садржи песме: Послала ме стара мајка, Кад сум бил, мори Ђурђо, Разболе се бело Доне, Певнула Јана, Пошла Ванка на вода, За што Сике, за што и Циганчица.
Прву плочу Мијат Мијатовић је снимио још пре Првог светског рата. Прославио се извођењима песама која су и данас познате: „Другар ми се жени“ (1932, плоче Едисон Бел Пенкала уз цигански оркестар Паје Тодоровића), „Саградићу шајку“ (1928), „Дано данче“, „Бацио сам удицу“, „Синоћ сам пио из бокала“ (1910, уз циганску капелу Јове Јарета) и многе друге.
Мијат Мијатовић је био по професији адвокат. У Београду је матурирао, а затим и дипломирао на Правном факултету. Радио је као судски писар, затим као секретар у Министарству правде и на крају као адвокат.
„За Мијата Мијатовића, једног од водећих певача у периоду до 1941. године, каже се да је представљао типичан пример београдског певања народне музике које се у жаргону звало ‘асталско певање’. То је певање за кафанским столом, пригушено, тихо, ипак упечатљиво и незаборавно. Говори се да су Скадарлија и улице на Дорћолу биле ‘натопљене’ овим стилом певања, ‘филтрираним кроз раскошан глас, пажљив осећај за фразирање и бескрајно разумљиву дикцију'“.
Пјесму Јована Јовановића Змаја “Деда и унук“ је компоновао српски композитор Јосиф Маринковић, један од највећих композитора Србије с краја 19. и почетка 20. вијека. Пјесма под насловом “Узо деда свог унука“ снимљена је у децембру 1916. године у Њујорку у извођењу Соње Симић (мецосопран) уз пратњу Краљевског оркестра.
Урош Предић – Српчад око гуслара (1882), Народни музеј у Београду.; фото: Википедија (Обрада: Расен)
Узо деда свог унука, Метно га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било.
Певао му српску славу И српске јунаке, Певао му љуте битке, Муке свакојаке.
Деди око заблистало, Па сузу пролива, И унуку своме рече Да гусле целива.
Дете гусле целивало, Онда пита живо „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целиво?“
„Ти не схваташ, Српче мало, Ми старији знамо Кад одрастеш, кад размислиш, Казће ти се само!“
Амерички композитор и текстописац Данијел Стар-Тембор (Daniel Starr-Tambor) направио 2013. године је једну веома интересантну астрономску композицију. Свакој планети сунчевог система доделио је једну ноту и убрзао орбиталне периоде планета. На тај начин две секунде представљају трајање Земаљске године, а нота се одсвира за сваку орбиту.
Космос; фото: pixabay
Ово није било каква композиција; она до краја постаје музички палиндром тј. може се одсвирати исто и унапред и уназад, наравно ако живите довољно дуго да дочекате крај дела. Са више од 6.2 × 1064 ноте, ово дело, названо Мандала, најдужи је музички палиндром који данас постоји.
При оволиком убрзању кретања Сунчевог система, Данијел Стар-Тембор процењује да би се композиција наставила без понављања преко 5.3225 × 1056 година.
Током XVI века, композитори попут Ј. С. Баха стварали су музичке палиндроме (најчешће да би се правили важни!). Данијел Стар-Тембор је у част славног композитора, за почетак своје композиције узео прецизан положај Сунчевог система у часу Баховог рођења (виђен из перспективе Сунца које гледа у сазвежђе Ваге), „па свака нота бележи његов рођендан на свакој планети.“
Српска корачница, марш „На Дрину“ једна је од најпознатијих и најизвођенијих српских песама у свету – од настанка, када су је изводиле све савезничке армије, до данас, доживела је извођења многих познатих домаћих и светских музичара.
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
Песма је постала симбол српског јунаштва и победа у Првом светском рату и као таква извођена је на фронтовима и широм Европе, где су је путем турнеје српске војне музике по Француској преузимали и интерпретирали оркестри савезничких војски.
Према писању Димитирја Ђорђевића, војног музичара и ученика Биничког, марш је компонован „када је Комбиновани пук, под командом пуковника Стојановића у храбром налету преко Дрине протерао надмоћнију аустроугарску војску. Марш је Бинички посветио том пуку и његовом команданту.“
Приликом марширања у ослобођени Ниш 1918. године, Дринска дивизија праћена је звуковима „Марша на Дрину“.
Композиција је изазвала велику пажњу приликом доделе Нобелове награде Иви Андрићу, који ју је представио у најлепшем светлу. Многи светски издавачи учинили су да композиција доживи бројне обраде и аранжмане, а њена популарност добије светске размере.
Текст „Марш на Дрину“ написан је 1964.
Године 1964. српски новинар, песник и дипломата Милоје Поповић Каваја написао је и текст за марш у част 50 година од Церске битке. Композицију са текстом први је извео хор КУД „Иво Лола Рибар“ из Београда:
„У бој крените јунаци сви Крен’те и не жал’те живот свој Цер да чује твој, Цер нек види бој А река Дрина славу, храброст И јуначку руку српског сина.
Пој, пој, Дрино, водо хладна ти Памти приче кад су падали Памти храбри строј који је Пун огња, силе, снаге протерао Туђина са реке наше драге.
Пој, пој Дрино, причај роду ми Како смо се храбро борили Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде Крв је текла крв се лила Дрином због слободе.“
О томе како су речи прихваћене у тадашњој Србији њихов аутор Милоје Поповић каже:
Тачно је да се нерадо гледало на дочекивања Нове године по старом, јулијанском календару и да су се кафане тада најчешће затварале много пре поноћи, али та врста бољшевизма је већ била на издисају – сећа се Милоје Поповић. – О томе знам доста, јер сам тада био секретар Општинског комитета Савеза комуниста Палилуле, али и председник друштва “Иво Лола Рибар”, што су били послови који су се на известан начин сукобљавали и искључивали. Када сам написао “Марш на Дрину”, а било је то поводом обележавања пола века од Церске битке, хор “Лоле” га је извео први пут; мало касније је снимљена плоча на којој је ову песму, уз музичку пратњу Миодрага Јашаревића и оркестра “Царевац”, отпевао Љубивоје Видосављевић. Још је жив и добро се држи, чули смо се недавно телефоном… Е, та верзија је сигурно најпознатија. Кад се песма појавила у јавности, мислим да није прошло дуже од месец дана, а већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Не бих рекао да је тада завладала некаква еуфорија, али је један наш српски полтрон, да му не спомињем име јер је још жив, одмах пожурио код Тита да би му се пожалио: “Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме”. И ко зна шта би се тад догодило да није споменуо “Марш на Дрину”, на шта му је Стари одговорио да он, лично, обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше. Мислим да је Тито поштовао ту српску војничку традицију и да је нипошто није повезивао са српским национализмом. Постојала је ту и једна изјава Добрице Ћосића, који је тада мудро приметио да је то херојски марш партизанских очева, што је са ове композиције скидало сваку сумњу.
Исте године снимљен је и филм „Марш на Дрину“ у режији Жике Митровића, посвећен победи српске војске у Церској бици.
Неслужбена химна Србије
На референдуму о државним симболима Републике Србије 1992, године композиција Марш на Дрину добила је највише гласова грађана за избор државне химне. Овај референдум је поништен због недовољног одзива грађана те је композиција важила за неслужбену химну све до 2004. године, када је за химну изабрана композиција Боже правде.
Нападнута због извођења у УН
Напади на све српско задњих деценија нису мимоишли ни ову славну српску композицију. Када је 2013. ову композицију у седишту Уједињених нација извео београдски састав Viva Vox Kонгрес Бошњака северне Америке упутио је јавно протестно писмо Бан Ки Муну.
У писму се наводи како су чланови ове организације „разочарани и врло увријеђени због извођења Марша на Дрину, српске озлоглашене и нападачке националистичке пјесме“. У њиховом писму генералном секретару УН „Марш на Дрину” се описује искључиво као „ратнохушкачка песма под којом су у Босни и Херцеговини почињени ратни злочини и геноцид”, и захтева „јавно извињење свим жртвама ратних злочина у БиХ почињених у име српског национализма”. Тражили су да се композиција уклони са звaничне интернет странице светске организације уз образложење да се ради о „увредљивој и агресорској песми“.
Тако се на мети напада задњих деценија на све што је српско, нашла и ова славна слободарска песма, која је том приликом добила политичку димензију и велику пажњу јавности.
Реаговао је и Јеремићев кабинет, саопштењем у коме се каже следеће:
„Уз дужно поштовање свих жртава трагичних ратова у бившој Југославији, ово је веома жалостан покушај злонамерног извртања значења песме изведене на бис, уз фокусирање на њене наводне злоупотребе у време трагичног сукоба. То су жалосни и за српски народ веома увредљиви покушаји да се изврне значење музичког дара који је свету понуђен прошлог понедељка.”
„Компонован пре један век, ’Марш на Дрину’ је безброј пута извођен током многих деценија, не само на Балкану, него и широм света, од стране истакнутих музичара као што су Клиф Ричардс и Чет Еткинс. Позитивно дејство ове мелодије на цењени међународни скуп прошлог понедељка је потврда њене уметничке вредности.”
„У Европи” – закључује се у саопштењу Јеремићевог кабинета – „постоји традиција завршавања новогодишњих концерата популарним маршевима, трансформисаним у поруку мира. То је случај са ’Радецки маршем” на бечким концертима, као што је то било и са ’Маршем на Дрину’ у понедељак. Упркос овом неоснованом нападу, ми ћемо наставити са нашим искреним напорима да промовишемо помирење на Балкану и широм света.”
„Иако је чињеница да се ова песма певала на ратиштима, она ни по мелодији ни по стиховима не промовише насиље, нити мржњу према другој нацији. Трубе, бубњеви и остали инструменти који симулирају марш и производе динамичну мелодију евоцирају и асоцирају на стање након борбе, на победу и слободу.“
…
Популарна извођења и аранжмани
Jorgen Ingmann – „Marchen Til Drina“ as Metronome 45 single, Denmark, 1963
The Jokers – „Drina“ as a Discostar and Brunswick 45 single, Belgium, 1963 Second Hand Songs: Drina March.
Horst Wende und sein Orchester – „Drina Marsch“, Polydor 52 172, 7″ 45 single, Germany, 1963
Kermisklanten Orchestra, „Drina Marsch“,
Patti Page – „Drina (Little Soldier Boy)“ released as a Columbia 45, EP, US, 1964
The Spotnicks – „Drina“ as a 45 single on Swedisc and W & G, Sweden, 1964
Leon Young String Chorale- „Drina“ as a 45 single, UK, Columbia, 7236, 1964 45cat.com.
Will Glahé’s Bohème Ballhouse Band – „Drina Marsch“ on Decca LP, 1964
The Shadows – „March to Drina“ on the album Shadow Music, 1966
Chet Atkins – „Drina“ on the album From Nashville With Love, 1966
Frankie Yankovic – „Drina (Little Soldier Boy)“ on the LP Saturday Night Polka Party, 1967 discogs.com.
James Last – on LP Trumpet A Go Go, Vol. 3, 1968
The Nashville String Band – „Drina“ on the eponymous album, 1969
Bert Landers & Konrad Grewe – „Drina Marsch“ from the album Schlager-Cocktail: Die 16 Spitzenschlager
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Gunter Noris und die Big Band der Bundeswehr – WM-Parade, Germany, 1974
Kirmesmusikanten – „Drina Marsch“, 7″ 45 single, RCA, Germany, 1975.
Arne Domnerus Sekstett – on the LP Ja, Vi Älskar, Zarepta ZA 36010, Norway, 1978
Cherry Wainer – on the LP Musik Im Blut, Discoton 75289, Germany
Kurt Henkels und sein Tanzorchester
Gunter Noris and Big Band der Bundeswehr
Hazy and his orchester Osterwald
Bob Kaper’s The Beale Street Jazz Band – „Drina-March“ b/w „Dominique“, 45 picture sleeve single, RCA 47-9509, Dutch Amsterdam pressing.
Radomir Mihailović Točak – „Marš…“ on the EP „Marš…“ / „…na Drinu“ (PGP RTB 1984)
Bečka filharmonija pod ravnanjem H. Von Karajana, novogodišnji koncert 1987. [1]
Laibach – „Mars on River Drina“ on the album NATO (1994)
Bauernkapelle Mindersdorf – on the album In der Musikscheune, Tyrolis, Germany, 2008
Captain Harp – on the LP Harmonica Highlights, ZYX Music, 2010
Soulfly, Mars na Drinu
…
Бројни су домаћи аутори и оркестри изводили ову композицију у ратличитим аранжманима, од традиционалних до модерних. Поред Смака, Азре познати су аранжмани групе КБО, Р, М. Точка, Ди-џеј Салета, Дарка Лукача (1980), Јована Јовичића, Горице Илић, Боре Дугића, Момчила Моме Станојевића (1992), Милутина Поповића Захара, Радета Марковића, Бошка Остојића (1997), Гордане Лазаревић, Милана Миће Петровића, Душана Јакшића, Николе Урошевића, Ћакона Марка Илића, В. П Царевца, Светозара Лазовића, Љубише Килибарде, Власте Јелића и многих других.
Бројни домаћи и инострани еминентни симфонијски, дувачки и војни оркестри, као и хорови изводили су композицију Марш на Дрину.
Далибор Дрекић
Станислав Бинички – Марш на Дрину – оригинална верзија
Марш на Дрину – Певање
100 Serbian Trumpet – Drina March
James Last – Drina March (1968.)
James Last & Berdien Stenberg: „Drina Marsch“, videoclip, año 1988.
Марш на Дрину (Мали војник) од Пети Пејџ (Patti Page – Drina – Little soldier boy)
The Shadows – March To Drina (1966.)
The Shadows – March To Drina (1966.)
Viva Vox – Марш на Дрину – Концерт у УН поводом прославе Српске Нове године 2013.
The Jokers guitar instrumental song Drina March (nostalgic tv show Belgium)
Смак – Марш на Дрину
Drina March ~ The Spotnicks ~ 1966
Kermisklanten Orchestra, Марш на Дрину
Група КБО – Марш на Дрину
Henry Arland and Hans Bertram – „Drina Marsch (Mars na Drini)“, or „Drina (In den Bergen singt der Wind)“, on the LP Clarinet Fascination, Polydor, 1972
Бечка филхармонија под равнањем Х. Вон Карајана, новогодишњи концерт 1987.
Први балови на нашем поднебљу били су мали и готово безначајни па стога и нису бележени. Први за који се зна је давне 1727. године одржан у Земуну а вероватно ни он не би био забележен да власник кафане није затражио од земунских власти да се одреде патролџије које ће бринути о реду током бала.
Београдске госпођице у балским хаљинама и шеширима
Најважнији бал у години је био новогодишњи који је почињао око 22 часа и трајао до зоре. Новогодишњи балови били су много слободнији од других балова (официрски, занатски, маскенбали…) па су се уз “мезетлуке и ћефелисање” играла тзв. “несташна кола”. Мало пре почетка Нове године излазио је водитељ и објављивао смрт старе године а затим је уследио њен спровод који су чинили маскирани учесници иза којих је ишао оџачар а за њим у бело обучена девојчица која је симболизовала Нову годину. Затим је следило одбројавање, љубљење и честитање а водитељ је пуштао прасе које су посетиоци бала хватали а веровало се да ће срећа пратити током читаве наредне године оног ко прасе ухвати.
Пречански балови
У Аустро-Угарској монархији су током 18. века постојали само племићки или нобл балови а током владавине цара Јосифа II сасвим легитимни постају и пургерски тј. балови за грађанство и занатлије. Пургерски балови могли су бити оперски, кућни, сталешки, дечји, маскенбали а све више се отварају и балске дворане и плесне школе.
O њима сведочи чувени српски добротвор Сава Текелија који се током студија у Будиму скоро свакодневно проводио на баловима:
„Суботом су Србљи држали бал ‘Кoд круне’ у Табану, недељом смо ишли у граду, у понедељак ризиковали живот возесе између санти леда до Пеште и ‘7 курфиршта’. Но, младост лудост се показивала и у уторник код „Белог крста“, у среду у пештанској Хакеровој сали, четвртком негде у граду… и тако целе седмице.“
Играчки репертоар био је шаренолик с тим што се на српско коло гледало са подозрењем поготово на нобл баловима а будући да је политичка клима у другој половини 19. века бивала све више национално устремљена убрзо се бал није могао замислити без кола којим је почињао и завршавао се.
У то време у Бечу, кнез Милош Обреновић живи боемски живот који пуни ступце штампе. Он се труди да агитује у Бечу за своје политичке интересе и окупља виђеније Србе. Тако је године 1846. организовао бал и то први Светосавски бал и на њему је изведен Српски кадрил кога компонује Јохан Штраус по Милошевој наруџбини. Светосавски бал настао је из традиције прославе Савиндана што је кнез Милош успоставио 1823. године прогласивши овај дан као школску славу а први писани траг о обележавању овог дана је из 1734. године. Следеће године Светосавском балу у Бечу присуствује око 3000 званица а међу њима и Вук Ст. Караџић чија се кћи Мина посебно истицала на балу, одевена у српску ношњу.
Био је запажен и бал 1861, на којем су се, поред најугледнијих бечких Словена, страних дипломата, српских министара и њихових супруга, високих официра, дворских дама… појавили и аустријски државни министар Шмерлинг, руски, мађарски и пољски племићи, писци Иван Мажуранић и Петар Прерадовић, генерал Стратимировић… Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се кадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз песму „Радо иде Србин у војнике”.
Иако је први бал у Новом Саду одржан још у 18. веку балови постају све популарнији у четвртој деценији 19. века а тада власти прописују да они могу трајати до 3 часа по поноћи и да у повратку кућама учесници морају скинути маске са лица. Будући да су балови стекли велику популарност и били омиљена врста забаве често се одлазило и у претеривања па су били и предмет критике.
Тако настаје популарна песма ‘Чистоје огледалце’ која врло добро илуструје понашање мајки са кћеркама за удају:
„Ветроглава твоја мати не мисли ти добра дати. Она диже луду главу и не смотри теби славу већ те води по балови да ти она ког улови троши новце без прилике а у кући нема дике.“
Стари Земун
Поглед на Градску кућу у Новом Саду, 1905.
Балови на српском Двору
У матици Србији стање је било другачије. Вековима под турском влашћу Србија није имала могућности а ни знања да се забавља по европски. И тако све до четврте деценије 19. века када кнез Милош Обреновић приређује први дворски бал 1834. године у Крагујевцу а повод је орден кога је добио од султана. Балови се затим селе у Београд где се 1837. на иницијативу енглеског конзула Џорџа Хоџеса одржава један прави бал са домаћим и страним званицама у част тадашњег владара Србије кнеза Милоша Обреновића.
О том догађају Новине сербске између осталог пишу
„Игре су различне игране. И сам књаз почествовао је играњем кор, поведши Србско коло, које књажевско расположеније велику је радост међу присуствујућима проузроковало…“
Само неколико дана, кнез Милош Обреновић прави бал на свом двору у част Хоџеса и о томе нашироко пишу Новине сербске .
“На дан 6. фебруара 1838, у част производства краљевско британског конзула у Србији, г полковника Хоџеса на степен генералног конзула, књаз је дао великољепни обед и бал. На ручку су били господин Хоџес са Госпођом, господар Јеврем са гђом Томанијом, митрополит Петар и више књажевских чиновника. Увечер је био бал на Дворцу књажевом, на ком се ноћ пријатно прекратила…“
Недуго после овог бала кнез Милош је приморан да абдицира и након краће владавине његових синова Милана и Михаила године 1842. на власт долази кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђа. Његовом заслугом а још више заслугом кнегиње Персиде српски двор почиње опонашати европске дворове а балови и уметничка посела кнегиње постају редовна појава.
Посела су у много чему претходила баловима највише из разлога што су се на њима окупљале жене јер им није био отворен приступ кафанама где су се окупљали мушкарци. Женска посела била су образовног карактера и на њима се углавном читала поезија, музицирало уз клавир, размењивани савети о вођењу домаћинства, васпитању деце, али се врло често и водила дискусија о актуелним темама. Поред женских посела постојала су и тзв. шарена посела на која су долазили и мушкарци.
Након одласка Карађорђевића и повратка Обреновића традицију балова наставља кнез Михаило и његова супруга Јулија. Први Светосавски бал у Србији је одржан 1860, организује га Општина а покровитељи су кнежевски пар. Бал је почињао обавезно колом Србијанка а затим су уследиле 33 игре. Бал је трајао све до повлачења кнежевског пара и сматрало се непристојним да се остаје на балу дуже.
У наредним годинама балови се све више из двора и луксузних хотела селе у кафане и приближавају се ширем грађанском слоју. Успоставља се традиција добротворних балова а први такав бал иницира кнез Михаило 1865. за изградњу Општинске болнице у Београду. Књегиња Јулија је саставила одбор од утицајних госпођа који је прикупљао прилог за лутрију а лозови су се продавали у кафанама.
Занимљив опис једног дворског бала кнеза Михаила оставио је Коста Христић, истакнути политичар обреновићевске Србије. Христић се у једном свом запису из 1921. године сећа једног бала из зиме 1865. Тога дана снег је толико прекрио Београд да он није био проходан па је коњица морала направи стазу до двора. Кнез Михаило је дочекивао госте у средини дворског салона оденут у фрак кога је красила лента руског Белог орла а кнегиња Јулија је седела на софи са неком од госпођа. Гости су били из разних грађанских редова. Мушкарци су били одевени по европски или по турско, жене у српској ношњи окићене дукатима а младе девојке одевене у кринолине. Поред домаћих истакнутих грађана балу кнеза Михаила и кнегиње Јулије приуствовали су и градски паша као и виши аустријски официри из Земуна и Панчева.
Након атентата на кнеза Михајла, 1868. године на власт долази његов нећак Милан који касније постаје први српски краљ новије историје. Миланова супруга Наталија била је руског порекла и у Београд је хтела донети дух европских монденских престоница па је пратила моду, вршила исти такав утицај на београдске госпође, често правила пријеме и балове и на српски двор прва увела моделе протоколарног понашања.
Битан моменат за профилисање улоге балова на српском Двору је проглашење Краљевине 1882. године и изградња репрезентативног здања Двора који је имао велелепну и пространу балску дворану са чак 322. сијалице. Балови код Обреновића добили су сјај европских балова и одвијали су се према строго утврђеном церемонијалу. Овај период је и златан период плесних игара можда и зато што је сам владарски пар био врло спретан у њима.
Највише се плесало уз валцер, кадрил, полонезу а српско коло се стилизује и прилагођава новим приликама. Бал је почињао колом званим Србијанка, затим је следио валцер, смена кола и страних игара а бал се обавезно завршавао колом. Популарност српског кола огледа се и у све чешћем настајању нових кола пригодног назива а неки од њих су Девојачко коло, Инжињерско коло, коло кнеза Михаила, Краљево коло, Коло краљице Наталије, Коло краљице Драге, баба Мудрино коло, коло Хајд на лево браца Стево, хајд на десно сека Персо, …
На бал се искључиво долазило уз позивницу са потписом маршала Двора, даме су добијале књижицу са редоследом игара а прописано је и како се треба обући: даме су могле обући балску тоалету са деколтеом или српску ношњу а господа фрак или ако су у војној служби парадну униформу.
Кнежевска резиденција у Београду
Општинска болница у Београду изграђена средствима прикупљеним на балу
Јавни балови
Како је европски дух почео да запљускује српски грађански слој тако су балови све више потискивали традиционална посела. Ако је бал конзула Хоџеса био пример онога што касније постаје дворски бал, први грађански бал приређен је поводом рођендана кнеза Михаила у Великој пивари 1840. у Београду а затим се јавни балови селе у здање Ђумрукане, царинарнице на Сави. Истих тих година кнез Михаило даје да се изгради кућа у београдској трговачкој чаршији, на три спрата и како је на овој кући стајао бронзани белег у виду рогова јелена ова кућа почиње да носи назив Зданије “Код Јелена”. Ту су се давали и позоришни комади али и балови јер је здање имало прву модерну балску салу а први је одржан 1844. године.
Колика је тада манија за баловима завладала сведочи и долазак првог учитеља плеса, извесног Фридриха Голдхајма, академског уметника и учитеља плеса у аустријским царским региментама који оглашава да даје часове плеса у дворани код Јелена. Први ученици иако су били неписмени били су свесни да морају знати играти. Октобра 1847. године у Београду је гостовао Јохан Штраус Млађи, који је на балу у сали хотела „Српска круна” извео „српски кадрил” и остале своје композиције.
Јавни и дворски балови добили су и своје копије у тзв. кромпир баловима који су се одржавали по кафанама у предграђима. Јавни балови постепено су улазили у друштво замењујући већ поменута посела а након српско – турских ратова они се проширују по читавој Србији.
Од времена када је кнез Михаило успоставио обичај добротворних балова, јавни балови су постали све чешћа појава. У грађанским породицама припреме за бал су биле једна од најважнијих догађаја и то поготово оној са женском децом спремном за удају. Породице су одлазак на бал виделе као велику и ретку прилику да прикажу удавачу у пуном сјају.
Позивнице за бал су званице добијале десет дана пре бала и тада почињу припреме тоалете а хаљина је зависила од природе бала. Постојала су посебна обележја која су указивала на брачни статус. Удате жене су носиле хаљину са шлепом, старије су биле у српској ношњи док су девојке у дворану улазиле са лепезама, свиленим марамицама и специјалним балским књижицама са редоследом плесова као и уписаном господом која је била спремна на плес са њима. Постојали су и резервни играчи за оне које није нико одабрао.
Као и у другим европским метрополама средином 19. века и у Србији главна сезона балова је била у зимским месецима. Постојале су разне врсте балова и то светосавски, новогодишњи, гардијски, официрски, великошколски… Балове су организовала грађанска удружења по разним закупљеним просторима, позориштима, кафанама, хотелима… У самом Београду најотменији су били балови које су организовали Друштво св. Саве, Стрељачко друштво, Коло јахача, Друштво Трговачке омладине, Женско музикално друштво…
Официрски и гардијски балови почињали су у 20 или 21 час и на њега су госпођице долазиле у пратњи родитеља који су затим седали дуж зидова сале а девојке су стајале поред чекајући каваљере. Госпођице углавном нису одбијале плес а понашање каваљера је било беспрекорно па није забележен ниједан инцидент на баловима ове врсте. Како је бал одмицао пажња родитеља је попуштала. Очеви су се бавили у бифеу а мајке се забављале трачевима или мењале рецепте па су тако вештије госпођице имале прилику да закажу и рандеву. Ови балови су се завршавали после поноћи.
Јавни балови имали су својих особености понајвише што су им могли присуствовати сви па тако и они вични инцидентима. Забележено је да су трговци на балове осим породице водили и калфе да им се нађу а госпође су водиле децу па су настајали проблеми када су се деца вртела око ногу током игре. Из тог разлога Општина је чак издала наредбу у којој је писало да се на бал забрањује довођење мушке деце млађе од 16 и женске млађе од 12 година.
Није се ни водило рачуна о понашању током игре па су поједини гости чим крене коло изували ципеле и играли боси или су тако снажно скакали и цупкали да се сала након кола морала прскати водом како би се слегла прашина. Из тог разлога финији свет је гледао да са бала оде пре поноћи и почетка игара по наруџбини када су настајали испади.
Први српски балет, „Охридска легенда“ чувеног српског композитора Стевана Христића, представља једно од значајнијих дела српске музичке историје. Од своје прве верзије, која је настала још 1933. године (две редакције вршене су 1947. и 1958), она је тек 2015. године доживела своје прво интегралнно издање у извођењу Симфонијског оркестра и Хора РТС, чиме је широкој публици постала доступна прелепа Христићева музика.
Охридска легенда, Симфонијски оркестар и Хор РТС, диригент Бојан Суђић
Стеван Христић; фото: Википедија
Иако је Стеван Христић започео рад на балету још крајем двадесетих година и први чин балета извео у време прославе поводом 25 година свог рада (1933.), завршио га је тек после Другог светског рата. Премијера је била у Народном позоришту у Београду 1947. године.
Балет је успех доживео и на бројним гостовањима у Единбургу 1951, Атини 1952, Висбадену и Салцбургу 1953, Женеви и Цириху 1953, Фиренци и Бечу 1955, Каиру 1961, Барселони 1965. Оригиналне поставке је имао је на скопској, загребачкој и љубљанској сцени, у Новом Саду, Сарајеву, Ријеци, Марибору, а 1958. изведен је и у московском Музичком позоришту Станиславског и Немирович-Данченка.
За московску премијеру Христић је додао још неке нумере, сачинивши тако коначну верзију дела. Интегрално извођење и први снимак целокупне музике балета (редитељ Дејан Деспић, 1985) направљени су 2008. године (диригент Бојан Суђић, Хор и Оркестар Радио-телевизије Србије), поводом обележавања педесете годишњице од смрти аутора.
Либрето је заснован на грађи бајке и легенде, која говори о времену робовања под Турцима, а музика, као и оригинална кореографија, се ослањају на фолклорне елементе и узоре са подручја Македоније. Два најистакнутија музичка мотива у балету је Христић позајмио од Стевана Ст. Мокрањца, односно из његове славне Х Руковети, а то су песме Биљана платно белеше и Пушчи ме, које, често вариране, прожимају цео балет.
У једном селу у близини Охридског језера, Биљана, ћерка имућног сељака, воли сиромашног Марка. Отац јој одабира богатог мужа, Ивана. На дан свадбе у село упадају Турци и отимају дечаке за јаничаре и девојке за харем. Бранећи Биљану, њен младожења Иван гине. Марко пати за Биљаном.
Седећи једне вечери на обали Охридског језера, сећа се како му је деда причао да у језеру живе водене виле које чувају чаробну ружу и чаробни мач коме се непријатељ ни приближити не може. Да му је до њих доћи… Захваљујући звезди Даници, водене виле излазе из језера и нуде му своју помоћ. Марко са дружином креће да ослободи Биљану. Када је стигао близу шатора где се она налазила, добацио јој је ружу. Она се претворила у голубицу и одлетела. Када се Марко вратио у село, Биљана је већ стигла. Свадба је спремна, јер је њен отац дозволио да се сада уда за њега.
Садржај балета
I Чин
Село у близини Охрида. Берба шљива у воћњаку Биљаниног оца, богатог сеоског домаћина, је у току. Окупљени момци и девојке раде, а међу њима су Биљана и сиромашни сељак Марко, који је у служби Биљаниног оца. Када дође стари слепи фрулаш, они остављају рад и играју уз његову музику. Излази Биљанин отац и прекорева их, терајући их да наставе рад. Они то невољко чине. Марко види да је Биљана тужна и покушава да је развесели позвавши све да заиграју (ова игра, Грлица, један је од најпознатијих и најпопуларнијих делова балета). Момци и девојке полако одлазе. Биљана и Марко остају сами, срећни што су заједно, али и тужни, знајући да ће тешко придобити дозволу Биљаниног оца да се венчају.
Марко одлази, а из куће излази Биљанин отац који јој саопштава да је одлучио да је уда за богатог сељака Ивана. Биљана је очајна, мајка је теши, али отац је неумољив. Долази Иван са пратњом да проси Биљану, и настаје опште весеље. Једино је Биљана тужна. Када сви уђу у кућу, она се баци Марку, који је све посматрао из прикрајка, у загрљај и опрашта се од њега. Сцена остаје празна, само се из куће чује бубањ и даире сватова. Ноћ је пала, али су се навукли облаци и прекрили месечину, а у ваздуху се осећа нека нелагода. Из даљине се чује звук марша. Људи излазе из куће, а долазе и комшије. У село упада одред јањичара, који нападају народ и пале куће. Биљанини родитељи су рањени, а њен младожења у покушају да је одбрани пада мртав на прагу куће. Турци одводе Биљану и још неке житеље у ропство, остављајући многе мртве и рањене за собом. Марко стиже прекасно.
II Чин
Обала Охридског језера. Ноћ је обасјана звездама и месечином. У шевару се појављују русалке које играју по језеру. На језеро долази поворка звезда и међу њима најлепша Звезда Даница. Наилази Марко очајан што није успео да спасе своју Биљану. Звезда Даница га води главној међу русалкама, Бисерки, којој се Марко допадне, и пристаје да му помогне. У брегу на обали се отвара магична пећина, пуна драгуља, одакле Бисерка Марку даје магични прстен који осветљава ноћу пут и чаробни мач којим ће Марко ослободити своју Биљану.
III Чин
Султанова палата у Цариграду. У даљини се види Босфор и цео град који златно блиста под сунцем. Јањичари уводе робове у двориште палате, међу којима су румунка, бугарка, гркиња и грчки пастир, албанка и Биљана. Долазе жене из харема, одалиске, и након њих, уз фанфаре, султан који седа на престо пред робове. Церемонија бирања нових робиња почиње. Једна по једна девојка играју пред султаном (Румунска игра, Бугарска игра, Грчка игра), али савладане умором, страхом и тугом, не успевају да очарају султана. На крају игра Биљана, чија је игра прожета мотивима из првог чина. Њена је игра пуна емотивног набоја, и то се допада султану. Када желе да је одведу у харем, она се отима, а у палату упада Марко са неколицином пријатеља. Захваљујући магичном мачу, он савлађује јањичаре и баца прстен Биљани. Када је додирне, она се претвара у голубицу и одлети. У општем запрепашћењу Марко и његови пријатељи беже.
IV Чин
Село из првог чина које се обнавља. Марко је усамљен и тужан јер је изгубио Биљану. Пријатељи покушавају да га развеселе игром, али то им не успева. Наједном, као са неким предосећањем, Марко устане и гледа ка небу одакле долети једна голубица и спушта се на дрво, у наједном се претвара у Биљану. Она му потрчи у загрљај. Долазе њени родитељи и, пресрећни, пристају да се она уда за Марка. Народ се окупља и настаје опште свадбено весеље.
Уводна музика за 4. чин балета „Охридска легенда” (Обрада песме „Биљана платно белеше” из X руковети С. Ст. Мокрањца):
Коло „Грлица” из балета „Охридска легенда”:
И за крај једно занимљиво извођење кола Грлица из балета Охридска легенда у аранжману квартета Сенсартика:
Русалка је опера чешког композитора Антоњина Дворжака. Чешки либрето написао је пјесник Јарослав Квапил на основу истоимене бајке Карела Ј. Ербена и Божене Њемцове. To је једна од најуспјешнијих чешких опера, и представља основу репертоара чешких оперских кућа.
Опера Русалка, Прашка опера
Русалке су митска бића из словенске митологије, или водена бића слична вилама која по словенском народном вјеровању, обично настањују језера и ријеке.
Опера ‘Русалка’ је први пут изведена у Прагу 31. марта 1901. године, са Руженом Матуровом као првом Русалком. Постигла је огроман успјех код домаће публике, а убрзо је стекла успјех и у иностранству.
Најпознатија нумера из ове опере је “Пјесма мјесецу“ („Měsíčku na nebi hlubokém„) из првог чина, која има многобројна посебна извођења.
У првом чину, који се дешава на ливади поред шумског језера, три шумске виле задиркују Водењака, владара језера. Његова ћерка Русалка открива му да се заљубила у Принца, који се купа у језеру. Ужаснут мишљу да она жели да постане људско биће, Водењак се враћа у дубине језера, говорећи да јој једино Јежибаба може помоћи.
Русалка тада пјева своју чувену љубавну арију – Пјесму мјесецу, најпознатију нумеру из ове опере. Непоколебљива Русалка моли Јежибабу да је претвори у жену, иако зна да ће бити вјечно проклета уколико доживи разочарење у љубав. Притом, Јежибаба јој одузима моћ говора. Приближава се зора и у даљини се чују ловачки рогови. Долази Принц, који бива опчињен Русалкином љепотом и одводи је у свој дворац.
Други чин се дешава у Принчевом замку. Спрема се свадба између Русалке и њеног изабраника. Но, Принц је фрустриран ћутањем и хладноћом своје вјеренице, док је дворјани оговарају иза леђа. На гозби се појављује страна принцеза која привлачи Принчеву пажњу. Водењак ламентира над Русалкином судбином, а она, несрећна, бјежи у врт гдје близу фонтане поново задобија моћ говора. Тада моли свог оца да јој помогне. Принц изјављује љубав страној принцези, а када се Русалка појављује он је одбацује. Водењак се заклиње да ће се осветити Принцу, кога страна принцеза оставља.
Несрећна и уклета Русалка, коју је Принц одбацио, враћа се у шуму. Јежибаба јој нуди да је врати назад у њен облик уколико убије Принца, што она одбија. Русалка, због тога, постаје једна од блуднички – водених духова који прогањају смртнике. Ловочувар моли Водењака да помогне смртно болесном Принцу, али он то не жели. На обалу језера долази Принц који у делиријуму моли Русалку да му се врати. Она му говори да ће га њен пољубац усмртити, на шта он пристаје. Молећи се за његову душу и прихватајући своју тужну судбину, Русалка се спушта у дубоке језерске воде.
Од мноштва сценских извођења, издвојили смо посебно два, филмску верзију опере у режији Пјетра Вајгла из 1977. године, те кратак приказ “Русалке“ на сцени Прашке државне опере. Уживајте!
Једна од најлепших песама канадског певача Леонарда Коена „So Long, Marianne“ одсликава дубоку тугу и велику радост са којима је он истовремено живео. Узрок и те туге и те радости била је Мериен, његова непребољена љубав и непрестана инспирација, жена која му је истовремено улепшала и уништила живот.
Од када је у Грчкој 1960. године упознао ову шведску манекенку, Леонард Коен је био опседнут њом до своје смрти. Мериен Ихлен оставила је мужа, преселила се код Коена и, према његовим речима, постала му све у животу: љубавница, жена, мајка, сестра… а пре свега велика инспирација.
Попут многих љубави и ова је добила карактер несрећне, зато што је после само неколико година Мериен почела да га „исцрпљује, уништава и понаша се одвратно према њему. Психички га је малтретирала и варала…“
Да ли су разлози томе у самом начину настанка овакве љубави или неком другом њеном карактеру, најбоље су знали њени актери. Коен је у песми „So Long, Marianne“ рекао своје виђење њиховог растанка, Мериен о томе није говорила. У делу интервјуа из 1992, године Коен је такође поменуо своја осећања према Мериен:
„Људи се мењају, њихова тела се мењају, али има нешто у љубави што се никад не мења… Мериен, жена из песме „So Long, Marianne“, када чујем њен глас преко телефона, осетим потпуну повезаност иако су нам животи раздвојени“. Осетим да љубав никад не умире и, када постоји осећање довољно јако да изроди песму, онда у том осећању има нешто неуништиво.“
Када је у јулу 2016. године Мериен умрла, Коен се од ње опростио речима „Љубав никад не умире“, а четири и по месеца касније умро је и велики музичар.
Буди ми збогом, Мериен!
Нећеш ли доћи до прозора, моја мала драга? Желео бих да читам са твог длана Знаш и сама да сам мислио да сам неки мало циганче Пре него што си ме повела у твој стан
Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да Да се смејемо, и плачемо и плачемо И да се смејемо о свему опет
Знаш како желим да живимо заједно Али тераш ме да заборавим на све Да заборавим да се молим анђелима А и анђели су заборавили да се моле за нас
Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да Да се смејемо, и плачемо и плачемо И да се смејемо о свему опет
Сад те сретох кад је све прошло, а били смо млади Стајали смо у зеленом парку Држала си се ме као да сам распеће Док смо клечали дубоко у мраку
Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да Да се смејемо, и плачемо и плачемо И да се смејемо о свему опет
Сада ми треба твоја скривена љубав Хладан сам као да сам нов хладан жилет Отишла си кад сам ти рекао да сам озбиљан Да ли си икад помислила колико сам био храбар?
Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да Да се смејемо, и плачемо и плачемо И да се смејемо о свему опет
Ох, ти си тако лепа девојка Видех кад си отишла и променила своје име опет И баш када сам савладао ову целу планину Да оперем очи на киши
Буди ми збогом, Мериен! Време је да почнемо да Да се смејемо, и плачемо и плачемо И да се смејемо о свему опет
Марш на Дрину компоновао је 1914. у Ваљеву Станислав Бинички (1872-1942), српски композитор, диригент и педагог, посветивши је првој великој победи српске војске на Церу из августа 1914, а према неким подацима и погинулом команданту Гвозденог пука Миливоју Стојановићу. Станислав Бинички је уједно био и оснивач првог београдског војног оркестра и аутор музике краљеве гарде.
