УМЕТНОСТ

Тодор Швракић – први школовани сликар из Босне и Херцеговине

У зачецима босанскохерцеговачке ликовне умјетности, дакле, на самом њеном почетку биљеже се имена петорице школованих сликара које су своје ликовно умијеће усавршили на Ликовној академији у Прагу, а које је стипендирало или на други начин помагало Српско просвјетно друштво “Просвјета“ из Сарајева. То су Тодор Швракић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Коста Хакман и Јован Бијелић.

Тодор Швракић, Принципов мост у Сарајеву

Тодор Швракић (Приједор 1882 – Сарајево 1931) је био први школовани сликар из Босне и Херцеговине. Послије завршене Српске цртачке и сликарске школе у Београду и приватне сликарске школе у Бечу, 1904. уписује Академију у Прагу, гдје остаје до 1910. године. По повратку у Сарајево отвара сликарску школу, прву те врсте у БиХ. У Балканским ратовима учествује као добровољац. Швракић је постао један од најбољих акварелиста у српском сликарству с краја 19. и почетком 20. вијека.

Рођен је у Приједору 10. марта 1882. године. Са 16 година одлази у Београд гдје похађа приватну сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Жељан усавршавања, прво одлази у Беч на школовање код једног од највећих српских сликара Паје Јовановића, а касније и у Праг. Као штићеник Паје Јовановића и на његову препоруку, добија стипендију “Просвјете“ и 1904. године уписује прашку Ликовну академију у класи професора Влахе Буковца. 

Прије Првог свјетског рата био је члан друштва Медулић. У својој сликарској каријери радио је портрете и пејзаже. Од портрета му је најпознатији званични и једини портрет Николе Пашића.

Од 1908. године је излагао на свим изложбама Медулића, 1911. године у Риму у српском павиљону, затим у Прагу као и на многобројним изложбама у Југославији. По повратку у Сарајево, отвара сликарску школу, прву те врсте у Босни и Херцеговини.

Тодор Швракић, Манастир

На путовању српским крајевима, Швракић је посјетио и Косово и Метохију, када настаје серија прелијепих акварела из тог краја српске земље. 

Тодор Швракић, Пећка патријаршија

Тодор Швракић, Перо Поповић, такође из Приједора, те Мостарац Бранко Радуловић, сва тројица стипендисти “Просвјете“, организовали су 1907. године у Српској школи у Сарајеву прву изложбу домаћих сликара у БиХ под патронатом и у организацији Српског просвјетног друштва “Просвјета“. Била је то прва ликовна изложба у историји босанскохерцеговачког сликарства.

 

Три године касније, Швракић је организовао прву ликовну изложбу у свом родном граду. Музеј Козаре из Приједора 2010. године обиљежио је стогодишњицу од прве ликовне изложбе приређене у овом граду изложбом под називом “Тодор Швракић – стотину година послије“. На овој изложби било је изложено 21 његово дјело од чега шест акварела и једно уље на платну која су власништво Музеја Козаре (седам слика), Умјетничке галерије БиХ из Сарајева (осам) и шест из приватне колекције породице Медић. 

Тодор Швракић је преминуо у Сарајеву 5. децембра 1931. године. И данас се сматра једним од најбољих српских акварелиста.

Сања Бајић

 

 

Дошла два друга из далеког света у бој

Послушајте предивни препев Милића Радевића руске песме „Там шли два брата“ у извођењу Боре Ђорђевића и Вујице Бојовића. Песма говори о доласку два друга из далеког света у бој на Косово. У руском оригиналу, који такође можете послушати, двојица браће се враћају са турског фронта и упадају у заседу Пољака. У српском препеву тема је одбрана српске светиње.
Дечани

Манастир Високи Дечани 1912. године

 

ДОШЛА ДВА ДРУГА

Певају: Бора Ђорђевић и Вујица Бојовић
Текст: Милић Радевић

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Бранећи земљу
Да стану у строј
Ударио душман три пута

Удари, удари
У груди ме рани
Боле ме боле ране сад

Једна је мог деде
Друга је мог оца
А од треће моје могу умрети

Не брини ништа
Мајчице мила поздрав од сина
С Косова Поља

Сестрице мила
Дај чиста папира
Да напишем писмо својој деци

Син ће да прочита
А ћерка да се пита
Зашто отимају срце из груди

Чувајте децо Косово наше
Ма где год били сложни да сте сви

Стисните зубе
Док још није касно
Дигните чело
Викните

Да Русија братска
Уз браћу стане
Словенска вера то ти је

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој

Дошла два друга
Из далеког света
Из далеког света у бој
Из далеког света у бој

 

Там шли два  брата

(Извођач: Кубанский Казачий Хор)

Кубански козаци

Кубански козаци; Фото: ruspravda.info

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.Лишь только переступили
Мы польскую границу,
Ударил поляк три раза.Ударил, ударил,
Он в грудь меня поранил,
Болят мои раночки, болят.Одна нарывает,
Другая заживает,
От третьей я должен умереть.А дома детишки,
Жанёнка молодая
Всё ждёт не дождётся меня.

Сестрица родная,
Дай чистой мне бумаги,
Родным я письмо напишу.

Отец прочитает,
А мать того не знает-
У сына нет правой руки.

Детишки возроснуть,
У матери спросют:
„А где же отец наш родной?“

А мать отвернется,
Слезами зальется:
„Убит на турецкой войне.“

Там шли, шли, два брата
С турецкого фронта,
С турецкого фронта домой.

[Но пусть поджидает,
Кому какое дело,
Они не дождутся меня.

Лишь толечко дождётся,
Глубокая могила,
Вернее дождётся меня.]

Ишла су ишла два брата
са турског фронта
враћали су се кући.Тек што смо прешли
пољску границу
ударио је Пољак три пута.Ударио је ударио,
у груди ме ранио,
боле моје ране, боле.Једна се гноји
друга зараста
а од треће већ морам умрети.А кући дечица
и женица млада
сви чекају мој повратак.Сестрице родна,
дај ми чистог папира
да напишем својима кући.

Отац ће да прочита
а мајка неће знати
да јој син нема десну руку.

Дечица ће порасти
мајку ће питати
а где је наш мили тата?

А мајка ће окренути главу
сузе ће јој потећи –
Убијен је у походу на Турску.

Ишла су два брата
са турског фронта
са турског фронта кући.

 

 

Приредио: Расен

 

Српска баштина у данашњој Македонији: Манастир Лесново

 

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена светом Архангелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, за кога се везује настанак манастира, као што се види у његовом житију из 1330. године. Први сигурни историјски подаци о манастиру помињу се, дакле, тек око 1330. године. Тада један стари преписивач биљежи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Архангела Михаила, за игумана Теодосија …“ Старији манастир 1341. године потпуно обнавља и проширује деспот Јован Оливер, представник српске аристократије и господар региона Овче Поље и Лесново.

Манастир Лесново

Манастир Лесново, Фото: Википедија/Dalco26

На црквеном сабору у Скопљу 1347. српски цар Душан Силни је одредио Лесновски манастир за сједиште новоформиране злетовске епископије. Године 1381. манастир Светог Гаврила Лесновског је подарен као метох (посјед) манастиру Хиландару. Ризница лесновског манастира је имала велики број вриједних црквених рукописа и књига.

Милош С. Милојевић у свом дјелу “Наши манастири и калуђерство“ (први пут објављено 1881. године) у попису знатнијих и познатијих манастира српских, наводи и Лесновски манастир за који каже: “Лесновски манастир, у Кратовској нахији, храм св. Аранђела, задужбина Јована Оливера и Душанова, место боравлења моштију Србина свеца, св. Гаврила тако званог Лесковског. Старешине Лесновских калуђера, више станују у Кратову, месту вечне куће Неманића, од пре Немање, па до изумирања те свете српске породице, у коме још и данас има целокупних 9 Неманићских гробница. У овој породичној Неманићској гробници, која је се и састојала од самих цркава подигнутих над гробовима знатнијих умрлих чланова Неманићске породице, који за живота, свога, нису одсечно, било то усмено, или писмено, наредили, где ће се сахранити, као што је речено, још стоје 9 целих и млого разваљених Неманићских надгробника“.

У истом дјелу на другом мјесту у набрајању “Србa борaцa против идолопоклоника, мухамеданаца, јеретика, безбожника Бугара и осталих“, Милојевић помиње и Гаврила Лесновског: “Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као: епискупи: св. Климент, Ангеларије, Горазд, Сава, Наум, Иларијон Магленски, у Битољској нахији итд.— као и онако свеци и мученици: св. Јаћим Осоговски, Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски, Св. Петка Параскева, св. Андреја, Јуродиви, роб грчки око 990, Управда, син Истока и Бегленице, уморени 14. новембра 505. год., св. Никола војник у 9. веку и млоги други…“

ПОВЕЉА МАНАСТИРА ЛЕСНОВА

Натписи

Ктиторски натпис у манстиру Лесново, ктитор: деспот Јован Оливер; фото: Википедија

Оснивачка повеља манастиру “Архистратига вишних сила Михаила“ у Леснову и војводе потоњег деспота “све српске земље и поморске“ Јована Оливера сачувана је у његовом ктиторском натпису уклесаном у два надвратника лесновске цркве. У српском средњовјековном живопису познати су примјери исписивања повеља на зидовима цркве техником фреско сликања (жичка и грачаничка) или појединих дијелова повеље (Ариље, манастир Андреаш). 

Међу бројним сачуваним рукописима Лесновске библиотеке није пронађена повеља војводе Оливера о оснивању манастира. Према запису из 1342. године, годину дана по оснивању манастира, војвода Оливер је манастир приложио Хиландару. Овај његов дар потврдио је цар Душан. До данас објављени акти из Хиландара не дају о овоме никакве податке иако је манастирска архива морала садржати оригинал повеље. Тако ктиторски натпис Јована Оливера представља за сада једини сачувани документ о првобитном лесновском властелинству.

Ктиторски натпис великог војводе Јована Оливера у Леснову из 1341. године са реконструкцијом оштећеног дијела натписа/ Томовић 1977.

ЗНАЧАЈАН ЦЕНТАР МОНАШТВА, ПИСМЕНОСТИ И ПРЕПИСИВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

Манастир Лесново је у средњем вијеку и касније био значајан центар монаштва, писмености и преписивачке дјелатности. Књижевно наслијеђе из овог духовног центра је велико и разноврсно. Листа рукописа је прилично велика, али ниједан рукопис није сачуван у самом манастиру. У њему су се првобитно налазили рукописи који су написани у Лесновском манастиру и рукописи који потичу из манастирске библиотеке, али за које није потврђено да су ту и преписани. Најпознатији су рукописи које је саставио Станислав Лесновски или Станислав Граматик, српски писар из манастира Лесново. Судећи по његовом секуларном имену, он није био монах, већ мирјанин. Највјероватније да је родом из Штипа, према потпису “Станислав Граматик из Штипа“. Живио је и стварао своја дјела у српској држави краља Стафана Дечанског и његовог сина Стефана Душана у првој половини 14. вијека. Станислоав је најважнији представник лесновског књижевног центра у овом периоду. Заједно са својим ученицима Станислав је саставио неколико рукописа од којих су најзначајнији:

Први Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, који је до 1860. године био у библиотеци манастира, данас се чува у Београду у библиотеци САНУ, под бр. 53. Састоји се од 321 листа пергамента. Садржи житије светитеља, укључујући Гаврила Лесновског. Напомена на крају Пролога говори да га је Станислав у манастиру Лесново преписао по налогу игумана Теодосија 1330. године под краљем Стефаном Урошем који је “убио моћног бугарског цара Михаила Шишмана“.

Други Лесновски пролог потиче између 1330. и 1340. године. Дио је рукописне збирке Народне библиотеке Србије у Београду, под ознаком Пц 705.

Манастир Лесново

Фрагмент другог лесновског Пролога; фото: Википедија

Трећи Лесновски пролог је из 1340. године. Чуван је у Народној библиотеци у Београду под бројем 27. Уништен је током бомбардовања 1941. године.

Оливеров минеј из 1342. године. У манастиру Лесново преписао га Станислав Лесновски на захтјев Јована Оливера. Рукопис је чуван у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 62, а при преносу збирке рукописа при повлачењу српске војске 1915. године је нестао.

БОГАТСТВО И РАЗНОВРСНОСТ ФРЕСАКА ЛЕСНОВСКОГ МАНАСТИРА

Зидање и живописање Леснова трајало је осам година. Својом сачуваношћу и разноликошћу фресака, овај манастир предстаља једно од најбољих умјетничких сликарских остварења 14. вијека. Цјелокупна унутрашњост светиње је осликана фрескама, које су рађене у два периода: први у времену између 1341. и 1346. године и други 1347/48. и 1349. године.

Међу фрескама се издвајају портрети оснивача деспота Јована Оливера и његове жене Марије, портрети српског цара Душана, који се сматра његовим најбољим приказом, и царице Јелене, те архангела Михаила и пустињака Гаврила (као и светаца — пустињака Јоакима Осоговског и Прохора Пчињског).

Детаљ фреске српског цара Стефана Душана са жезлом у облику двоструког крста, манастир Лесново, Фото: Википедија

Портрет цара Душана доминира својом величином, он је већи и од самог Христа и светаца који су око њега насликани. На таваници нартекса манастира Леснова су фреске сунца и мјесеца и 12 зодијачких знакова на небу.

Фреско сликарство манастира Леснова је рад четворице фреско-сликара, чија три имена се налазе на фризу. Прецизно, јасно сликање са богатим орнаментима и бојама је приказано на фрескама које приказују Архангела Михаила, на потрету оснивача цркве и у сценама оболелих од богиња, Успења Богородице, Архангела Михаила који спасава Константинопољ од Сарацена и друге.

Ктиторски аранжмани су представљени у светињама које је градила властела. У фрескама у нартексу, издвајају се композиције из живота Христа и прикази Светаца, као и композиције Давидових псалама. Портрети цара Душана и царице Јелене су међу најмонументалнијим приказима у средњовјековном сликарству.

У овом манастиру се налази и једна прелијепа фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама.

Манастир Лесново

Фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама, манастир Лесново; фото: Народни музеј

Ова фреска својевремено је инспирисала српског глумца, сниматеља и прослављеног играча ансамбла “Лола“ и “Коло“, Братислава Грбића да 1973. године оствари сценско-музичко дјело оживљавања средњевјековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. Наиме, Грбић је снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која је на њега оставила фасцинантан утисак о чему је рекао овако: “Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом ‘Иво Лола Рибар’ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су ‘оживели’. Утисак је заиста био чаробан!“.

Албум са фотографијама раскошног иконописа манастира Лесново можете погледати овдје.

Сања Бајић

 

Литература:

Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство (1881), репринт издање Издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић“, Београд 1997. 

Гордана Томовић, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис, књ. XXIV, 1977, 83-122.

The Scripture Heritage from the Lesnovo Monastery in MacedoniaSLOVO

 

Сродни чланци:

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

 

Милорад Медаковић – О слози

Српски историчар, новинар и дипломата Милорад Медаковић о слози: Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће… Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће. Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.

Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће

https://www.facebook.com/MuzejGradaBeograda/photos/pcb.10155991362738131/10155991361238131/?type=3&theater

Анастас Јовановић – Милорад Медаковић, 1851, Музеј града Београда

“Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.

Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.

Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.

Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“

„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“

Милорад Г. Медаковић, 1860.

Украс 1

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Milorad_Medakovic.jpg

Милорад Медаковић; фото: Википедија (обрада: Расен)

Милорад Георгије Медаковић (Звониград, новембар 1824 – Београд, 14/26. март 1897) је био српски историчар, новинар и дипломата. Медаковић је био секретар и војвода кнеза Данила, биограф Његошев, и брат Данила Медаковића.

Милорад Медаковић са братом Данилом окретао је точак историје свог народа. Подједнако се борио за његово ослобађање и збацивање плашта заосталости. Романтичарским заносом ширио је идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.

Ношен патриотизмом Милорад године 1844. на препоруку тадашњег дубровачког пароха и уредника „Магазина српско-далматинског“ Ђорђа Николајевића одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.

После неколико година учитељевана, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, где му Његош поверава улогу коректора „Горског вијенца“.

По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Годину дана касније одлучује се да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру, записано је у „Гласу Црногорца“ у бр. 51, 26. новембра 1894.

Већ 1. септембра 1848. Милорад се обрео у Котору, а два месеца касније у Сремским Карловцима, где се прикључује свом брату, др филозофије Данилу Медаковићу, који је у то време био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад је 1849. био ухапшен.

По изласку из апсане одлази у Загреб, где се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“ (покренут 15. октобра 1851) .

Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно време био је чиновник Руског посланства у Београду.

Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.

Најзначајније дело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“ (1860).

Извори: ФБ Монитор, Википедија

Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију

На темељу цркве Светог Јована апостола из осмог века у месту Сантијанес де Правија у северној Шпанији налази се камена плоча са загонетним написом скривеним унутар магичног квадрата. Овај квадрат и скривени натпис инспирисали су једног од најзначајнијих уметника 20. века, надреалисту Салвадора Далија да 1960. наслика „Предлог за „расправу о кубној форми“ Хуана де Херере“

На темељу цркве Светог Јована апостола и јеванђелисте (Iglesia de San Juan Apóstol y Evangelista) из осмог века у месту Сантијанес де Правија (Santianes de Pravia) у северној Шпанији налази се камена плоча са загонетним епиграфом.

Текст на овој плочи величине 53×42 cm представља комбинацију од 15 вертикалних и 19 хоризонталних линија (285 слова), са централним словом „S“. До решења квадрата долази се читањем од централног „С“, а не помоћу дијагонала. 

Решење овог квадрата исписаног у облику словног лавиринта је израз „Silo Princeps Fecit“ („Ово је урадио принц Сило“). 

T I C E F S P E C N C E P S F E C I T
I C E F S P E C N I N C E P S F E C I
C E F S P E C N I R I N C E P S F E C
E F S P E C N I R P R I N C E P S F E
F S P E C N I R P O P R I N C E P S F
S P E C N I R P O L O P R I N C E P S
P E C N I R P O L I L O P R I N C E P
E C N I R P O L I S I L O P R I N C E
P E C N I R P O L I L O P R I N C E P
S P E C N I R P O L O P R I N C E P S
F S P E C N I R P O P R I N C E P S F
E F S P E C N I R P R I N C E P S F E
C E F S P E C N I R I N C E P S F E C
I C E F S P E C N I N C E P S F E C I
T I C E F S P E C N C E P S F E C I T

Његова израда приписује се принцу Силу, који је владао између 774. и 783. године. Постоје контроверзе у погледу различитих начина читања овог израза. Процене се крећу од 250 до 2024 начина читања, у зависности од тога на који начин му се приступи: променом смера, цик-цак читањем, од руба ка центру итд. 

Велики део оригиналне камене плоче уништен је 1662. На основу белешки и неоштећеног фрагмента, начињена је аутентична копија камена лавиринта, који се налази на свом првобитном месту, на улазу у цркву.

Далијева потрага за каноном кубне форме.

Овај „Лавиринтски камен Сило“ инспирисао је каталонског надреалисту Салвадора Далија да 1960. наслика „Предлог за „расправу о кубној форми“ Хуана де Херере“ („A Propos of the „Treatise on Cubic Form“ by Juan de Herrera“). Ова слика се данас налази у мадридском Музеју краљице Софије.

https://en.wikipedia.org/wiki/File:A_Propos_of_the_Treatise_on_Cubic_Form_by_Juan_de_Herrera_-_1960_-_Salvador_Dali.jpg

Салвадор Дали – Расправа о кубној форми Хуана де Херере, 1960, фото: Википедија

Салвадор Дали (1904-1989) био је каталонски и шпански надреалистички уметник, један од најзначајнијих уметника 20. века. Бавио се сликањем, писањем, вајањем, сценографијом и глумом. Он је један од најзначајнијих уметника 20. века, а често га називају и великим мајстором надреализма.

Овај славни сликар је читавог свог живота веровао у своју посебност. Једни су га сматрали генијем, док су други говорили о њему као поремећеном егоцентрику, чија дела немају никакву вредност. 

Далијев послератни сликарски период обележен је техничким виртуозитетом и великим занимањем за оптичке илузије, науку и религију. Његово неоспориво умеће се огледа и у томе што је, играјући се облицима и бојама, учино да слика може да се посматра иако се окрене за 180°, а најбољи пример за то је слика „Слонови који се огледају у лабудовима”

Од раних педесетих година Дали је радио на главним теоријским принципима постављеним у „Говору о кубној форми“ Хуана де Херере (1530-1597), математичара и једног од најугледнијих архитеката 16. века. Херерино најзначајније дело у шпанској ренесанси је манастир Сан Лоренцо де Ел Ескоријал.

Херера је осмислио свој говор црпећи инспирацију из студије о геометрији каталонског мислиоца из средњег века Рамона Љуља (Ramón Llull). Основна Љуљева намера била је повезивање науке и религије, што је уједно било и Далијево опредељење током већег дела његове уметничке каријере. Херера је у науци видео потенцијал за отварање нових концептуалних путева унутар класичног естетског оквира. 

Дали је истраживао четверодимензионалну коцку у два своја рада. Године 1954. насликао је Распеће (Corpus Hipercubus) које приказује Христа разапетог на мрежи хиперкоцке. Далијева жена Гала се појављује пред крстом. Као што је то урадио и са сликом „Распеће“, Дали је и овде кренуо од Херерине теорије о принципу формирања коцке. Створио је тесеракт, слику коцке уметнуту у другу кубну форму (хиперкоцку), изграђену од слова која се могу читати у различитим правцима, да би се повећао визуелни ефекат и рубова који носе име архитекте „Јуан“.

Фрагментација и бестежинско стање елемената који лебде у простору карактеристични су за Далијеве радове из „атомског периода“, заједно са његовом потрагом за математичко-теоријским каноном којим би се представила кубна форма, као структурална и концептуална парадигма.

Далибор Дрекић

Литература: 

Caballero Zoreda, Ludovicus; et Eduardus Rodríguez Trobajo. 2010. ‘Las iglesias asturianas de Pravia y Tuñón. Arqueología de la Arquitectura’. Anejos a Archivo Español de Arqueología 54 (Madrid: CSIC)

Gimeno Pascual, Helena; et Xaverius del Hoyo Calleja. 2012. ‘La epigrafía medieval asturiana. Los epígrafes de la iglesia de San Juan de Santianes de Pravia’ in Ludovicus Caballero Zoreda, Petrus Mateos Cruz et Caesar García de Castro (eds.) Asturias entre visigodos y mozárabes. Visigodos y omeyas VI, 13-25. AAEspA 63 (Matritum: CSIC)

Rico Camps, Daniel. 2014. ‘Inscripciones monumentales del siglo VIII (de Cangas a Pravia)’ Territorio, Sociedad y Poder 9, 67-98.

Belmunt, Canella, Octavio, Fermín (1897-reedición 2010). Silverio Cañada: Asturies, páx. Tomo I, cap II, 308.

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Пољаци уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

Ptaku – Kosovo Jest Serbskie

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie

Kosowo Jest Serbskie
Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski
My wiemy ile warta jest cena wolności
To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę
Ty multi-kulti pierdol
Dbaj o rasę i ojczyznę
1999 bomby spadły na Belgrad
Odcisk (pełne brzemię?)
Nowy Sad również ucierpiał
Światowa komedia, przyzwolenie społeczności
Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności
To my, ludzie prości znają prawdy smak
Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła
To jest szmato czysty fakt
Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia
To Albańska okupacja
Serbski teren sprząta
UÇK organizacja
Międzynarodowa zbrodnia
Osiągnięta autonomia
Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa
Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko
Z tobą Europo
Wiem rządzi tobą złoto
Lecz czemu kosztem kogoś?
Sama z siebie kpisz
Unikając prawdy
Bo gdy mniejszość na większość
Tam nie ma demokracji
Płoną ambasady płomieniami zdrady
Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić
Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką
Bo ich słowami rządy dupę podetrą
To złe społeczeństwo, zwykli chuligani
Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali
W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami
Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami
Poznałem mordy z Belgradu na EURO
W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność
Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia
Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Sądy, policja, skorumpowana mafia
żydowska koalicja chuja w gębie warta
masońska propaganda narzucona przez mass media
I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta
unijny pętak, wysłannik Rosji
Wyrządzenie piekła na terenach Metochii
Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów
Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust
To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze
Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę
Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi
To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił
Solidarny z narodem serbskim
A kwestia walki – mamy to we krwi
My niepodlegli pod żadną strukturę
A za braćmi z Serbii my stoimy murem!

Ref.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Косово је српско
Сто посто подршке из Пољске за Србе
Знамо колико вреди цена слободе
Ова исламска трупа уништава Словенство
Виђате се са више култи
Побрини се за расу и домовину
1999. су бомбе пале на Београд
Отисак (пуно оптерећење?)
Нови Сад је такође патио
Светска комедија, сагласност заједнице
Српска култура умире, маса становништва пати
Ми смо људи који знају истину о истини
Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла
Ово је јебено чиста чињеница
Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја
Ово је албанска окупација
Српска област се чисти
УЦК организација
Међународни криминал
Постигнута аутономија
Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац
Ј*баћемо такав системРеф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте
Са тобом, Европо
Знам да сте владали златом
Али зашто на рачун неког?
Сами себе зафркавате
Избегавање истине
Јер када је мањина већина
Ту нема демократије
Амбасада гори пламеном издаје
Барикаде расту како би изразиле опозицију
Бесана гомила се бори са циглом, флашом
Јер ће њиховим речима владати својим дупетом
То је лоше друштво, само хулигани
Боље је да их избацимо, већ смо то урадили
С тим у вези, ми смо уједињени са Србима
Зато што сте наша браћа као и сви Словени
Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а
У пољским марамама, су хтели да осете јединство
Директно из Варшаве лете речи подршке
Речи охрабрења када борба остане

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Судови, полиција, корумпирана мафија
Јеврејска коалиција није ни за к*рац
Масонска пропаганда наметнута масовним медијима
И лагана фарса са сваког председника
Затвор ЕУ, руски изасланик
Напади у пакао у Метохији
Косово је Србија, као што је Лавов пољски
За браћу хришћане, подршка долази из наших уста
Овде, овде расте словенски савез
Породица је везана болом и верујем у ослобађање
Идем напред са браћом по крви
То је за вас искрено, са свим мојим снагама
Које су солидарне са српским народом
А питање борбе – имамо то у нашој крви
Били смо независни у било којој структури
И стојимо иза браће из Србије!

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско88
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Украс 1
Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Извор: ИН4С, Магацин

На Бадњи дан Косте Трифковића – Видео

Једночинка познатог комедиографа Косте Трифковића “На Бадњи дан“ говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење. Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње да промени свој живот. Од намћора, коцкара и усамљеника, преобразиће се у човека који уме да помогне другоме, и да заволи.
Бадњи дан

На Бадњи дан Косте Трифковића, сценарио и ТВ адаптација Мирјана Лазић

 

Једночинка „На Бадњи дан“ имала је праизвођење у Српском Народном Позоришту 2. VIII 1871. а затим и у Вршцу. Архива СНП не располаже плакатом, а није познат ни један учесник представе.

Ову мање познату једночинку нашег познатог комедиографа Косте Трифковића, „На Бадњи дан“ адаптирала је за мали екран драматург Мирјана Лазић.

Овај старински драмолет говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење.

Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње да промени свој живот. Од намћора, коцкара и усамљеника, преобразиће се у човека који уме да помогне другоме, и да заволи.

Главна улога окорелог нежење, адвоката Вујића поверена је Слободану Боди Нинковићу, док његовог слугу игра изврсни Властимир Ђуза Стојиљковић. Остале улоге тумаче Јадранка Нанић, Марина Воденичар и Борис Комненић.

Сценарио: Мирјана Лазић

Редитељ: Слободан Ж. Јовановић

ТВ адаптација: Мирјана Лазић

 

 

 

Бела Барток и српска традиционална музика

Игра, Плес, Коло

Славни мађарски композитор, пијаниста и етномузиколог Бела Барток (пуно име Бела Виктор Јанош Барток, 1881-1945) један је од оснивача етномузикологије, етнографије и антропологије у музици. Радио је као професор на Музичкој академији Франца Листа, а истовремено је био страствени колекционар народне музике из земаља централне Европе.

Барток је 1912. године боравио у Темешмоноштору и Сараволи, близу свог родног града, гдје је забиљежио не тако обиман, али веома значајан материјал музичке и плесне праксе банатских Срба. Ради се о двадесет и једној српској мелодији, које су прикупиле три особе. Једна од њих био је Милан Марковић, млади тамбураш које је Барток нашао у Темешмоноштору, као и виолинисту Михаља Скитовића. Трећа особа био је гајдаш, али се поуздано не зна о коме се ради.

Барток је на основу снимака српских свирача на гајдама, виолини и тамбури, које је забиљежио у поменутим селима у сјевероисточном Банату 1912. године, неколико деценија касније начинио двадесет једну подробно урађену музичку транскрипцију (Bartók and Lord, 1978).1 Снимци Беле Бартока су објављени знатно касније, што уз транскрибовани нотни материјал, представља непроцјењив извор за откривање структурално-формалних одлика музике за игру Срба у Банату с почетка 20. вијека, као и некадашњег стила њеног извођења на различитим инструментима.2

Српски институт из Будимпеште је 2012. године заједно са удружењем “Вујичић“ из Сентандреје и Музиколошким институтом Мађарске академије наука у Будимпешти организовао научни скуп поводом стогодишњице настанка фонографских записа инструменталних, вокално-инструменталних и вокалних мелодија Срба из Баната, које је 1912. године сачинио Бела Барток. Радови са тог научног скупа су објављени у зборнику под насловом “Бела Барток и српска музика“ који садржи седам научних радова чији су аутори Ласло Фелфелди, Золтан Г. Сабо, Стеван Бугарски, Јелена Јовановић, Габор Ередич и Катарина Томашевић. 

Бела Барток, Српски плес:

 

Ови Бартокови записи су инспирисали ансамбл “Вујичић“ из Сентандреје да васкрсне двије старе српске плесне мелодије Мало коло и Ћурђевка. Плес ћурђевка је на простору јужног Баната називан још и банатска ђурђевка, поред назива ђурђевица, а у банатску традиционалну праксу стигла је из централне Србије.

Ђурђевка, у извођењу ансамбла “Вујичић“ из Сентандреје:

 

 

Српска народна музика из Сентандреје:

 

1 Bélа Bartók and Albert Lord, ”Serbian folk music from the Banat region” Yugoslav folk music.
Vol. I, Serbo-Croatian folk songs and instrumental pieces from the Milman Parry Collection. New York: State university of New York Press, 451-471

2 Bélа Bartók, Szerb népzenei gyújtése, 1912
[Serbian folk collection, 1912] (kompakt-disk). Budapest: Vujicsics association

Извори: Српски институт у Будимпешти, Српске народне новине, Википедија

Сања Бајић

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

Сликар Никола Машић – Србин из Лике којег Хрвати својатају

Никола Машић (Оточац, 28. новембар 1852. – Загреб, 4. јуна 1902) је био српски сликар и почасни члан Српске краљевске академије, од 1892. године. Студирао је сликарство у Бечу, Минхену и Паризу. У Загребу је од 1884. постао професор цртања а од 1894. до смрти управник Штросмајерове галерије. Његово сликарство сврстава се у идилични академизам а главни мотив су призори са села и студије обичних људи.

Никола Машић, Село у Лици

… Све до средине 19. века, код Срба једва да је постојало историјско сликарство. Његов настанак се везује за идеју обнове српске државе у романтизму. Код периферних Срба се такво сликарство јавља још касније, јер су тадашњи сликари занемаривали историјску тематику.

Никола Машић, српски сликар, рођен у Оточцу, Лика 1852, умро у Загребу 1902. Извор: Википедија

Међу њима првенство има Никола Машић. Године 1891. у земунском листу „Ново време“, др Владимир Николић је објавио опширни чланак о сликару Николи Машићу, а нешто касније, 1895. исти чланак је прештампан у драгоценој књижици Српски сликари.3 У њему су сабрани главни подаци о Машићевом рођењу „од српских родитеља“ у Оточцу 15/27. новембра 1852, о животном путу, школовању у Трсту, Бечу, Грацу, Минхену, о његовим путовањима у Француску и Италију и о његовој делатности у Загребу, где је био наставник на тек основаној Обртној школи. Умро је 4. јуна 1902. године. Николић је први дотакао питање, коме народу Машић припада? Своје становиште образложио је на најтолерантнији начин, рекавши: „То је и такав је Никола Машић. По народности Србин а по вери православан, не суделује он као ни његове слике у данашњој борби, која мимо њега пролази као посве дневна ларма мимо уметности.

Он поштује на Хрватима и Србима оне стране које се добрима називају и љуби и један и други народ подједнако. Он исповеда начело да уметник не треба да је политичар и да је за политичаре борба, а за уметнике мир. У овоме се угледао на Ђуру Даничића. За то се и Срби и Хрвати препиру, ко ће више ту умереност да поштује и зато га радо и једни и други називају својим.“

Недопустиво је прећуткивање да је Никола Машић Србин, односно да припада и развоју српске уметности. Његов је опус уграђен у хрватску уметност, у којој представља важну етапу тзв. идеалистичког реализма, који цвета у раздобљу 1860—1890. Његово српско опредељење ожалили су главни писци хрватске уметничке историографије, Љуба Бабић4 и Матко Пеић5.

Никола Машић

Дубровачки часопис Срђ 15. јануара 1902. поводом смрти сликара Николе Машића

Прехваљен у свом времену, анегдотском љупкошћу својих слика није избегао строжије судове модерне хрватске ликовне критике, посебно Љубе Бабића. Машић као да се заувек везао за програмска начела Исе Кршњавог, који је строго проповедао:

„да реализам или истина мора бити у умјетничком дјелу пољепшана, идеализирана, ољепшана по језику, по стилу, по чину и материјалу. Сеоска одијела на позорници треба да буду од финијег материјала, крој те одјеће по светачкој народној ношњи.“ Зато је Бабић и могао да осуди Машићево сликарство, тврдећи да му је импресионистичка палета тајна.6

Са својим уметничким схватањима Машић се није могао наћи у колу тадашње Модерне, која се почела окупљати пред крај Куеновог времена. Без обзира на одсуство из покрета који је у хрватску уметност донела „загребачка шарена школа“ под вођством Влаха Буковца, он је био значајан сликар хрватског академизма, оног његовог хтења које је чезнуло за „улепшаним светом“, како га је назвао сликар и критичар Алекса Челебоновић.7

Том, данас одбаченом свету, не може се оспорити цртачка прецизност, зрелост и студиозност, која захтева гипкост и мајсторство руке. То су врлине које је овај Србин из Лике, заљубљеник идиличних стања која оплемењују и преображавају сваку ружноћу овога света, сигурно поседовао.

Управо су академски реалисти уносили у уметност и Хрвата и Срба одјеке великог света у којем су уметнички сазревали, опредељујући се за оне тежње чије су вредности изгледале трајне и непомириве. То њихово уверење претворило се у коб њихове уметности, којој није измакао ни Никола Машић. …

 

3 „Ново време“, бр. 86—89
4 Лазар Николић и ДР Владимир Николић Српски сликари, Земун 1895, 169—184
5 Љуба Бабић: Умјетност код Хрвата, Загреб, 1943.
6 Енциклопедија ликовних умјетности 3, Загреб 421—422
7 Бабић, н.д. 91.

Дејан Медаковић, “Срби у Загребу“, Прометеј, Нови Сад 2004

Одредница на Википедији, Фељтон Вечерњих Новости, Ризница Српска

Како је панк бубњар из Вашингтона спасио древно сиријскo појање од нестајања

Џејсон Хамачер (Jason Hamacher) у Сирији; (Fotó: Jason Hamacher / Lost Origins; index.hu)

Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“.

Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“.

Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима.

„Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа – како не могу доћи до било чега. Питао сам га, ‘имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?’ Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“

Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“.

Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу.

Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос.

Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. Према проценама 40% Хришћана напустило је земљу.

Његов рад остаће вечни траг и подсетник на сиријско хришћанство пре рата.

Пројекат можете послушати на: https://soundcloud.com/lostorigins

 

Погледајте и задивљујуће фотографије хришћанских места у Сирији од Џ. Хамачера које данас, нажалост, само подсећају на сиријско хришћанство прије рата: Huffingtonpost.com

Извор: Смртсвету.блогспот

Женски вокални ансамбл “Роса“ из Њујорка чува српско традиционално пјевање

“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup

Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања.  Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.

 

“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).

“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.

 

Сања Бајић

 

Љубица Марић – академик и прва српска композиторка

Љубица Марић је била прва српска композиторка. и академик Српске академије наука и уметности. У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Први је композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за мелодијску и хармонску изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела.
Љубица Марић прва српска композиторка

Љубица Марић прва српска композиторка

Љубица Марић (Крагујевац, 18. март 1909 — Београд, 17. септембар 2003) рођена је у Крагујевцу од оца Павла и мајке Катарине рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар. Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године. Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Соната фантазија“ за соло виолину.

Студије музике је наставила у Прагу 1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је композицију учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка. На Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга.

У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије. Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.

Добитник је више награда, неке од њих су: Награда Савезне владе (1949), Октобарска награда (1957), Седмојулска награда (1965) и Октобарска награда за животно дело (1996).

Прву композицију је написала са деветнаест година, била је то „Туга за ђевојком“ за мушки хор, настала под утицајем Славенског. Дипломски рад „Сонату фантазију“ из музичке школе извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте 1929. године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије. У Прагу је 1930. компоновала „Гудачки квартет“, прву српску атоналну композицију, али је незадовољна квалитетом спалила партитуру.

Прва уводи средњовековну и црквену мелодију у нелитургијско дело

У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века. Љибица Марић је „први композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“. Осим некадашње Југославије, њена музика је заступљена и у Холандији, где се одржао низ концерата, у Немачкој где је издавачка кућа „Furore Verlag“ из Касела објавила партитуре свих њених музичких дела, у Уједињеном Краљевству где је дискографска кућа „Chandos“ издала компакт-диск са њеним најрепрезентативнијим делима.

Унеско је стогодишњицу рођења Љубице Марић, 2009. годину, уврстио у свој календар значајних годишњица. То је на Унесковом списку годишњица за 2008. и 2009. годину једина годишњица из Србије. Министарство културе Србије је 2008. године именовало Одбор за обележавање прославе стогодишњице рођења Љубице Марић. 1981. године у Одељењу ликовне и музичке уметности. Њена приступна беседа била је „Монотеметичност и монолитност облика фуге“ (1964).

Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

Српска штампана књига у БиХ од 1800. до 1878. године

КУЛТУРНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ СРБА У БиХ ТОКОМ ТУРСКОГ ПЕРИОДА (1800-1878)
За вријеме турске владавине у Босни и Херцеговини (1463–1878), као што је познато, културног и књижевног рада било је веома мало или готово нимало. Гашењем најзначајније српске средњовјековне штампарије у Доњој Сопотници код Горажда 1523. године, настала је вишевјековна пауза у српској штампарско-издавачкој дјелатности. Хришћани у Босни и Херцеговини чинили су напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па се у 19. вијеку активније радило на отварању школа и ширењу књиге и писмености.
Календар

Први босанско-српски календар 1869.

Деветнаести вијек представља крај турске епохе у Босни и Херцеговини, што се видно назирало и у културном животу хришћанског народа. Књижевни живот Срба почео је да снажи, а самим тим постављени су и услови за развој домаћег издаваштва и штампарства.

Почетак 19. вијека био је обиљежен бунама и устанцима како у сусједној Србији тако и на просторима Босне и Херцеговине. Упоредо са борбом за политичку независност, на културном плану текла је борба за нови књижевни језик, коју је започео и водио Вук Караџић са присталицама.

Одјеци Вуковог књижевног језика били су присутни у свим земљама гдје су Срби живјели, нарочито у Црној Гори, Боки Которској, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. Утицаји књижевног и реформаторског дјеловања Вука Караџића на српском језичком простору у Босни и Херцеговини били су широког домета. Посебно је значајан његов допринос ширењу читалачке публике и повезивању простог народа са књигом и читањем. Вук је један од ријетких српских писаца 19. вијека чија је појава омасовила потребу за књигом, а реформисано писмо и језик били су од кључног значаја за формирање прве читалачке публике.

У духу његових реформаторских идеја, покренут је књижевни и публицистички рад аутора на српском језику у Босни и Херцеговини. У том времену стасале су генерације образованих Срба какви су били Јоаникије Памучина, Богољуб Петрановић, Стака Скендерова, Коста Хаџиристић, Гавро Вучковић, Васо Пелагић, Нићифор Дучић и други. Њихове књиге и прилози, као и сав њихов просвјетни и политички рад одисао је надом да је културни препород на помолу. Ти просвјетитељи и књижевници угледали су се на књижевности својих сународника из Аустрије, Србије, Далмације и Црне Горе.

Нарочите заслуге за популарисање књиге и културе у Босни и Херцеговини имао је часопис Српско-далматински магазин. Овај часопис и у својим почецима био је веза писаца са читалачком публиком, односно начин да се читаоци упознају са српским књижевним стваралаштвом и српском штампаном књигом 19. вијека. Српско-далматински магазин је био главна читанка српском народу и прва књига која је на широка врата ушла у народ. До тада су књига и књижевност били искључиво скопчани са манастирском писменошћу. Са Српско-далматинским магазином започело је у Херцеговини (и Босни) народно просвјећивање и чешће увођење штампане књиге у свјетовне кругове.

Главни културни центри у доба турске владавине били су Мостар и Сарајево, гдје се сабирала тадашња српска интелигенција. Мостар је био најзначајнији књижевни и културни центар у Херцеговини. Мостарски Срби су подржавали све акције усмјерене на духовни и културни преображај и просвјећивање народа. У Херцеговини је православна црква имала јаку традицију и утицај, најприје због култа Св. Саве, па се у Мостару сабирало све српско свештенство и калуђери оближњих манастира. Калуђери су били ослонац духовног и културног препорода који се разбуктао половином 19. вијека.

Манастири су његовали култ књиге и у свом духовном и религиозном окружењу сабирали су мали, али значајан, читалачки круг. При манастирима су стасавали први значајни писци и сакупљачи народног блага, који су истовремено били и црквена лица и први српски просвјетитељи и учитељи српских школа у 19. вијеку.

Они су наставили са књижевним стваралаштвом на оном мјесту гдје су, средином 15. вијека, стари српски писци стали. Серафим Шолаја, а нарочито Јоаникије Памучина, у свом су се књижевном раду наслањали, по инерцији, на српску средњовјековну књижевност са жељом и циљем да се дух и идеје српске књижевне средњовјековне традиције настави и да се нова српска књига и писменост подигне на темељима порушене српске државе (Ковачевић, Војо 2001–2002: 332).

Српски писци из Херцеговине били су чести сарадници Српско-далматинског магазина. Први сарадници са тих простора били су Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Ато Марковић и Нићифор Дучић. Поред књижевних тема и сакупљачког рада, херцеговачки писци у Магазину објављивали су и радове из историје, палеографије, путописну прозу, као и радове о политичким, вјерским, друштвеним и културним приликама (в. Радуловић, Јован 2010: 109–114). „Далеко од гласила у великим центрима, наши писци су у Магазину налазили охрабрење и једину могућност да се огласе“ (Максимовић, Војислав 1976: 8).

Велику улогу у афирмацији српских аутора имао је први руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Гиљфердинг. На његову иницијативу два монаха савременика Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина (њима се може придодати још и Стака Скендерова из Сарајева) забиљежили су по један љетопис, који је Гиљфердинг штампао у трећем тому својих Сабраних дјела (Петроград, 1873) (Максимовић, Војислав 1976: 5).

У Босни је, слично као и у Херцеговини, књижевни и просвјетни рад почивао на одређеном броју образованих људи, а то су, прије свих, били свештеници, учитељи и трговци. Због тога њихове књиге и прилози представљају својеврсне хронике и историје културно-просвјетног живота у Босни и Херцеговини.

Сарајево је у 19. вијеку преузело улогу водећег културног центра у Босни за вријеме турске власти. У њему је радило и дјеловало неколико учених Срба, који су се активно залагали за национално и културно освјешћење. Један период њиховог дјеловања обиљежило је и тајно револуционарно удружење, које је било огранак новосадске Уједињене омладине српске (1866–1872). Преко омладинског покрета из Аустрије и Србије стизале су идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом. Пропаганда се спроводила преко књига и часописа и преко књижевних друштава, као што су Матица српска и Српско учено друштво. С тим у вези, српска штампана књига постала је симбол националне борбе и спона свим Србима.

Српски аутори из Босне и Херцеговине јављали су се бројним прилозима у новосадским и београдским часописима и објављивали су књиге ван земље, иако је већ тада постојала и радила Вилајетска штампарија у Сарајеву. Књиге Богољуба Петрановића, Косте Хаџиристића, Гавре Вучковића, Нићифора Дучића и Васе Пелагића, крајем турског периода, биле су, као и њихови аутори, својеврсне „књиге у изгнанству“.

Српско издаваштво у турском периоду трпило је бреме политичких прилика, које су ометале развој књижевности и науке. Оцијењени из угла турских власти као национални агитатори, неки аутори нису имали слободу да штампају своје књиге у земљи. Тако се корпус српског издаваштва у 19. вијеку, под турском управом, сводио углавном на штампање уџбеника за српске православне школе.

ШТАМПАРИЈА У САРАЈЕВУ И УЏБЕНИЦИ ЗА СРПСКЕ ШКОЛЕ

Оснивање штампарије у Сарајеву (1866), као и залагање за развитак и ширење писмености, директно су проистекли из просвјетне политике коју је у Босни и Херцеговини Турска водила према нарастајућем утицају руске,српске и хрватске књиге. Штампарија је покренута, прије свега, с циљем да се у Босанском вилајету, директно пред очима власти, штампају школске књиге.

И поред тога, главни издавачки подухват Сопронове, а касније Вилајетске штампарије била је периодика. Из ове штампарије изашла су три листа: Босански вјестник, Босна и Сарајевски цвјетник.

Босански Вјестник

Босански Вјестник

У Вилајетској штампарији у турском периоду штампано је око 50 књига и брошура. Углавном су штампане само књиге које је влада субвенционисала, прије свега школски уџбеници и разни закони и уредбе.

Уџбеници за српске православне школе уређивани су према онима из Кнежевине Србије. Игњат Сопрон, први штампар и издавач у Босанском вилајету, имао је високо мишљење о тим уџбеницима и истицао је да их треба користити у школама. Без страха да ће навући на себе гњев власти, Сопрон је у Босанском вјестнику похвално писао о вриједности уџбеника из Србије, истакавши при том: „Припознате најбоље школске књиге на српском језику јесу оне, које се у јавним школама Кнежевине Србије предају; оне се могу заиста успоредити с најбољим књигама у Њемачкој, гдје народње настављење, као што је признато, на највишем степену. Управо ће се те књиге овде неизмењене печатити, на шта је србска влада дала своје одоберење, јер су те књиге њена умна собственост“ (Босански вјестник 1866: 33).

У петом броју Босанског вјестника објављен је списак уџбеника које је требало прештампати: Штица, Буквар, Прва Читанка, Часловац, Рачуница прва, Кратка свештена историја, Прва знања, Друга читанка, Псалтир, Рачуница друга, Кратки катихизис, Основи земљописа, Катавасија, Трећа читанка и Србска граматика (Босански вјестник 1866: 33). Од најављених наслова до аустроугарске окупације, објављена су само четири уџбеника: Буквар, Кратка свештена историја, Прва читанка и Прва знања.

Уџбенике за српске школе уређивао је, и највјероватније писао Милош Мандић, познатији као Милош Новинар. Захваљујући његовом труду и познавању српског језика и писма, књиге Вилајетске штампарије штампане су чистим народним језиком. „Милош Мандић је водио посебну бригу о чистоти језика, па језик уџбеника има и шири културни значај. Наиме, на читавој територији српског школства у нашим крајевима Мандићеви уџбеници спадају међу прве досљедно штампане новим правописом“ (Папић, Митар 1976: 72).

Буквар за основне школе у Вилајету босанском први је уџбеник штампан у Вилајетској штампарији и он је, послије буквара Вука Караџића из 1827. године, прва књига штампана реформисаном ћирилицом.

Милош Мандић је приредио и српску читанку (Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском), Кратку свештену историју за основне школе у Вилајету босанском и књигу Прва знања, а све су објављене исте године (1868).

Садржина уџбеника била је удешена у смислу политике режима, али и поред тога оне су биле од користи свима онима који су се описмењавали. Били су добри и језички пречишћени уџбеници (Богићевић, Војислав 1975: 219–220).

Буквар Милоша Мандића није прва књига која је штампана у штампарији у Сарајеву. Штампани првенац ове штампарије јесте преведено дјело са грчког језика под називом Наравоученије о човеку и његовим дужностима (1866). Књига не припада оригиналној књижевности нити је дјело домаћих аутора. За њу се може рећи да је више религиозног и дидактичког садржаја,па је због тога била намијењена ученицима. Кратак приказ и опис књиге изашао је у Босанском вјестнику у оквиру рубрике Књижевне вијести, гдје се публици најсрдачније, препоручује њен садржај. „Обштине ће заиста у тој књиги најљепше средство наћи, да с њом награђују своју дјецу која би се при испиту одликовала, а и слабијој дјеци та би књига од велике користи била, јер би их подстрекла на ревност к науци и благонаравију. Родитељи наћи[ће] у њој красног путовођу у успитању своје дјеце“ (Босански вјестник 1866: 152).

Доказ да се ова књига користила као уџбеник потврђује и напис у Босанском вјестнику, у коме стоји да је на дан полагања испита у српској школи у Сарајеву (29. август 1866) „господар Валипаша благоволио подарити 200 комада књига ново изишавшег дјела Наравоученије да се ученицима раздаду“ (Босански вјестник 1866: 170). То је уједно и потврда претходних обећања Топал Осман-паше да ће отварањем штампарије у Сарајеву ученици добијати школске књиге бесплатно.

У издавачком опусу Вилајетске штампарије објављена је 1867. године и једна књига из области народне књижевности под насловом Српске народне пјесме из Босне (Женске) Богољуба Петрановића. Петрановићеве народне пјесме објављене су у три књиге, од којих је само једна изашла у издању Вилајетске штампарије (1867), а друге двије књиге штампане су у Државној штампарији у Београду 1867. и 1870. године.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Оснивањем штампарије у Сарајеву, Босна је закорачила у један посве нови културни поредак, при чему је начињен и значајан искорак из вишевјековног ропства коме се назирао скори крај.

Штампарија у Сарајеву представљала је први степеник ка развоју нових професија у Босанском вилајету, као што су издаваштво, штампарство и новинарство. У том пионирском послу истакао се мањи број писмених и способних људи, који су својим ентузијазмом и великим трудом отворили ново поглавље у животу хришћанског народа Босне и Херцеговине у 19. вијеку.

Српска штампана књига из Босне и Херцеговине, без обзира на њено временско појављивање и мјесто издавања, има јединствену мисију, а то је допринос културном и духовном препороду српског народа и рад на буђењу националне свијести. Писци и њихове књиге чисти су доказ да је српска штампана књига очувала национални идентитет у најтежим временима под турском влашћу. Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине представљају један од сегмената српског издаваштва и књижевности, и због тога спадају у опсег српске националне библиографије.

Српска штампана књига у 19. вијеку у Босни и Херцеговини, као уосталом и хрватска, није могла да буде у функцији правог медија масовне комуникације. Она је, прије се може рећи, преурањени медиј (попут инкунабула у 15. вијеку). У то вријеме није постојала писмена читалачка публика, што је основни предуслов за рецепцију књиге као медија. И поред тога, појава српске књиге и периодике дала је велики допринос просвјетном развоју и покренула је списатељску активност и издаваштво на српском језику и ћирилици. Захваљујући прегалаштву појединаца који су имали довољно изграђену националну свијест, као и наглашен дар за литерарни рад, подигнута је и обновљена духовност и ударени су темељи култури и просвјети српског народа.

БИБЛИОГРАФСКИ ОПИС КЊИГА СРПСКИХ АУТОРА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (1800-1878)

Библиографским пописом заокружена је једна омања временска дионица у 19. вијеку у оквиру које су започети поновни издавачки подухвати српских аутора и стваралаца са тих простора. Ријеч је о настојању да се на једном мјесту обједине књиге српских писаца из Босне и Херцеговине, објављене у периоду од 1800. до 1878. године, и да се укаже на почетке српског издаваштва у 19. вијеку под турском влашћу. Пописом су обухваћене књиге српских аутора који су свој културни и књижевни рад остварили у Босни и Херцеговини. Због чињенице да је тек 1866. године покренута штампарија у Сарајеву, као и због нетрпељивости власти према појединим српским ауторима, већина књига штампана је ван Босне и Херцеговине (Земун, Нови Сад и Београд). Тим ће прије овај попис бити значајнији, јер сабира и интегрише српску штампану књигу дајући јој својеврстан национални карактер.

1. ВУЧКОВИЋ, Гавро
РечЪ краишничка / написао Гавро ВучковићЪ, КраишникЪ. – У Земуну:
КнЬигопечатнЬомЪ І.К. Сопрона, 1866. – 140 стр.; 22 цм.

2. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 1 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду: Српска народна задружна штампарија, 1872. – 121 стр.; 20 cm.

3. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 2 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду : Српска народна задружна штампарија, 1872. – 254, [5] стр.; 20 cm.

4. ГЕРЈЕ, Владимир Иванович
Развитак историјске науке / написао В. И. Герје; превео Н. Дучић. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 182 стр.; 21 cm

5. ДУЧИЋ, Нићифор
Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу: у Кнежевскоі Печатњи, 1866. – VIII, 80 стр.: граф. прикази; 19 cm.

6. ДУЧИЋ, Нићифор
О српској општини у Трсту / [Н. Дучић]. – [Београд: б. и., 1869]

7. ДУЧИЋ, Нићифор
Примјетбе на „Коментар Горскога вијенца“ / од архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: аутор, 1870 (У Биограду: Државна штампарија). – 38 стр.; 19 cm. П. о.: „Србија“; год. 1869.

8. ДУЧИЋ, Нићифор
Искрена ријеч Српкињама / од архимандрита Н. [Нићифора] Дучића. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 44 стр.; 19 cm. Прештампано из „Младе Србадије“

9. ДУЧИЋ, Нићифор
Црна Гора / биљешке архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: у Државној штампарији, 1874. – [4], 120 стр., [1] пресавијен лист с геогр. картом; 24 cm П.о.: Гласник; 40.

10. ДУЧИЋ, Нићифор
Крмчија морачка: опис рукописа: Фотијеви предговори: градски закони / описао и издао Н. Дучић. – Београд: Државна штампарија, 1877. – 134 стр.; 23 cm. – (Гласник Српског ученог друштва. Одељење 2; књ. 8)

11. МАНДИЋ, Милош
Буквар за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1867. – [2], 30 стр.; 16 cm.

12. МАНДИЋ, Милош
Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 42 стр.

13. МАНДИЋ, Милош
Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 130 стр.

14. МАНДИЋ, Милош
Прва знања / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868.

15. НАРАВОУЧЕНИІЕ о човеку и његовим дужностима / превео с грчког
Георгије Јовановић. – У Сарајеву: Печатњом И. К. Сопрона, 1866. – 79 стр.; 18 cm.

16. ПАМУЧИНА, Јоаникије
ЖизнЬ Али-паши Ризванбеговича СтолЬчанина, визиря герцеговинска-
го: (РазсказЪ современника и очевидца) / [ПеревелЪ Д. КарякинЪ]. – [Б. м. : б.и.], 1859. – 70 стр.; 24 cm. Име аутора на крају текста.

17. ПЕЛАГИЋ, Васа
Покушаји за народно и лично унапређење. Написао Архимандрит В. Пелагић. – У Биограду. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и дружине, 1871. – 236 + [7] стр.

18. ПЕЛАГИЋ, Васа
Борба народа америчког за слободу и независност. По К. Туму прерадио с ческог В. Пелагић. – У Златном Прагу. Трошком писца. У штампарији др. Ед. Грегра, 1872. – 115 стр.

19. ПЕЛАГИЋ, Васа
Путовање унакрст око цијеле земље. (Са 11 слика). Написао Васа Пелагић. – Београд. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1874. – [3] + 281 + [1] + 10 л. са сл.

20. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне. Књ. 1, (Женске) / скупио их и на свијет издао јеромонах Богољуб Петрановић, учитељ. – У Сарајеву: у Босанско-вилајетској штампарији, 1867. – XXIII, [1], 359 стр.; 18 cm.

21. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. [Књ. 2], Епске пјесме старијег времена / скупио Богољуб Петрановић. – У Биограду: издало Српско учено друштво, 1867 (У Биограду: у Државној штампарији). – XXВИИИ, 700 стр.; 22 cm.

22. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Књ. 3, Јуначке пјесме старијег времена / скупио и на свијет издао Богољуб Петрановић. – У Биограду: у Државној штампарији, 1870 ([б. м.: б. и.]). – XВИ, 653, XIII стр.; 20 cm

23. ПЕТРОВИЋ, Мирко
Јуначки споменик: пјесне о најновијим турско-црногорским бојевима спјеване од великога војводе Мирка Петровића / Издао [и приредио] Архимандрит цетињски Нићифор Дучић. – На Цетињу, 1864 (у књажеској штампарији). – [10], 221, [1] стр.; 20 cm.

24. ХАЏИРИСТИЋ, Константин
Српске народне пјесме покупљене по Босни / Коста Хаџиристић. – Београд: Српско учено друштво, 1876.

25. ЏИНИЋ, Јован Р.
Први босанско-српски календар за просту годину 1869 / уредио и издао Јован Р. Џинић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1868. – 58 стр.

Аутори: Радославка Сударушић и Властимир Пантић

Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет, Пале

Приредила: Сања Бајић

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Представљамо вам Српско-руски марш Петра Иљича Чајковског инспирисан догађајима из Српско-турског рата, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Овај марш, компонован на основу три српске мелодије, изазвао је велику сензацију у Русији и прославио је Чајковског широм света. Људи су након извођења марша клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце. Након револуције у Русији марш је постао непожељан, а у једном од следећих издања назив му је из непознатих разлога промењен у „Словенски марш“, чиме је прекројена воља његовог аутора.

Петар Иљич Чајковски: Српско-руски марш

Српско-руски марш или Словенски марш у Бе-молу, оп. 31 (позната и по француском називу Marche slave) музичка је композиција руског композитора Петра Иљича Чајковског инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876-1878 године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Према мишљењу А. Будјаковског ово дело бравурозно-помпезног карактера најбољи је његов марш.

Каква је атмосфера у Русији владала у то време показује и сам Чајковски када у писму свом зету Лаву Давидовичу (12 септембра 1876 године) пише: ”И страшно је и пријатно, што је љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима.“

Николај Рубинштајн, близак пријатељ Чајковског замолио га је да напише дело које би се извело на добротворном концерту у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату.

Понет родољубљем, Чајковски је ово дело испрва намеравао да напише као симфонијску фантазију. Није познато када је почео да компонује али је на последњој страници рукописа Чајковски својеручно написао 25. септембар 1876. године као датум завршетка.

За композицију је одабрао и у њу уврстио три српске народне мелодије: „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „Јер пушчани прах“ (други део песме „Радо иде Србин у војнике“). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића „Српске народне мелодије“, штампаној у Бечу 1862. године, за коју је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава. За крај Марша одабрао је мелодију руске химне „Боже, чувај Цара“

Први део ове композиције, у коме је Чајковски искористио две српске народне песме, описује патњу Срба под турском окупацијом. Следи део који описује злочине на Балкану, а затим део који описује устанак Срба и окупљање руских добровољаца за помоћ Србима. У трећем делу пажња је посвећена српској молби за помоћ. Он изазива највеће емоције код слушалаца јер приказује смрт, повлачење и јецај рањене Србије. Последњи део је посвећен маршу руских добровољаца у помоћ Србима.

На првој страници оригиналног аутографа, односно на рукопису партитуре и клавирске прераде Чајковски је својеручно написао назив Српско-руски марш и под тим именом дело је извођено од почетка. Овај назив дела сасвим је у складу са садржајем композиције. На клавирској преради налази се и поднаслов „на народно-словенске теме“. Такође, Чајковски је на одговарајућа места нотног текста клавирског извода унео и називе оригиналних српских мелодија, док је уз завршну тему забележио „химна“. Рукописи партитуре и клавирског извода Српско-руског марша чувају се у Музеју музичке културе „М. И. Глинка” у Москви.

На следећем издању Петра Јургенсона из 1880. композиција је из непознатих разлога насловљена као „Словенски марш“ и под тим називом постала је позната широм света. Сам Чајковски своје дело је и даље називао „Мој Српско руски марш“.

Премијера „Српско-руског марша“ одржана је 17. новембра 1876. године у Бољшој театру у Москви под диригентском палицом Николаја Рубинштејна. Изведба је била у склопу симфонијског концерта Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Сензација коју је композиција изазвала прерасла је потом у патриотску манифестацију. На захтев слушалаца диригент је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт. Људи су након извођења марша, клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце.

Непосредно после премијере, Чајковском је стигло писмо одушевљене обожаватељке Надежде Филаретовне фон Мек: „Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи… (Моја) ћерка Соња је одушевљена Вашим “Српским маршом” и говори, када умре, моли да јој свирају тај Марш”.

Чајковски јој одговара: “што супротно од “Српског марша”, при звуцима од којих човек хоће да умре, ја сам компоновао веселу и светлу италијанску мелодију (италијански каприцио) и веома бих волео да ова мелодија у њој изазива жељу за животом, за плесом, за весељем. Све то њој више приличи као младој особи, него мисли о смрти с “Српским маршом”“

Неколико дана после премијерног извођења, Чајковски је у писму својој сестри написао: „Прошле суботе овде су свирали мој „Српско-руски марш“, који је произвео буру патриотског расположења. Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима – ураа”.

У Сан Петербуршким новинама (Ведомости) 11. новембра 1876. године Ц. А. Кјуи је написао: „Марш је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало“.

До тада је Чајковски неколико пута неуспешно стајао са диригентском палицом и већ се било формирало мишљење, у које је и сам поверовао, да нема диригентског талента и способности, због болесне затворености и стидљивости да се појави на сцени. Али није било избора и морао је да прихвати дириговање „Српским маршом“, о чему је написао: “Иако сам био неуверен, ја сам са великим успехом дириговао мој „Српско-Руски марш“. Након великог успеха у Москви, ово дело ће под његовом диригентском палицом доживети огроман успех и у Европи и бити уврштено у његов сталан репертоар. Изводио га је и приликом отварања Карнеги хола у Њујорку.

Важну улогу ово музичко дело имало је за време Балканских ратова када су га изводили широм Русије: током 1912 у Москви, Петерсбургу, Киеву, Одеси…

Након револуције у Русији 1917. године, са извођењем ове композиције се престало јер социјал-демократској радничкој партији није одговарала химна „Боже, чувај цара“’. Било је покушаја да се тај део замени химном слава М. Глинке, али се одустало од тога јер је композиција губила смисао.

Ништа боље није било ни након формирања Совјетског Савеза, где је такође веома ретко извођена, али овог пута са химном СССР-а од 1922 од 1944. и 1944-1991 године.

Након „Октобарске револуције“ многобројна руска интелигенција пребегла је управо у Србију, где је 16 јуна. 1930. у Београду, на стадиону „Сокол“ одржан је гигантски концерт од 400 војних музичара, који су одсвирали Српско-Руски марш.

Може се рећи да је Српско-руски марш доживео поновно рођење 1991. године, када се поново чула оригинална композиција у извођењу Руског националног оркестра.

Чајковски

Српско-руски марш, партитура

Концерт Филхармоније младих “ Борислав Пашћан “ одржан у Народном позоришту у Београду 12.12.2010. Концерт мајстор Милица Жугић, диригент Ђорђе Павловић

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: ВикипедијаПечат, Weebly, Српско наслеђе бр. 3
Марија Корен-Бергамо, „Српске теме у делима руских и совјетских композитора“, Универзитет уметности, Београд 1983, стр. 36, нап. 58.

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне – хајдучици Мари

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића. 

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година. 

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила 
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама: 

Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

 

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:

 

Аутор: Сања Бајић

 

 

Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка

Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:NaPetrovic.jpg

Надежда Петровић (Аутопортрет); фото: Википедија

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.  Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

This slideshow requires JavaScript.

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику

Марсел Журне (1867-1933) је био француски оперски пјевач (бас). Уживао је запажену пјевачку каријеру у Европи, а наступао је и у најистакнутијим америчким оперским кућама у Њујорку и Чикагу. Ексклузивно вам представљамо снимак из 1916. године у ком Журне изводи српску националну химну на српском језику.
Српска химна

Српска химна !Боже праведе!

Марсел Журне је студирао на престижном Париском музичком конзерваторијуму. 1891. године је наступио на оперском дебију у Монпељеу када је изводио једну од Донизетијевих опера. Три године касније примљен је у позоришну трупу у Бриселу гдје је стекао славу као бриљантан бас у операма ‘’Ромео и Јулија’’, ‘’Лоенгрин’’, ‘’Фауст’’, ‘’Фиделио’’…

Журне је, током своје истакнуте 40-oгодишње каријере, имао широк репертоар пјевачких улога у великом броју Вагнерових дјела те главних француских и италијанских композитора.

Краљевска оперска кућа у Лондону, миланска Скала, Париска опера и њујоршка Метрополитен опера само су нека од познатих мјеста на којима је наступао у првој четвртини 20. вијека.

Према оцјени музичких зналаца, Журне је имао предиван, култивисан глас и фину технику – досегнувши апсолутни врхунац свог умијећа, као пјевач и глумац, нарочито у периоду од 1915-1925. године. 

Свјетску славу стекао је 1897. године када је дебитовао у лондонском позоришту ‘’Ковент Гарден’’. Почевши од  1900. године  осам сезона наступао je у Метрополитен опери у Њујорку, а затим се вратио у Париз, гдје је играо до 1931. Журне је често гостовао у разним градовима Европе и Америке: Монте Карлу, Мадриду, Барселони, Чикагу и др, а од 1917. до 1927. редовно се појављивао у оперским представама миланске Скале, често под диригентском палицом чувеног Артура Тосканинија.  

Бројни снимци свједоче о Журнеовим изузетним вокалним атрибутима и високом стандарду његових интерпретаторских умијећа. Једно од таквих издања, а нама посебно интересантно, јесте Журнеово извођење српске националне химне “Боже правде“ на српском језику из 1916. године.

Пјевачка каријера Журнеова трајала је више од четрдесет година: посљедњи пут је изашао на сцену годину дана прије смрти. Умро је 1933. у Вителу у својој 66. години живота.

Марсел Журне/Marcel Journet

Марсел Журне/Marcel Journet

Сања Бајић

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

 

Жанка Стокић: За комунисте народни непријатељ, за Нушића вечита инспирација

Живана Жанка Стокић (24. јануар 1887. Велико Градиште – 21. јул 1947. године Београд) је била позната српска глумица. Прославила се тумачењем ликова Бранислава Нушића. 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Wili.Zale%C4%91e_III_Ku%C4%8Devo_316.jpg

Жанка Стокић (графит, Кучево); фото: Википедија/Ванилица

Жанка Стокић рођена је у Великом градишту од оца Богосава и мајке Јулке. Отац који је по занимању био пекар је рано умро па се њена мајка преудала за свештеника Александра Николајевича Санду. Како њен очух није желео да је прихвати, Жанка се са 16 година удаје за једног зајечарског абаџију. Међутим, побегла је са позоришном трупом Љубомира Рајичића Чврге где је прала веш. Први пут муж је успео да је батинама врати кући а други пут је у заштиту узео Аца Гавриловић који је касније постао Жанкина велика љубав.

Премијерно појављивање је имала 1902. године у представи „Брачне ноћи“ после које је побрала велике симпатије публике. Након распада трупе, Жанка са својим колегама обилази и друга места. 1907. године у Вараждину добија прву драмску улогу.

Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила Марковића. 1907. године је у Осијечком позоришту запазио познати хрватски театролог Бранко Гавела. Ипак, прекретница у њеној каријери се десила 1911. године када је гостовала у Београду. Само месец дана касније, Жанка постаје члан Народног позоришта у Београду.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Branislav_Nu%C5%A1i%C4%87_(cropped).jpg

Бранислав Нушић (Милан Јовановић, 1900.); фото: Википедија (обрада: Расен)

У Народном позоришту је играла представе „Родољупци“, „Фигарова женидба“ и „Сирано де Бержерак“ као и многе друге. Запаженије улоге је остварила у комадима „Уображени болесник“ , „Тартиф“ , „Подвала“ , „Станоје Главаш“… Ипак, када се изговори име Жанка Стокић прва помисао је  „Госпођа министарка“ коју је Нушић специјално писао за Жанку. Жанка као вечита Нушићева госпођа министарка играла је и у другим Нушићевим делима „Ожалошћена породица“, „Власти“, „Ујеж“ и „Пут око света“.

Поводом стотог извођења „Госпође министарке“ Бранислав Нушић је написао следеће: „Драга Живка, Ви и ја данас имамо малу интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се криза не може дотаћи, Ви остајете министарка, једна министарка, увек министарка.

Жанка је током свог живота боловала од неколико болести али је највише проблема имала са дијабетесом. Током Другог светског рата, комунисти су оптужили Жанку за издају јер је од Немаца куповала инсулин као и због тога што је гостовала у емисијама радио Београда који је тада био под немачком управом. На суђењу је успела да избегне смртну казну али је била осуђена на губитак части и 8 година затвора.

Након изласка из затвора било јој је забрањено да се бави глумом. По налогу министра правде казна јој је била умањена а 1947. године била је обавештена да јој је све опроштено. Захваљјући Бојану Ступици, Жанка добија дозволу да се врати глуми и то у тек основаном Југословенском драмском позоришту.

Нажалост, три дана након те вести Жанка је преминула. Сахрањена је на Топчидесрском гробљу у Београду а споменик јој је подигла њена служавка. Жанка Стокић је снимила само један филм „Грешница без греха“ у режији Косте Новаковића. Одлуком Окружног суда у Београду, 3. марта 2009. године Жанка Стокић је рехабилитована.

 Погледајте филм „Смрт госпође министарке“ посвећен Жанки Стокић.

 

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Драгиња Ружић – прва српска професионална глумица

Драгиња Ружић (Врањево, 2. октобар 1834. – Вуковар, 6. септембар 1905.) била је глумица Српског народног позоришта. Сматра се првом српском професионалном глумицом код нас.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9B%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%82%D0%B5%D1%85%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B4%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8_%D0%B4%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%82_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9A%D0%B5_%D0%B8_%D0%94%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A0%D1%83%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%B0,_1886.tif

Двојни портрет Драгиње и Димитрија Ружића (Часопис „Позориште“ 1886.); фото: Википедија

Драгиња је рођена у Врањеву данашњем Новом Бечеју где је завршила основну школу. Била је ћерка Милице и Луке Поповића, свештеника по занимању. Bила је једно од седморо деце у породици која је дала много позоришних радника. Сви они су били чланови ансамбла новосадског Народног позоришта као и њен супруг Димитрије Ружић са којим је имала двоје деце. 

https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Draginja_Ru%C5%BEi%C4%87#/media/File:Draginja-ruzic.jpg

Драгиња Ружић; фото: Википедија

Драгиња је прва отишла из своје породице да гради каријеру. Њена прва станица на том путу је било место Чанд у Румунији. Први пут је заиграла 17. јула 1860. године у чувеном комаду „АјдуциЈована Стерије Поповића у ком је тумачила лик Видосаве. Чланица Српског народног позоришта постаје 1861. године и у њему остаје све до своје смрти. Поред овог позоришта, играла је и у Народном позоришту из Београда (1872-1873) као и Хрватском народном казалишту.

Драгиња је своје богате уметничке каријере играла различите улоге у добро познатим позоришним комадима. Најзначајније улоге су јој биле Фема „Покондирена тиква“, Султана „Зла жена“, Јелисавета „Марија Стјуарт“, Јевросима „Максим Црнојевић“… За своје глумачко стваралаштво награђена је „Сребрним ловоровим венцем“ које је Друштво СНП-а додељивало глумцима на обележавању уметничког рада. Ово признање се и данас чува у Позоришном музеју Војводине.

Познати композитор Исидор Бајић написао је за Драгињину последњу представу композицију „Опроштајни поздрав Драгињи Ружић“. У својој 64. години Драгиња се повлачи са позоришне сцене на којој је провела пуних 38 година. Пензионисана је 13. августа 1898. године.

Свој живот, ова истакнута уметница завршила је само седам година након свог пензионисања. Умрла је у Вуковару 6. септембра 1905. године у својој 71. години живота. Њени посмртни остаци су пренети у Нови Сад, где почива заједно са својим супругом.  Данас једна улица у Новом Саду носи име по овој истакнутој првакињи драме. 

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!