ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ

Риболов на Дунаву

Традиција риболова у овим водама је веома дуга, што се може пратити кроз рибарску терминологију и технологију лова. У језику приобалног становништва конзервирани су многи изрази који се односе на риболов и сведоче о великој старини ове привредне гране. Терминологија је претежно словенска (српска), а упутно је овде споменути да се у старим споменицима појам Словена често идентификовао са појмом рибара.

Риболов-извлачење алова, П. Момировић, 1938.

За алатку сличну харпуну у целом словенском свету јавља се назив ост или ости. И термин удица је општесловенски и јавља се у рукописима још у 10. веку. Старосрпски назив за мрежу био је сет или сетка, како се и данас у дунавском приобаљу назива одређена врста мреже. Исти случај је и са термином сак. Врша или вршка је рибарска клопка од плетеног прућа која се и данас под истим називом употребљава и у Подунављу. Уопште, номенклатура назива риба, рибарског алата или поступака из риболовне праксе, слична је оној која се јавља у писаним изворима 11. и 12. века. Данашњи називи за поједине врсте риба такође се помињу у тим изворима, нпр. јесетер, клен, мрена, штука, итд.

Рибарска пловила и алати кроз терминологију и употребу, саставни су део дуге традиције риболова на Дунаву. Ораница или копаница, нпр. је пловило израђено од једног комада дебла, којим су се служили стари Словени, а до Првог светског рата и дунавски рибари. Данас се употребљава чамац или лађа који је, за разлику од копанице, изграђен од дасака.

Према Платоновом учењу, супстанце без којих нема живота су елементи: земља, ватра, ваздух и вода. Ови елементи су човеку корисни, али ако измакну контроли, претварају се у смртоносну стихију. Због тога су ови елементи веома рано одуховљени, јер се веровало да су они седиште неких бића натприродне снаге, а која њима управљају. Отуд у Подунављу, и уопште код становника уз воде на ширем простору Србије и Балкана, присутна је вера у водене духове. Ово митско биће замишљено је као кепец, висине око једног метра, црн је, са брадом до појаса. Има козје ноге и уши, на глави рошчић и купасту капу. Пребива у подводном стакленом дворцу где га служе његове жртве-утопљеници. Верује се да човек не сме да види свој лик у води, јер ће му овај ђаво повући главу и удавити га. Вероватно је представа о воденим духовима, демонима и ђаволима настала веома давно, као покушај да се објасне чести несрећни случајеви на рекама, језерима, мочварама. Однос према овим натприродним бићима био је заснован на схватању по коме свака тражена услуга захтева давање противуслуге, тј. приношење жртве. Записане су приче дунавских аласа према којима су понекад рибари приносили одређене жртве воденом духу (ђаволу) како би имали среће у лову. На пример, давали су причест ђаволу, задржали причест у устима и избацили је у реку ђаволима уз поруку: „Ја вама причест, ви мени рибу!“ Такав ће рибар у лову имати велику срећу, али неће умрети природном смрћу, вероватно ће се удавити, а тада би аласи рекли: „Дошао ђаво по своје!“

Аласи

Рибар на Дунаву, почетак 20. в

Водени дух

У веровањима српског народа женски водени демони, русалке, имале су свог мушког парњака, воденог демона. У различитим крајевима је имао различите називе: водењак, водени ђаво, бог из воде, кемза, анђама итд.

Његово боравиште су биле углавном велике реке као што је Дунав. Веровало се да живи у стакленом или кристалном дворцу на дну реке одакле је управљао својим царством. Људи су га најчешће замишљали као човека малог раста, али великог и јако израженог носа. Имао је дугу браду, седу косу, а на глави је носио црвену капу шиљатог или купастог облика. Такође се веровало да водени демони живе у великим групама и да имају старешину који је био најстарији међу њима. Звали су га „онај стари“ и имао је највећу моћ за разлику од осталих које су називали еуфемистички – „мали“.

Водени дух је био веома опасно биће. Веровало се да дави људе који зађу у његову територију. Био је опасан увек, а најснажније је деловао од Ђурђевдана до Ивандана, кад је одвлачио жртве у дубину и заплитао им ноге златним букагијама, ланцима или бичем. Нарочито је нападао код воденица, па је купање на тим местима било строго забрањено.

Сматрало се да водени дух делује и ван воде, да долази у села. Тада је плашио људе „дречећи“. Одабрану жртву је позивао три пута и ако би му се та особа одазвала, сама би отишла на реку и удавила се. На тај начин би постала његов поданик, морала да живи с њим и да га забавља. Веровало се и да утопљеници имају натприродну моћ да управљају воденом стихијом и непогодом. Такође су и рибе замишљане као бића с демонским особинама. У Ђердапу се веровало да шаран, кад напуни одређен број година, добија крила, излеће из воде и претвара се у змаја.

Аласи

Рибар на Дунаву, Никола Зега, 1906.

У највећој опасности од воденог духа били су његови „подстанари“ – рибари и воденичари. Рибару је могао да цепа мреже, а воденичару да заустави воденицу. Да би се заштитили, а и да би им дозволио да раде, морали су да поштују извесне забране и ограничења, као и да им приносе одговарајуће жртве. Тако су му рибари, да би имали успешан лов, давали прву ухваћену рибу или „причест“ то јест „нафору“ тако што би после обреда у храму сачували своју причест у устима и испљунули је у реку говорећи: “Ја вама причес, а ви мени рибу“. Сматрало се да такав рибар успешно лови, али и да је своју душу продао ђаволу због чега није могао да умре природном смрћу, већ би се утопио.

У Смедереву и околним селима рибари су чак имали и свој кодекс понашања. Верујући да у Дунаву живи водени ђаво који је опасан нарочито после заласка сунца, за време ноћног риболова, нису гласно говорили. Нису хватали рибу ни на бућку, јер је тада могао да се ухвати за њу и одвуче жртву на дно реке. Пошто је водени дух могао да изађе из реке, уколико би наишао на уснулог рибара, преваром би га намамио у реку и удавио, па зато рибари нису спавали поред реке или у чамцу. Често су ноћу и мењали места боравка, због чега је настала народна изрека: “Ђаво све зна, само не зна где алас спава“.

(текст: Етнографски музеј у Београду)

Извор: Виртуелни музеј Дунава

Српски родослов: називи предака 16 колена уназад

Српски сроднички односи проистичу из сродства (крвног, грађанског, тазбинског, пријатељског, духовног) и српски језик је врло богат речима када су у питању родбински односи. Неки термини се не могу наћи и превести у једној речи на многе друге језике, укључујући и друге словенске језике.
Отворена књига, Дрво, Стабло

фото: pixabay

Постоје два начина за израчунавање (компутацију) крвног сродства: грађанско или цивилно израчунавање (лат. computatio civilis) и природно израчунавање (лат. computatio naturalis). Првим се утврђују степени, а другим колена.

Природно израчунавање у правој линији врши се као код цивилног израчунавања. Колена се израчунавају од потомака ка претку или обратно (нпр. прво колено су отац/мајка и син/кћерка, друго колено су деда/баба и унук/унука итд.).

Код побочног сродства је другачије, ту се израчунава одстојање само са једне стране. Ако је на једној страни одстојање веће до заједничког претка, онда се узима у обзир само веће одстојање. Тако, брат и сестра су прво колено, први рођаци су друго колено, ујак и нећак су друго колено.

Природно израчунавање присутно је у обичајном праву и канонском праву, мада нпр. Српска православна црква израчунава крвно сродство и сва друга сродства по степенима.

Родитељи су отац и мајка детета:

Мајка — женски родитељ детета (биолошка мајка);
Отац — мушки родитељ детета (биолошки отац);
Очух — муж мајке за њену децу из претходног брака или ванбрачне везе;
Маћеха — очева жена његовој деци из претходног брака или ванбрачне везе.

Браћа и сестре родитеља и њихови супружници:

Стриц или чича, чика, ћић — очев брат;
Стрина — супруга очевог брата (није у крвном сродству);
Ујак — мајчин брат;
Ујна — ујакова жена (није у крвном сродству);
Тетка — очева или мајчина сестра;
Тетак или теча — теткин муж (није у крвном сродству).

Сродници по правој нисходној линији (потомци):

Син — мушко дете родитеља;
Кћер или ћерка — женско дете родитеља;
Пасторак — син очухове жене или маћехиног мужа из претходног брака или ванбрачне везе;
Пасторка — кћерка очухове жене или маћехиног мужа из претходног брака или ванбрачне везе;
Унук — синовљев или кћерин син;
Унука — синовљева или кћерина кћерка;
Праунук — унуков или унукин син;
Праунука — унукова или унукина кћерка;
Чукунунук — праунуков или праунукин син;
Чукунунука — праунукова или праунукина кћерка;
Беле пчеле — деца чукунунука.

Потомци заједничких родитеља или само једног заједничког родитеља:

Брат — син истих родитеља у односу на другу децу тих родитеља;
Сестра — кћи истих родитеља у односу на другу децу тих родитеља;
Полубрат – брат другој деци само по оцу или по мајци;
Полусестра – сестра другој деци само по оцу или по мајци.

Сродници по правој усходној линији (преци):

Генерација Назив Однос
0 Син, ћерка Мушко односно женско дете
1 Отац, мајка Родитељи, две особе различитог пола
2 Деда, баба Родитељи оца или мајке
3 Прадеда, прабаба Родитељи деда и баба
4 Чукундеда, чукунбаба Родитељи прадеда и прабаба
5 Наврдеда, наврбаба Следећа, старија генерација родитеља
6 Курђел, курђела Следећа, старија генерација родитеља
7 Аскурђел, аскурђела Следећа, старија генерација родитеља
8 Курђуп, курђупа Следећа, старија генерација родитеља
9 Курлебало, курлебала Следећа, старија генерација родитеља
10 Сукурдов, сукурдова Следећа, старија генерација родитеља
11 Сурдепач, сурдепача Следећа, старија генерација родитеља
12 Парђупан, парђупана Следећа, старија генерација родитеља
13 Ожмикур, ожмикура Следећа, старија генерација родитеља
14 Курајбер, курајбера Следећа, старија генерација родитеља
15 Сајкатав, сајкатавка Следећа, старија генерација родитеља
16 Бели орао, бела пчела Следећа, старија генерација родитеља

Двородно сродство (тазбина и пријатељство):

Свекар — мужевљев отац;
Свекрва — мужевљева мајка;
Таст или пунац — женин отац;
Ташта или пуница — женина мајка;
Зет — ћеркин или сестрин муж;
Снаха или снаја — синовљева, унукова или братова жена;
Девер — мужевљев брат;
Јетрва — жена мужевљевог брата;
Заова — мужевљева сестра;
Својак или свак — мужевљеве сестре муж;
Шурак или шуријак — женин брат;
Шурњаја — жена жениног брата;
Свастика — женина сестра;
Пашеног, пашанац или свак, баџа/o, шогор — муж женине сестре;
Свастић односно свастичина — син односно ћерка женине сестре;
Пријатељ — отац кћеркиног мужа или синове супруге;
Прија — мајка кћеркиног мужа или синове супруге.

Извори:

Члан 18. Брачних правила Српске православне цркве (II допуњено и исправљено издање Светог архијерејског синода, Београд, 1994)
Члан 20. Брачних правила Српске православне цркве
Вербалисти

Кључ и Грмеч град у народном предању

Кључ је град гдје се по историјском доказу предао посљедњи босански краљ Стеван Томашевић султану Мехмеду II год. 1463. Кључ лежи у кључком пољу покрај ријеке Сане, која у мјесту пролази између двије високе природне стијене; на лијевој страни је град, назидан по стрмим стијенама, а према њему је много вишa фoртица. Мада су зидови доста порушени и шумом обрасли, ипак је ријетко у Босни видјети мјесто с бољом војничком позицијом него што је Кључ.

Стари град Кључ, 1884.

Да сасвим одговара имену своме, може се видјети, кад човјек изађе на фортицу, пак разгледа околицу. Одатле се види, како су превјечити закони природни на далеко заклонили сваки улаз, те да се мора баш кроз одређено мјесто проћи. Стари, који су му име надјевали, морали су то спазити, кад су га тако кретили.

Од града једнo четврт сахата к југу има узвишено брдо, и на њему једна хумка. Зове се “Пашина софа“. По народном предању одмарао се овдје везир султана Мехмеда Велија, кад је с војском дошао да опсједне Кључ. С њим је био и један кадија именом Мула. На то су мјесто изазвали на вјеру краља Стевана, и био би га Велија паша пустио да не бјеше Мула кадије. Он је паши говорио: “Ако си ти њему вјеру задао, нијесам ја! Дај ми га под моју власт, а у курану стоји, да кауру не треба давати слободе.“

Везир га послуша и преда му краља, а Мула кадија измисли му мученичку смрт: живоме му садера кожу. Али и паша бијаше смрћу кажњен, погинуо од своје бедевије.

Недалеко од града према сјеверу, крај ријеке Сане има добар точак, зове се “Краљевац“ и код њега је једна хумка, именом “Црквина“. Народ прича да је ту црква затрпана и засута. Низ ријеку Сану до три сахата на ниже, има на високој обали једна тврда зидина, пуста, а зове се “град Камичак“.

Од Кључа западно три сахата има село Саница. Плодоносно је и згодно мјесто, а по народној причи допало се и Стојану Јанковићу, који јој је изговорио ово: “Ох Саницо, ох мало Приморје, у теби ћу дворе саградити!“ Селом пролази ријека Саница, што извире испод горе Грмеча. Одмах на извору су јој млини, пиле и ступе. Особито је ту дивно видјети један старински млин, који се никада не покрива јер га удесна литица са стране брани од непогода. Саница набуја у мокро доба, да би могла понијети брод, али њезина снага брзо опане.

У мјесту има једно брдо “Црквена главица“ која је раскопана год. 1856. и онда је ту нађен облик цркве, по чему се то мјесто и прозвало данашњим именом. Исте године саграђена је на том мјесту црква од камена и посвећена св. апостолима Петру и Павлу, али је брзо постигла несрећа, јер је спаљена у вријеме српско-босанског устанка године 1876. Ондјешњи српски православни народ, који се био од силеџија разбјегао, поновио је и покрио у повратку на пола изгорелу зидину.

На другом брду зове се једно брдо “Клисина“. Око ње има доста великих положених плоча; по изгледу и називу чини се, да је то била мала црквица, око које се мртви сахрањивали. Прича народ да је та црквица спадала под област горњој цркви.

Посред села Санице тече ријека Ријеча, а у њу се улијева поток Смиљаница. При утоку Смиљанице у Ријечу лежи у равници “Двориште“. Народ прича да су ту били двори неких велможа, пак да су по њиховој пропасти ондашњи Мухамедовци те дворе разрушили и од истог материјала себи куће поградили. Данас се само чује име д в о р и ш т е, а не види се ни камен на камену, него се само црвени по гдјекоја разбијена цигља.

Преко горе Грмеча на високом положају лежи “Бравско“; у њему има један бунар “Краљевац“ и код њега једна зидина, народ је зове “Краљев тор“. Недалеко отален у селу Јасеновцу има једна зидина која је назад двадесет година раскопана и нашао се облик цркве, па од тада на истом мјесту чини се богослужење на дан св. пророка Илије. У Бравску има више зидина које народ зове градинама.

Између Санице и Бравска диже се велика гора Грмеч о којој се прича да на њој има град истог имена, али не личи толико граду, колико као некој паланци, која је на високим литицама. У лањском календару “Бошњаку“ описао је П. Мирковић опширно што народ прича о граду Грмечу. И ми ћемо то овдје ради потпуности забиљежити.

“Од Петровца одјахавши на источну страну скоро три сата, доћи ћеш на планину Грмеч. На највишем врху те планине стоји град, који исто име има као и планина. Град је половину зидан, а друго је саотврд. Мало се од њега порушило. А у ком је вијеку зидан, не зна се. Сад је зарастао у шуму, те у самом граду по калдрми имаде јела и јавора у промјерју по два до три метра. Од Грмеча један и по сат на пољу Бравску је једна развалина под именом “Градић“, а близу њега веома здраво врело “Краљевац“.

Ево шта народ приповиједа о Грмечу и Градићу:

У старо вријеме у граду Грмечу становао је један краљ а бијаше веома богат и силан. Овце његове становале су на Бравску у Градићу. У оно вријеме, приповиједа се, у тијем крајевима није падао снијег никада. Једном бијаху чобани краљеви са овцама на Бравску а удари снијег и затрпа све овце. Чобани оду и кажу краљу шта је било. Краљ рече: “Дјецо моја! то је од Бога пала слана, да за наске овдје није стања. Спремајте се, да одмах идемо.“ Почну се спремати и потоваре што год су имали, али како краљ бијаше пуно богат, па не могаше све понијети, он узме пуну тисову касу дуката и закопа их у граду.

Најмлађој ћерки његовој бијаше жао оставити толике дукате те не хтједе никако откучити се од новаца, пак ни онда када пођоше, не устајаше од касе, вичући: “Ја их жива оставити нећу!“ Отац јој говораше и заклињаше је, али она неће па неће. Но кад никако не хтје поћи, отац је онда прокуне: “Е кад нећеш да идеш с нама, а онда нека милостиви Бог нареди и послуша родитеља врућу молбу и овога часа да се претвориш у змију и да лежиш на њима и дневи и ноћи и љети и зими, а само на Ђурђев дан прије сунца један пут да наиђеш, те ако се тада са мушким сретеш, да се пољубиш и опет да се повратиш у дјевојку и пођеш за истог, а новце да узмеш своме суђенику.“ Онога часа она се претвори у змију рашљата репа и сплаза се на новце. 

А отац њезин пође отален и крене на јужну страну. Путујући од Грмеча чим је ишао један сат, стао је и ударио биљег или како ондашњи народ зове – мрамор. Мрамори ти и дан данашњи су на мјестима гдје су и ударени. Високи су два метра и широки по метра од тврдога љутца камена. Први стоји у Јањилима, затим у Зденом долу у пећини. Тај је у ђубре зарастао. Трећи у Горинчанима, пак онда у Сековцу, Криводолу, Цврљивици и пошљедњи у Жупи јуначкој.

У Унцу се краљ настани и сазида град Висућ на једној стијени, који је до данас сачуван у цијелости. Басамаци, који су у стијени исјечени, нијесу у стању данашњи људи ни у два пута искорачити. Више је људи из околине грмечке ишло рано о св. Ђурђу у Грмеч град да се пољуби са краљевом кћери. Али ниједан није се могао одважити дочекати, да се сунце роди и да змија изиђе.  Приповиједају, да је био дошао један и стојао на градским вратима на Ђурђев дан и чекао, па када се сунце рађало, пође змија из града, те ће управо њему. Сва се сијаше као сунце, на глави имађаше круну а реп јој двострук. Он завеже и дочека је. Она дође до њега и почне му ићи уз ногу и управо допуза до главе и хтједе га пољубити у десни образ, али он макне главом, а она се одмах врати на дукате. И сад често пута који оде, али се не одважи чекати ниједан. А дјевојка сирота, ето још чека у народној замисли свога суђеника.“

Написао: поп Миле Попадић

“Босанска вила“, година I, бр. 11, Сарајево, 1886, стр. 169-170.

Приредила: Сања Бајић

Воденице Божје и Ђавоље

Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.

Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.

Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.

Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.

Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.

Лептирица

Петар Божовић и Мирјана Николић у филму „Лептирица“: фото: Prinscreen

Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.

Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.

Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.

Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.

За Расен: Ивана Миланов

Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд

Пређашњи људи

На овом свијету ваља да буде људи зли и добрије, па да се едан од другог чувамо. Није више ка’ у прве земане, да је свак јак, па да се нико никог не боји. Шта ћеш, мој брајко, данас ко јачи, тај бачи, а ко је нејак, мора да се подлегне јачему оли силом оли милом. Лако је онда било, кад су сама три брата на свијету била: Мрвоња, Кривоња и Врндаљало. Ти се нијесу ниједан ниједнога бојали и никога другога.
Баба Јага

Баба Јага плеше са старцем; Гравура на бакру из 18. века из Лубок колекције Д. Ровинског

Мрвоња, веле, да што би год у руке зграбијо, да би смрвијо, па било кук оли главица; Кривоња да би највишу оли најдебљу букву усправну искривијо, а криву исправијо; Врндаљало да би ћапао камен као кућа у шаке те да би га бацијо преко три брда, и све оне грдне каменине, што се налазе осамљене на голети, кажу, да иј је Мрвоња одламао од кукова, а Врндаљало бацао за међедма у прве земане, што иј је на алаје било, па кажу, да су од тије онда постали и џиди, кои су били главе ка’ варћак грдне, а тела за пет саде најбољије људи“.

Неки ће: „Утеко ти се у ријеч, то је истина цјела, ономадне (лани), кад сам ја мекотијо за виноград, запиња’ ми је плуг за некакве плоче. Кад сам петијо (садијо) лозе, дигнем ту едну плочу, кад под њом греб. Кад, мо’ јуначе, указа се главина љуцка ка’ највиши лонац од варћака, е на моју душу да би стало у њу лако чет’ри оке жита; а гњати су му од бедара, колико наша сад оба од пете па до прапоне, а мој брајко, колики је тај људо бијо, ала онаког уватити сад, да копа виноград“.

– Опе’ ће неки: „Ма ти су људи од велике главе, и у њој онда велика и мозга, морали паметнији од садашњије бити, јер кои је год веће главе, више мозга, па је вавијек паметнији, а тука малу главу има, па мало и мозга, за то ништа и не зна“. Опе’ ће они: „Е моје ми душе, људи, да сте му видли зуба у оној великој глави, би рек да су коњски, и сви циглати му здрави, кутњи му сви двојструки, богме га бољели нијесу“.

Други ће: „Мој ми је стари ђед приповиједао, кога теке пантим ка’ кроз сито: он је увијек у планину благо гонијо и остаријо већ пасући га, па да је још као клапчић (момчић) почо у планину ићи тако да су се изагнали, ко море више појести и ко је јачи од кога, онда да му је један рекао, да је видијо едног огрдна чоека, широкије плећа, ђе доћера у млин товар жита, те кад ће брзо самљети, запита бакру, у којој би могао сварити варћак пуле. Даде му је млинар; а он сам настави над ватру, па просија ништа мање нег збјен варћак кукурозова брашна. Усо је у бакру, сам је подјарива’ и сам умијешао, те запита, да му да млинар, у чем би могао стопити мезану масла (садашње двије литре). Даде му млинар таву повелику, он стопи, па извади пулу сву у зјелу од варћака, поли с тијем маслом, те деде па порени, па поћерај, па сву зјелу огреба’ и полиза’, и онда се маши свое торбе, па извади по крува као по највишег лопара, и извади брздар сира мјешног, те с тијем крувом умачи и присмачи отуд одовуд, док све не поеде и то.

Млинар усудијо се, па ништа нег гледа. Онда тај запита, да му донесе двије мезане вина. Донесе млинар, а он нагну те у један душак све попи. Пита га млинар, би ли још, ја, напијо се? „Богме, брате, би, али немам при себи за платити ти, није ми се тревило“. Онда млинар: „Валај ка’ немаш, ја ћу те напоити ‘нако“, те му донесе опе’ двије мезане, а он нагну, па посвири све до капи опет у душак, па крчмару рече: „Валај ми се пожеднило било, и баш ти евала, што си ме теке зајазијо“, па онда дође, па скину самар са парипа, па натовари на земљи обе вреће брашна те све увеза, како треба, и онда узе самар за крстине с врећами, па натовари на парипа, притегну попруг те да ће кући.

Млинар се томе диви и чуди те га понуди опе’ вином; рече он, да оће, па му донесе опе’ двије мезане, а он ка’ и с првијем у душак иј попи те се окрену млинару велећи му: „Збогом, брате и приетељу, па ми сад кажи право, је ли ти икад још ваки помлијоц дошао, кои је изијо варћак пуле, мезану масла, брздар сира и по крува, и попијо у три душка шес’ мезана вина, па скино самар с парипа те натоваријо вреће пуне брашна на земљи, ћапа’ за крстине те дига’ ума натоварено на парипа?“ Млинар му рече: „Богме још таки ми се није тревијо“. Помлијоц ће: „Богме и неће, збогом, збогом“.

Онда ће сви у један глас: „Ала, брате, зор јунака, што је бијо. Та болан, кои је капац поести, капац је и урадити“. Неки ће опет: „Гон’ тога и такога без трага! Кои би га враг ранијо, та изијо би доту свете Ане“. Други ће: „Нека, би и изијо, ал ће за чет’ри увијек урадити. Знаш ли ти, болан, да пуну једну врећу по два дижу, кад товаре? Да Бог да, да ја таквог у кући имам, лако би он себи и другом рану зарадијо. Мој брајко, чега није глети, није ни глодати, ко није за се, није ни за другог.

Сад такога мајка више не рађа, сад не могу да подигну едни ни кварту шиља (пира), и право су казали, да ће доћи вријеме, да не ће моћи један чоек подигнути једног јаја, него ће га морати у два у траљије носити, јер све се израђа. Та приповиједају, да је у неке земане било р е п е, да си јој од главе мога’ столицу за шес’ људи начинити, да би ш ње могли ести; а ж и р и да су били тако грдни, да би им од капе могао лако учинити кубу на ракињски котао, а ђе то сад? Сви ти јунаци од прије и јаки људи, што су били, пропали су на војсци и у таваници, јер ко ваља, цар га узимље, и допане пржуна, не да на се; а ко је кукавица и буцала, стоји код куће, да измеће роцу, па од неваљала навијек неваљао и изађе, а од јунака јунак“.

Владимир Ардалић,  “Буковица – Народни живот и обичаји“, у: Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, ЈАЗУ, Загреб, 1896.

Приредио: Расен

Откуд зека, а не кока, носи јаје? (Шта све не знамо о Васкрсу)

Име Васкрс, Ускрс, Ostern, Easter

У енглеском и у неким германским језицима назив Ускрса “Easter” готово сигурно има паганске корене. Повезује се с Остаром (или „Еостер“ „Еастре“, „Еостре“), англо-саксонском богињом пролећа, плодности и рађања. Саксонци су слављењу ове богиње посветили месец април.
https://pixabay.com/illustrations/easter-card-easter-vintage-4082896/

Ускршња честитка; фото: pixabay

Други историчари сматрају да име највећег хришћанског празника долази од латинске фразе “hebdomada alba” која у преводу значи “бела недеља”. Према традицији, нови су хришћани у Цркву су примани крштењем на Ускрс при чему су носили белу одећу. Према тој теорији, фраза је еволуирала прво у “eostarum”, па у “Ostern” на немачком језику, односно “Easter” на енглеском.

Неки научници пак енглески и германски назив празника повезују с феничанском богињом плодности – Аштарта којој у вавилонској митологији одговара богиња Иштар.

Што се тиче српског назива “Васкрс” или “Ускрс”, он вуче корене из старословенског језика, односно из речи којом се означавао раст и развој. При томе је „Васкрс“ архаични назив који се сачувао кроз црквену традицију, за разлику од новијег назива „Ускрс“ који је настао као резултат развоја српског народног језика током 12. и 13. века (Исти је случај и са другим речима попут ваистину/уистину, васпоставити/успоставити, вазнети/узнети…).

Фарбање јаја – Традиција стара миленијумима?

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ishtar_on_an_Akkadian_seal.jpg

Богиња Иштар на акадском печату; фото: Википедија

Када је црква у другом веку почела да слави Васкрс, јаје је већ било дуго времена популаран симбол. Хиршћански мисионари искористили су и укомпоновали паганске традиције у хришћанске празнике, како би на најбезболнији начин проширили хришћанску веру. Како су се паганске светковине пролећа поклапале временски са Ускрсом, било је логично да се искористе стари обичаји.

Традиција фарбања јаја веома је стара и потиче из прехришћанског периода. У контексту Ускрса бојење јаја се први пут помиње у 12. а у Србији у 16. веку. У западним земљама бојење јаја већ застарева и све више се користе чоколадна или пластична јаја која се напуне бомбонама. Та јаја се скривају да би их деца пронашла тек на Ускршње јутро.

У свим деловима света, јаје је од давнина било познато као симбол стварања, чувања и одржавања живота. Јаја су била повезивана с плодношћу и пролећним фестивалима – тако дуго, да се прецизно не могу одредити корени ових обичаја.

Вековима пре појаве хришћанства људи су у пролеће међусобно размењивали јаја, опет као симбол новог живота, обиља и рађања. Богаташи су поклањали јаја прекривена златним листићима, док су обични људи фарбали јаја травама и лишћем.

У кинеским предањима хаос је имао облик јајета. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је Земља, а од лаких и чистих – небо.

„У Аустралији птица ему леже велико јаје, нешто мање од нојевог, које је природно обојено у зелену боју. Зато Абориджини боје јаја у зелено, а уместо зеца, Ускрс симболизује Кенгур, који у својој торби носи зелена јаја.“

Мит о настанку света из јајета постојао је и код Феничана, Вавилонаца, Египћана, Келта и многих других народа.

Јаје је у Месопотамији било симболички повезано са богињом плодности Астарте/Иштар.

Према једној теорији, традиција бојења јаја потиче из Египта. Као и у многим другим културама, у Египту се јаје сматрало симболом плодности и благостања. И не само то, они су веровали да се Земља дословно излегла из – јајета. Тај обичај касније се проширио светом, а комбинација више боја и цртања по јајима појавила се у средњем веку. Египћани, а касније и стари Грци стављали су јаја у гробове својих покојника.

Персијанци су веровали у Исконско јаје које се распало у Ормузда и Ахримана. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.

Код Хиндуса је раширено веровање да је из јаја постао Брама: од горње половине љуске постало је небо, а од доње земља.

Древни Грци и Римљани користили су јаја у фестивалима слављења својих васкрслих богова. Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова из кога је касније све настало, родио из јајета. Римска пословица каже “Сав живот долази из јајета”.

Јаје је такође истакнуто и у ритуалима јеврејске Пасхе, те у овом народу пржена јаја и данас имају своје место на празничној трпези, као важан симбол пролећа и поновног рађања.

Посебно су обичаји поклањања јаја били раширени међу германским народима. Поклоњено шарено јаје на Ускрс, према народном веровању, доноси срећу, а тај обичај је почео да се шири око 1000. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ostara.jpg

Остара (1884) Јоханеса Гертса; фото: Википедија

Зашто ускршњи зец, а не ускршња кокошка?

Иако би много логичније било да уз ускршња јаја „иде“ и ускршња кокошка, на овај празник јаја „носи“ зец. Иако ова животиња нема никакве везе са црквом, па ни са васкрслим Исусом, последњих деценија је постала најпрепознатљивији симбол Ускрса, чак и у нашим крајевима. Ускршњи Зец је карикатура фолклора западне културе, приказан како доноси ускршња јаја. У измишљеној легенди, ово створење доноси котарице пуне обојених јаја, бомбона, а понекад и играчке у домове деце, и као такав има сличности са Деда Мразом, јер оба доносе поклоне деци у ноћ пред празник.

Одакле зец у читавој причи?

Баш као што Божић Бата симболизује Божић, тако нас и ускршњи Зека, с корпицом пуном разнобојних јаја, подсећа на Ускрс. Зеца можда нема у Библији, али су зато паганска веровања препуна прича о њему.

Изворни ускршњи зека симбол је плодности и поновног рађања, вероватно повезан с паганским фестивалом еквиноција, који је некада претходио Ускрсу.

Света животиња, односно земаљско отеловљење англосаксонске богиње Еостер је зец, будући да је ова животиња један од најчешћих симбола плодности и поновног рађања. Ова богиња је наследница теутонске богиње Еастар чији је божански муж Вал. Њени корени сежу до Вавилона, јер је Нимрод, главни бог пантеона, називан и Баал док је његова жена Иштар, позната и као Семирамида (кип слободе у Њујорку)

Легенда о богињи Еостер (која је задужена да се сваке године појави у исто време, да покори Ледену краљицу и развеје њену владавину) каже како је она једне године закаснила са доласком и зима се због тога продужила. Када је стигла и видела колико дуго зима хара, Остара се веома постидела. Тада је у шуми пронашла малену птицу, која није могла да лети, зато што су јој се крила смрзла и била је готово на самрти. Претворила је птицу у зеца, како би је крзно заштитило од хладноће и на дар му је доделила моћ да може тако брзо да трчи, да ниједна животиња не може да га сустигне. Да не би заборавио своју прошлост, како је био птица, оставила је зецу могућност да само једног дана у години носи чаробна јаја у свим дугиним бојама и да та јаја поклања деци и њој из захвалности што му је спасила живот.

Према другој теорији, људи су некада сматрали да су зечеви хермафродити и да као такви могу да рађају без да изгубе невиност. На тај начин су зечеве почели да повезују са безгрешним зачећем Девице Марије и на крају са Ускрсом.

Научници верују да спајање зеца и јаја за ускршње празнике може имати паганске корене с почетка нове ере. Током пролећа, када су дани и ноћи једнаке дужине, зец је био поистовећен с богињом Месеца, а јаје с богом Сунца. Спајањем та два симбола, добило се нешто попут јина и јанга.

Историјски запис о зецу и јајима појављује се с почетка XVI века у Немачкој. Ускршњег зеца помиње Франк Георг фон Франкенаувије у свом делу „Де Овис Пасхалибус“ (О ускршњим јајима) из 1682. године 

У Немачкој су деца жељно ишчекивала долазак „„Oschter Haws-a“, зеца који на ускршње јутро полаже обојена јаја у гнезда. Израда првих јестивих зечева, од теста и шећера, такође почиње у Немачкој, почетком 19. века.

Александар Гура у делу „Симболика Животиња у Словенској народној традицији“ описује како се „Зец као оличење плодоносног начела појављује у немачкој представи о томе да он на Васкрс одваја фарбана јаја на страну. Ово веровање се под немачким утицајем раширило по западној Европи, не само међу германским, него и међу романским народима. Мотив зечијих јаја забележен је и код Балта.“ У традиционалној народној култури Словена мотив васкршњих зечијих јаја раширио се само у деловима где је постојао непосредни додир са германском културом.

Овај немачки обичај пренесен је у Америку почетком XIX века, вероватно пратећи немачке досељенике, од којих су се многи настанили у Пенсилванији. „Oschter Haws“, „Еaster  Bunny“, или Ускршњи Зека, постао је највећим комерцијалним симболом Ускрса захваљујући глобализацији, масовној култури и индустији забаве.

Ускршњи зека тако постаје извор највеће дечије радости. Деца верују да, ако су била добра, зека ће им на ускршње јутро донети шарена јаја и поклоне. На скривеном месту у башти, дворишту или у кући, праве гнезда од траве како би им зека оставио поклоне.

У Србији, стари обичаји су још увек веома живи.

Постоје бројна народна предања о вези бојених јаја и Исуса који је на Ускрс васкрсао.

Једно од њих, познато у Црној Гори говори о стражарима који су чували Христов гроб и ту јели печену кокошку. Један од њих се стално плашио да би Христ могао да оживи, због чега су га други стално исмевали. У једном тренутку су му рекли да ће се то догодити када печена кокошка коју су јели полети и снесе црвено јаје. Тога тренутка то се и десило, а Христ се уздигао и полетео ка небу.

Према другој причи, фарбање јаја се везује за легенду о Марији Магдалени. Она је дошла у Рим да проповеда Христово Јеванђеље и стигла до цара Тиберија, коме је на поклон донела корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било исто као кад би бела јаја у корпи променила боју. Марија Магдалена је на то рекла: „Христос Васкрсе“, а сва јаја у корпи постала су црвена.

Постоје и легенде које чин фарбања јаја везују за догађаје пре Христовог васкрсења.

Једна стара прича каже да је испод крста на Голготи, на којем је разапет Христ било грличино гнездо. Крв је попрскала јаја у гнезду и обојила их црвеном бојом, па од тада Хришћани обележавају дан Христовог страдања фарбањем јаја у црвену боју.

У неким деловима Шумадије, стари причају причу о женама које су бојењем јаја спасле Исусу живот од војника који су га јурили. Наиме, оне су виделе Христа како бежи па су, да би омеле гониоце, брзо офарбале и ишарале јаја. Војници су застали у чуду јер никада раније нису видели такав обичај, а Исус је побегао. Бог их је тада благословио, па се јаја од тог дана фарбају.

Било како било, симболика свих прича је иста – јаја се на Велики петак фарбају у спомен на невино проливену крв и васкрсење Христово. Она су симбол рађања. Када се љуска сломи, из њега излази нови живот.

Зашто се на Ускрс једе шунка?

Према вавилонском миту, богиња Иштар је са Валом, богом Сунца, зачела сина Тамуза. Њега је у шуми убила дивља свиња, након чега је богиња народу наредила да се сваке недеље једе свињетина. Једном годишње обележавала се његова смрт, чему је претходило 40 дана поста.

За крај реч о знању и незнању

Ово су само неки, основни елементи који прате празновање највећег хришћанског празника – васкрсења Христовог. Најчешће их укључујемо у наш начин празновања не размишљајући о њиховом пореклу и симболици, а они који би требали томе да нас упуте, углавном заобилазе ову тему. Наравно да суштина празника није у фарбаном јајету, ускршњем зеки, или шунки, можда чак ни у имену – које на западу укључује прехришчанска обележја. Али се до суштине увек долази путем истине, ма каква она била. 

 

Приредио: Далибор Дрекић

извори:
Дневно
Телеграф
Манастир Глоговац
Учитељски кутак
Родитељ Србија
Тителски брег

Повезани чланци:
Како је створен Деда Мраз да би се уклонио Свети Никола

Лазарице у Горњој Пчињи

Море, момче, намерниче, коју волиш да намериш

Обредне игре зване „лазарице“, некад су имале изузетну важност у Горњој Пчињи, на крајњем југу Србије, па и у целој Србији. Девојке су упућивале поруке да су спремне за удају, а помињањем „јунака нежењеног“ у лазаричкој песми вршила разоткривање момака спремних за женидбу.
Лазарице

Лазарице; фото: Врањска Плус

У селима Горње Пчиње: Радовници, Стајевцу, Сурлици, Трници, Козјем Долу, Црној Реци, Воганце, Барбаце, Голочевац, Црновце и другим, некада, а и сад увек се певала на “лазарицима” девојачка песма:

Чији су ово дворови
чији су ово дворови
што су лепо метени
што су лепо метени
помела је другача
помела је другача
нек изађе другача
нек изађе другача
нек дарује Лазара.

Некада су се девојке и младићи састајали на црквеним зборовима, на пољским радовима и кришом разговарали. Када би се двоје младих загледало једно у друго, младић би девојци поклањао јабуку. Ако девојка прихвати дар, значи да жели да пође за њега. Тада младић обавести своје родитеље, а они почну да се распитују о њеном пореклу, о породици… Уколико се млади заволе, а то покажу у обредној игри “лазарице”, онда се налазе проводаџије из ближе или даље родбине, како би посредовали између двоје младих и њихових родитеља све до коначног пристанка приликом просидбе – почиње причу о обреду “лазарица”, у Горњој Пчињи, Момчило Златановић, сакупљач народних умотворина Јужне Србије и врањског краја, књижевник и професор универзитета у пензији

Село Радовница је срце Горње Пчиње у којој се сваке године традиционално на дан Благовести одржава свенародни сабор а од раног јутра у групама крећу Лазарице са Лазаром где певају своје предивне песме.

– Групу лазарица чини шест или више неудатих девојака 14-20 година, и то два лазара и четири лазарице – две предњице и две задњице. Први лазар је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најситније девојке. Понекад су то и девојчице од седам година. Задњице су девојке које први пут учествују у лазарицама. Оне ће наредне године бити предњице, а затим мушки или женски лазар. Ова поступност указује на првобитни обред иницијација – увођење девојчица у ред девојака. Рано ујутру лазарице облаче свечану народну ношњу, а у том им помаже лазарева мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу, вуту, тзв. перваз са шарама у облику кола – ромба, појас, црне вунене чарапе и опанке. Спреда преко перваза за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара – жутку. Преко леђа огрну жуту мараму с ресама. На јелеку носе ките од манастира у облику троуглова или кругова. Ови троуглови су налик на узле, односно амајлије које вероватно треба да заштите лазарице од злих очију. На глави носе црвене мараме које вежу као турбан, а лазарице носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа, што указује да лазарице представљају и духове природе који треба да утичу на плодност – наводи професор Златановић.

– Лазарице полазе из куће пре изласка сунца у петак пред Лазареву суботу што симболично представља буђење природе, кад почиње нов земљораднички и сточарски производни циклус са магијским обредима за плодност. У групи је шест девојака. Лазарице се ређају по висини, од највише према најнижој. Девојка која се уда више не учествује у овој процесији – каже професор Златановић.

Из куће лазара поворка, у којој напред иду лазари, а за њим предњице и задњице, иде прва на извор код кога лазари и предњице стоје у полукругу, задњице играју, а остале девојке певају: “Добро јутро студна водо“, јер вода има велику улогу у магијским обичајима за плодност. Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу лазара и, док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача, певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади…

– Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, Она би их по доласку посипала житом (жито је симбол плодности, живота, али и Исуса Христа), а оне тада певају: ,,Родило се, преродило, целу земљу натежало˝.  Лазарице је љубе у руку, улазе у кућу, где доручкују за софром. Кад заврше с јелом, обичај је да све у исто време баце кашике на софру. Потом их је домаћица даривала новцем или јајима, пасуљем или неком другом храном – каже професор Златановић..

Одатле крећу по целом селу, од куће до куће, и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и укућанима. Притом сакупљају поколоне. У плетену корпу домаћини стављају јаја, воће, плетене чарапе…

– Данас се углавном дарују новцем и слаткишима. Невести певају:

Што су ово лепи двори,
што су лепо саграђени,
још по лепо изметени…!

А момку певају:

Море, момче, намерниче,
коју волиш да намериш?
Како можеш да спијеш,
у кревет без девојче?

Пева се женском и мушком детету, на поораној њиви се пева и игра, овцама у тору… Пева се родном дрвету:

Ово дрво родно било
од рода се саломило
саломило, покршило,
једна грањка три јабуке,
друга грана пет јабука,
а на трећој соко стоји,
соко стоји тужно поје,
тужно поје како моме,
како моме лазарице.

Данас се то чини само испред кућа, али и то је довољно за очување лазаричког обичаја у Горњој и Доњој Пчињи – завршава причу профессор Златановић.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

извор: Врањска Плус

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.
Чајкановић

Веселин Чајкановић – Изабрана дела

Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.

Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.

Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.

Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).

Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.

Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.

У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.

Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре

примања и у првим вековима увођења хришћанства.

Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.

У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.

Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.

Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.

Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.

Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:

„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”

— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)

Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).

Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.

Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.

Војислав Ђурић

CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973

1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).

2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.

3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним листовима (из 1939).

Зашто српски четници и војводе носе арнаутску ношњу?

Прво што треба објаснити да данашња албанска ношња и није толико албанска.

Детаљ прве фреске на којој су приказани четници. Овде видимо чету војводе Вука на данику (одмору) на планини Козјак изнад манастира Свети прохор Пчињски југоисточно од Врања.

Арнаути су у српским крајевима све до средине 19. века уместо панталона носили фустанеле, такозвани балкански килт, наборану сукњу до изнад колена. И дан данас, Тоске, Албанци из јужне Албаније сматрају фустанелу својом ношњом. Опредељење Сулиота епирских арбанашких православних племена ка грчкој народности довела је до тога да грчка гарда евзона и данас носи фустанелу.

Срби су за разлику од Арбанаса носили беле панталоне са црним гајтанима (такозвани бечви), као Глигор Соколовић на фотографији.

Ношња се разликовала и по капама. Срби су носили ћелапоше или кече малу, црну или белу поткапу на темену која се од турског доба опасивала пешкиром, док су Арнаути носили бели фес, такозвани скадарски фес.

Временом Арбанаси који су живели измешани са Србима примили су панталоне и кече тако да су српска и арбанашка ношња изједначила на Косову и Метохији и у Македонији.

Српским четницима основни циљ при поласку из Србије био је да до опредељеног места дођу без губитака, односно да избегну беспотребно сукобљавање са турском војском и локалним Арнаутима.

Од српске границе код Буштрања до Козјака, чете су морале да прођу кроз појас арбанашких села близу којих су били стационирани турски жандармеријски одреди, па су четници на том потезу били обучени у ношњу краја кроз који су пролазили да не би били узнемиравани и пријављени Турцима од локалних Арбанаса.

У Скопској Црној Гори четници су се преодевали у локалну ношњу утапајући се изгледом у сеоско становништво што је омогућавало да се током јачих потера успешно издају за сељаке.

Српски војвода Илија Лукић Скадарац био је Србин из Враке, српске области околине Скадра и његови четници, такође Врачани, били су обучени у фустанеле са скадарским фесом, јер су се под оружјем до Пореча пробили издајући се за банду качака.

Шиптари

Оригинална шиптарска ношња. Ову ношњу користе и грчки гардисти..; фото: КМ Новине

Извор: Историја Четничког покрета 1903-1918.
Србска земља Македонија

Преузето са: КМ НовинеСрбски.weebly

Предсказивање времена према природним појавама и понашању животиња

Људи су у давна времена помно пратили временске прилике и према њима планирали садњу за идућу годину, такозвани плодоред. Знали су да липа, на пример, окреће лишће пре кише, јер има плитак корен и боље „осећа“ долазак падавина, за разлику од храста са дубоким кореном. Жене су се обично бавиле врачањем и око Петровдана (12. јула), ако наиђу облаци, забијале су  секиру у пањ. а црквена звона би звонила, не би ли њихов звук разгонио облаке и спречио град.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Datoteka:%D0%A1%D1%8B%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B2_%D0%A1%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0.jpg

Федот Васиљевич Сичков – Жетва 1910 . фото: Википедија

Киша би, по старом веровању, била могућа ако се млеко при кувању није дизало, ако су рибе искакале из воде или се намножили комарци, а пси јели траву. Подстрекивање кише обављало се и убијањем пужа или жабе, али и вешањем змије наглавачке на грану. Пасји гроб испод воћке обећавао је добру жетву

Ризница народних умотворина крије многа вековима таложена искуства и  сазнања о времену, Посматрајући природу која га окружује, човек је уочио поједине знакове који су унапред означавали долазак лепог или ружног времена. Међутим, та су веровања настала давно те у њих нису „убројане“ климатске промене које се догађају као последица  људског деловања задњих стотињак година.  

Тих знакова има много, и док су једни у потпуности оправдали своје тумачење, други су временом претрпели неке измене или су се потпуно изгубили. Међународна скупина научника проверавала је веродостојност такве временске прогнозе упоређујући статистичке податке о временским приликама од 1961. до 1991. с народним изрекама и дошла до закључка да је она углавном тачна. При примени правила народног предсказивања треба се придржавати следећег:

  1. Време не треба никада предсказивати само по једној природној појави већ се треба служити свим правилима да би се добила што тачнија слика временских појава.
  2. Ако сва правила воде истом закључку, прогноза ће се највероватније испунити.
  3. Ако поједина правила доносе супротне закључке, потребно је усвојити тумачење оних која су у већини и прогнозирају исту временску појаву.
Cvet, kamen

фото: pixabay

ЗНАЦИ СУВОГ И ВЕДРОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха је низак и равномерно се повећава. Лети је ујутро савршено ведро, у подневним часовима јављају се облаци у мањим гомилама, који увече ишчезавају. Ноћу је тихо, ветар у току дана ојачава, а предвече поново утихне. Температура ваздуха у подневним часовима је највиша, а пред свитање нижа. Ноћу пада јака роса или иње. После заласка сунца образује се при земљи магла, која се разилази по изласку сунца. Златна или светлоцрвена румен је на небу при изласку и заласку сунца. Сува и хладна магла праћена мирисом изгорелог дрвета, знак је сталности сувог времена. Вертикално се подиже дим.

ЗНАЦИ ОБЛАЧНОГ И КИШОВИТОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха лагано и равномерно опада. Увече лети групе облака не ишчезавају, већ се разилазе по небу. На делу хоризонта јављају се танки облаци, који увече постепено покривају цело небо. Они се у виду меких, ситних таласа брзо подижу на небу. Облаци високог, горњег спрата иду право, ако се посматрају у правцу ветра. Приземна магла, која се образује увече, разилази се још до изласка сунца. Увече се ветар појачава. Пуни круг – хало је око сунца или месеца. Пуно пурпурноцрвених зракова у време свитања. Незнатна је разлика у температури дана и ноћи. Дим пада или се пружа паралелно са земљом.

ЗНАЦИ ДУБОКОГ НЕВРЕМЕНА

– од јутра се јављају нагомилани облаци који другом половином дана почињу да се повећавају, попримајући изглед високих кула. Дању је жарко, жега и загушљиво, запарно. У топло и запарно вече не6о је покривено непрекидним покривачем, застором.

ЗНАЦИ ПОБОЉШАЊА ВРЕМЕНА

– примећује се прекид облака и смањује њихова компактност. Често лети при таквом времену наступа знатно захлађење. Ветар брзо мења брзину и правац. У ведрини између облака примећује се зеленкаста или плавкаста боја неба. Јавља се слаба роса или иње.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Four_Seasons_by_Alfons_Mucha,_circa_1896.jpg

Алфонс Муха – Годишња доба 1896. фото: Википедија

ПРЕМА СУНЦУ

– Кад је ведро а јачина сунчевог сјаја променљива, то је наговештај ружног времена.

– Ако је при тој променљивости сјај најслабији у подне, то је знак дужег периода лепог времена.

– Кад нам се излазеће сунце, чини већим него обично, тога дана ће вероватно падати киша.

– Ако излазеће сунце поклопе облаци и зраци продиру кроз облак, биће кише.

– Ако се зраци кроз облак само наслућују, може се очекивати киша са ветром.

– Ако сунце рано ујутру зађе за облак, биће кише; ако се о заласку облаци крећу за њим, треба очекивати јак ветар.

– Кад је одмах по изласку сунца оморина и кад око њега поцрвене облаци, биће наоблачења, а могућа је и киша с ветром.

– Кад су на сунчевом изласку облаци црни и црвени, сигурно ће бити кише.

– Ако је сунце бледо, биће кише, а ако је чисто и сија као да пламти (гори) то је знак врло лепог времена.

– Кад се око сунца види беличаст круг, можемо очекивати велику олују.

– Ако је сунце на заласку бледо, можемо очекивати ветар са запада.

– Ако је сунце на западу црно или плавичасто надајмо се олуји.

– Кад сунце залази, а небо се на западу зажари и зацрвени, сутра очекујмо ветар.

– Ако сунце зађе иза ниских облака на близини, а изнад њих је ведро, ведро ће и остати.

– Велики бели прстен око сунца, те некада и светла места у његовој близини. (тзв. споредна сунца), наговештавају мраз.

Воларица, Сиријус, Звезда

Воларица (Волујара, Волујарка и Волујарица) – народно име за Сириус

ПРЕМА МЕСЕЦУ

– Кад је месец блед, наговештава кишу, кад је чист и сјајан биће ведро, а када је црвенкаст надајмо се бури.

– Кад се око месеца види светли колут, па се ширећи изгуби, биће ведро.

– Ако се око месеца виде два или више таквих колута или само један, али таман и мутан, биће мраза,

– Кад је колут црвен, сигурно ће бити ветра, а зими се можемо надати снегу.

– Кад је доњи крај месеца тањи од горњега, можемо се надати киши за време целе прве четврти.

– Кад је месец три дана јасан, а свуда около ведро, током дана ће бити лепо време, а ноћу ведро.

– Ако се око месеца појави колут разних боја, доћи ће до промене времена, са много кише и ветра.

– Кад се око месеца види више таквих колута, а облаци су црни и густи па се наизменично мењају, нагло ће доћи до кише.

– Кад се с јужне стране месеца привиђа још један месец значи да ће пасти киша.

– Кад високе планине, дрвеће и куће, на месечини бацају оштру сенку, то значи да ће падати киша и дувати јак ветар.

Звезде

Галаксија; фото Википедија

ПРЕМА ЗВЕЗДАМА

– Кад звезде нису јасне, биће олује.

– Кад је звездано небо на некој страни тамније него обично, надајмо се олуји, и то: лети са кишом, зими са мразом.

– Кад нам звезде трепере као да играју и брзо се крећу, биће ветра.

– Кад звезде јако сијају: лети значи-ветар, а зими хладноћу.

– Кад је Млечни пут (Кумова слама), јасан и пун ситних звездица, можемо се надати дужем периоду лепог времена.

– Необично светлуцање звезда према јутру, знак је кише

ПРЕМА ДУГИ

Кад је на небу дуга, следеће ће јутро бити ведро. Веровање да после дуге долази лепо време вероватно је настало из искуства, након посматрања неба у поподневним и вечерњим часовима. У нас невреме углавном долази са северозапада и кад се дуга појави (дуга је преламање сунчеве светлости кроз влажни ваздух или кишне капи), то је знак да сунчеве зраке могу пробити облаке и да ће невреме ускоро престати, па чак и ако на истоку још киши. (углавном тачно)

– Дуга нам увек показује да је негде било или ће бити кише. Кад су јој боје јасне, наоблачиће се, кад се појави после кише, наговештава лепо време.

– Кад је зелена боја у дуги широка, очекујмо кишу, а када је широка црвена боја, очекујмо ветар.

– Када модра боја у дуги светлуца, биће лепо време.

– Кад се дуга појави у један или два сата после подне, треба очекивати кишу.

– Кад се дуга појави пред вече, биће лепо време само ако у ноћи не захладни.

– Када се дуга јави изјутра, а ваздух је влажан, тог дана ће бити кише.

– Кад се наједном појаве две дуге, за два до три сата надајмо се киши.

– Дуга која се код заласка сунца појави на истоку, најављује тмурно време.

– Кад се дуга чешће јавља на истоку, очекујмо наоблачење и олују.

– Кад се дуга појави, док још пада киша, преко целога неба, разведриће се и настати лепо време.

– Кад дуга није „цела“ надајмо се новој киши.

Vremenska mašina

Временска машина; фото: pixabay

ПРЕМА ГРМЉАВИНИ

– Ако се чује грмљавина, а небо је ведро, пашће киша.

– Кад загрми, а облаци су црни, можемо се надати дужој киши,

– Кад је небо ведро, а на јужној страни непрекидно сева, тада сутрадан можемо очекивати кишу.

ПРЕМА ОБЛАЦИМА

– Кад небом „плове“ нежни, бели облаци овална облика, који изгледају попут праменчића вуне (у неким се крајевима каже да изгледају попут овчица), каже се: пљуштаће као из кабла. „Овчице“ су врсте облака који се зову кумулуси, који се обично налазе на висини од две до пет хиљада метара. С кумулусима киша не долази, но ако их следе цируси, облаци који се појављују на нешто мањим висинама, вероватноћа да ће кишити нагло се и многоструко повећава. (делимично тачно)

 Кад су облаци тусти и мрачни, спремају се муње и громови. Тамни облаци доиста упозоравају на олујно невреме. Тамна боја облака, који су каткад готово црнозеленкасти, упућује на то да они садрже велику количину леда који ће падати у облику туче. Дакле, кад се појаве такви облаци, туча је такорећи неизбежна. (тачно)

– Ако се фини, ситни, пахуљасти облаци крећу од западне половине неба брзином која се лако уочава простим оком, знак је да нам се приближава циклон, тј. да је на сто километара од нас широки зрачни вртлог, или да ће бити промена времена с падавинама након једног или два дана.

– Ако се ти брзи, пахуљасти облаци мало-помало скупе у танку наслагу и лагано прекрију небо, можемо очекивати ветар с кишом или снегом.

– Ако је пре изласка сунца обзорје црвено, надајмо се ветру или киши.

– Кад црн облак прекрије сунце, па се после сунчане топлоте разиђе, очекујмо кишу.

– Кад се ситни облаци крећу ка југозападу, биће кише, а понекад и олује.

– Ако је по изласку сунца олуја, ноћи ће се стишати

– Кад се облаци ниско крећу, биће кише: ако су густи, можемо се надати граду.

– Ако је цео дан облачно, а пред вече се с некога краја на обзорју разведри и тако остане, другог дана биће с те стране јаког ветра.

– Ако се мањи гомиласти облаци гибају смером ветра, који је испод њих, знак је да ће се време поправити.

– Кад се високо на небу виде расути пахуљасти облаци, биће дуго лепо време,

– Ако је већи део неба превучен дугим пругама пахуљастих облака па се зраци из једног места на обзорју разилазе, надајмо се падавинама са слабим ветром.

– Ако се те гомиле повећавају и поприме облик голих брегова а даље су водоравни, то се при неједнаком ветру очекује бура с кишом.

– Ако се из таквог облака шире пахуљасти облаци као лепезе, или се врх облака шири као печурка, при већој влази сигуран је град.

– Ако се ујутру или дању виде облаци попут овчица, а пред вече се скупе у гомиласте облаке, можемо се у току ноћи надати олуји.

– Кад се лети, по дану и лепом времену навуку наслаге гомиластих облака, често се током неколико ноћи понављају буре.

– Кад су облаци налик на беличасте планине или снежне брегове, биће ведро, а кад су црни или бледи очекујмо кишу. Кад су црвени попут ватре, биће ветра.

– Кад је време кишовито, а облаци се брзо крећу, то значи дуготрајну кишу.

– Мрачни облаци воденасте боје који се показују иза заласка сунца, доносе кишу и нестабилно време.

– Мрачни, тамноцрвени или попут крви црвени облаци доносе невреме, севање муња и грмљавину. То важи за лето.

– Попут пепела беличасти облаци доносе непогоду и град.

– Кад облаци у лето мењају облик може се надати киши.

– Црни и беличасти облаци обично наговештавају грмљавину, црвенкасти и тамни севање муња са ударањем громова. Треба имати у виду да ватроцрвена муња удара чешће него беличаста.

– Ако је зими након ведрог дана пред вече мирно, а цело је небо прекривено ниском облачном наслагом, биће мраза.

– Ако доња страна тешких бурних облака који наговештавају невреме мало-помало поприме гроздолик облик, значи да ће после слабе кише настати ведро.

ПРЕМА МАГЛИ

 Ниска магла, крај лепа времена. Ниска магла ствара се због велике влаге и недостатка ветра. Та статичност ваздуха најчешће  је повезана с високим притиском, тј. с пољем антициклоне. Кад се магла распрши, небо  је опет ведро. (углавном тачно)

– Кад се рано ујутро магла дигне па се затим опет спусти на земљу, биће око поднева лепо време, ако се пак дигне увис биће облачно, или ће се иста магла претворити у кишу.

– Кад се при изласку сунца, на ведром небу покаже магла, значи да ће чешће бити јачих ветрова.

– Кад се пред вече покаже густа магла, ноћу ће бити кише.

– Кад се високе планине и дрвеће замагле и кад се испаравају, као да се њишу, падаће киша.

– Кад рано ујутру магловит облак прикрије сунце, тога дана биће кише.

– Суву маглу и као задимљене висине прате обично суша и врућина.

– Кад се напречац дигне густа магла, биће велик ветар.

– Кад се магла задржи по долинама, а врхови планине рашчисте, то значи врло лепо време, нарочито онда кад магла тако остане и дању.

– Кад се магла спушта на земљу и тако остане, биће лепо време,

– Кад се магла увече дигне као из земље или из воде, сутрадан ће бити топло.

– Кад је у пролеће и по жетви ујутру магла или кад се држи над водом или мочваром можемо се поуздано надати киши.

ПРЕМА КИШИ
– Летња киша: како
дошла, тако прошла. Лети нема дуготрајних киша јер је лоше време лети ретко узроковано широким пољем ниског притиска. Киша лети настаје због брзог проласка хладне ваздушне масе, тј. због појаве локалног загревања. Наиме, различите површине упијају сунчеву топлоту и после се она претвара у мехуре који се дижу и згушњавају у олујне облаке. (делимично тачно)

–  С првим кишама у августу, лето се скрива. Средином августа у нашим крајевима слаби антициклона, која је друго име за лепо и стабилно време, те се ствара више облака, а могућност за настанак лошег времена све је већа. Но на Јадрану је тада време ипак и даље лепо захваљујући антициклони која до тих крајева допире из Африке. Треба запамтити да је у августу , иако је он углавном познат по великим врућинама, Сунчево зрачење већ у опадању, јер је своју највишу тачку досегло 21. јуна, на дан летњег солстиција. (делимично тачно)

– Киша на Цветницу, сунце на јајима. Ова је изрека (само) статистички тачна јер не постоји узрочно-последична веза између метеоролошке ситуације на Цветну недељу и оне на дан Ускрса. Ускрс је увек у пролеће када пада много кише па се том пословицом заправо жели нагласити да је пролеће врло промењиво годишње доба. (тачно)

– Кад пада киша, а није мутно ни облачно, већ „зажарено“ значи да ће и сутрадан падати киша.

– Кад се киша чим падне упије у земљу, биће влажно и кишовито.

– Кад киша најпре тихо, а затим све јаче пада, значи да ће дуго падати.

– Кад пада киша па се по барама дижу клобуци и мехурићи, киша ће бити још јача и дуже ће трајати.

– Кад дува јужни ветар и почне падати киша, време се неће скоро поправити.

– После јутарње или вечерње кише обично настане лепо време.

ПРЕМА ВЕТРУ

У августу ниједан ветар не дува у добром смеру. То је изрека из приморских крајева, где у августу превладавају слаби локални ветрови, а њихов је смер се непрестано мења. Смер ветра наиме узрокују локалне разлике у температури, нпр. између мора и земље, а не помицање ваздушних маса високо у атмосфери. (делимично тачно)

– Кад нам удаљени предмети изгледају већим него обично, надајмо се југу и киши

– Кад се звук и други гласови као звоњење, ковање гвожђа у ковачници, пуцање пушака, лавеж паса итд. боље чују из даљине него обично, надајмо се непогоди с оне стране одакле долази јаснији звук.

– Кад се оштар ваздух нагло ублажи, а ветар дуне са супротне стране, биће кише или снега.

– Ако је навече топлота ваздуха у низинама много нижа него што је у висини, биће лепо време.

– Ако је ноћу у шуми ваздух много топлији него на отвореном пољу, то је знак лепог времена.

– Кад се пред вече или ноћи попнемо и брежуљак или на било коју низбрдицу и при томе запазимо да нас изненада окружује топао ваздух, то значи да ће бити лепо време.

ПРЕМА ВАЗДУХУ

– Кад |е ведро, па ветар више дана заредом не мења свој смер, и тада га изненада јако промени, можемо очекивати падавине или промену времена.

– Ако су ноћи мирне а ујутро се неколико сати после изласка сунца, осећа поветарац који бива све јачи, али га до ноћи нестане, то је сигуран знак сталног јасног и сувог времена.

ПРЕМА НЕБУ

– Црвено (небо) ујутро, мокра вечер, тј. лоше време се спрема. Црвенило неба, било ујутро, било навечер, појава је која се назива „светлосна дифузија“ и може бити јача него што је иначе због повећане присутности влаге или ситне прашине у ваздуху. А баш влажност ваздуха најчешће узрокује атмосферске поремећаје, тј. промену временских прилика. Дакле, ако је небо ујутро црвено у ваздуху је много више влаге него иначе па је и киша могућа. (делимично тачно)

Црвено (небо) навечер, лепо јутро, тј. лепо се време спрема. Како рекосмо, небо се може црвенити и због ситних честица прашине у атмосфери, што пак значи изостанак оборина и ветрова, па је сасвим оправдано очекивати лепо време. Али треба бити опрезан, јер црвено небо може бити и знак влажна зрака, што резултира кишом – као што је речено у претходној пословици. (делимично тачно)

ПРЕМА ПТИЦАМА

Сенице: Beћe присуство најављује масовност инсеката.

– Роде лете високо када је лепо време

– Ласте су високо у лову на инсекте када је лепо. А лете сасвим изнад површине воде или тла пред кишу.

– Вране: Када је јато врана на дрвету окренуто у једном правцу, одатле се очекује промена времена. Када су на све стране окренуте, неће бити промене времена.

Народни календар обичаја и веровања

приредио: Далибор Дрекић

Вилинско или врзино коло

И у нас је било веровања да божанства и различита друга божанства играју. Трагови таквог веровања преживели су стару религију нашу, па су се одржали и у Хришћанству све до дана данашњега

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%C3%84ngs%C3%A4lvor_-_Nils_Blomm%C3%A9r_1850.jpg

Нилс Бломер – Вилинско коло, 1850; фото: Википедија

Вук С. Караџић у “Српском рјечнику“ код речи вила вели: “Виле неће ником зла учинити, докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или другчије како)“. Исто тако прича Лука Грђић Бјелокосић о веровању у Горњој Херцеговини: “Виле се скупљају у вилинска кола па играју, пјевају и веселе се. Тешко ономе ко наступи на вилинско коло.“ 

У селу Трнавцима у округу крушевачком има у ливадама један круг, на коме је трава нешто слабија и мања, и који сељаци зову Вилино коло. У Алексинцу сам слушао од једне бабе да ко нагази на вилино коло добија велику болест (падавицу). Због тога се овде вилино коло зове још и смлатиште.

У Вуковом “Српском рјечнику“ код речи игралиште наводи се овај пример: 

Шатор пење Угрин Јанко
Украј Саве воде ледне
На вилино игралиште.
На јуначко разбојиште
И на вучје вијалиште

У западној Бугарској помиње се данас у народу вило коло на које иду бојалице и виле. Недалеко од Ћустендила, на западу, на граници између Бугарске и Турске, издиже се један високи планински врх који се зове Вилинско коло (Вило коло) за који се прича да је средиште за игре, песме и савете самовила и самодива. На тај врх и данас сељаци гледају као на какво страшно место, па шаљући чобане за стоком опомињу их да пазе да не зађу “у вилино коло, у то самодивско и самовилско игриште“.

У Вукову “Српском рјечнику“ код речи Врзино коло има ово објашњење: “Срби приповиједају да неки ђаци, кад изуче 12 школа отиду (њих 12 мора бити) на врзино коло (да доврше са свијем и да се закуну. А где је то врзино коло и шта је, Бог би га знао), и ондје некакву особиту књигу чатећи нестане једнога између њих дванаест (однесу га ђаволи или виле), али они не могу познати кога је нестало. Људи из Хрватске приповиједали су ми да под Велебитом има село Врзићи и више њега на врх Велебита мјесто, које се зове Врзино коло, на коме виле играју. (Тај је био и на врзину колу – говори се за човјека који је много учио). Такови ђаци послије се зову грабанцијаши, и иду са ђаволима и са вилама и воде облаке у вријеме грмљаве, олује и туче.

У Алексинцу сам чуо и за навско коло. То је место на раскршћима, где се окупљају наве. На навско је коло опасно нагазити, јер се може намерити. У селу Планиници у срезу бољевачком, нава је место где самодиве играју коло, а коло се зове навско коло. Кад ту човек прође, одмах намери.

Вид В. Вукасовић у своме чланку “Вјештице у Јужнијех Славена“ вели да вештице “излазе у ноћно доба и кријештећи се окупљају, па онда замећу кола од милине на раскрсницама и гувнима“. 

По веровању нашег народа и ђаволи играју. Ја сам на много места у народу слушао да ђаволи ноћу излазе из реке па на обали играју. Ђаволи особито воле игру, па се могу и преварити, и у вече, ударањем у гоч (бубањ) измамити на обалу, мислећи да се гочем ђаволи дозивају на игру. Ја имам забележену једну приповетку из Власотинца, у којој се казује како су Цигани помоћу гоча преварили ђавола, те га измамили из реке, па се и он ухватио у њихово коло и играо, мислећи да су и они ђаволи, а они му украду капу, те га тиме обеснаже и продаду воденичару, коме је годинама служио, докле се није своје капе дочепао и побегао. 

У једном засеоку села Севојне, који се зове Рујевац, близу Ужица, налази се бара која никда не пресушује и коју сељаци зову Содом. Прича се да су у њој некада играли ђаволи. Сем тога ту се, кад се коме прети рекне: Играћеш ко ђаво по Содому!

Гдешто се прича и да се караконџуле скупљају те играју.

Виле

Вилинско коло

Из књиге: Српске народне игре, књига I, Српски етнографски зборник, ур. Тихомир Р. Ђорђевић, Београд, 1907.

Предивна руска легенда казује зашто се сваке године пред Божић кити јелка

Нека вам ова предивна руска легенда улепша дан, испуни вас празничним духом и надахне да и ви окитите јелку и срећни уђете у нову годину!

Божић

Када се Исус Христ родио у пећини у Назарету небо се отворило, а читав свет утишао како би дочекао рођење Спаситеља. Једна једина, сјајна звезда на небу водила је тројицу мудраца са Истока све до Богородице и њеног сина који ће спасити човечанство. Мудраци су се поклонили будућем Спаситељу и донели своје дарове. Након тога, стигли су и пастири, па су се и они поклонили приносећи своје поклоне.

Изнад пећине расла су три дрвета – бор, кедар и јела.

Знајући колико важном тренутку присуствују, дрвеће је пожелело да и оно нешто поклони новорођеном Исусу и придружи се слављу целог света.

Кедар је тада затресао своје гране и пред пећину су пале његове иглице испуњавајући читаво место дивним мирисом.

Бор је затресао своје гране и на земљу су пале најлепше шишарке којима се могла наложити ватра и тако загрејати малог Исуса и његову мајку.

Јадна јела тада је горко заплакала. Она није имала ни мирисних иглица ни топлих шишарки да дарује. Она заправо није имала ништа што би било вредно поклањања и због тога је била страшно тужна.

Јелине сузе видела је сјајна звезда на небу. Јако ју је дирнула искрена туга овог скромног дрвета које нема шта да поклони малом Исусу, па је послала једну малену звезду да се спусти на сам врх јелке.

Тада је јелка засијала звезданом светлошћу обасјавајући читав крај и, клањајући се, спустила звездицу пред пећину да читав свет види да ту лежи будући спаситељ човечанства.

У част ове старе руске легенде у руским црквама се и данас пред Божић кити јелка. Када китимо јелку и када на њен врх стављамо звезду ми се заправо сећамо овог догађаја и љубави коју је ово дрво показало према Исусу. Поклони који се стављају испод јелке такође подсећају на Хирстово рођење, јер је то највећи дар који је људима дат.

Баук у српским веровањима

Баук се у народу замишља као страшило у животињском облику, које својом појавом улива страх малој деци, па и одраслима: „Ето баука!“
Чудовиште

фото: pixabay

„Дете се уводи у културу и страшењем митолошким бићима. Код свих словенских народа постоји низ персонификација које служе само за страшење деце (да не плачу, да не праве неред у кући, да се не купају у реци када је то ризично, да не иду сама у шуму, да не прилазе бунару, да не газе жито или грашак, да посте, уче молитве, да не псују итд.), нпр. код Срба – баук, бабучка, баба рога“

Баук се дању крије по угловима запустелих кућа, рупама и мрачним местима, отуда вреба жртву да је уграби, однесе, удави и прождере: „Погле, отац, крај шуштава луга, зар не видиш ноћнога баука. Око куле шикарје порасло, у шикарју вуци и бауци. Лисна горо, ватром сагорела, (јер) у теби нигде ништа нема… нити вука, нит’ љута баука.“

У једној дечјој народној успаванци мајка пева детету: „Несанке ти вода однијела, гдено нема вука ни баука.“ Баук се гони виком, лупањем и светлошћу, а тако се гоне и медведи.

Бауков ономатопејски израз „бау“, његов трапави ход „бауљање“, по којима је и настао назив баук, његова места пребивања, прождрљивост и друге особине упућују на то да се бауком називао медвед, а не вук, како мисле неки писци. Назив медвед није се спомињао да се не би деца плашила, па се место њега употребљавао хипокористик баук, као што се употребљава за змију, лисицу, вука и друге зверове.

Медвед је данас ретка звер у нашим планинским крајевима, а у неким се о њему зна само по предањима. Али се свуда зна да је то опасна звер: „Село јаче од медведа“. Зато се у народу његов назив замењивао еуфемизмом баја, баук. Остатак релативно старијег, могућно и прастарог страха од медведа одржао се у обичају и светковању Мечкиног дана (30. XI).  

Народна загонетка

– Отуд иде баук, стаде деце јаук?

Одгонетка: Ораси

Топографија

Колико је веровање у баука распрострањено међу Србима показују и бројни топоними, попут Баукове главице у Херцеговини.

У популарној култури

Баук се користи као превод енглеске речи goblin у српским издањима дела Џ. Р. Р. Толкина, која су први превели Мери и Милан Милишић. Такође се користи као превод енглеског надимка The Imp у српском издању Песме леда и ватре, које је превео Никола Пајванчић. Баук се још користи и као превод енглеске речи ogr у серијалу цртаних филмова Шрек.

Милорад П. Шапчанин: Баук

извори:

Шпиро Кулишић; Петар Ж Петровић; Никола Пантелић. Српски митолошки речник (на језику: Српски). Београд, 1970.

Љубинко Р. Раденковић, Словенска народна демонологија на синхроном и дијахроном плану, Зборник Матице Српске за славистику, 83, Нови Сад, 2013.

Вила, лист за забаву, књижевност и науку 3, свеска, Београд, 1867.

Википедија

Како да декоришете кућу у словенском стилу

Наша словенска култура има свој властити стил декорисања кућа и без обзира на то колико су словенске земље удаљене једна од друге може се приметити да је декор увек исти у селима, било да се ради о Русији, Пољској, Србији, Хрватској или некој другој словенској земљи. То је разлог због кога многи имају место за метле, оштре ножеве окачене на зиду и остале мале ствари које чине да се осећате рурално. 
Словенска кућа

Словенска кућа; фото: Славорум

 

Словени имају јединствену и богату историју, на коју су поносни и то је разлог зашто већина декора у словенским традиционалним кућама долази из знања наших предака и прилагођавања традицији. Традиционална словенска кућа је обично направљена од дрвета, а сматра се симболом лепоте и  живота која њиховим домаћинима нуди топлину и удобност.

Велики је утицај атмосфере куће на човека. Огроман део нашег времена проводимо код куће. Око осам сати дневно проводимо у кревету, а остатак времена на послу.  Атмосфера и енергија места утиче на наше расположење, самопоуздање, односе са људима у домаћинству и на наш успех у животу,  чак и то како се осећамо на послу.  Да ли сте приметили како другачије собе другачије делују на наша осећања? У некима се лако дише, са много светлости и добрим протоком  ваздуха,  што нам побољшава расположење, уживамо и осећамо се опуштено.  У неким другим, пак, осећамо се лоше,  а то су тамна и загушљива  места која изазивају непријатне осећаје.

То је разлог зашто су наши преци  док су полагали темељ за нову кућу, истовремено  садили дрво у средини дворишта.  Сађење брезе или оскоруше чини да ваш врт буде веома леп са таквим грациозним дрвећем. Од самог почетка то је представљало знак којим се обезбеђује благостање и срећа, па су уз прво дрвеће остављали остатке вуне, зрна или новчиће.

Предмети у кући – покућство

Према словенским веровањима, разни предмети у кући имали су своје значење – неки су симболисали отклањање проблема из породице, за неке се сматрало да доносе срећу и напредак,  а за неке се веровало да доносе несрећу.  Метла је помогала да се кућа одржи чистом, бели лук и бибер су протеривали зле духове, домаћи колачи и  лонац са хељдом симболизују гостољубивост и просперитет. Торба са клеком помагала је ослобађању од лоших мисли. Најважнија карактеристика куће у словенским традицијама је атмосфера удобности, просперитета, благостања и доброг расположења, заснована на традицији и поштовању према прецима и породици.

Пећ (огњиште) је посебно у вези са знамењима која симболизују благостање породице. Многи Словени су правили рупу у зиду одмах изнад пећи како би омогућили продирање зрака излазећег сунца, што  доноси мир и добро у кућу. Пећи не служе само за кување и топлоту, него су и права уметничка дела, која се савршено уклапају у унутрашњост.  Пећница-грејач са плочицама (данашњи камин) – истински спектакуларан призор, ремек-дело ручног рада. Читава унутрашњост колибе је холистички, укомпонован  стил просторије.  На основу изгледа пећи, могло се видети да ли је домаћин богат или сиромашан.

Превод: С.Б.

Извор: Slavorum

Повезани текстови:
Мудрост наших предака: Како се бира место за кућу
Црногорско огњиште: на изворишту кућне и животне свјетлости
Лознички стaри обичaји грaдње куће
Kвадратура круга: Гора на камену
Собрашице – старе дрвене сенице за одмор

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје

Према теорији колективне подсвести швајцарског психолога Карла Густава Јунга, темељни ниво људске подсвести садржи наслеђене обрасце или архетипове. Та колективна подсвест, заснована на старим општељудским идејама и симболима, заступљена је у митовима и легендама свих народа.

Велико паганско тројство, које чини небо (представљано кругом), земља (које представља квадрат или ромб) и човек (представљан крстом), у нешто измењеном облику пренето је из старих религија у хришћанство. Стога се може говорити о континуитету симболичког приказивања елемената овога тројства. 

Многи стари словенски записи јављали су се у форми палиндрома у облику квадрата, круга, звезде петокраке или шестокраке, а чак је и стара словенска азбука од 49 слова приказивана у азбучном квадрату 7х7.

Словенски Квадрат, Ромб

Словенски симбол плодности

Симболика крста у српској и словенској традицији и веровању од предхришћанског времена до данас уско је повезана са симболиком квадрата. Крст је најчешће заступљен унутар квадрата као симбол деобе времена и простора на четири једнака дела. На тај начин представљане су четири стране света, четвороречје, четири годишња доба, небо, подела целокупне васионе итд. Звезде су, на пример, представљане распоређене у четири небеска квадрата, према јасним астрономским и астролошким карактеристикама.

Симбол ромба и квадрата, поред остала два симбола (круга, и крста), преставља основу општељудске симболике. Ромб или косо постављен квадрат подељен крстом на четири мања ромба или квадрата испуњена са по једном тачком био је древни словенски религиозни симбол плодности. 

Овај ритуални и магијски знак, често називан свастиком, заступљен је на везовима, словенских. првенствено, женских народних ношњи. Словени су најчешће исписивани знакове и симболе на дну керамичких посуда, на различитим алатима и оруђима и предметима верског карактера. 

Према речима Б. А. Рибакова, најстарији трагови овога знака из 4. миленијума пре нове пронађени су у области Црног Мора. Примери су нађени и на територији Златне Увале (Золотой Балки), унутар насеља из другог века пре нове ере до другог века нове ере; уписани на олтару нађеном у огњишту на подручју Доњег Дњепра; а чак и на посуђу Вучедолске културе из бронзаног доба.

Шудиковски Квадар и Тршка црква

Интересантан пример симболике квадрата на нашем подручју представља „Шудиковски Квадар“, пронађен у подножју Бихора у Црној Гори. То је предантички камен квадратног облика са натписом који наликује винчанском писму. 

У зидове Тршке цркве (девети век) поред Жагубице узидани су камени блокови старог прехришћанског светилишта. На њима су урезани натписи, међу којима и приказ старог српског годишњег календара представљеног у квадрату.  Према структури овог календара може се претпоставити да је време његовог настанка између седмог и осмог века.

У народној магији Срба квадратни облик се употребљавао у различите сврхе. Тако се нпр хлеб са уцртаним магијским формулама и геометријским облицима, најчешће квадратима користио за лечење од беснила после уједа пса.

Квадрат у хришћанству

Како је предхришћанска геометријска симболика подједнако заступљена и у хришћанству, уз представе Христа и светаца често долазе и божански симболи (кружни нимб, троугао, конкавни ромб или конкавни квадрат). Тако је нпр. у приказу Христа из цркве Св. Архангела у Пећи обожена моћ представљена кругом и ромбом, а на икони „Свете Тројице“ из XVI века у манастиру Дечани „Христ је приказан са округлим нимбом, Свети Дух – голубица је у конкавном ромбу и квадрату а БогОтац са кружним нимбом у коме је двоструки ромб.“

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина
Живојин Андрејић, Шакасте гривне

Јован И. Деретић, Античка Србија
Петко Николић, Стећци. лаж и богумили

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Загонетна формула „абланатаналба“ на простору Србије, Босне и Далмације

Палиндроми имају велико значење у магијским формулама због устаљеног мишљења по коме реч губи своја магијска својства када се напише наопако – а палиндроми, како год били написани, задржавају то својство. Због тога су палиндроми веома често коришћени приликом састављања магијских порука различитих врста и намена.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Brockhaus_and_Efron_Jewish_Encyclopedia_e1_150-0.jpg

Абраксас гема са натписом Абланатаналба (Brockhaus and Efron Jewish Encyclopedia); фото: Википедија

Магична порука „ΛΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ (абланатаналба) јавља се на многим гемама, амулетима, талисманима, магијским папирусима, као и на „Tabellae defixionum“ („Магијски документ“), некад у изворној палиндромној форми, а некад нешто измењеном облику. Тако се нпр. на реверсу једне оловне плочице непознатог порекла јавља у склопу написа:

ABPACAC
ΑΒΛΑΝΑΘ
ΑΝΑΛΒΑ

На аверсу плочице стоји:

ΟΙΝΘΑΡΑΙΛ
ΘΑΜΘΥΑΥ
ΙΑΩ

На металној плочи у музеју Карлсрух налази се порука:

АВРАΣАΞ
||ВΛΑНАΘ
АНАΛЕΛ

у чијем склопу је нешто измењен облик израза: „ВΛΑНАΘАНАΛЕΛ“.

На једном приказу Хорус плови небесима на светом броду, са два јастреба, соларним симболима и сунцем и месецом изнад главе. Поред приказа исписане су две поруке „ΙΑΩ“ и „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“. Појам „ΙΑΩ“ („Јао“) представља јадан од хебрејских назива за Бога, као што су то и појмови „Сабаот“ („ΣΑΒΑΩΘ“), „Елоај“, Адонај“ и др. И у многим другим налазима уз израз „абланатаналба“ јављају се имена богова и митолошких ликова из бројних средоземних религија и митологија. Такав је случај нпр. са грчким текстом из 5. века нађеним и Египту, који се чува у збирци Мичигенског универзитета (PMich 757, inv. 6925), париским папирусом објављеним 1929-1931. од стране Карла Прајзенданса и лондонским папирусом 112-м из 5-6. века.

У једном грчком магијском папирусу (PGM XXXIII.1-25) абланатаналба долази у саставу магичног заклињања против грознице. Сама форма заклетве дата је у облику троугла, у којем се често даје и магијска формула „абракадабра“:

ABLANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMARACH
BLANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMARA
LANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMAR
ANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMA
NATHANABLANAMACHARAMARACHARAM
ATHANABLANAMACHARAMARACHARA
THANABLANAMACHARAMARACHAR
ANABLANAMACHARAMARACHA
NABLANAMACHARAMARACH
ABLANAMACHARAMARA
BLANAMACHARAMAR
LANAMACHARAMA
ANAMACHARAM
NAMACHARA
AMACHAR
MACHA
ACH
A

Формула за магично заклињање против грознице, Грчки магијски папирус  (ПГМ XXXIII.1-25)
Порекло и значење речи

Многи научници, међу којима и К. У. Кинг (C. U. King), поруку „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ изводе из хебрејске (арамејске) речи „אב לז את“ („Ab-lanuatha“: „Ти си наш отац“), али има и мишљења који је доводе у везу са речју абракадабра (Е. П. Блаватској). Она често долази уз гностички појам мистичног значења „Abrasax“ (грч. ΑΒΡΑΣΑΞ), односно „Abraxas“ (грч. ΑΒΡΑΞΑΣ), који се везује уз симболику 365 сфера и 7 седам планета сунчевог система у гностичкој космологији. Формула абланатаналба се најчешће јавља у грчко-египатској магији гностика и у европском окултизму. Користи се као моћно средство за призивање духова и излечење од разних болести. Према Еузебијевом (Еузебије Памфил 3. век) опису египатског хијероглифа света, слово или фигура „Θ“ објашњено је као имитација круга небоплаве боје посутог пламеном, у чијем центру се налази змија.

сл. 1-7: геме нађене у Солину (људски труп, глава петла, змије уместо ногу), прва са изразом „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ на реверсу, а остале нез написа

Примери из Србије, Босне и Далмације

Посебно су интересантне палиндромне поруке исписане грчким писмом на гемама нађеним на простору Србије, Босне и Далмације. Основни карактер и смисао ових гема је магијско празноверје, иако оне поседују и одређене гностичке елементе и очигледан синкретизам утицаја из различитих религија (египатске, хебрејске, грчке, римске, хришћанске…). На магијску употребу указује, како материјал од којега су израђене (полудраго камење), тако и речи, имена, симболи и ликови који су у њима садржани.

Напис абланатаналба јавља се на четири нађене геме: у Солину (сл. 1), Костолцу (сл. 8-9), Кључу (сл. 4) и Нину (сл. 15). Прве две су на геми поред лика са људским трупом, петловом главом и змијама уместо ногу, трећа је крај лика голог мушкарца, а четврта је представљена без икаквог лика. у археолошком музеју у Загребу.

Лик са људским трупом, главом петла и змија уместо ногу у рукама готово увек држи штит и бич, односно копље. С обзиром на то да се симболика сва три елемента од којих је лик састављен јавља у готово свим митологијама Средоземља, нема сумње да он представља синтезу таквих веровања. Петао као птица светлости најчешће симболизује снагу у борби против демона. Његово гласање и поглед имају снажно дејство, а и сам његов лик штити од зла. Змија се као божански симбол јавља још у Мезопотамији у виду богиње-мајке или симбола хаоса, а епитет зла задржала је и у хришћанском веровању о протеривању првих људи из раја.

Гема од зеленог јасписа нађена у Солину (археолошки музеј у Сплиту, инв. бр. 593.) у облику је овалне плочице 25×19 mm, са обостраном гравуром (сл. 1-2). Лик на аверсу геме у уздигнутој десној руци држи бич, а у левој овални штит у којем је вертикални напис „IAW“ На реверсу је напис ΑΒΛΑ ΝΑӨΑΝ ΑΛΒΑ изложен у три реда. Преосталих пет гема нађених у Солину (сл. 3-7), које садрже исти лик, такође су од зеленог јасписа, али су гравиране једнострано и немају никакав напис. Прве четири налазе се у археолошком музеју у Сплиту, а пета у археолошком музеју у Загребу.

У Костоцу су нађене две геме са истим овим ликом, али са различитим написима и начињене од јасписа различитих боја. Први (сл. 8-9), од зеленог јасписа (археолошки музеј у Загребу, инв. бр. 460), у облику овалне плочице 16.5×12.3 mm, гравиран је обострано. На аверсу изнад штита налази се шестокрака звезда, испод десне руке уписана су слова IA, а испод ногу слово Ш. На реверсу се у два хоризонтална реда може прочитати палиндромни напис ΑΒΛΑΝΑ/ΘΑΝΑΛΒΑ. Други (сл. 10), од мрког јасписа (музеј Кнеза Павла у Београду, инв. бр. 58.), у облику округле плочице 17×14 mm, такође је обострано гравиран. На аверсу су две осмокраке звезде – једна изнад штита, а друга између ногу -, а на реверсу су вертикално написана слова IΛW. 

Прва од преостале три геме (сл. 11) са овим ликом начињена је у овалном облику од зеленог јасписа. Налазиште јој је непознато, а чува се у археолошком музеју у Сплиту. Друге две (сл. 12-13), такође овалног облика, израђене су од ахата. Она нађена у Српским Воларима код Приједора, чува се у земаљском музеју у Сарајеву, а она нађена у Логавини код Сарајева, похрањена је у ризници старе православне цркве у Сарајеву.

Гема с ликом голог мушкарца (сл. 14) израђена на кристалу кремену прозирцу нађена је у Кључу, а чува се у археолошком музеју у Загребу (инв. бр. 240 / 129). Има облик биконвексне леће 18×13.2 мм и гравирана је само са једне стране.

Кратки палиндроми, попут „ПХП“, често су кориштени због своје једноставности која омогућава да услед неприлике буду брзо изговорени или написани. Због тога што је гравирана само са једне стране, док јој је друга страна благо спљоштена, гема је извесно била начињена за ношење на прстену. Обостране гравуре, облик и величина осталих гема указују на то да им је намена највероватније била да се носе око врата.

Једина од изложених гема која не поседује никакав лик, него само напис (сл. 15) је она нађена у Нину (Археолошки музеј у Сплиту, инв. бр. 2070). Израђена је од зеленог јасписа у овалном облику15×10 mm и обострано је гравирана. У средишту аверса су у три реда урезане речи:

Употреба гема

Иако су највероватније ношене у облику амајлија, талисмана или прстења, оне нису служиле као украс, што показује и материјал који није скупоцен и начин израде који нема претензију достизања уметничке лепоте. Њихова је намена била да сачувају онога ко их носи од болести, урока и другога зла, односно да му подаре какве натприродне моћи, због чега је у првом плану магијски карактер материјала, лика, симбола и написа, а у другом плану су естетски квалитети. Такође, оне нису имале сврху печаћења, јер ни једна порука у њима није написана с десна на лево.

Најчешћи полудраги камен на којем се представљене геме јављају је јаспис (десет их је израђено од јасписа) којем се приписује велика магијска моћ још од античких времена (Плиније) до данас. Две геме нађене код Приједора и Сарајева израђене су од ахата, у магији веома цењеног камена, док је лик голог мушкарца, нађен у Кључу, израђен је кремена прозирца, не тако честог материјала када су у питању геме.

Време њиховог настанка оквирно се може утврдити од почетка 2. века пре н. е. до друге половине 5. века н. е. (период процвата магијске симболике), како на основу епиграфије, тако и на основу аналогије са сличним датираним гемама. Простор на којем је пронађена већина гема је Медитеран, док је један део пронађен на подручју јужне Русије. На Балкану постоји неколико већих налазишта: у Србији (Костолац, Карановац), Босни (Логавина код Сарајева, Српски Волари код Приједора, Кључ) и Хрватској (Солин и Нин). Могуће да је део гема овде и произведен, али је много вероватније да су оне донете из Египта, Грчке и Мале Азије, где је њихово ношење било уобичајенија појава.

Загонетни симболи

Магијски ликови разних животиња, митолошких бића, демона и људи углавном су изгубили сваку везу са религијом из које се преузети и имају искључиво магијску функцију, без обзира на њихово порекло и стварно значење. На ширење таквих приказа међу хришћанским светом свакако је много утицала и Апокалипса Светога Јована која је препуна визија разних бића, животиња и апокалиптичних призора.

Многе речи, изрази и симболи који су некада изражавали одређене молитве или клетве временом су, мање или више, изгубили не само првобитно значење, него често и форму, и наставили да постоје само у виду магијске формуле. Ти написи, чији је корен у грчком, египатском, коптском, сиријском или хебрејском језику, постајали су неразумљиви и тајанствени, што је само подгревало веровања у њихову магијску моћ. И поред присуства хебрејских речи и имена, ове геме не могу бити јеврејског порекла, због тога што је та религија строго забрањивала стварање ликова богова или светаца на предметима. 

Приредио: Далибор Дрекић

Литература и фото:

Мирко Шепер – Антикне геме – амулети назване по гностичким гемама, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, Вол. 22-23 Но. 1, 1942.
Charles William King, The Gnostics and Their Remains,1887.
F. Ll. Griffith and Herbert Thompson, The Demotic Magical Papyrus of London and Leiden (The Leyden Papyrus), 1904.
Edwin M. Yamauchi – Mandaic incantation texts
Википедија – Abraxas, Abraxas stones

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Рабош: древни календар и систем рачунања

Примере писања са десна на лево и бустраседонског писања налазимо у Рабошу, јединственом сачуваном словенском календару и рачунској књизи са знаковима и цртежима („цртама и резама“) урезаним у дрвету различите дебљине и облика.
Рабош, Календар

Рабош календар на комаду керамике, Пловдив, Бугарска; фото: islan.dir

Рабош плочице и штапови

Још је Црноризац Храбар (Х век) наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму. Још пре примања хришћанства Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. Обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Реч „рабош“ има више значења:

1. урез, рез (као у њемачком дас Kerbholz, kerben – ставити на рабош),

2. зарез као знак (нпр. на уву свиње),

3. рачун,

4. памет.

Други називи за рабош су рабуш, роваш, реваш, рваш, ровка риза, зариза, роска, розга, розаљка (Србија, Далмација, Босна и Херцеговина), четула. (Бугарска), робус (Источна Србија).

Розаљком се назива израђено дрвце којима се служе чобани, због тога што је розано, односно исписано. Розаљка може бити и молитвени рабош по којем старци и старице пребиру молитве. „Малене рабоше носили су људи у руци, држали у џепу, за пасом, у торбаку, у њедрима итд., а великим штапом би се штапали.“

Систем рабоша

На рабошу су се знаци резали с десна на лево, односно почињало се са врха рабоша, па се ишло ка руци која га држи. Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачке, праве и косе линије и крста, који су могли бити неизрезани и изрезани.

Тачка је означавала број један (.=1),

Право подрезана а неизрезана црта означавала је број 5 (I=5).

Право подрезана и изрезана црта означавала је број 10 (I=10)

Косо подрезана и неизрезана црта означавала је број 50 (/=50)

Косо подрезана и изрезана црта означавала је број 100 (/=100)

Подрезан а неизрезан крст означавао је број 500

Подрезан а изрезан крст означавао је број 1000

Древни календар

Рабош је био први писани календар који је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници). Због своје велике практичности рабош је био широко распрострањен и у народу се користио до скорашњих времена. Рабош се намештао првог уштапа (пуног месеца) после краткодневице.

Рабош који је имао улогу календара, односно служио за рачунање времена састојао се од једне дуже дебље гредице са четири брида правилно подељена на три дела – они су представљали месеце у години. По ивицама и страницама урезиване су ознаке за дане; оне једноставне означавале су обичне дане, а посебне ознаке означавале су битне празнике. Дрвени календари били су део опреме балканских чобана, који су дуже време у години боравили са стоком на планинским пашњацима.

Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Рачунање на Рабош

Једна од улога рабоша била је да помаже памћењу бројева, приликом новчаних или неких других договора. Исписиван је на дрвету и корићен за споразумевање, а у смислу дрвене дашчице забележен је и деминутивни назив ровашица (tessercula, tessera)

Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“), односно, били су дневна рачунска књига у којој су се бележила сва примања и издавања у току дана.

Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. Када би дуг био измирен, плочице су уништаване. Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Иако је ову примарну улогу рабоша заменио трговачки блок и данас се често чују осветничке узречице „Метнућу те на рабош!“ и „Записаћу те на рабош!“ у значењу „Добро сам те прибележио!“ или „Добро ћу ти упамтити!“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

Миле Недељковић – „Древност српског календара“, Српско наслеђе, 09. 1998.
Дуња Матић Станишић – „Српски календар“, Београд
Срећко Лоргер – Рабош (Роваш), „Слободна Далмација“ 19. 05. 2003.
Веселина Колева – Bulgarian Wooden calendars

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.