ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Српски идентитет – словенски, православни и светосавски

Христијанизација је била дуг и добрим делом болан процес. Привођење хришћанству је било понекад драговољно, а понекад насилно. С друге стране, потискивање и одбацивање старе вере је текло недоследно и по начинима неуједначено – понекад је обрачун с њом био суров, а понекад стрпљив и компромисан.

Српски идентитет кроз миленијуме

Словенска митологија, под којом подразумевамо свеукупност митолошких представа древних Словена (Прасловена) од прадавнине до времена њиховог културног и језичког јединства, односно до краја првог тисућлећа наше ере, иако фрагментарно очувана, сведочи о развијености старог словенског Пантеона и веровања.

До пре десет векова је међу словенским народима постојала целовита и у многоме за све јединствена митолшко-религиозна основа и представа о свету и животу, чувана и развијана од прасловенске давнине. Премда се не може говорити о јединственом Пантеону Западних и Балтичких, Источних и Јужних Словена, подударности и сличности у њиховим разликама су више него очигледне.

Данас су нам, између осталих, са више или мање појединости, позната и божанства највишег ступња божанства ниже равни и њихова улога у обредним, правним, привредним и војним појавама одређених етничких и племенских заједница

БОЖАНСТВА НАЈВИШЕГ СТУПЊА

– Перун, Хорс, Дажбог или Дабог, Стрибог, Симаргл, Мокош, Велес, Сварог и Сварожић, Рујевит, Поревит
– Троглава божанства: Триглав и Тројан,
– Божанства са четири лица: Поренут, свевидећи Световид – Вид,
– Богови одређених годишњих доба: Јарило (Јаровит, Герувит, лат.), Купало, Кострома,
– Божанства друштвених појава: Радогост (Радхошт),
– Божанства производних сила природе: Припегала,
– Божанства младалачке раздраганости: Лада, Љељо,
– Божанства претка заштитника: Чур,

БОЖАНСТВА НИЖЕ РАВНИ

– Божанства судбине и коби (Суд, Усуд; Доља, Лихо),
– Божанства истине и лажи (Правда, Кривда),
– Божанства болести и смрти (Нав, Морена),
– Божанства рађања и живота (Род, Жива),
– Божанства грознице и узрујаности (лихорадки),
– Божанства оваплоћења смрти (мари, мора),
– Родословни хероји (Киј, Шћек, Хорив),
– Митски преци (Чех, Лех, Крак),
– Митолошка бића (Див),
– Чудовишта змајолике природе,
– Личности из предања и прича (Баба Јага, Баш-челик, горски, водени и морски цар, шумска мајка),
– Духови дома (домовие),
– Духови дрвећа (лешие),
– Русалке,
– Виле,
– Духови у животињском обличју (медвед, вук) и бројна ванприродна бића.

Све је то, наравно, налазило места у старом словенском календару, а много је, уз разумљиве преинаке, али и без њих, унето и у прихваћени хришћански календар и смештено уз хришћанске празнике, па и уз оне најглавније.

Верска нетрпељивост, иза које су, по правилу, поготову кад је реч о Словенима, стајали други разлози и побуде, доносила је ратове, покоље, разарања светилишта, рушење идола. Православна црква је у том погледу била толерантнија, што се посебно огледа у мудром деловању светога Саве, чијим су просветитељским умећем премошћена два недовољно успела претходна покрштавања Срба.

Османлијска најезда и њено вишевековно завојевање наших крајева уназадили су Српску православну цркву и народ је, уз оскудно и недовољно учено свештенство, у основи чувао хришћанска уверења и припадност, упркос разним недаћама и сеобама које су за последицу имале кидање многих нити и токова народног живота.

Испречујући се и одолевајући Османлијама и исламу, Срби су чували и неговали своје традицијско наслеђе, налазећи у томе потврде своје историјске прошлости, етничке свести, верских особености и културне самобитности. У склопу тако чуваног наслеђа узајамно су прожимани хришћански наук и древна предачка веровања и обичаји, из чијих су се дотицаја изнедривали, љупки и дирљиви у својој наивној чистоти, оплемењени садржаји са људском димензијом живота и веровања.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака, што је несумњиви знак очуваности прадавних веровања.

Урош Предић – Свети Сава благосиља српчад; Народни музеј у Београду

Обрезање Христово се у народној маси и не помиње, него се тога дана празнује Српска Нова Година.
Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, што је такође заостатак из словенске древности,
Сретење се светкује као сретање зиме и лета,
Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца,
Лазарева субота се светкује као Врбица,
Вазнесење се светкује као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине старог божанства Перунова, као што се они разазнају и у празновању Илиндана.
Свети Власије је добио атрибуте Велеса, бога стоке, а
Свети Ђорђе је добио атрибуте пролећног Јарила.
Рођење Св. Јована Претече се живописно славило као Ивањдан, уз очуване остатке летњег словенског празника Ивана Купала,
Преображење се славило као преображавање природе, и сл.,

Многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Строги теолози Запада, наводни верски чистунци, на основу овога су наше светосавско православље означили као „словенско двојеверје“. Да се под овом оптужујућом назнаком скрива права побуда, а из историје знамо како је мрачно њено лице, види се из тога што њиховом чистунству ни најмање не смета то што су се, са знањем и благословом Свете Столице у Риму и њеног верског поглавара, дешавале и дешавају многе ствари које су не само несаобразне него и дубоко противне основним хришћанским законима и начелима.

За неупутан и недоличан рад српски народ има пословицу која гласи: Залудан поп и јариће крштава, а на десетак минута хода од Свете Столице и дан данас се, уз највеће хришћанске празнике, изводи стока код цркве, где свештеници благосиљају магарце, муле, козе, као и кућне љубимце – псе, мачке и папагаје, па и мајмуне. И сад, сточна слава или говеђа богомоља код Срба је „двојеверје“, а њихова работа – чисто хришћанство! Наше поворке крстоноша или бела недеља са прерушеним учесницима су пагански заостатак, а њихове процесије и бучни карневали и машкаре, које настоје уновчити као туристичке атракције, треба да важе као богоугодне радње, итд.

Примећујући духовито да се не може тврдити да историја почиње са Новгородом, јер је пре тога морао постојати бар један град да би Новгород добио назвање које има, Борис Ребиндер – показујући убедљиво да су „цивилизовани“ народи, који су написали светску историју, то јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали Старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа друго до да заподевају кавгу“.

Не улазећи даље у историјско и верско лицемерје, желимо само да нагласимо да су, на исти начин као и Срби, и остали европски народи, градећи своје обичаје, настојали да своју животну свакодневицу обогате лепотом и значењима који изражавају исконску људску тежњу да се што садржајније траје испод звезда.

Али, и да тиме завршимо, словенски народи, а поглавито Срби међу њима, учинили су то темељније, продуховљеније и то богатство свог наслеђа очували целовитије. Српски обичајни календар то најбоље потврђује.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Рожданик – народни вечити календар од пре 200 година

Рожданик као српски народни хороскоп већ два века део је народног вечитог календара, једне од најпопуларнијих књига код нас. Вечити календар био је једна од књига коју је поседовало свако домаћинство, а рожданик у њему садржао је најчешће народна веровања о судбини, природним циклусима и тумачења појава у свакодневном животу.

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Јануар (или Водолија )

Ко се под овим знаком роди биће много говорљив, досетљив, непостојаног мишљења, тојест, једно говори а друго мисли, Искрен је и простодушан, много пије и за час се разгневи и плане. Кад се опије, занесен је и фантаст, грли и љуби сваког и другима за шалу служи. Белегу рођења имаће на грудима, рамену, ноктима или плећкама. Судбина бића његовога јесте месец јануар, у коме месецу биће му дани срећни и успешни.

Судбина добитка његовога је фебруар у коме ће његов труд са добитком бити наплаћен, а особито имаће среће у трговини са водом скопчаној. У јуну биће опасно болестан, но опет ће оздравити. У јулу догодиће се да се ожени, које ако тада учини, биће љубљен од своје супруге. Него врло млад жениће се и прва жена умреће му, а после 30 година тек ће добро поживети у сваком задовољству. Болове ће имати у жилама, коленима и глави. Смрт му предстоји од воде и зато му се треба чувати од купања, а ако се од тога узчува, умреће природном смрћу, и то ако преживи 25. годину доживеће 70. Судбина смрти му је август.

Ако се роди девојка у овоме знаку, биће жена лепа, пљоснатог и плавог лика, лакома је и тврдица и воли дуго да спава. Поставши удовицом са другим мужем добро ће живети. Васцели дан ларма и чаврља за маленкости, њојзи ништа није по вољи и лако постане наџак-баба, а комшије осете њен „кратак“ језик. У фебруару да не једе петлово месо. Боловаће од главобоље и грознице. Преиначење живота имаће у 3, 16. и 26. години и ако ове године преживи пре 76. неће умрети.

Фебруар (или Рибе )

Који се под овим знаком роди, биће средњег раста, носа пљосната, дебелих усана, телом тежак и кратког врата. Биће горд и пијаница а ако се баци на књиге биће виђен и честит. Са својим наукама хвалиће се. Путоваће по страним пределима и многа наследства од странаца добиће. Обогатиће се и постаће добар газда, а сиротињу гледаће и пазиће, и сваком гостољубив биће. Посечен по глави биће, а белегу рођења имаће на образу, руци или глави. Биће добар ловац. Од грома ће пропатити, оронуће од гвожђа, а змија ће га напасти но неће га ујести. У фебруару све ће му за руком полазити и пуно напретка имати. У новембру ће бити болестан, али ће оздравити. Намериће се на жену која има мужа, због ње ће у свет поћи, али ће се назад вратити. Жена ће му умрети и другу ће узети. Боловаће од ногу, зуба и очију. Живот његов се дели у више одсека, али два су најважнија и то: ако преживи 9. и 28. годину живеће све до 90. Судбина његове смрти је месец децембар и нека се чува тада.

Девојка ако се роди у овоме знаку, биће красног лика, боловаће од ногу у младости, биће жена паметна, свима љупка а туђинима добра, у лицу смеђа, румена образа, стасита, обрва лепих, боловаће у 3. и 5. години и ако ове преживи, онда ће много живети. Од нечиста духа пропатиће, од зиме да се чува а имаће од гвожђа знак на глави или устима. Добро ће поживети и многи ће је хвалити. Добру децу имаће, али ће је једно ражалостити. Друга преиначења имаће у 10, 15, 25. и 30. години и ако преживи ове године, поживеће 81 годину. Боловаће од главе.

Март (или Ован )

Ко се роди под овим знаком биће слабокрван, за посао добар и веран слуга, кратких образа и великих уста, премудар, поштен, духа јуначкога и за никакав страх неће знати. Срдит је и љутит, но све то га брзо прође, али када се поново наљути за штогод, жиле му на челу набрекну. Биће богат и поштен, но не за дуго, а по неком времену ће опет част и богатство заслужити. Но, будући да ће више пута штетовати, тога ради неће бити врло богат а ни сиромах. Због науке биће поштован и до велике славе доспеће, путоваће по разним земљама, али да се чува од неваљалог друштва. Старо дрво раниће га и оронуће. У марту имаће среће у свему, а особито на води.

Живеће дуже од своје браће и својих родИтеља. Са првом зеном неће бити дуго, а са другом имаће много порода и сваком срећом биће обдарен. У августу предстоји му болест и штета са сваке стране. У септембру и новембру богатство и свака добит. У јануару добар успех, у мају свака штета и несрећа. Знак рођења имаце на глави или на бутини и волеће много своју жену. Срећа му се указује на источним странама а живот му се дели у два одсека, то јест: ако преживи 22. доживеће 69. Судбина смрти његове јесте месец октобар, а узрок смрти некаква црноћа зуба. У истом месецу треба му се чувати од најмањих вода а исто тако и од узвишенијих места. Боловаће од костију и жила.

Женско рођено у овоме знаку биће лица нежног, очију смеђих, свакоме допадљива и нарави благе, само ће у младости болешљива бити. Ако преживи шесту годину живеће дуго, биће честита и поштена домаћица, чуварна и разумна због чега ће у жалост пасти. Козје месо да не употребљава, падаће покаткад у беду, боловаће у коленима и срцу,а ако преживи 12, 15. и 36. годину, доживеће дубоку старост. Белеге ће имати на рамену и грудима. Боловаће од срца, колена и зуба.

Рожданик, сановник и вечити календар из 1857.; Дигитална библиотека Матице Српске

Април (или Бик )

Мушко дете рођено овога знака биће русе косе, чела зализана, усана завраћених, стидљив, високе науке достигнуће, а у сваком послу вредан и добронамеран. Биће красноречив, но при свем том ипак поштован ће бити од осталог света. Имаће страшан поглед и опаљено лице. Волеће игре и сваку другу разузданост. На очима или рамену имаће знак кога с рођењем добива. Воли рат и војевање, али се од тога да и одвратити, добре је душе и духа, воли песму и свирку и тајне ће добро чувати. Никога за савет неће питати, а неће слушати ни оне који га добронамерно саветују. Биће велики женскарош, али ипак код лепог пола имаће мало среће, јер у понашаљу према њему из претеране учтивости плашљив је.

У априлу има срећу и добитак. У мају његов посао има пуно успеха. Биће врло противан свакој па и најмањој неправди. Ако се роди ноћу, биће богат а ако дању, биће сиромашан, добра дела ће чинити а мало ће доброчинства примати. Путоваће по туђим земљама и у зимско доба допашће беде, али ће се ипак с правдом избавити. Да се чува од рђава друштва, јер може чак и смртне болести од њих зарадити. У јануару и фебруару може са успехом трговати. Наџивеће своје родитеље, имаће порода и то највише женску децу. Живот му се дели у два одсека, то јест ако преживи 8. то ће онда преживети и 58. годину. Са плавим људима никаква пријатељства неће имати нити ће их трпети. Боловаће од главе и очију. Судбина смрти његове је месец новембар.

Девојка ако се роди у овоме знаку имаће иста преиначења живота као и мушки рођени у Бику. Биће пљоснатог лица, весела погледа, пуна гласа, разговорна, боловаће од главе и црева. Духом биће мучена, од ватре ће се уплашити, знак ће имати на грудима и глави. Мало говори, заљубљена је, али то је као оно „Тија вода дубока је“. Реч своју верно држи. Боловаће од главе и трбуха.

Мај (или Близанци )

Онај ко се под овим знаком роди биће леп, чиста лика, хитар, оштра погледа, склон ка наукама и доспеће до велике мудрости, па због чега може се и на велики степен славе попети. Биће паметан, милостив и сажаљив, обдарен са великим духом, те ће му његови другови завидети. Новце ће лако и брзо зарађивати, али неће их знати да цени и због тога ће имати невоља. По лицу судећи, биће миран, ниског узраста и слободоуман, но, када се наљути, много говори. Биће упознат са великим људима. Знак рођења имаће на глави или на ноктима. Често ће давати повода свађи, а у средини свога века изненада ће се обогатити.

У септембру ће се оженити и супруга ће му родити близанке. У октобру му предстоји немоћ и слабост. У новембру ожениће се по други пут и свака радња и посао испашће му по његовој жељи. Живот му се дели у два одсека и то ако преживи 24. годину доживеће 70. У априлу имаће сваке неугодности и штету са сваке стране. Судбина смрти његове пада у месецу децембру. Боловаће од стомака и прсију.

Кћи под горе наведеним небеским знаком лепе је и благе природе, лепог и правилног узраста, али не баш велика, није брбљива, не говори човеку иза леђа, него оваком отворено у брк каже шта хоће и шта о њему мисли, које се својство врло ретко налази код жена. Биће у младости пунокрвна, а касније ће је болети глава и имаће посла са судом. Чуварна је и редна, у куповању и продавању је срећне руке, варати она не зна, љуби од свег срца и особито је верна. По туђим земљама путоваће, али ће се натраг вратити. У месецу мају да не једе месо говеђе, зечје, празилук и петлову главу. Животна преиначења имаће као и мушки рођени овога месеца. Белегу ће имати на руци, нози и бедрима. Боловаће од главе.

Јун (или Рак )

Ко се у овоме знаку роди, биће разуман, волеће да се лепо и чисто носи, за науке неће марити. Имаће потпуно и лепо тело, биће бео и нежан. Среће биће непостојане, на јело и пиће неће много држати, а за лажи и преваре не даје ни пет пара. Знак рођења имаће под појасом а исто тако и рану од пса. Воли да буде хваљен и чашћаван, помало је лакоуман, али је зато велики поборник истине и пријатељ умерености. Судбина његовог бића јесте месец јун када ће му свака радња бити успешна. Допашће зла но ће се избавити. Са знојем лица свога обогатиће се нека се чува змије. Деца ће му бити самовољна а жена џандрљива и неверна. Наџивеће своју жену, а женска деца ће га развеселити под старе дане. Имаће среће у трговини и у лову. Живот му се дели у два одсека, ако преживи 32. доживеће 66. годину. Судбина смрти његове јесте мај, а узрок смрти некакав оток у коленима. Боловаће од шуљева, зуба, руку и ногу.

Девојка која се роди у знаку Рака, биће лепа, танка, граорастих очију, гостољубива, боловаће од очију. Добре је воље, има весело срце и нарав, воли песму и свирку и сама радо пева. Лака је на ходу и у јелу а брза на послу. Узраст и облик красиће је до дубоке старости. Све гледа са љубазношћу, а и када је прогоне, не тражи никакве освете, већ жели да својом благошћу доведе све у ред. Остаће у младости за мужем жалосна и у другог заљубиће се. За децом жалиће, у кући својој ће умрети. Преиначења живота имаће у 1, 4, 18. и 50. години, које ако преживи живеће до 85 година. Боловаће од главобоље и грознице.

: Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

: Списак небеснијих знакова: Овен,Телец, Близнеци, Рак, Лев, Дева, Веси, Скорпјон, Стрелец, Козерог, Водолеј и Риби. Вечни календар Захарија Орфелина, стр. 130, 131.

: Библијска хронологија Септуагинте: од почетка стварања свијета до хришћанске ере има 5508 година (Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783, стр. 288-289). Септуагинта (позната и под именом „Превод седамдесеторице“) верзија је хебрејског Старог Завјета, која је ради потреба александријске библиотека преведена на грчки средином 3. вијека старе ере. У њој је наведена хронологија са 5508 година од почетка стварања свијета до хришћанске ере* (*тумачење Петка Николића)

Јул (или Лав )

Под овим знаком рођен биће склон добрим делима, јуначан, разуман, трудољубив, љубиће истину и правду и код велике господе биће омиљен. И уопште од свих људи биће поштован и то нарочито од страних (више), него ли од сопствених пријатеља. Од лепшег пола биће нарочито љубљен и због тога срећан, у љубави уживаће. Биће добронамеран, дугих образа и држаће много до своје части, имаће повелике зубе, а телесног узраста биће правилног. Знак рођења имаће на грудима или на једној страни тела. Власт ће добити, али ће се и своје куће зажелети. Беда ће га снаћи но избавиће се, па ће онда у миру проживети. Биће богат и љубазан старешина. Љутина му брзо дође, али се одмах и одљути. У јулу имаће велику срећу а у августу његова радња имаће успеха и добро ће се са својим ортацима слагати. Волеће много своју браћу, а имаће децу срдити као што је и он сам. Са својом децом мало ће радости дочекати и уживати. У другој половини живота постаће богат. Живот му се дели у два одсека: ако преживи 31. то ће преживети и 76. годину. Боловаће од главе и плећа.

Девојка рођена у овоме добу биће паметна, блага, стасита. Обдарена је лепотом и зна лепо да говори. Жестоке нарави биће, но према туђима љубазна. При порођају мучиће се, добру срећу имаће. Ноћу воде да не пије, од грома да се чува, нити под за сваквим дрветом да стоји кад траје грмљавина. Родиће сина и кћер због које ће имати некакве непријатности. Од људи ће имати многа поштовања и сви ће јој одобравати, једном речју нико јој неће моћи да буде непријатељ. Због неке беде настрадаће у 15. години, но избавиће се. Боловаће од очију, зуба и плећа. Преиначење живота имаће у 11, 19. и 23. години, што ако преживи, 80 година дочекаће. Боловаће од главе и зуба.

Август (или Девица )

Први босанско-српски календар 1869.

Онај ко се у овоме месецу роди биће милостив, добре воље, лако ће учити и имаће склоности према наукама и уметности. Треба да се чува од великих људи и да се са таквима не дружи. Говорљив биће, а знак рођења имаће на лицу, колену или на грудима. Имаће насмејано лице и биће непостојаних мисли. Нек се чува воде. Ноге ће укварити, са коња пашће и у главу ће се убити (ударити). Од гвожђа ће имати рану. За женом ће отићи и кућу стећи, деце ће доста имати. За своју част и живот доста полаже. Биће љубљен од страних и старих људи, али од својих рођених биће омрзнут. Зна да буде и завидљив а и љуте нарави. Много ће искати а мало давати. Највећа срећа му је у јуну, али ће то неко други присвојити. Срећа и добитак пратиће га по некад и у августу. У јулу да се уздржи од женидбе. Ако преживи 40 дочекаће дубоку старост. Боловаће од очију и зуба.

Девојка која се роди у горе опредељено време прве године боловаће, биће ведрог и белог лица и косе, стасита, многи ће је просити. Радоваће се туђем успеху, са висине ће падати, боловаће од чела, звер ће је угристи, ногу ће уганути и од све беде избавиће се. Колико добра буде уживала, толико ће и злу бити подложна. По некад пада у гнев и плач и због тога пати од главобоље. Знак рођења имаће на срцу, грудима или врату. Удаће се добро и имаће мушку децу, али ће је једно дете разалостити. Свако ће за њу рећи да је срећна. Преиначење живота имаће у 1, 5, 28, 37. и 40. години што све ако преживи дубоку старост ће дочекати. У онај дан у који се родила у тај ће се и разболети. Судбина смрти је месец јануар. Боловаће од грознице и главобоље.

Септембар (или Вага )

Ко се под овим знаком роди биће лепе појаве и држаће се правде и истине. Знак рођења имаће на руци или лицу. Биће љуте нарави, но љутња ће га оставити. Имаће велики нос а узраста средњег. Оделом разметаће се, биће женскар, путоваће лудо у туђе земље, но умреће у својој отаџбини. Од воде ће пропатити. Промучиће се због неке преваре. Имаће белегу дрветом добивену. У септембру сваки посао биће му успешан, а у октобру велика срећа и напредак, но највећа срећа пратиће га у јулу. Обогатиће се у зрелим годинама. Биће јогунаст и неће лако од својих планова одустајати. Разуме се у све послове, а када он говори, сви га слушају. Прва жена ће га ожалостити а друга обрадовати. Имаће више женске деце, а своје родитеље наџивеће. У старости ће се обогатити, али ће од деце своје претрпети велику жалост. Ако преживи 44. и 60. годину, живеће доста дуго. Судбина смрти му је децембар. Болове ће имати у прсима и леђима.

Девојка која се роди у ово доба биће широка образа, у трећој години претрпеће болове, имаће много просиоца, биће бледа лица, говорљива и брбљива па ипак радо слушана. У једног младића заљубиће се и ако га узме, путоваће са њим по страним земљама. Плашиће се у сну, радиће на своју вољу, то јест никога неће слушати, од зле жене биће нападнута, ноћу да не шврља, боловаће у плећима, глави и грудима. Мушкима је врло наклоњена и због тога је суседи оговарају. Ипак лако не открива своју љубав, него је у тајности чува. У брачном животу биће врло срећна, а и овако неће је нека велика несрећа напасти. Мирно ће поживети и још млада ће изродити децу. Болове ће имати у прсима и глави. Од злих људи савете да не прима нити да се са њима дружи. Знак рођења имаће на грудима и лицу. Преиначење живота предстоји јој у 3, 7, 17. и 40, што све ако преживи, живеће и 100 година. Болове ће имати у прсима и глави.

Октобар (или Шкорпија )

Син који се роди под небеским знаком Шкорпије може лако да се ода блудним стварима ако од својих родитеља не буде правилно васпитан. Зле је и опаке нарави, воли новац и склон је лажима и преварама. Но поред свих ових својих недостатака биће склон ка добрим делима, ради чега ће бити поштован од велике господе и старешина. Многа ће добра чинити а мало примати. Телесног узрста биће средњег, имаће велики корак и биће сасвим хладнокрван, достигнуће повећи чин и биће љубљен од многих, но он ће сам бити сасвим одан женском полу. Путоваће по води, а раниће га дрво и гвожђе. Знак рођења имаће на плећкама или грудима. У новембру имаће велику корист, а скоро сваке зиме биће болешљив. У априлу ако се ожени, биће срећан у браку. У јуну имаће велику срећу. У септембру биће у невољи, то јест повредиће га некакве лажне тужбе, но напослетку изаћи ће све на добро. Живот му се дели у два одсека, ако преживи 44. доживеће и 80. годину. Судбина смрти му је месец мај; зато нека се тада чува од воде. Боловаће од костобоље и грознице.

Женско рођено овога месеца биће узраста високог, очију великих, дуге косе и телом лепа и нежна. У трећој години боловаће, радиће све на своју вољу, од воде ће се уплашити а од ватре пропатити. Псето ће је ујести, за младића удаће се и оставиће га. Лако својим понашањем задобије поверење и наклоност велике господе. Имаће ваљану децу, а она сама волеће своје родитеље и биће са њима пажљива. Брзо ће се наљутити и ожалостити, а још брже одљутити и развеселити. За другим мужем неко време брижна ће бити. Боловаће у 3, 12, 27. и 36. години. У средини века свога пашће у тешку болест, што ако преживи, доживеће до 89. године, но затим убрзо ће умрети. Боловаће од главе и трбуха.

Новембар (или Стрелац )

Сазвежђе северног неба

Ко се под овим знаком роди биће разуман, паметан и правдољубив, очију црних, красноречив и гибак у мишицама. Имаће често главобољу и пробаде. Знак рођења имаће на грудима или на челу, биће склон ка сваком доброчинству. Истинит је, добар говорник и има меку косу и добру вољу. Брзо плане а још брже се смири. Весељак је и забављач у друштву, а када му неко повери некакву тајну, уме да је чува. Змија ће га напасти. Са браћом или рођацима ће се терати и судити, а за другога би и главу своју заложио. Од родитеља ће добити имање и биће имућан. Судбина његовог бића је месец новембар, и зато у овоме месецу имаће сваку срећу. У децембру шта год буде почео на добро ће изаћи. Женски род врло радо има и љуби али све часно и поштено. Жениће се два пута, но са првом (женом) неће имати деце. Путоваће по страним земљама и биће од свога оца на добар пут изведен. Боловаће од очију и зуба. Ако преживи 28. доживеће и 77. годину. Судбина смрти његове је месец април, када се треба чувати од дрвета.

Девојка рођена у ово доба биће права, дуге косе, очију плавих, обрве смеђе имаће. Узеће доброга мужа, а треба да се чува од бесног пса и зле жене. Падаће са висине, у главу биће рањена, но неће умрети. Удаваће се само једанпут, али ће имати доста деце и то можда и близанце. Због мужа ће у жалост падати, али ће опет сама себе из невоље извући и на прави пут довести. Једно од њене деце ће је ражалостити и доста тога на жао учинити. Преиначење њенога живота биће у 8, 11. и 22. години, што ако преживи, живеће до 76. године. Боловаће од грудних болести, главобоље и костобоље.

Децембар (или Јарац )

Мушко дете рођено овога месеца, снажно је, носа широка, образа лепих, биће красноречив и када говори, викаће. Оштар је, љутит, на мајку личи, благе савете а и псовке на једно ће уво чути а на друго испустити. Од њега ће мало ко хасне имати. Обећава много а испуњава мало но поверене му тајне чува веома, духа биће слободног, у трговини непоштено ће се владати, добитак ће му пропасти, жениће се више пута, раниће се гвожђем у ногу. Од дрвета нек се чува, ватра ће га опећи. Знак рођења имаће на грудима, челу, бедрима или колену. Двоуман је, у безумљу погрешиће због жене. Ако се у јулу ожени, биће срећан. Многу ће земљу проћи. Никако се не може скрасити на једном месту већ стално иде тамо-амо. Родитеље своје бациће у тугу но опет ће их обрадовати. У јануару пратиће га срећа и успех, у децембру свака радња ће му на добро изаћи. Браколомац је. Живот му се дели у два одсека: ако преживи 25 доживеће и 55. годину. Судбина смрти његове је месец јули. Боловаће од стомака и шуљева.

Женска рођена под овим знаком, омалена је, румена и снажна црних очију. Ако се роди у дан празника, биће гостољубива. Белегу имаће по средини тела. Дете ће једно родити у болести и изгубиће га. Добро ће проживети у старости, али имаће неку напаст од једне жене. Она не говори много, али често говори сама са собом. Тежи за славом и често сама себе хвали. Воду ноћу да не пије, козје и петлово месо да не једе у овоме месецу. Преиначење живота имаће у 3, 12, 28. и 42. години и ако ово све преживи доживеће и до 79. године. Боловаће од ногу, главе и трбуха.

САНОВНИКЪ и рожданикЪ / Прерадіо НикшићЪ а препечатано трошкомЪ Х. Алексе Ог. Поповића и Р.Н.М. – У Београду : У КнЬигопечатнЬи Княжества СрбскогЪ, [1857]

Сановник и рожданик, 1857. (Дигитална библиотека Матице Српске)

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Свитак… Јевреји и Срби

Чињеница је да постоје само две древне “књиге” чији је садржај остао целовит, списи у којима није ни једно слово променило место. Једна од њих је Тора (хебр. תּוֹרָה — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч.Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења.

Најстаријји у целини сачуван свитак Торе. Стар је око 850 године, а пронађен је недавно у библиотеци болоњског универзитета

У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршавања Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора.

У песничким контекстима и у Причама Соломоновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.

Основни подаци о свитку Торе

– Свитак Торе је најсветија књига Јевреја, која се састоји од пет књига Мојсијевих.

– У свитку Торе има 304, 805 слова.

– Свака страница има 42 ретка.

– Свитак Торе мора бити написан од посебно увежбаног побожног писара који се назива софер.

– Софер мора знати више од 4000 јеврејских закона пре него што започне писати свитак Торе.

– Треба отприлике годину дана да би се написао цео свитак Торе.

– Ако јој недостаје само једно једино слово или је оно деформисано, оно чини неважећим читаву Сефер Тора.

– Тора коју користимо данас у нашим синагогама написана је на потпуно исти начин како ју је био написао Мојсије први пут, пре 3300 година.

– Тора се састоји од много листова пергамента који су међусобно зашивени, тако да чине један врло дугачки свитак.

– Читава Тора писана је руком, свако слово је написано и посебно обликовано пером и посебно припремљеним мастилом.

– Тора се чита барем четири пута недељно у синагогама широм света.

*******

Када кренемо са ишчитавањем….

1. Мојсијева, глава 35

И дадоше Јакову све богове туђе који беху у њиховим рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

Јаков је отац Данов и Вењаминов….
Да, Јаков је Отац Данов и Вењаминов….

Шта се још може надодати о култу дрвећа и биљака код старих Срба, традицији која је опстала.

Према Чајкановићу бадњак представља божанство своје врсте које се спаљује да би поново оживело. Чајкановић такође износи претпоставку да крстови који се праве од дебљег краја бадњака имају порекло у претхришћанским идолима који су репрезентовали божанства упоредива са римским ларима, а да се облик крста развио из антропоморфног облика идола. За бадњак се најчешће бира дрво из рода храстова (у које спада и цер), а храст је у старословенској религији било најцењеније дрво, повезано са врховним богом Перуном.

Према Дробњаковићу, он је битан моменат што се при Бадњој вечери призивају „домаћи покојници“ што говори о вези са култом покојника. Поготово што је трпеза посна, служи се на слами и не поспрема се три дана већ само додаје. Други пак наглашавају посебну улогу бадњака као неке врсте заштитника огњишта.

У сваком случају, бадњак је повезан са сунчевим циклусом и представља део поштовања сунца. Спаљивањем храста (светог дрвета) се из ватре рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта.

Запис има битну улогу у обредима везаним за крстоноше или литије. Израз „Стари Завет“ је, у ствари, хришћански термин, и води порекло од његове употребе код Св. Павла: „Јер до дана данашњега то исто откривало у читању Старога Завета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида“ (1 Кор 3,14). Управо у истој глави Апостол напомиње да смо Христом оспособљени да будемо „служитељи Новога Завета, не слова него Духа“ (1 Кор 3,6).

У ствари, сам оснивач Цркве, Исус Христос, установљујући евхаристију, појаснио је: „Ова је чаша Нови Завет у крви мојој.“ (Лк 22,20) Поново, Апостол у Посланици Јеврејима истиче да је Христос „посредник Новога Завета.“ (Јев 9,15) Јеврејски израз за „завет“ је b’rith, који Септуагинта преводи на грчки са διαθήκη, у значењу: савез, завет, и означава савез учињен, направљен, склопљен између Бога и човека, Израиља, који је имао за сврху да припреми долазак Mecиje, оснивача Цркве, Новога Завета.

Пошто ништа не знам, само читам оно што је записано и спајам оно што сам видела…

: Архимамдрит Серафим Звездински; Симболика одеће руских монаха

: Симболика одеће руских монаха

Карло Велики је победио Сасе, тек кад им је храст (!) посекао… кренули су поклонички за њим.

Руски Крст је Храст…

Симболика одеће руских монаха неодољиво подсећа на покопане старе идоле испод Храста…

За Расен: Татјана Младеновић

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Седмица која се назива Пасјом

12. јануара почиње седмица која се у нашем народном календару назива пасјом, која је остатак старе религије наших предака.

Басна Пас и његова сенка, Поштанска маркица

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

„На почетку недеље према псима се опходи са пажњом, дају им се најбољи остаци хране , а затим се пси пуштају са ланца да гоне вукове. Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.“

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИСТЕРИЈЕ / ТРАДИЦИЈА

Дечанско завештање: Христов мач и Обилићев потајац

У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина фреска на свету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач уместо књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала. Основна намера дечанског живописа била је да исликана светлост писма зрачи мудрост божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору.

Христ са мачем, Високи Дечани; фото: facebookreporter

Две легенде тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.

Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.

У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.

А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.

По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у последњем боју свог живота тражио највећу замену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најлепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најлепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе сведочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.

: Христ са мачем, Високи Дечани; фото: facebookreporter

: Милош Обилић, слика Александра Добрића

: Стефан Дечански

: Краљ Милутин, Фото: Википедија

: Марко Краљевић

Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из престоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из места помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје!“

У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у недрима, поред срца.

Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах после причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изнедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свету победу српске војске.

У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се две вере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини.

У овом стародревном запису, који чувају три безимена човека, помиње се Бела стена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз векове пронео. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосетио је пораз Срба и забио своју белу сабљу у Белу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.

Догодиће се то после туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дететом, али нико неће смети први да запуца из страха да оно дете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог пролећа процветаће крвави божури и тамо где никада нису ницали.

Тада ће она три безимена човека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће реч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.

Извор: Пепељуга 21 века

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Таласон – тајанствени чувар грађевина

О томе како су наши стари бирали место за зидање куће, о старим тајнама зидара и њиховим тајанственим савезницима, таласонима, домовојима и змијама чуваркућама, о обичају узиђивања људи и њихових сенки у темеље кућа, о играном филму „Вечна кућа“ и свом роману „Кал југа“ – аутор Младен Милосављевић, са којим ће читаоци моћи да се друже наредног петка на сајму књига.

Стара кућа у Г. Каменици; фото: Урбане стране

Наши стари су веровали да овај свет, поред људи, од вајкада настањују и разне бестелесне, видљиве и невидљиве силе, са којима је ваљало да се боре и надмудрују. Веровање у могућност да се, макар и на кратко овлада природом и њеним оностраним чуварима, у обичајној пракси наших предака створило је обиље правила, обичаја и табуа, којих је ваљало да се придржавају.

Сећам се да сам, као дете, од старијих људи често слушао како треба избегавати близину градилишта и како се ваља клонити зидара, нарочито док раде. Ова бојазан, како сам касније успео да сазнам, проистекла је из старог народног веровања да припадници зидарског еснафа, поред градитељских, поседују и одређена знања која сежу у домен оностраног и потенцијално опасног.

Тек годинама касније, нашавши се на студијама етнологије, имао сам прилику да сазнам и име тајанственог савезника коме су се неимари покаткад обраћали за помоћ, а који је требало да обезбеди да грађевина потраје што дуже. У мноштву божанстава, демона и бића које су наши преци поштовали и којих су се плашили, етнолози су понешто записали и о једном од најмање познатих митских бића из наших народних веровања и предања – таласону.

У свом најпознатијем делу, књизи „Митска бића српских предања“, етнолог Слободан Зечевић је покушао да направи прву типологију бића у која се веровало на овим просторима. Поделивши их у шест основних група, уз четири подгрупе, Зечевић је успео да издвоји 24 бића при чему је таласон, поред змије чуваркуће и услужног духа, сврстан у групу тзв. „домаћих демона“.

За разлику од вампира, вештица или некрштенаца, таласони су у основи сматрани за добронамерне, а њихова зла ћуд долазила је до изражаја једино када би се грађевини коју чувају приближио неко жељан да јој напакости. Пошто се веровало да свака градња представља неку врсту отимања простора од његових оностраних чувара, у народу је осмишљен читав низ обредних радњи које је требало обавити како би се ти чувари умилостивили или отерали.

Овај сукоб између представника два света, једног стварног и једног претпостављеног, почињао је већ самим избором места за градњу. У народу се верује да свако земљиште није добро за градњу будуће грађевине, нарочито куће, па се некада приступало читавом низу обредних радњи, како би се одабрало што боље место.

Наш чувени етнолог Сима Тројановић, у свом делу „Главни српски жртвени обичаји“, бележи једно занимљиво веровање из ондашњег бољевачког среза. По њему, у земљи која је одабрана да се на њој сазида кућа, требало је закопати флашу црног вина или посуду са пшеницом. Уколико би ујутру закопане ствари остале нетакнуте, могло се приступити копању темеља и потоњој градњи. У супротном, земљиште се сматрало „халовитим“ и веровало се да би кућа саграђена на оваквом месту, као уосталом и сви који би у њој живели, остали заувек незасити и гладни.

Након што би одабрали добру земљу, неимари су желели да будућу грађевину осигурају од потенцијалних лопова и осталих који би јој прилазили са каквим нечасним намерама. У ту сврху се приступало прибављању таласона, за кога се веровало да настаје од душе особе чију је сенку измерио неко од зидара, узидавши је касније у темељ. Оваква особа би, по народном веровању, умирала после одређеног времена, а њена би душа остајала трајно везана за зграду у чији је темељ узидана.

У етнологији се сматра да узиђивање људске сенке представља својеврсну замену за некадашњи обичај да се у будућу грађевину узиђују људи. Уосталом, трагови ове праксе записани су и у чувеној народној песми „Зидање Скадра“, а постоје и у записима и колективном сећању бројних народа широм света.

Веровало се да таласона могу видети само пси или особе рођене у уторак или суботу, хтонске дане за које се традиционално верује да припадају мртвима. У неким деловима Македоније, Бугарске и јужне Србије, верује се да ни једна грађевина не може опстати без талас’ма. У Грчкој се ово биће називало пергалио, а замишљано је као кепец са фесом, док се код германских народа он називао коболд.

Слободан Зечевић веровање у таласона као духа заштитника куће доводи у везу са култом змије чуваркуће или руског домовоја што, како даље наводи, могу бити трагови некаквог древног прамодела овог митског бића и његовог развоја од животињске ка људској форми.

Реч таласон вуче корене од старе грчке речи телос, што значи жртва. Ова реч је, највероватније посредством Турака дошла и у наше крајеве, а занимљиво је да и реч талисман, етимолошки гледано има исти корен као и реч таласон, као и значење предмета који обезбеђује заштиту.

Зато, будите благонаклони према старим кућама и грађевинама, те им прилазите са опрезом и поштовањем. Можда се баш у вашем комшилуку, заборављена од људи и препуштена зубу времена налази каква стара кућа чије деценијске а можебити и вековима наталожене успомене чува још једино таласон.

Плакат за филм „Вечна кућа“; фото: Урбане стране

дугометражни играни филм „Вечна кућа“
.
Инспирисан причама о таласону пре неколико година сам, са својом тадашњом екипом филмаџија, снимио тизер за дугометражни играни филм под називом „Вечна кућа“, базираном на рукопису мог истоименог романа, који је у припреми. У жељи да привучемо потенцијалне продуценте из иностранства, те причу о нашим митолошким бићима поделимо са иностраном гледалачком публиком, материјал смо снимали на енглеском језику. Занимљиво да је овај тизер снимљен у кући која је, својевремено, послужила за снимање серије „Срећни људи“, а која је срушена неколико месеци након нашег снимања.
.
Тизер можете погледати испод:

Младен Милосављевић: етнолог и аутор историјског романа „Кал југа“ у коме се, поред историјских, налазе и подаци о мање познатим митским бићима из наших народних веровања и предања.

…

Поштовани пријатељи фантастике,

Чини се да прича о Лепенском виру и Србији с почетка 18. века, читаоце није оставила равнодушним, с обзиром на то да ће се на предстојећем сајму књига у продаји наћи друго издање романа Кал југа. То значи да је за нешто мање од пет месеци распродат претходни тираж, штампан у 1000 примерака
.
Историјски роман са елементима фантастике “Кал југа“, моћи ћете да набавите на 63. сајму књига, на штанду ИК Страхор (Изнад улаза у главну халу, на прстену).
.
Аутор романа Младен Милосављевић ће потписивати роман у петак 26.10. од 18 часова.

Хвала свима на подршци, лепим речима и интересовању за овај скромни првенац, посвећен мање познатим темама из наше националне историје, оплемењен дискретним дашком археологије и фолклорне фантастике

Нешто више о самом роману можете прочитати на страници Арт-Анима

Видимо се на сајму…

Младен Милосављевић – Кал југа

Извор: Урбане стране

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Српски народни обичај моба

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Реч моба долази од речи молба. Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ.

Михајло Миловановић (1879-1941), Моба

Домаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље.

Учеснице мобе ручају током одмора (Моба у Ростову, фото: Мирсад Мујановић)

Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре.

Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Мноштво изворних народних песама настало је и певано на моби и о моби. Једна од женских певачких група које и данас наставља изворну српску певачку традицију је и Моба из Београда.

Извор: Небески прстен

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Како је и када установљавано петнаест великих хришћанских празника

Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести, Успење), два Претечина (Ивањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника – Ускрс.

Хришћански празници

У цркви се још као велики празници броје Обрезање Христово и Покров Богородичин. Међутим, Обрезање Христово у српском народу није прихваћено, јер му је и сам обред обрезања или сунећења туђ. Празновање Покрова је особито развијено у Руса, док је оно код нас постало претежно женска и материнска светковина.

По значају се још издвајају и празници означени у календару црвеним словом – Сабор Јована Крститеља, Свети Сава, Света Три јерарха, Велики петак, Ђурђевдан, Свети Ћирило и Методије, Свети цар Константин и царица Јелена, Видовдан, Свети Илија, Света Петка, Митровдан, Свети арханђел Михаило и Свети Никола. Овом низу припада и Свети Стефан, који је трећег дана Божића.

Укупно је током године важних или тзв. заповедних празника 32.

УВОЂЕЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ПРАЗНИКА

Међутим, увођење, утврђивање и устаљивање светковања ових празника је трајало око хиљаду година – од III до XII века, а неких и касније, док је у Српској православној цркви овај посао заокружен крајем XVIII века.

Треба имати у виду да су у првим вековима хришћани били прогоњени, јер је хришћанство, диљем Римског царства, на чијем тлу је поникло, било забрањена вера, те је природно да су своје назоре и обреде држали даље од очију јавности. С почетка је хришћанство било религија робова и сиротиње, па су се проповедници, припадници и следбеници хришћанства склањали као испосници по палестинској голети и синајској пустињи, или се скривали по римским катакомбама. Стога је природно да се у том времену не може говорити ни о устаљеном ни о целовитом хришћанском празновању, а још мање о томе да је оно имало општи народни карактер.

: Ћирило и Методије

: Кнез Лазар,

: Гаврил Стефановић Венцловић, Васкрсење Лазарево

Први Христов празник, Богојављење, слави се од четвртог века

Тек од Миланског едикта (313. године), када је хришћанство признато као дозвољена вера, а поготову када је за цара Константина (306-337) постало званична државна религија, може се говорити о општем црквеном и народном празновању хришћанских празника. Али ни тада не свуда, јер је христијанизација Европе трајала све до XIII века.

Сама повест највећих хришћанских празника је истовремено и слика примања и прихватања новог религијског учења и, напоредо с тим, развитка хришћанске црквене организације.

Христови празници. Од свих заповедних хришћанских празника само два имају корен и предисторију у Старом завету – Пасха и Педесетница. Пасха је јудејски празник који се славио, и данас слави, у спомен избављења израиљског народа из Египта, а Педесетница или „празник седмица“, јер бива седам седмица или у педесети дан после Пасхе, светкована је као празник почетка жетве пшенице.

Изникао из Пасхе, највећи хришћански празник Ускрс, који Јудеји не признају, утврђен је са датумом и начином светковања од IV до VIII столећа. У том времену је и Педесетница, за разлику од јудејске, издвојена у празник Духова – Силазак Светог Духа на апостоле, чиме је утемељена Христова црква на земљи. Од Педесетнице је крајем IV века издвојено Вазнесење (Спасовдан) у засебан празник.

Остали и велики Христови или Господнји празници су настајали у спомен важних догађаја у животу Исуса Христа. Најраније је почела да се слави његова појава – Богојављење, као празник духовног крштења. Слављење је зачето почетком III века у Египту (215), а у IV веку је пренето у Тракију (304) и Галију (361).

Крстовдан (Воздвиженије Часног и Животворног Крста) је први пут прослављен на Голготи 335. године.

Рођење Христово (Рождество) почиње, по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Сретење се први пут празнује крајем IV века у Јерусалиму, у Византији 542, а на Западу ни до краја VII века није свуда уведено. Празновање Цвети је зачето у Јерусалиму у IV веку, одакле је раширено VII-IX века, а празновање Преображења је настало и раширено од VI до VII века, док је црквено усаглашавање празновања Великог петка трајало од V до XII века. Први трагови празника Обрезања Христова потичу из VIII века, а у вези су са потискивањем паганског светковања Нове године у Риму.

Богородичини празници. Празновање спомена Богородице настаје релативно касно. Први међу њима је Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), уведено у Византији и прихваћено у Риму крајем VI века, а по западној Европи је његово устаљивање провођено до IX века. Благовести и Успење (Велика Госпојина) се уводе и устаљују у VII столећу, како на Истоку тако и Западу. Празник Покрова је настао у XII веку, док се Ваведење, уведено на Истоку у VIII веку, почиње на Западу празновати тек од XIV века.

Остали велики и заповедни празници. Празници Светог Јована Рођење и Усековање се славе од IV века на Истоку, а од V века на Западу, док је светковање Сабора Светог Јована Крститеља установљено у VII веку. Празновање Сабора Светог апостола Петра и Павла (Петровдан) је установљено и раширено у IV и V веку.

У IV веку је настало празновање Светог арханђела Михаила и Светог првомученика Стефана, а у V веку Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Георгија (Ђурђевдан). Свети Илија се налази у месецословима тек VIII-IX века. Празновање Светог Константина и Јелене и Светог Николе потиче од IX века, а од XI века Свете Петке и Света Три јерарха (1084).

За Српску православну цркву и народ од нарочитог је значаја светковање Светог Саве, словенских просветитеља Светог Ћирила и Методија и Видовдана. Свети Сава је од своје смрти (1235) слављен као светитељ, празник Светог Ћирила и Методија, као Дан словенске писмености, установљен је 1863. године, а Видовдан је унет у календаре тек 1892. године.

Дакле, устаљивање петнаест највећих хришћанских празника је трајало пуних дванаест векова (III-XIV век), а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је око седам векова. Саме ове чињенице довољно објашњавају зашто је у обичајном животу народа Европе, а посебно Срба, сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању, током минулих столећа, створен видљив слој обредне и религијске симбиозе.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДРУГИ О СРБИМА / КЊИЖЕВНОСТ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ПОЕЗИЈА / ТРАДИЦИЈА

Српска народна поезија у “путним белешкама“ руског конзула

Руски конзул Иван Степанович Јастребов, крајем 19. века нашао се на источнику српске народне поезије (Призрен, Пећ, Морава, Дебар) и користећи ту околност, у жељи да сачува народно сећање али и потврди словенску везу свог и српског народа у настајању ових песама, записао је све оно што до тада није забележено и то 1886. године у Петровграду објавио под насловом „Обичаји и песме турских Срба“ (Срба под турском влашћу).

Трагајући и записујући „из уста у перо“ Јастребов је открио: да су ово најстарије српске народне песме од којих су касније, идући према Сави и Дунаву, настајале све верзије, да су у том тренутку лирске песме бројније од епских, које су чак прекривене заборавом и да су углавном све лирске песме настале из народних обичаја. У том часу народне песме су чувале српски народни дух, па се зато, пре свега на славама, говорила и епска песма „под заштитом кућног свеца“.

Везујући песме за народне обичаје, Јастребов нам је оставио и драгоцене описе сачуваних обичаја Срба у јужним пределима некадашњег царства. Наше је да преносећи ове „путне белешке“ скренемо пажњу на богата српска наслеђа.

И. С. Ястребов, Обычаи и песни турецких Сербов, С.Петербург, 1886.

Аутентични записи ових песама у којима је очуван језик послужили су и тада, а и касније да се „разграничи“ српски и бугарски утицај на просторима македонског живља, нарочито после Бечког конгреса.

Зато поводом Јастребовљевих „путних бележака“ Ватрослав Јагић записује: „На основу материјала који је Јастребов дао може се видети да у старој Србији, у Косовом пољу, тј. у областима из којих он песме наводи, које су везане са географским именом Призрена или најуже околине и Мораве, преовлађује српски језик, иако говор појединих групација показује да су извесна места булгаризована. Међутим, у области Дебра карактер језика се приближава бугарском више него српском. Ово се може установити у коледарским песмама или лазарицама.“

Док су Бугари своју пропаганду заснивали на морфологији речи, Срби су је заснивали на изговору слова (српско ћ, а не бугарско меко к).

Но вратимо се Јастребову, који је писао: „Мој задатак је био постарати се да запишем песме са што већом тачношћу чувајући акценат у изговору“.

Ван ове књиге, Јастребов је у посебном зборнику штампао 560 песама, наводећи их после сваког исцрпног приказивања појединог народног обичаја.

Верни описи Јастребова сведоче о последицама дуготрајне турске окупације, односно њеног утицаја на народне обичаје Срба. Тако Јастребов наводи да за време славе „гости седе по турски“, жене муслиманских Срба носе зар, а у песме је ушао мотив многоженства:

Те узеја три невесте:
Једна да му кућу мете,
Друга да му воду носи,
Трећа да му руво готови.

Чест је и мотив продаје невеста:

Некој не может да је доценит.
За тенка става десет иљади,
За бело лико девет иљади,
За црни очи седом иљади.
Или „чување“ жена:

И је однесе дома на дворје.
Си је загради в камени зизди,
В камени зизди, в мраморни порти.

Ту су и отмице и преотимања невеста, али на једном примеру, (у песми „Поповић Јован и Корун разбојник“) Јастребов указује да „спутана жена“, кад јој се пружи прилика, прихвата слободу и у замену за „господарев“ живот. У наведеној песми Јован са женом јаше кроз шуму, пошао је свом оцу, и да не би задремао тражи да му жена пева. Жена га упозорава да овуда крстари разбојник Корун који је њоме хтео да се ожени, па ће је препознати и отети. Јован и даље тражи песму, али се, кад жена запева, догоди оно што је и наслутила – Корун је чује, нападне и на смрт рани Јована. Жена у тој борби не помаже мужу, а кад је он у ропцу замоли да му, кад умре, три дана пали свећу, невеста одговара:

„Так ми Бога, мој господаре!
Ја си нећу слуга да те служам,
Тако сака свећа да ти света“.
Ја запали убава невеста,
Шчо горела три дни и три ноћи.

И у овим песмама, у оваквим околностима, сачуван је пркосни народни дух који освајача извргава подсмеху. Тако у песми из призренског краја сазнајемо:

Перунико девојко,
Не шетај се по брегу,
Брег се рони, ће паднеш.
– Ако паднем, да умрем,
Боље м пасти, умрети,
Да не узмем Турчина.
Турчин иде у војску,
Ћемер пара однесе,
ћемер ваши донесе;
Дугу пушку однесе,
Штапетину донесе,
Тунус феса однесе,
Шапкетину донесе.

А сада, укратко обичаји, како их је Јастребов записао и неке од песама које су се из њих певале.

У чије се здравље вино пије

Српска слава, 1886.

Слава је, међу обичајима, најзначајнија у овим крајевима, а Јастребов је овако описује:

„Кад гости, разместивши се за столом нешто поједу и испију по две чаше вина, онда глава породице, који је без феса (хришћани су скидали фесове само у цркви) све време или стоји пред познатим гостима, или их са својим млађима послужује, пали испред икона воштану свећу, три пута се поклони и онда узима већу од оне две чаше с вином да би пио у част славе. Том приликом каже: ‘Добродошли гости. Долазите увек. Ову чашу вина испићу за очево крсно име’. Пошто отпије из чаше млађи укућани му долију вино. Затим домаћин настави: ‘Ову ћу чашу испити у име свете Тројице, да би поживела небо и земљу’. Испије, а млађи се старају да му у рукама не буде празна чаша. Затим он узвикује: ‘А ову чашу пијем у част славе (свеца) овога дана, да би се он помолио Богу за нас!’ И отпије вино из чаше. Потом остали гости пију, устају са својих места, скидају фесове и певају три пута „Господи помилуј“, а онда певају народне песме.“

Јастребов цитира песму:

У чије се здравље вино пије,
Све му здраво и весело било!
Родила му се пшеница и вино!
А по кући сва мушка дечица
И по трлу сва близни јагањца
И у брдо винова лозица
И по пољу класата пшеница.

Или се пева:

Овакоме делији
Чабар вина мало је
Овакоме јунаку
Сам кадија коња кове.

Наведене песме су настале при извођењу одређеног обредног чина (славе), али понекад се обичај користи да се певају и друге народне песме у тренутку „одрешеног језика“ – под заштитом слављеног свеца. Тада се певају и епске песме. Јастребов записује:

„Нађе ли се међу гостима такав који зна старе, јуначке песме, сви га усрдно моле да их пева и слушају са великим задовољством, зато што су се по градовима сличне песме почеле да заборављају“.

Први већи избор груписаних песама налазимо код обичаја коледа. Јастребов каже: „Тај се обичај још није изгубио (у селима Гиланског округа), ни по другим окрузима старе Србије, али само у оним селима где хришћани живе сложно у маси, или у већини.

У гњиланским селима то бива овако: Изаберу се четири пара у сваком селу. један од учесника одева се у старо подрто одело, на главу навлачи велику капу, а на њу прикачиње овнов реп. Ставља браду и бркове од коњског репа и козје длаке. Такву прилику зову Дедица. Остала тројица облаче се у празнична одела, навлаче рукавице, а на њих пришивају прапорце“.

Коледари обилазе села и куће певајући коледарске песме, у којима се узвик ко, понегде понавља иза сваког стиха:

Сви се свеци, коледо, сбираше ко.
У Ивана, коледо, кнез Ивана ко
Сал га нема, коледо, свет Никола ко.

Име овог свеца се помиње пошто празници коледа почињу на Никољдан и трају до Богојављења.

Или песма која се пева при одласку на коледо:

Иван има, коледо, добри гости, ко
Добри гости, коледо, Русалије, ко
Добр су му, коледо, глас донели, ко
Овце му се, коледо, изјагњиле, ко…

Ко су Русалије?

Јастребов објашњава да су то Русалке – шумске виле које се помињу и у руском народном стваралаштву. За то своје тумачење он налази пример у једној другој коледарској песми:

Па су дошли, коледо, Русалије, ко
Русалије, коледо, из Русије, ко…
У кући где има девојке, коледари певају:

„Навези ми, коледо, напиши ми,
Куд да летим, коледо, да се гледам,
Куд да паднем, коледо, да се фалим.“

Извесни закључци о раширености „писаног веза“ нису сувишни. Или је у питању само песничка слика?

Посебне коледарске песме певају се у кући са дететом. Јастребов још записује:

„У Дебарском округу, где живи словенско племе Миаки обичај коледа састоји се у следећем: 23. децембра свака домаћица меси мале колаче различитог облика. Ти колачићи се зову ‘коледари’. Такође она меси и један велики колач – округли хлеб“. Исто то раде и жене у селима Ђаковског округа. Оне на великом колачу изводе фигуре бикова у плугу, тор с овцама и пастиром, рој пчела, младића с девојком пред свештеником. Тај се хлеб даје за вечером према утврђеним породичним обичајима.

Домаћице и деца у племену Миаки увече на први дан Божића кувају пшеницу са шећером и певају:

„Утре вечер бодник – вечер.
Бодни коња на пазара,
Купи риба и јогули.
Дојди дома, да је вариш.
Сркни риба, убоцај се.
Пи си вино, весели се“.

Пред Божићну зору у околини Призрена се пева:

Узблејала бела овца.
Питаше њу њене друге:
Што ни блејеш наша друго?
– „Како јадна да не блејем?
Док не ми се овчар оженија,
По планине траву пасла,
Под јелику пландовала,
Од ка ми се овчар оженија,
По топила воду пила,
Под торњеве пландовала,
Зато сам ти узблејала“.

Сјај црне пређе

У усменој поезији старе Србије нашла се и печалбарска тема. Јастребов наводи: „У Дебру се сачувао обичај бадњег дана. Тај дан у Мијакову зову „Бодник“. По њиховим селима увече тог дана главне су домаћице, по свој прилици зато што су домаћини у то време, у више случајева, одсутни – на заради у далеким местима“. У печалби су. То показују стихови:

„Црно предем, црно носим
Со узајам, леб узајам,
Да испратим мога брата“.

А у Призрену се пева:

„Дрина вода! ти дубока ли си?
Јарко сунце! ти високо ли си?
А мој драги, на далеко ли си?
Прати мени душу у памуку
И бисерне зубе у јабуки,
И десницу руку у каглуку“.

Драги драгој овако одговара:

„Драга моја колико си луда!
Зар се праћа душа у памуку,
И бисерни зуби у јабуки,
И десница рука у јаглуку?“

Лазарице и додоле

Јастребов скреће пажњу на још два обреда који прате лирске народне песме – лазарице и додоле.

Лазарице, 1888.

О лазарицама Јастебов пише:

„Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. То се види по томе, што у неким местима, као, на пример, у Гиланском и Дебарском округу, не тако давно њега су неговали Цигани, а у Призрену и Тетову сиромашне српске девојке. Због тога у Гиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборављају. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби – али сиромашни“.

При певању песама и Лазар и Лазарица су жене, с том разликом што је Лазар обучен у мушкарца.

У среским селима увече на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазарице. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући од куће до куће.

Занимљива је песма о прекору столару:

„На дан ти је
надница
По два жута
дуката
И по трећа
талира.
Камо ти са шегрти?
Да ти беру алату,
Да ти лију мистрију“.

Или прекор још неожењеном момку дораслом за женидбу:

„Береш дрво у гору
И девојку на далеку!“

Лазарице нису поштеделе ни Турчина:

„Ој Турчине, yелатине!
Yел ти душа мирише!
Врана коња играше,
И на коња китице
Црна крвца штрцаше,
Бела пена меташе.
Тебе ваља вечера
До два брава печена.“

У овој поезији је често и хорско певање. Јастребов наводи:

„У селима Дебарског округа невесте се не причешћују до веридбене недеље. Тога дана, по завршетку обреда, невесте не иду кућама, остају пред црквом стварајући хорове по таквом реду по каковом су се по старешинству удавале.“ И у Тетову и околини задржао се тај обичај. Нарочито у селима где нема муслимана. „Песме се овде не разликују од раније изнетих, сем неких варијација, скраћења и додавања.“ Хорови су се надпевавали!

Први хор започиње:

„Елате вамо,
девојке море, на наша страна!
Наша страна, девојке море, два слнца грејет.
Два слнца грејет, девојке море, две месечине!
Вамо имате, девојке море, млади момчина.“

А други хор одговара:

„Ни ви идеме, девојки море, ни ве сакаме!
И нам ни грејет, девојки море, две месечине.
И ми имаме, девојки море, млади момчина.“

Урош Предић, Поливање Додоле, цртеж објављен у часопису “Орао“ 1892.

И додолске песме су чисто обредне. „У време суша, по селима старе Србије неколико жена се украшавају гранама, иду из куће у кућу, помињући у песмама исконског, постојбинског бога Додола. Обично су додолице Циганке“:

„Да зроси ситна роса.
Ој Додоле, мили боже!
Од два класа чабар жита,
Ој Додоле, мили боже,
Дај боже, дај!“

И опет једна изузетност. Неке су се додолске песме „потурчиле“ задржавајући српски напев: „Де море Додоле“. Јастребов наводи две такве песме из Призрена које певају Цигани.

Јастребов је записао више жетелачких, сватовских и свадбених песама уз напомену: „Хришћани и муслимани воде затворенички живот. У начину живота српски хришћани мало се разликују од муслимана. И данас још хришћанке иду улицама сасвим скривене, као и муслиманке.“

Песме уз колевку су ретке. Јастребов запажа изражено сујеверје при рађању детета. На пример, верује се да „само дете са именом Стана и Станко остаје живо“, или „ако се непрестано рађају женска деца, да би се то прекинуло, задњем женском детету дају име Доста“. Уз колевку се само певуши „без икаквог смисла“. Ипак у околини Дебра било је и дечјих народних песама које су певане за време Паске.

Биљарске песме необична појава

Посебну пажњу у овој усменој народној поезији привлачи јединствена врста – биљарске песме. Записујући их Јастребов напомиње:

„По целој старој Србији дан Светог Ђорђа убраја се у најважније празнике не само православних, већ и муслимана Срба. И Арнаути га празнују. У рано јутро на тај дан призренске девојке скупљају цвеће у врту или у шуми. Притом певају песму, једину која је остала од старих биљарских, којих је било много по речима стараца.“

Песма гласи:

Смиље брала у гори девојка.
Смиљ берући путе погрешила,
Нагазила ајдучке путине.
Сусрете је ајдучки војвода.

Девојка од њега тражи да је изведе из горе. Овај то учини, доведе је на „студену воду“ – девојка се умије, а хајдук напије воде:

Сину лице као врућо сунце.
Стаде јунак да се Богу моли.
– „Дај ми, Боже, једну тмну ноћцу
Да обљубим лијепу девојку.“

Падне ноћ и хајдук је љубио девојку до поноћи, а онда се она претворила у змију и обгрлила му врат:

„Водићу те од града до града,
Да се чуди мало и велико,
Да се чуди, ка се сестра љуби.“

Јастребов истиче да су биљарске песме бројније у Дебарском округу. Иза сваког стиха оне имају рефрен: „Биљаро!“ Међу њима су и десетерачки стихови:

„Тешко земљи куда војска прође
И девојци која сама дође!
Првог дана биће прекорена:
Да си арна, не би сама дошла.“

Овог пута не отварамо ризницу епске народне поезије овог нашег специфичног поднебља. Рећи ћемо само да су најбројније епске песме о Краљевићу Марку и Коруну арамији. Марков коњ у овим песмама, понекад безимен, има карактеристично име Влкова Вечера, уз она: Грчки коњиц или Шарац.

Извесно је да смо и у „путним белешкама“ руског конзула Јастребова суочени с неизмерним богатством нашег народног духа, који је обнављајући своју виталност на животном искуству, одолео и најсвирепијим страним утицајима, чувајући нам место међу народима највише песничке културе.

Српско наслеђе, бр. 14, фебруар 1999.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Који од звезда води порекло

Звезда у српској антропонимији: Како су имена добили Звездан, Звена, Звиздана, Стела и Стерија?

Знакови и симболи који се доводе у везу са звездама заступљени су код свих народа света. У хришћанској традицији, звезда је симбол Христовог рођења. У Србији имена изведена по звезди, најчешћа су у црнотравском крају и на Власини. Звијездовићи су били позната босанска племићка, средњовековна породица. Звездића има и Срба и муслимана. Звездини, из Рашке досељени у Нови Сад, даљином су из Украјине… Стерија је име настало из грчког корена (астера на грчком значи звезда), а Штернић презиме из немачко-јеврејског.

Галаксија; фото Википедија

Звезда је небеско тело, по природи слично Сунцу. У народу се под звездом подразумева свако небеско тело које се ноћу види на небеском своду као светла тачка. У фигуративном смислу, она означава и срећу човека која га прати кроз живот.

Од најстаријих времена до данас, за њу су везани многи народни обичаји, веровања, легенде, магијске радње и друго. Они су заступљени, готово, код свих народа на свету. Посебно су бројни знакови и симболи који се доводе у везу са звездама. Постоје у многим религијама, учењима, идеологијама и слично.

Звезда је била и остала инспирација бројним уметницима, у разним доменима уметничког стваралаштва. Многа вредна дела из разних области уметности, посвећена су звездама, њиховој лепоти, тајанствености, гиздавости… „Ни најлепше годишње доба не доноси му толико лепоте, колико је доживео од звезданих гомила на плавом бескрају, ни моћ коју има над људима не узбуђује га као блудња звезда по тишини плавог простора свијеног у лук.“

Звезду као симбол срећемо и у хришћанству. Она симболише и само Христово рођење. У Библији (Старом и Новом завету) Исус се спомиње под симболом звезде:

„А кад се роди Исус у Витлејему јудејскоме… дођу мудраци са Истока у Јерусалим и кажу: Где је цар јудејски што се родио? Јер смо видели његову звезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.“

„И они слушавши цара пођоше, а то, и звезда коју су видели на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А када видоше звезду где је стала, обрадоваше се веома великом радошћу.“

Звездана звана Звена, Стела и Звиздана

Осим тога, звезда је заступљена и у народном именослову. Скоро да не постоји народ, у чијој се националној антропономији не помиње звезда. И у српском народу постоји више личних имена и презимена, која су настала по звезди или у вези са њом. Она од давнина живе у српском етносу. Постоје на целом српском етничком простору, али у разним облицима.

Српско мушко име Звездан изведено је од именице звезда и антропонимског додатка – ан. Сама реч звездан, која у конкретном случају означава истоимено лично име Звездан, представља придев чије је основно значење „обасјан и осветљен звездама, пун звезда, који припада звездама, који је у вези са њима, који потиче и води порекло од звезда.“ Звездан је старо српско народно име. Употребљава се само у свом изворном облику, имена од мила за њега нису уобичајена. „Корен овог имена посведочен је у старом словенском имену Звездодраг.“ Овај древни антропоним настао је спајањем основе именице звезда и придева драг. То је учињено по узору на имена типа Миодраг, Љубодраг и друга. Данас се ретко среће.

Звезда се јавља и међу женским антропонимима. Она се без икаквих додатака и наставака истовремено јавља и као самостално женско име – Звезда. Додавањем наставака за женски род – а и – ка мушком имену Звездан, настала су женска имена Звездана и Звезданка. Звезданка има хипокористично значење. За сва поменута женска имена, понегде се користи надимак Звена, као име од мила.

Осим ових изворних словенских имена, у српској средини јавља се и име Стела. Поготово у новије време. Настало је по истоименој латинској речи, која означава звезду. Оно се среће и као уметничко име или псеудоним, неких познатих стваралаца из домена културе и уметности. Штавише, чак се јављају и мишљења да је наше изворно име Звездана, превод латинског антропонима Стела.

У крајевима у којима се говори ијекавски (звијезда), јављају се облици: Звјездан, Звјездана, Звјезданка и Звијезда. Поред тога, у говору Срба понекад је коришћена и икавска форма звизда. Потврду за то пружају и нека српска имена и презимена. Међу њима је и женско име Звиздана, коју помиње и Вук Караyић у свом „Рјечнику“.

Звездићи из Средачке жупе, Звездини из Украјине

Међутим, без обзира што су ова имена од давнина присутна код Срба, она не спадају међу њихове фреквентне антропониме. Такође, нису ни равномерно распоређена. У Србији је ова врста антропонима најфреквентнија и најраспрострањенија у Црној Трави и на Власини (југоисточна Србија). У овим крајевима (у дијалекту се каже „дзвезда“, па се поменута имена у локалним приликама изговарају као“Дзвездан, Дзвезданка“, итд. У црнотравском и власинском крају постоји више знаменитих људи са овим именима. Међу њима је и неколико истакнутих солунских ратника.

Осим личних имена, звезда се спомиње и у неким српским презименима. Она су директно извођена од именице звезда, личних имена у којима је она садржана или на неки други начин.

Презиме Звездић јавља се у Метохији. Потиче из Средачке жупе (Горње село код Призрена). По предању, настало је по томе што је њихов предак Јован Јовановић, дунђерин (зидар) по струци, био јако вредан па је чак и ноћу „по звездама“ зидао куће. По томе је добио надимак Звездић, који је временом заменио изворно презиме Јовановић. После Првог светског рата неке породице Звездића колонизоване су у село Пискоте код Ђаковице, а неке су одсељене у Призрен, Ораховац, Београд, итд. Славе Вазнесење Пресвете Богородице.

Звездин је присвојни придев од именице звезда, који се јавља као званично презиме – Звездин. Звездини су даљим пореклом из Украјине. До Другог светског рата живели су у Рашки (Ибарска долина). После тога досељени су (колонизовани) у Петроварадин и Нови Сад где и данас живе.

Фреквентност имена Звездан у Црној Трави и Власини, потврђују и презимена Звездановић. На овом подручју постоје чак четири фамилије са овим презименом, које међусобно нису у сродству. Ово презиме је посебно распрострањено у Црној Трави. Звездановићи живе у црнотравским селима: Јовановци (Свети Никола), Славујевцу код Брода (Свети Никола) и Главшина махала (Свети Арханђел). Неке породице Звездановића из Црне Траве, одсељене су (колонизоване) у Пусту Реку. То је учињено 1878. године после њеног ослобођења од Турака. Насељени су у селу Каменици код Бојника, где их и данас има. Звездановићи на Власини живе подно Чемерника, у Соколовој махали. Слично значење са патронимом Звездановић, има и презиме Звезданић. Звезданићи живе у Београду а воде порекло из Војводине.

Од имена Звезда и патронимског додатка -ац, створено је презиме Звезданац. То је учињено по узору на српска презимена Трифунац, Дамјанац, Стојанац и друга. Међутим, могуће је да је изведено и по неком другом основу. Звјездан, као ијекавска варијанта имена Звездан, садржан је у презимену Звјезданић.

Осим у личном имену Звиздана, икавска форма именице звезда, јавља се и у презимену Звездић. У Србији има више породица са овим презименом, различитог етничког и верског идентитета. У Каћу код Новог Сада, живе православни Срби који се презивају Звездић. Славе Светог Јована Крститеља. На Пештерској висоравни (околина сјенице) има и муслимана са овим презименом. Даљим пореклом су из Херцеговине.

Босански племићи Звијездовићи

Ијекавски облик звијезда, заступљен је и у презимену Звијездовић. Звијездовићи су били позната српска племићка породица у средњовековној Босни. Из ове фамилије (по предању) потиче и познати фрањевац Анђео Звијездовић. Живео је у XV столећу. Познат је по томе, што је после пада Босне под турску власт, од султана Мехмеда II измолио уговор којим се допушта слобода вероисповести хришћанима у Босни. Та повеља сачувана је до данас и налази се у фрањевачкој књижници у Фојници.

У српском именослову, поред поменутих изворних словенских антропонима, постоје и нека имена страног порекла, која су такође настала по звезди.

Једно од њих је и мушко име Стерија, које се јавља и у облику Штерија. Оно представља модификовану форму грчког имена Астериос. Долази од грчке речи астер, астерис, која означава звезду. Оно је старо име које потиче још из античког периода, а заступљено је и у хришћанству. Постоји и хришћански светитељ са овим именом (Свети Астерије). Данас не спада у групу фреквентних грчких имена.

Ово име углавном се јавља код Срба цинцарског порекла. Цинцари га изговарају као Штерију. Садржано и у личном имену Јована Стерије Поповића, нашег познатог књижевника и научника из прошлог века. „Стерију су тако прозвали по оцу Грку-Цинцарину, трговцу. По матери је био унук угледног српског сликара, и помало песника Николе Нешковића.“ Према томе, његово крштено име је Јован, а Стерија је име његовог оца. У конкретном случају, друго име Стерија значи „Стерији“. Женска форма овог имена код Срба није заступљена.

Ово име је данас, готово потпуно ишчезло из употребе, а успомену на њега чувају презимена настала по њему.

Од пуног имена Штерија направљено је презиме Штеријевић. Штеријевићи живе у Београду, а досељени су из Македоније (село Леуново код Гостивара) славе Светог Николу.

Од облика Штера, скраћенице имена Штерија, направљено је презиме Штерић. У више места по Србији, има неколико породица са овим презименом, које међусобно нису у сродству. У Београду више од једног века живе две староседелачке фамилије Штерића. Без обзира што имају исто презиме и исто крсно име (Свети Никола), нису у сродству. Из једне од њих потиче познати београдски занатлија (воскар) Миодраг Штерић, а из друге професор Константин Штерић. Професор Штерић је од женидбе славио имендан (славу Цар Константин и Царица Јелена), а после склапања брака са Вером Коруновић породица је преузела њену славу Светог Николу за своје крсно име. Штерића има и у Осипаоници, у Смедеревском Подунављу. Досељени су средином прошлог века из Грчке. Славе Светог Арханђела. По писању Душана Поповића „Цинцар Михаило се 1860. године доселио из Писадора у Осипаоницу и ту отворио крчму. Имао је четири сина. Касније су неки од чланова ове породице своје ухлебљење потражили у Смедереву и Београду, где и данас живе.“ Осим тога, у Смедереву постоји и друга фамилија Штерић, која ту дуго живи и није у роду са Штерићима досељеним из Осипаонице. Из фамилије Штерић потиче и познати архитекта Милица Штерић (1914-1988). Пројектовала је више значајних грађевина у Смедереву и Београду.

Немачка звезда у јеврејском презимену са српским наставком

У српској антропонимији постоје и нека „звездана“ презимена немачко-јеврејског порекла. Звезда се на немачком каже штерн и представља истоимено немачко презиме. Осим Немаца, ово презиме имају и немачки Јевреји, код којих је оно доста често. Ово постоји и у нашој средини. У Београду живи стара јеврејска породица Штерн. Досељени су пре више од једног века „негде из средње Европе (Немачке или Пољске).“ Максим Штерн је шездесетих година своме презимену додао наставак -ић, па је тако настао србизовани облик Штернић.

Трифун Павловић

извор: Српско наслеђе бр. 13. јануар 1999.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / КЊИЖЕВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Српски календар у српским календарским песмама

Према остацима многобројних веровања, обичаја и обреда везаних за зимски и летњи солстициј, јесењу и пролећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње време одређивали према сунчевом кретању, односно према топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га летом у смислу трајања од године дана. Српски календар сачуван је у српским народним календарским песмама.

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп неписаних правила којих се српски народ од давнина придржавао. Година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра. Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се према старом веровању „мењају гора и вода“.

Прелазно време од зиме у лето је „јаро“ или пролеће, а прелазно од лета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна веровања и обреде.

Календарске песме представљају народну поезију која се неговала у склопу обреда и у том смислу спадају у врсту обредних песама. Зависиле су од обредног календара, односно од извођења у одређено доба године или дана у години. Заједно са обредом календарске песме везују се за човекову борбу за опстанак, за природне силе и промене и њихово дејство на земљорадњу, сточарство и друге видове привређивања. У овим песмама сачуване су све каратеристике српског соларног календара и кроз њих се тај календар може у целини реконструисати.

Код нас су најбројније и највредније календарске песме везане за древну земљорадничку годину која се рачунала према „природном“, соларном календару, тј. према кључним положајима сунца и променама до којих они доводе.

Циклуси календарских песама прате циклусе у природи: почињале су око сунчеве нове године, тј. зимског солстицијума (на дан рођења новог сунца црква је подесила дан Христова рођења), и трајале, неједнако интензивно, током целе године, посебно усредсређене на „повратак умрлог божанства светлости“, на јачање сунца и пролећа кад се цела природа и живот у њој омлађују и самообнављају.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, све су те врсте сачувале у основи прехришћански карактер. Прехришћанско осећање живота, које је, према Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи.

Зимски пролетњи и летњи циклус

Зимске циклусе чине коледарске песме, божићне песме и водичарске (богојављенске) песме;

Замучи се Божја мајка (Божићна песма)

Замучи се божја мајка
Од игњата до бадњака,
Па си роди Божја мајка
Младог Бога и Божића.
Кума куми Божја мајка,
Кума куми кум Јована,
Света Петка цркву меде
На сред небо, међу магле.

Запојаше девет попа,
Запојаше девет ђака,
Запојаше све владике
И дванаест калуђера.

Дочула ги Божја мајка
Па је тијо говорила:
„Стани горо, стани водо,
Да слушамо како поју.“

Стану гора, стану вода,
Трепетљика не станула.
Проклела ју Божја мајка:
„Е дабогда трепетљико!
Што не слушаш девет попа,
Што не слушаш девет ђака,
Што не слушаш све владике
И дванаест калуђера,
Свако дрво цвет да цвета,
Цвет да цвета, род да роди.
Трепетљика да процвета,
Да процвета, род да нема.“

Свако дрво цвет цавтело,
Цвет цавтело, род родило.
Трепетљика процавтела,
Процавтела, род немала.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

У пролетње циклусе спадају разне песме на ранилу, ђурђевске песме, и њима сродне песме о Ускрсу („велигденске“), лазаричке песме, спасовске песме, краљичке песме;

Краљичка песма

Бацала девојка
За облак јабуку.
Застала јабука
Горе за облаком.
Братила девојка
Све редом облаке:
„Облаци, облаци,
Драга браћо моја,
Вратите ми натраг
Злаћену јабуку!

Гости су ми дошли
Браћа материна,
Браћа материна,
А моји ујаци.

Коњи су им бесни
Као горске виле:
Кад по праху иду,
Праха не дижеду;
Кад по води газе,
Копита не квасе!“

У летње циклусе спадају ивањске песме, додолске песме, крстоношке песме итд.

Наша дода бога моли (додолска песма)

Наша дода бога моли,
ој додо, ој додо ле!
да удари росна киша,
ој додо, ој додо ле!
да покисну сви орачи,
ој додо, ој додо ле!
сви орачи и копачи,
ој додо, ој додо ле!
и по кући пословачи,
ој додо, ој додо ле!

Календарске песме је, као и обреде, прожимало веровање да подстичу и усмеравају природне енергије, да се разним облицима магије може успешно деловати на плодност и богат род. Будући да је живот свих зависио од природних услова, оне су имале велики друштвени значај. Записи који су се код нас очували представљају право културноисторијско и поетско благо.

Извори: Владан Недић, Антологија народних лирских песама, 1969.; Речник књижевних термина, Википедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Време кад су виле господариле пространствима

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…

Виле; фото: iskusstvo-woman.ru

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали – могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи – коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио – томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити, а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.

Паја Јовановић: Милош, Марко и вила, 1906.

Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо – лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој – ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж – њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом – да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да лети.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа, а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

Ивана Весић

Извор: Омаја

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Омаја

У религији старих Словена имала је вода изузетно значајну улогу; постојбина је њихова обиловала великим мочварама, рекама и језерима, па је то одредило и одржало однос према овом елементу и по доласку на Балканско полуострво. Вода, веровали су наши преци, попут земље, ватре, камена, дрвета, биља, поседује магичну моћ. Наш народ замишљао ју је као живо биће – пре него попије спуштао је на земљу да се одмори, у многим обредима позивао је и поздрављао.

: Омаја

Неке воде имају за Србе посебну ритуалну важност и симболику; вода заборава, замрзнута вода која поседује моћну снагу – онај ко је пије или се њоме умије ничега се више не сећа; вода застава, која се као роса или кишница задржала у шупљинама дрвећа и камења – роса се налази између горњих и доњих вода, па има посебну стваралачку снагу и највећи сакрални значај у прављењу магијских средстава; вода неначета, она коју треба пре сунца захватити и којом се месе чесница и обредни хлебови, боје јаја и купа мало дете. Има и вода чудотворних са извора потајница или из мрачних пећина што онога ко их има уза себе штите од демона.

Чудотворна, али може вода да буде и нечиста, опасна, па су са њом у вези и многи табуи. Вода коришћена у посмртном ритуалу, она која је у било каквом додиру са покојником била, ма и она само затечена у кући у часу смрти, народ верује, мртва је, замрла, прожета начелом смрти. У тој води опрала је смрт свој нож или косу или, што је много старије и изворније веровање, опогањена је зато што се у њој скрила покојникова душа. Вода је тако замишљана не само као биће које поседује душу, него и као уточиште неке друге душе.

Још један табу поштовао је и гдегод још поштује Србин – воду неће после заласка сунца да доноси, нити ће ноћу да пије са извора, не само зато што је таква нечиста, него и због веровања у постојање демона и других натприродних бића који бораве у води и око ње, крај бунара, извора и нарочито… воденица.

За воденицу и све што је у вези са њом народ је веровао да има магичну моћ. Већ сама предања о постанку воденице указаће свакоме на њену везу са оностраним светом; у некима кажу – воденицу је створио Бог или Свети Сава, али без чекетала које је ђавољи изум. Не само да је проналазак натприродних бића, него је воденица и место окупљања ноћних демона што нападају и море људе, а често по воденицама играју и виле. Воденичку уставу обносио је народ око села да би одбио градоносне облаке, воденички камен користио у лечењу тешких болесника, и не само у ту сврху. Чувени наш етнолог Веселин Чајкановић дошао је на основу различитих казивања до закључка да је воденички камен некада замишљан као једно од отеловљења ђавола, творца и житеља воденице.

Воденица

Скоро да нема у Срба обреда без воде, од рођења, преко свадбеног до посмртног ритуала. Незаобилазна је при чарању, гатању, бајању, али и у многим верским ритуалима. Уз њену помоћ људи су се чистили од злих утицаја, бранили од демона, лечили или решавали своје љубавне проблеме. Вода је нарочито важан елемент при оваквом врачању када се речима или поступцима жели да изврши битна промена, а не само да предвиди будућност. Зато је и користе у ритуалима чији је циљ постизање чаробне лепоте и неодољивости – на Ђурђевдан ујутру девојке је ухвате па се њом купају не би ли се момци окретали око њих као вода око кола воденичнога.

Водом омајом лечио је народ и болести, нероткиње, али највише – рањено срце.

Љубавна магија посебна је и интересантна прича јер своје значење црпи из ширег магијско-религијског система, али и друштвених односа. За разлику од других преломних догађаја у животу човека као што су рођење и смрт, свадба и избор вољене особе нису неминовне и непромењљиве ствари. Могуће их је одредити, па и контролисати. У патријархалним условима договор између породица и посредника био је пресуднији за заснивање брака од било какве љубави, па није чудо што се јавила идеја а онда и конкретна пракса за остварење сопствених жеља. Упознавање, приближавање и спајање само је један вид општења са супротним полом, али препреке на путу обележавају однос између мушкарца и жене у свим временима и на свим просторима, па су неузвраћена осећања и љубавна магија у суштини универзална прича.

У нашој народној религији имала је вода и нека дубља, симболичка значења. По старом народном веровању вода једним делом отиче у пакао и гаси ватру јер би потопила свет ако тамо не би отицала. Све велике воде скупљају се на крају света где се небо наслања на земљу. Вода представља неку врсту моста између овостране и оностране реалности, између света људи и света духова. Већ самим погледом на површину воде могуће је завирити у другачију реалност, обезбедити пролаз … у други свет.

Крај света

Воде, ваљарице и воденице још су и места окупљања многих демонских бића. Ту навраћају и омаје, или осење, сотоње или прикојасе, како су их звали у неким крајевима. Изглед ових бића није био тачно одређен, замишљали су их у разним облицима, најпре животињским. Омаје би пред усамљене ноћне путнике излазиле у облику јарета, кокоши, мачке, свиње, а ако би се појавиле у људском облику, биле су то девојке расплетене косе са козјим ногама. Биће ово јављало се само ноћу, „у невреме“ и нестајало са првим петловима. Када би се појавило запрежна стока би стала и нико је није могао натерати да крене напред, а човек би, ако проговори био осењен, несвестан куда иде, кретао би се како то омаја хоће, па је при овом сусрету ваљало ћутати.

Пушком се није могло савладати, јер би се пушка у њега уперена распрснула и ранила или убила онога ко је хтео да је употреби. Ипак, нечега се плашило. Као и сваки ноћни демон, ужасавао се светлости, па су ноћни путници собом носили кресиво или шибицу, а трудили су се и да део чела између очију покрију капом, жене марамом, јер се веровало да ће бити осењен онај коме демон види крст на челу. Добра је заштита била и неки део одеће обучен наопако, бели лук, глог, црни трн у оделу, детелина са четири листа у опанку, змија у нарамку дрва, магичне траве у навиљку сена или балези или неки метални предмет.

И данас ћете понегде чути о омаји, а реч ова остала је, можда редак, али посебно упечатљив траг у језику. Једном сам, путујући новинарским послом, упознала човека који живи од вицева. Зна их много, неке и сам смишља, па са радијских таласа и ТВ екрана забавља народ. Рече у једном тренутку како је схватио да „причање вицева може да буде његова омаја за народ“. У мени проради етнолог, па се сетих чланка „Маштаније у Горском Вијенцу“, чувеног нашег етнолога, Тихомира Ђорђевића. Каже, има људи који су способни да осотоње, опчине, омаје, опсене и говори о „комендијашима“, вашарским опсенарима у Тешици: „када човек иде у комендију треба да преврне капу или чарапе или ма шта од одела на себи, па се не може омајати“.

Још један цитат, за крај: „Веровао је народ да у некрштене дане има пуно злих духова, омаја који заводе човека на погрешан пут или да му се нека ствар причини сасвим другачија него што је“.

Постоји ли омаја, има ли је данас, ко све има моћ да народ омаје и учини да му се нека ствар прикаже другачија него што је, није толико битно. Битније је – има ли овде основе за добру причу?

Ивана Весић

Извор: Омаја

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Код нас и чума слави славу – Ово је чумина слава

Према народном веровању, чума, морија или зараза долази као божја казна због људских сагрешења. Она живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. Тридесетог дана у години помешана су стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем те је тога дана чума заузета слављењем славе па људи могу мало да одахну. Ипак. на овај дан се треба чувати тежих болести, јер су неизлечиве. Већ сутрадан, другога дана своје славе, чума ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.

Чума, Морија, Морана; фото: mediarepost

У складу са народном пословицом, која гласи: „Добар је Бог, али су и ђаволи јаки“, у дану 30. јануара су помешана стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем. Чума, што је друго име за заразе праћене масовним помором људи и стоке (каже се: И на зечеве чума напада), по народном веровању, долази као божја казна због људских сагрешења.

Чума живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. У српској варијанти, Чума, која се другачије назива морија, јер неумољиво мора и оставља пустош за собом, у ствари је куга, па се у народу, да би је умилостивили, ублажено назива кума.

Многа су места, поготову у средњем веку, запустела или расељена услед епидемије куге. На такве страшне и опомињуће чињенице подсећају и народне пословице и искази (Купи као чума децу. Не избија као куга из Сарајева, или Кад морија Мостар поморила).

Но, српска митологија је незамислива без крсне славе, те стога и Чума има своју славу. То је 30 јануара, па се отуда тај дан у народу назива Чумина слава. По веровању, тада Чума слави, те људи док је она обузета светковином, могу мало да предахну, али већ сутрадан, другога дана своје славе, она ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.

30 јануара је Свети Антоније, кога по предању слави Чума, а сутрадан је Свети Атанасије, који се назива Чуминдан, па се ова два празника називају Чумини свеци.

Чуминдан

Александријски патријарх Атанасије Велики једно је од крсних имена у нашем народу (31. јануар). За овај празник се каже да је и цинцарска слава. У народу се овај дан зове и Чуминдан, па се веровало да нема лека ономе ко се тад опако разболи. Многе жене су зато овај дан постиле. У неким местима су на Св. Атанасија заветине, светковина коју цело насеље одржава ради заштите здравља и иметка, а светкује се и као занатлијска слава.

Миле Недељковић

Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / ТРАДИЦИЈА

Снага белутка и Непочин-поље

Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).

Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.

У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад – животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака… „Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.“

Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.

А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“

…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“

Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.

И обичај „пуштања воде“ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.

Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)

Белутак

Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Сан белутка

Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта је с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет

Љубав белутка

Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
и која ће му доћи главе
Не види

Пустоловина белутка

Досадио му је круг
Савршени круг око њега
Застао је
Тежак му је терет
Сопствени терет у њему
Испустио га
Тврд му је камен
Камен од кога је саздан
Напустио га
Тесно му је у себи
У рођеном телу
Изишао је
Сакрио се од себе
Сакрио у своју сенку

Тајна белутка

Испунио је себе собом
Да се није тврдог меса свог прејео
Да му није зло
Питај га не бој се
Хлеба не иште
Скамењен је у блаженом грчу
Да није можда трудан
Да ли ће родити камен
Да ли звер да ли муњу
Питај га до миле воље
Не надај се одговору
Надај се само чворузи
Или другом носу или трећем оку
Или ко зна чему

Два белутка

Гледају се тупо
Гледају се два белутка
Две бонбоне јуче
На језику вечности
Две камене сузе данас
На трепавици незнани
Две муве песка сутра
У ушима глухоте
Две веселе јамице сутра
На образима дана
Две жртве једне ситне шале
Неслане шале без шаљивца
Гледају се тупо
Сапима се хладним гледају
Говоре из трбуха
Говоре у ветар

На крају циклуса „Списак“ налази се песма „Белутак“. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште – „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном… загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).

Иза наслова који најављује дескрипцију, у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива, при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?

Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.

Извори:

Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33.
Васко Попа, „Непочин-поље“, Свевлад

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Српски и словенски називи за дане у седмици

Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.

Миле Недељковић

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Древност словенског календара

Док су се Стари Словени увелико управљали према свом календару, имајући у њему уведене и празнике властитих божанстава, за то време нити је постојао хришћански календар, нити су били утврђени празници у њему, а такође ни рачунање времена од Христова рођења. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. С обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Први који је дошао до замисли да се године рачунају од Христова рођења, и то узео за почетак нове, хришћанске, ере, био је римски монах, а папски архивар, Дионисије Мали (Dionisius Exiguus, око 556), за кога се каже да је био Скит пореклом. Он је 525. године предложио одбројавање година од Христова рођења, што је по њему прозвано Дионисијевом ером. Међутим, такво рачунање времена се почело прихватати тек од VIII-X века.

Пада у очи да назнака о скитском пореклу Дионисијевом намерно замагљује његову етничку припадност. У време Дионисија су Скити одавно сишли са историјске позорнице, последњи одблесак њихове државе је на Криму у II веку, после чега им се затире етничка самосталност и они се утапају у друге народе који су живели на подручју које су настањивали, а у којем су словенски народи били најзаступљенији.

Када је пре пола века Ненад Ђ. Јанковић предао Српској академији наука рукопис књиге „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“ (1951), на крају је, с обазривошћу научника, али и са убеђењем истраживача који верује у своју тезу, додао завршну напомену, оделивши је с три звездице:

„Ништа се поуздано не зна како је народ некада знао који је дан у недељи или месецу, али неки примитивни календари морали су постојати… а и пре примања хришћанства морало се унапред некако знати кад ће бити младина или пун месец, када ваља почети неки посао или прославити неки празник“.

У том тренутку свеколико наше фолклорно наслеђе, древни календари сачувани у новијем добу и усмена календарска традиција нису били довољно убедљива потпора на којој би се могло закључити да календарска знања Срба сежу у словенску прадавнину, јер из те прадавнине није било веродостојних доказа за такву тезу.

„Црте и резе“ на старим глиненим судовима

Још пре примања хришћанства, а самим тим и писмености, (863. године), Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност, тврдио је црноризац Храбар, у свом запису из десетог века.

Међутим, убрзо су се ове пророчке Јанковићеве речи обистиниле, а потврдили су их са два значајна открића руски археолози Тихонова и Хвајко. У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, пронађено је 1958. године старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде II-IV века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из IV века, на којем је такође сликописан календар. Откриће без поговора: Лепесовка се налази на древном руском подручју које су настањивала племена Волињана, од VII века позната под именима Дулеби и Бужани, а Ромашка је била насеље старог племена Пољана.

Овим открићима је истовремено потврђено да је тачан запис црнорисца Храбра из X века, који је сведочио да су пре примања хришћанства Словени писали „чертами и резами“ и по њима гатали и огледали будућност.

Дионизије Мали, детаљ из средњовековног рукописа војводе Берија

Пронађени календари у Лепесовки и Ромашки су имали својеврсне „црте и резе“, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков их је недвосмислено одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, на основу чега се закључује да су древни Словени имали соларни календар, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солстиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума „паганских“ празника. На представи календара у Ромашки су у тачном поретку наведене светковине русалија, празници Јарила, Ивана Купала, те дан бога Перуна (знак муње).

Значи, Стари Словени су имали утврђен и исписан, календар. И то у II веку. С обзиром на то да је настајање и усклађивање календара врло сложен и спор процес, мирне душе се, на основу налаза у Украјини, може рећи да су наши древни преци имали развијена календарска знања пре више од две хиљаде година.

Рабош, Смолен

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове.

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.

Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,

големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,

межник – време размеђавања зиме и пролећа,

бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,

сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,

протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,

летник – време пролећног отопљавања,

жарки – време жега и припеке,

груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,

грјазник – време блата и каљуга услед падавина,

студен – време хладне и зимоморне позне јесени,

снежањ – време снега и сметова,

просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;

березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,

биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,

липењ – дани миомирисног цветања липе,

трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,

црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,

вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,

жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;

дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,

изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,

червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,

зарев – време ревања или рике јелена;

сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив

березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),

серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,

гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,

гроздобер – време бербе винограда,

вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);

каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,

коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,

свадебник – време свадбовања.

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

: Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

: Српски годишњи календар из Тршке цркве; Фото: Перун Вид

: Државни календар краљевине Србије за 1911. годину

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / ИГРА РЕЧИМА / МАГИЧНИ КВАДРАТИ / МИСТЕРИЈЕ / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА / ТРАДИЦИЈА

Култ Црне Мадоне и витезови Темплари

Италијански истраживачи М. Фарнети и Б. Бартонети открили су у пећини Свете Агнес на планини Монте Инђино у Италији мноштво древних графита и симбола, међу којима и један интересантан магични квадрат. Садржина овог квадрата директно упућује на неговање култа Црне Мадоне, чији историјат је уско повезан са редом витезова темплара. Занимљиво је да се једна од Црних Мадона налази у старој цркви Узнесења Маријиног у Апатину.

Црна Мадона у Апатину; Фото apatinturizam.rs

Италијански истраживачи Марио Фарнети и Бруно Бартонети објавили су у часопису Хера (број 43, септембар 2005.) своје откриће под називом „Gubbio: la Rennes-le-Château italiana“. У њему је описан налаз магичног квадрата уклесаног у пећини Свете Агнес на планини Монте Инђино у близини града Губиоа у Италији.

Ова планина је пре више хиљада година била сматрана светилиштем, јер има облик пирамиде, а многе пећине у њој су ишаране бројним графитима и симболима. Такође, унутар пећина постоји и мноштво у камену усечених канала кроз које је текла вода.

Према процени проналазача, магични квадрат „niger inare galag erani regin“ датира из периода од 15 до 17 века, а направили су га највероватније поштоваоци древног култа Богиње-Мајке, што потврђују и речи НИГЕР-РЕГИН или Црна Краљица (Црна Мадона или Црна Девица).

Црна Мадона је слика или скулптура Девице Марије црне коже, уз напомену да није реч о црнкињи. Трагови овог култа налазе се широм католичког хришћанског света и често се повезују са редом витезова темплара. Овај култ је био веома распрострањен широм западне европе током целог средњег века, а данас у Европи постоји око 450 приказа црне Мадоне, од тога само у Француској 227.

Порекло култа Црне Мадоне је прехришћанско и у вези је са култом Богиње-мајке, присутним код многих народа од праисторије: код Келта, Египћана (Изида и Хорус), Фригијаца (Кибела), Индијаца (Кали), Грка (Артемида, Деметра, Мелаина), Римљана (Дијана, Церера) код Хананаца, Јевреја и Феничана (Астарта). Црна боја, која је у хришћанској иконографији уобичајено повезана са смрћу или злом, била је у старој Европи боја плодности и тла (земље).

Шкотски научник Еан Бег истиче да се у легендама и традицијама које се повезују са Црном Мадоном по правилу наводи како је њена статуа откривена у шуми. Култ је увек у вези са местима познатим по исцелитељским водама, у близини вулкана или по сливовима река.

: Пећина Свете Агнес

: Пећина Свете Агнес

: Нигер инаре галаг енраи регин

: Витезови темплари; Илустрација из 1870. године

Тумачећи Песму над песмама, један од најутицајнијих људи у Европи 12. века Бернард од Клервоа посебну пажњу посветио је стиховима „Црна сам, али лепа“. Сматра се да је један од разлога за ширење култа црне мадоне управо тежња да се илуструју ови библијски стихови.

Велики број Црних Мадона, посебно оних у Француској датирају из времена крсташких ратова. Постоје индиције како је овај култ био веома поштован од стране реда витезова темплара, а један од доказа за то су и статуе Црних Мадона, на које наилазимо у местима где су они били присутни и у црквама и другим грађевинама које су саградили.

Интересaнтно је да се један од ретких примерака дрвеног кипа Црне Богородице која у наручју држи Исуса, налази у католичкој цркви Узнесење Маријино у Апатину. Легенда каже да га је извесна Немица Магдалена Гербер током досељавања донела са собом. Пошто су Немци у ходочашћа долазили бродовима, сваки пут када би брод пристао на обалу, износили су Богородицу, која није могла да се одржи на земљи већ је падала, а када су дошли у Апатин, остала је да стоји.

Далибор Дрекић

Извори:
Gubbio, Rennes-le-Château italiana?
Кроз простор-време
Темплари, Црна Мадона
Туристичка организација Апатина

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ЗАНИМЉИВОСТИ / ТРАДИЦИЈА

Како су добили име римски месеци које данас користимо…

У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Римски називи месеци

Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.

Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.