ТРАДИЦИЈА

Женски вокални ансамбл “Роса“ из Њујорка чува српско традиционално пјевање

“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup

Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања.  Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.

 

“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).

“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.

 

Сања Бајић

 

Српска народна поезија у “путним белешкама“ руског конзула

Руски конзул Иван Степанович Јастребов, крајем 19. века нашао се на источнику српске народне поезије (Призрен, Пећ, Морава, Дебар) и користећи ту околност, у жељи да сачува народно сећање али и потврди словенску везу свог и српског народа у настајању ових песама, записао је све оно што до тада није забележено и то 1886. године у Петровграду објавио под насловом „Обичаји и песме турских Срба“ (Срба под турском влашћу).

Трагајући и записујући „из уста у перо“ Јастребов је открио: да су ово најстарије српске народне песме од којих су касније, идући према Сави и Дунаву, настајале све верзије, да су у том тренутку лирске песме бројније од епских, које су чак прекривене заборавом и да су углавном све лирске песме настале из народних обичаја. У том часу народне песме су чувале српски народни дух, па се зато, пре свега на славама, говорила и епска песма „под заштитом кућног свеца“.

Везујући песме за народне обичаје, Јастребов нам је оставио и драгоцене описе сачуваних обичаја Срба у јужним пределима некадашњег царства. Наше је да преносећи ове „путне белешке“ скренемо пажњу на богата српска наслеђа.

И. С. Ястребов, Обычаи и песни турецких Сербов, С.Петербург, 1886.

Аутентични записи ових песама у којима је очуван језик послужили су и тада, а и касније да се „разграничи“ српски и бугарски утицај на просторима македонског живља, нарочито после Бечког конгреса.

Зато поводом Јастребовљевих „путних бележака“ Ватрослав Јагић записује: „На основу материјала који је Јастребов дао може се видети да у старој Србији, у Косовом пољу, тј. у областима из којих он песме наводи, које су везане са географским именом Призрена или најуже околине и Мораве, преовлађује српски језик, иако говор појединих групација показује да су извесна места булгаризована. Међутим, у области Дебра карактер језика се приближава бугарском више него српском. Ово се може установити у коледарским песмама или лазарицама.“

Док су Бугари своју пропаганду заснивали на морфологији речи, Срби су је заснивали на изговору слова (српско ћ, а не бугарско меко к).

Но вратимо се Јастребову, који је писао: „Мој задатак је био постарати се да запишем песме са што већом тачношћу чувајући акценат у изговору“.

Ван ове књиге, Јастребов је у посебном зборнику штампао 560 песама, наводећи их после сваког исцрпног приказивања појединог народног обичаја.

Верни описи Јастребова сведоче о последицама дуготрајне турске окупације, односно њеног утицаја на народне обичаје Срба. Тако Јастребов наводи да за време славе „гости седе по турски“, жене муслиманских Срба носе зар, а у песме је ушао мотив многоженства:

Те узеја три невесте:
Једна да му кућу мете,
Друга да му воду носи,
Трећа да му руво готови.

Чест је и мотив продаје невеста:

Некој не может да је доценит.
За тенка става десет иљади,
За бело лико девет иљади,
За црни очи седом иљади.
Или „чување“ жена:

И је однесе дома на дворје.
Си је загради в камени зизди,
В камени зизди, в мраморни порти.

Ту су и отмице и преотимања невеста, али на једном примеру, (у песми „Поповић Јован и Корун разбојник“) Јастребов указује да „спутана жена“, кад јој се пружи прилика, прихвата слободу и у замену за „господарев“ живот. У наведеној песми Јован са женом јаше кроз шуму, пошао је свом оцу, и да не би задремао тражи да му жена пева. Жена га упозорава да овуда крстари разбојник Корун који је њоме хтео да се ожени, па ће је препознати и отети. Јован и даље тражи песму, али се, кад жена запева, догоди оно што је и наслутила – Корун је чује, нападне и на смрт рани Јована. Жена у тој борби не помаже мужу, а кад је он у ропцу замоли да му, кад умре, три дана пали свећу, невеста одговара:

„Так ми Бога, мој господаре!
Ја си нећу слуга да те служам,
Тако сака свећа да ти света“.
Ја запали убава невеста,
Шчо горела три дни и три ноћи.

И у овим песмама, у оваквим околностима, сачуван је пркосни народни дух који освајача извргава подсмеху. Тако у песми из призренског краја сазнајемо:

Перунико девојко,
Не шетај се по брегу,
Брег се рони, ће паднеш.
– Ако паднем, да умрем,
Боље м пасти, умрети,
Да не узмем Турчина.
Турчин иде у војску,
Ћемер пара однесе,
ћемер ваши донесе;
Дугу пушку однесе,
Штапетину донесе,
Тунус феса однесе,
Шапкетину донесе.

А сада, укратко обичаји, како их је Јастребов записао и неке од песама које су се из њих певале.

У чије се здравље вино пије

Српска слава, 1886.

Слава је, међу обичајима, најзначајнија у овим крајевима, а Јастребов је овако описује:

„Кад гости, разместивши се за столом нешто поједу и испију по две чаше вина, онда глава породице, који је без феса (хришћани су скидали фесове само у цркви) све време или стоји пред познатим гостима, или их са својим млађима послужује, пали испред икона воштану свећу, три пута се поклони и онда узима већу од оне две чаше с вином да би пио у част славе. Том приликом каже: ‘Добродошли гости. Долазите увек. Ову чашу вина испићу за очево крсно име’. Пошто отпије из чаше млађи укућани му долију вино. Затим домаћин настави: ‘Ову ћу чашу испити у име свете Тројице, да би поживела небо и земљу’. Испије, а млађи се старају да му у рукама не буде празна чаша. Затим он узвикује: ‘А ову чашу пијем у част славе (свеца) овога дана, да би се он помолио Богу за нас!’ И отпије вино из чаше. Потом остали гости пију, устају са својих места, скидају фесове и певају три пута „Господи помилуј“, а онда певају народне песме.“

Јастребов цитира песму:

У чије се здравље вино пије,
Све му здраво и весело било!
Родила му се пшеница и вино!
А по кући сва мушка дечица
И по трлу сва близни јагањца
И у брдо винова лозица
И по пољу класата пшеница.

Или се пева:

Овакоме делији
Чабар вина мало је
Овакоме јунаку
Сам кадија коња кове.

Наведене песме су настале при извођењу одређеног обредног чина (славе), али понекад се обичај користи да се певају и друге народне песме у тренутку „одрешеног језика“ – под заштитом слављеног свеца. Тада се певају и епске песме. Јастребов записује:

„Нађе ли се међу гостима такав који зна старе, јуначке песме, сви га усрдно моле да их пева и слушају са великим задовољством, зато што су се по градовима сличне песме почеле да заборављају“.

Први већи избор груписаних песама налазимо код обичаја коледа. Јастребов каже: „Тај се обичај још није изгубио (у селима Гиланског округа), ни по другим окрузима старе Србије, али само у оним селима где хришћани живе сложно у маси, или у већини.

У гњиланским селима то бива овако: Изаберу се четири пара у сваком селу. један од учесника одева се у старо подрто одело, на главу навлачи велику капу, а на њу прикачиње овнов реп. Ставља браду и бркове од коњског репа и козје длаке. Такву прилику зову Дедица. Остала тројица облаче се у празнична одела, навлаче рукавице, а на њих пришивају прапорце“.

Коледари обилазе села и куће певајући коледарске песме, у којима се узвик ко, понегде понавља иза сваког стиха:

Сви се свеци, коледо, сбираше ко.
У Ивана, коледо, кнез Ивана ко
Сал га нема, коледо, свет Никола ко.

Име овог свеца се помиње пошто празници коледа почињу на Никољдан и трају до Богојављења.

Или песма која се пева при одласку на коледо:

Иван има, коледо, добри гости, ко
Добри гости, коледо, Русалије, ко
Добр су му, коледо, глас донели, ко
Овце му се, коледо, изјагњиле, ко…

Ко су Русалије?

Јастребов објашњава да су то Русалке – шумске виле које се помињу и у руском народном стваралаштву. За то своје тумачење он налази пример у једној другој коледарској песми:

Па су дошли, коледо, Русалије, ко
Русалије, коледо, из Русије, ко…
У кући где има девојке, коледари певају:

„Навези ми, коледо, напиши ми,
Куд да летим, коледо, да се гледам,
Куд да паднем, коледо, да се фалим.“

Извесни закључци о раширености „писаног веза“ нису сувишни. Или је у питању само песничка слика?

Посебне коледарске песме певају се у кући са дететом. Јастребов још записује:

„У Дебарском округу, где живи словенско племе Миаки обичај коледа састоји се у следећем: 23. децембра свака домаћица меси мале колаче различитог облика. Ти колачићи се зову ‘коледари’. Такође она меси и један велики колач – округли хлеб“. Исто то раде и жене у селима Ђаковског округа. Оне на великом колачу изводе фигуре бикова у плугу, тор с овцама и пастиром, рој пчела, младића с девојком пред свештеником. Тај се хлеб даје за вечером према утврђеним породичним обичајима.

Домаћице и деца у племену Миаки увече на први дан Божића кувају пшеницу са шећером и певају:

„Утре вечер бодник – вечер.
Бодни коња на пазара,
Купи риба и јогули.
Дојди дома, да је вариш.
Сркни риба, убоцај се.
Пи си вино, весели се“.

Пред Божићну зору у околини Призрена се пева:

Узблејала бела овца.
Питаше њу њене друге:
Што ни блејеш наша друго?
– „Како јадна да не блејем?
Док не ми се овчар оженија,
По планине траву пасла,
Под јелику пландовала,
Од ка ми се овчар оженија,
По топила воду пила,
Под торњеве пландовала,
Зато сам ти узблејала“.

Сјај црне пређе

У усменој поезији старе Србије нашла се и печалбарска тема. Јастребов наводи: „У Дебру се сачувао обичај бадњег дана. Тај дан у Мијакову зову „Бодник“. По њиховим селима увече тог дана главне су домаћице, по свој прилици зато што су домаћини у то време, у више случајева, одсутни – на заради у далеким местима“. У печалби су. То показују стихови:

„Црно предем, црно носим
Со узајам, леб узајам,
Да испратим мога брата“.

А у Призрену се пева:

„Дрина вода! ти дубока ли си?
Јарко сунце! ти високо ли си?
А мој драги, на далеко ли си?
Прати мени душу у памуку
И бисерне зубе у јабуки,
И десницу руку у каглуку“.

Драги драгој овако одговара:

„Драга моја колико си луда!
Зар се праћа душа у памуку,
И бисерни зуби у јабуки,
И десница рука у јаглуку?“

Лазарице и додоле

Јастребов скреће пажњу на још два обреда који прате лирске народне песме – лазарице и додоле.

Лазарице, 1888.

О лазарицама Јастебов пише:

„Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. То се види по томе, што у неким местима, као, на пример, у Гиланском и Дебарском округу, не тако давно њега су неговали Цигани, а у Призрену и Тетову сиромашне српске девојке. Због тога у Гиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборављају. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби – али сиромашни“.

При певању песама и Лазар и Лазарица су жене, с том разликом што је Лазар обучен у мушкарца.

У среским селима увече на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазарице. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући од куће до куће.

Занимљива је песма о прекору столару:

„На дан ти је
надница
По два жута
дуката
И по трећа
талира.
Камо ти са шегрти?
Да ти беру алату,
Да ти лију мистрију“.

Или прекор још неожењеном момку дораслом за женидбу:

„Береш дрво у гору
И девојку на далеку!“

Лазарице нису поштеделе ни Турчина:

„Ој Турчине, yелатине!
Yел ти душа мирише!
Врана коња играше,
И на коња китице
Црна крвца штрцаше,
Бела пена меташе.
Тебе ваља вечера
До два брава печена.“

У овој поезији је често и хорско певање. Јастребов наводи:

„У селима Дебарског округа невесте се не причешћују до веридбене недеље. Тога дана, по завршетку обреда, невесте не иду кућама, остају пред црквом стварајући хорове по таквом реду по каковом су се по старешинству удавале.“ И у Тетову и околини задржао се тај обичај. Нарочито у селима где нема муслимана. „Песме се овде не разликују од раније изнетих, сем неких варијација, скраћења и додавања.“ Хорови су се надпевавали!

Први хор започиње:

„Елате вамо,
девојке море, на наша страна!
Наша страна, девојке море, два слнца грејет.
Два слнца грејет, девојке море, две месечине!
Вамо имате, девојке море, млади момчина.“

А други хор одговара:

„Ни ви идеме, девојки море, ни ве сакаме!
И нам ни грејет, девојки море, две месечине.
И ми имаме, девојки море, млади момчина.“

Урош Предић, Поливање Додоле, цртеж објављен у часопису “Орао“ 1892.

И додолске песме су чисто обредне. „У време суша, по селима старе Србије неколико жена се украшавају гранама, иду из куће у кућу, помињући у песмама исконског, постојбинског бога Додола. Обично су додолице Циганке“:

„Да зроси ситна роса.
Ој Додоле, мили боже!
Од два класа чабар жита,
Ој Додоле, мили боже,
Дај боже, дај!“

И опет једна изузетност. Неке су се додолске песме „потурчиле“ задржавајући српски напев: „Де море Додоле“. Јастребов наводи две такве песме из Призрена које певају Цигани.

Јастребов је записао више жетелачких, сватовских и свадбених песама уз напомену: „Хришћани и муслимани воде затворенички живот. У начину живота српски хришћани мало се разликују од муслимана. И данас још хришћанке иду улицама сасвим скривене, као и муслиманке.“

Песме уз колевку су ретке. Јастребов запажа изражено сујеверје при рађању детета. На пример, верује се да „само дете са именом Стана и Станко остаје живо“, или „ако се непрестано рађају женска деца, да би се то прекинуло, задњем женском детету дају име Доста“. Уз колевку се само певуши „без икаквог смисла“. Ипак у околини Дебра било је и дечјих народних песама које су певане за време Паске.

Биљарске песме необична појава

Посебну пажњу у овој усменој народној поезији привлачи јединствена врста – биљарске песме. Записујући их Јастребов напомиње:

„По целој старој Србији дан Светог Ђорђа убраја се у најважније празнике не само православних, већ и муслимана Срба. И Арнаути га празнују. У рано јутро на тај дан призренске девојке скупљају цвеће у врту или у шуми. Притом певају песму, једину која је остала од старих биљарских, којих је било много по речима стараца.“

Песма гласи:

Смиље брала у гори девојка.
Смиљ берући путе погрешила,
Нагазила ајдучке путине.
Сусрете је ајдучки војвода.

Девојка од њега тражи да је изведе из горе. Овај то учини, доведе је на „студену воду“ – девојка се умије, а хајдук напије воде:

Сину лице као врућо сунце.
Стаде јунак да се Богу моли.
– „Дај ми, Боже, једну тмну ноћцу
Да обљубим лијепу девојку.“

Падне ноћ и хајдук је љубио девојку до поноћи, а онда се она претворила у змију и обгрлила му врат:

„Водићу те од града до града,
Да се чуди мало и велико,
Да се чуди, ка се сестра љуби.“

Јастребов истиче да су биљарске песме бројније у Дебарском округу. Иза сваког стиха оне имају рефрен: „Биљаро!“ Међу њима су и десетерачки стихови:

„Тешко земљи куда војска прође
И девојци која сама дође!
Првог дана биће прекорена:
Да си арна, не би сама дошла.“

Овог пута не отварамо ризницу епске народне поезије овог нашег специфичног поднебља. Рећи ћемо само да су најбројније епске песме о Краљевићу Марку и Коруну арамији. Марков коњ у овим песмама, понекад безимен, има карактеристично име Влкова Вечера, уз она: Грчки коњиц или Шарац.

Извесно је да смо и у „путним белешкама“ руског конзула Јастребова суочени с неизмерним богатством нашег народног духа, који је обнављајући своју виталност на животном искуству, одолео и најсвирепијим страним утицајима, чувајући нам место међу народима највише песничке културе.

Српско наслеђе, бр. 14, фебруар 1999.

Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине

Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту Axisа mundi. Међу најстаријим сачуваним симболима змија које се увијају око Светске палице (Аxial rod) јесу слике сумерског божанства подземља Нингишзид-е (Ningishzida, сум. dnin-ğiš-zid-da), чије име значи „господар доброг дрвета“, и богиње доњег Египта из прединастичког периода Wadjet у виду кобре која се увија око свитка папируса.

Египатски бог Тот, којег су александријски неоплатоничари идентификовали с Хермесом Трисмегистусом и Меркуром, приказиван је како се ослања на штап око којег се увија змија.

Хермесов кадуцеус и Асклепијев и Мојсијев штап млађи су од поменутих представа више од миленијума. Симболика и иконографско решење су, међутим, исти: штап око којег се увија змија, често сликан или вајан с крилима на врху (кадуцеус), представљао је Светску осу (са змијом у дну и птицом/крилима на врху), а власника човеком или богом који је могао да се креће и посредује између доње и горње космичке сфере.

Природно је отуда што се овај атрибут везао с једне стране за Хермеса (Меркура, у римској варијанти), који је, као гласник богова, повезивао два света, људски и божански, „доњи“ и „горњи“, а с друге стране за Асклепија/Ескулапа, легендарног исцелитеља и бога медицине, јер је уобичајен шамански концепт лечења подразумевао одлазак „лекара“ по знање из другог, „вишег“ света.

Исти симбол преузели су у средњем веку различити езотеријски редови, јер су се окултне, мистичке доктрине и праксе заснивале на представи о стицању знања техникама екстазе и досезању виших нивоа знања и свести, а, посредством њих, у XX веку, и институције модерне медицине и фармацеутска индустрија.

Змија на штапу је, најзад, Мојсијев атрибут. …Интерпретатори се превасходно позивају на епизоду спасавања Јевреја од змија, које је разгневљени Бог послао на незадовољан народ који се, гладан и жедан, кретао пустињом… Бог претвара Мојсијев штап у змију и опет у штап; метаморфозом змије у штап (и обратно) Мојсије треба да увери оне који не верују да му се јавио Бог.

Хијерограм који се доводи у везу с Хермесовим кадуцеусом – уреус (Uraeon/Uraeus) – пронађен је на готово свим просторима и у готово свим древним цивилизацијама (Персија, Египат, Мексико, Кина, Грчка, Италија, Велика Британија, Хиндустан, Камбоџа итд.). Реч је о симболу соларног божанства, у којем наместо штапа, ознаке Аxisа mundi, фигурира круг – ознака Сунца, опет с препознатљиво позиционираном змијом у дну и крилима у горњем делу.

Од најстаријих цивилизација до данас, у различитим културним и географским зонама, змија се… постојано везује за Космичку вертикалу, односно њено дно, било да је оно представљено у виду корена дрвета, подземља или подножја планине, позиције испод људских или богињиних стопала и сл…

У (реконструисаном) индоевропском „основном“ миту, змија/змај фигурира као противник бога Громовника. У епским интерпретацијама и сижеима који баштине нешто од те древне приче (комплекс о змајеборству) змија и њој изоморфна бића јесу демонски противници протагонисте и посредно се везују за доњи пол светске осе (мада ни протагонисти  сами  нису  лишени  змајевских  атрибута). Тако се, на пример, антитеза између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије успоставља не само у социјалном (краљица/„љута Арнаутка“), већ и у просторном коду – Марко је рођен на чардацима (горе), у свили и злату, а Муса на „плочи студеној“ (доле), код оваца (које се у словенској традицији везују за Волоса/Велеса, Громовниковог противника).

Иначе, у Новаковићевим варијантама (али то важи и за јужнословенски корпус у целини) нема реципроцитета између змије као денотата и њене замене у тексту. евентуално би се могло указати на постојање загонетака у којима се предмети у облику штапа означавају као „змија“  (на пример – чибук)

Заједничко је библијским причама и загонеткама симболизација зла у обличју змије и моћ Бога да уклони зло у чему му је озлоглашена животиња средство, као и исти контраст неживог, људском руком створеног (штап) и живог (змија).

Извор: Лидија Делић, Змија а српска, зборник „Гује и јакрепи“, Београд, 2012.

Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми

Све религије имају своје свете бројеве негативног и позитивног значења. Разне начине прорицања помоћу бројева у исламској култури представио је Ибн Калдун, а и „Сиријска књига медицине“ из 12. века дала је мноштво примера прорицања, бајања и лечења помоћу бројева који су се у то време практиковали у источном делу хришћанске цивилизације.
Дечани

Фреска Исусовог распећа са два „неидентикикована објекта“ у левом и десном углу, Манастир Дечани; Фото: Wikipedia

Гематрија и изопсефија

Гематрија и изопсефија су старе дисциплине које проучавају корелације између алфабета и бројевног система који му је додељен, односно бројевне вредности слова и израза. У хебрејском или грчком језику, на пример, свако слово има своју једниствену бројевну вредност, а самим тим се и скуп слова у речима и изразима моје изразити бројевима.

У Библији и хришћанству уопште, многи људи, свеци, па и сами Бог и Ђаво имају препознатљив нумеролошки образац, а два најпознатија и најзначајнија дата су у управо форми палиндрома. Интереснтно је да је и сама реч „אבא“ („отац“) палиндром и када се прикаже латиничним и ћириличним писмима (Abba; Ава). Познати јеврејски палиндром, који представља разговор са Богом, дат је у форми питања и одговора:

ПИТАЊЕ: „? אבי אל חי שמך למה המלך משיח לא יבא“ – „Оче, ти си живи Бог, зашто месијанско краљевство још увек не долази?“
ОДГОВОР: „דעו מאביכם כי לא בוש אבוש שוב אשוב אליכם כי בא מועד“ – „Знај, због твојих предака да нећу бити осрамоћен. Вратићу ти се када за то дође време.“

888 – Име Христово

Први број је име Исуса Христа које у старогрчком језику (Ιησους), према грчкој изопсефији има нумеролошку вредност 888, три поновљена броја осам, која у нумерологији имају повољна обележја (троструко благостање).

У другој књизи Мојсијевој (Мој 2 – 3:14) Бог се Мојсију обраћа следећим речима: „А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама.“ Гематријска вредност хебрејског израза „Ја сам Онај што јесте“  (אהיה  אשר  אהיה) износи 543. а вредност Мојсијевог имена (משה) износи 345. Такође и вредност израза Свемогући Бог (אל שדי) износи 345, а уз то бројеви 3, 4 и 5 чине и први, најмањи питагорејски троугао. 543 и 345 су рефлективни бројеви, односно палиндроми, као што и њихов збир даје палиндромни број 888. 

Осим што је палиндром приликом читања од напред и од назад, број 888 је једнак и приликом његовог ротирања за 180 степени – тзв. „стробограматички број“

666 (616) – Број човека или број Звери

У Јовановом откровењу „број човека“ 666 загонетно је повезан са „бројем Звери“ (Интересантно је да је откровење шездесет и шеста књига библије, а да се „број човека/звери“ јавља у осамнаестом стиху, 6+6+6) који је кроз историју на основу нумеролошких комбинација повезиван са разним личностима и појавама, као што су Навуходоносор, Ирод, Нерон, Цезар, Хитлер, Мартин Лутер, поједини поглавари католичке цркве (папа Лав X), а чак и цела католичка црква.

„Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18)

У појединим грчким рукописама овај број је означен са „χξϛ“ и „ϝ“, док је у другима просто исказан речима. Када се изрази римским бројевима (DCLXVI) број 666 чине редом изложени сви римски бројеви који постоје до хиљадитог (D = 500, C = 100, L = 50, X = 10, V = 5, I = 1).

У библији број 666 представља и суму златних новчића коју је сваке године прикупљао краљ Соломон: „А злата што дохођаше Соломуну сваке године, беше шест стотина и шездесет и шест таланата“ (Прва књига о царевима 10:14) (Друга књига дневника 9:13)

Такође, ово је и број синова Адоникамових „Синова Адоникамових шест стотина и шездесет и шест“ (Књига Јездрина 2:1-13) који су се из Вавилонског ропства вратили у Јерусалим и Јудеју.

Овим су се бројем бавили многи показујући његову битност или небитност у Хришћанству. Пронаћени су многи изрази у библији који имају гематријску вредност 666: „Нека буде светло“, „Тајно место“, „Света Арка“, „Света круна“, „попут Бога“, „С огњеним мачем“…

Неки су налазили нумеричке и математичке подударности, попут оне да се израз „Слава Господу“ појављује у 36 библијских стихова – а тридесетшести троугаони број је 666 (1 + 2 + 3 + … + 34 + 35 + 36 = 666). И збир свих бројева у рулету (1-36) такође износи 666.

У езотеријској традицији шест је број сунца, а све његове пермутације такође су соларне. Број 666 има 12 делитеља, исто колико сунце има зодијачких кућа. Гематријска вредност речи „лав“ у хебрејском језику има вредност 666, а лав је симбол сунца у многим митологијама, од перзијске и вавилонске до модерних езотеријских традиција, попут масонских. Такође, зодијачка кућа лава је једино пребивалиште сунца.

У новијој западној култури овај је број постао најпрепознатљивији симбол Антихриста или самог Ћавола, док се у Кини сматра срећним због чега се често може видети у излозима и на паноима. Иако он вековима заокупља пажњу хришћанског света, новија истраживања показују да је највероватније у питању грешка у преводу, те да је фамозни број човека/Звери заправо 616 – такође палиндром.

Када је 1895. године код египатског града Оксиринхуса откривен папирус књиге Откровења из другог века и у њему број 616 уместо броја 666, настале су бројне велике полемике. Овај се број већ налазио у неким другим рукописима, попут Палимпсеста Јефрема из 5. века, тако да су мишљења око броја људи/Звери у Библији данас подељена.

969 – Године Метузалемове

Старозаветни патријарх Метузалем, према легенди човек најдужег животног века, живео је 969 година. Година његове смрти (1656 према Хебрејском календару) такође је била и година Великог потопа. Према предању, умро је седам дана пре потопа, а број његових година може да се израчуна уз помоћ броја риба ухваћених у мрежу: „А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великих риба сто и педесет и три; и од толиког мноштва не продре се мрежа.“ (Јов 21:11).

Број његових година нумеролошки је значајан јер садржи двоструку вредност – јавља се као палиндром и као седамнаести тетраедарски број.

777 – Године Ламехове

Нојев отац, а Метузалемов прворођени син Ламех живео је 777 година „Тако поживе Ламех свега седам стотина седамдесет седам година; и умре.“ (Мој 1 – 5:31). Библија каже да је после Нојевог рођења поживео тачно још 595 година.

777 је и гематријска вредност израза „на своду небеском“ (ברקיע השמים) на почетку прве књиге Мојсијеве: „Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“ (Мој 1 – 5:31)

111 – Алеф и Вавилонска кула

Вавилонска кула

Гледано путем гематрије, 66 бибијских књига обилују палиндрома: Вавилонска кула (מגדל בבל‎) има гематријску вредност 111, као и изговорни облик слова алеф (אלף); израз „Нека дају славу Господу“ (ישימו ליהוה כבוד) има гематријску вредност 454. (Исаија 42:12)… Када се томе приброје и друге нумеричке подударности, попут оне да се реч Христ у Библији појављује 555 пута, неизбежно се намеће питање о намери и случајности.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Смакнути смакови света и нови који се намичу
Календар Маја, смакови света и еволуција свести
Данас је палиндромни дан
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље., као и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Свет палиндрома и Краткословље.

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Триглав

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

Трагом манастира Кузмана и Дамјана код Благаја

Год. 1913. објавили смо г. Љубомир Стојановић и ја одломак једног натписа из XIII века са поменом Немањина имена. 1) Натпис је нађен у Благају код Мостара у тамошњем католичком гробљу. Том. приликом навео сам и народно предање, да је у близини Благаја постојао некад манастир популарних „бесребрених врача“, Кузмана и Дамјана. Сава Н. Семиз саопштио је већ раније, да је у Подграђу био манастир, чије развалине народ још и данас зове просто Врач, 2) а од кога данас нема видних трагова.

Недалеко одатле, код Драчевица, уздиже се једна осамљена округла хумка, са нешто прехисториских громила, која носи назив Криж. 3) Карло Пач објавио је у Гласнику Зем. Музеја, XVI, 1904 , 42-3, један врло укусан и занимљив фрагменат из једне црквене рушевине, који је нађен каквих 1000 метара код самог Стјепанова града у Благају, и покушај реконструкције тога фрагмента, чије аналогије имају неки наши црквени налази Х-ХII века.

Ј. Дедијер забележио је још једно предање. На путу између Мостара и Благаја, негде у половини, налази се по виноградима чувено село Гнојнице. „Прича се“, вели он, „да је био некад манастир Св. Архангела у Гнојницама, па су га Муслимани разорили и од његова камена начинили Шарића џамију у Мостару. Мисли се да је од њега и један лијеп рељеф, узидан у чесми Врби“, 4) Да је манастира давно нестало несумњиво је најбољи доказ у том, што му се изгубила ближа локализација, али да је постојао о том поред предања постоје и архитектонски црквени споменици.

Напомене:

1) Јужнословенски Филолог, 1, 109; Гласник Зем. Музеја, XXV, 342—3. Ср. Записе и натписе, IV, бр. 5986.

2) Зора. III, 1898., 325.

3) В. Радимски, Гласник Зем. Музеја, II, 1891., с. о„ 29—30.

4) Насела VI (С. Етн. Зборник, XII), 1909., 245.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за  1924-1925)

 

Који од звезда води порекло

Звезда у српској антропонимији: Како су имена добили Звездан, Звена, Звиздана, Стела и Стерија?
Знакови и симболи који се доводе у везу са звездама заступљени су код свих народа света. У хришћанској традицији, звезда је симбол Христовог рођења. У Србији имена изведена по звезди, најчешћа су у црнотравском крају и на Власини. Звијездовићи су били позната босанска племићка, средњовековна породица. Звездића има и Срба и муслимана. Звездини, из Рашке досељени у Нови Сад, даљином су из Украјине… Стерија је име настало из грчког корена (астера на грчком значи звезда), а Штернић презиме из немачко-јеврејског.
Звезде

Галаксија; фото Википедија

Звезда је небеско тело, по природи слично Сунцу. У народу се под звездом подразумева свако небеско тело које се ноћу види на небеском своду као светла тачка. У фигуративном смислу, она означава и срећу човека која га прати кроз живот.

Од најстаријих времена до данас, за њу су везани многи народни обичаји, веровања, легенде, магијске радње и друго. Они су заступљени, готово, код свих народа на свету. Посебно су бројни знакови и симболи који се доводе у везу са звездама. Постоје у многим религијама, учењима, идеологијама и слично.

Звезда је била и остала инспирација бројним уметницима, у разним доменима уметничког стваралаштва. Многа вредна дела из разних области уметности, посвећена су звездама, њиховој лепоти, тајанствености, гиздавости… „Ни најлепше годишње доба не доноси му толико лепоте, колико је доживео од звезданих гомила на плавом бескрају, ни моћ коју има над људима не узбуђује га као блудња звезда по тишини плавог простора свијеног у лук.“

Звезду као симбол срећемо и у хришћанству. Она симболише и само Христово рођење. У Библији (Старом и Новом завету) Исус се спомиње под симболом звезде:

„А кад се роди Исус у Витлејему јудејскоме… дођу мудраци са Истока у Јерусалим и кажу: Где је цар јудејски што се родио? Јер смо видели његову звезду на истоку и дошли смо да му се поклонимо.“

 „И они слушавши цара пођоше, а то, и звезда коју су видели на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А када видоше звезду где је стала, обрадоваше се веома великом радошћу.“

Звездана звана Звена, Стела и Звиздана

Осим тога, звезда је заступљена и у народном именослову. Скоро да не постоји народ, у чијој се националној антропономији не помиње звезда. И у српском народу постоји више личних имена и презимена, која су настала по звезди или у вези са њом. Она од давнина живе у српском етносу. Постоје на целом српском етничком простору, али у разним облицима.

Српско мушко име Звездан изведено је од именице звезда и антропонимског додатка – ан. Сама реч звездан, која у конкретном случају означава истоимено лично име Звездан, представља придев чије је основно значење „обасјан и осветљен звездама, пун звезда, који припада звездама, који је у вези са њима, који потиче и води порекло од звезда.“ Звездан је старо српско народно име. Употребљава се само у свом изворном облику, имена од мила за њега нису уобичајена. „Корен овог имена посведочен је у старом словенском имену Звездодраг.“ Овај древни антропоним настао је спајањем основе именице звезда и придева драг. То је учињено по узору на имена типа Миодраг, Љубодраг и друга. Данас се ретко среће.

Звезда се јавља и међу женским антропонимима. Она се без икаквих додатака и наставака истовремено јавља и као самостално женско име – Звезда. Додавањем наставака за женски род – а и – ка мушком имену Звездан, настала су женска имена Звездана и Звезданка. Звезданка има хипокористично значење. За сва поменута женска имена, понегде се користи надимак Звена, као име од мила.

Осим ових изворних словенских имена, у српској средини јавља се и име Стела. Поготово у новије време. Настало је по истоименој латинској речи, која означава звезду. Оно се среће и као уметничко име или псеудоним, неких познатих стваралаца из домена културе и уметности. Штавише, чак се јављају и мишљења да је наше изворно име Звездана, превод латинског антропонима Стела.

У крајевима у којима се говори ијекавски (звијезда), јављају се облици: Звјездан, Звјездана, Звјезданка и Звијезда. Поред тога, у говору Срба понекад је коришћена и икавска форма звизда. Потврду за то пружају и нека српска имена и презимена. Међу њима је и женско име Звиздана, коју помиње и Вук Караyић у свом „Рјечнику“.

Звездићи из Средачке жупе, Звездини из Украјине

Међутим, без обзира што су ова имена од давнина присутна код Срба, она не спадају међу њихове фреквентне антропониме. Такође, нису ни равномерно распоређена. У Србији је ова врста антропонима најфреквентнија и најраспрострањенија у Црној Трави и на Власини (југоисточна Србија). У овим крајевима (у дијалекту се каже „дзвезда“, па се поменута имена у локалним приликама изговарају као“Дзвездан, Дзвезданка“, итд. У црнотравском и власинском крају постоји више знаменитих људи са овим именима. Међу њима је и неколико истакнутих солунских ратника.

Осим личних имена, звезда се спомиње и у неким српским презименима. Она су директно извођена од именице звезда, личних имена у којима је она садржана или на неки други начин.

Презиме Звездић јавља се у Метохији. Потиче из Средачке жупе (Горње село код Призрена). По предању, настало је по томе што је њихов предак Јован Јовановић, дунђерин (зидар) по струци, био јако вредан па је чак и ноћу „по звездама“ зидао куће. По томе је добио надимак Звездић, који је временом заменио изворно презиме Јовановић. После Првог светског рата неке породице Звездића колонизоване су у село Пискоте код Ђаковице, а неке су одсељене у Призрен, Ораховац, Београд, итд. Славе Вазнесење Пресвете Богородице.

Звездин је присвојни придев од именице звезда, који се јавља као званично презиме – Звездин. Звездини су даљим пореклом из Украјине. До Другог светског рата живели су у Рашки (Ибарска долина). После тога досељени су (колонизовани) у Петроварадин и Нови Сад где и данас живе.

Фреквентност имена Звездан у Црној Трави и Власини, потврђују и презимена Звездановић. На овом подручју постоје чак четири фамилије са овим презименом, које међусобно нису у сродству. Ово презиме је посебно распрострањено у Црној Трави. Звездановићи живе у црнотравским селима: Јовановци (Свети Никола), Славујевцу код Брода (Свети Никола) и Главшина махала (Свети Арханђел). Неке породице Звездановића из Црне Траве, одсељене су (колонизоване) у Пусту Реку. То је учињено 1878. године после њеног ослобођења од Турака. Насељени су у селу Каменици код Бојника, где их и данас има. Звездановићи на Власини живе подно Чемерника, у Соколовој махали. Слично значење са патронимом Звездановић, има и презиме Звезданић. Звезданићи живе у Београду а воде порекло из Војводине.

Од имена Звезда и патронимског додатка -ац, створено је презиме Звезданац. То је учињено по узору на српска презимена Трифунац, Дамјанац, Стојанац и друга. Међутим, могуће је да је изведено и по неком другом основу. Звјездан, као ијекавска варијанта имена Звездан, садржан је у презимену Звјезданић.

Осим у личном имену Звиздана, икавска форма именице звезда, јавља се и у презимену Звездић. У Србији има више породица са овим презименом, различитог етничког и верског идентитета. У Каћу код Новог Сада, живе православни Срби који се презивају Звездић. Славе Светог Јована Крститеља. На Пештерској висоравни (околина сјенице) има и муслимана са овим презименом. Даљим пореклом су из Херцеговине.

Босански племићи Звијездовићи

Ијекавски облик звијезда, заступљен је и у презимену Звијездовић. Звијездовићи су били позната српска племићка породица у средњовековној Босни. Из ове фамилије (по предању) потиче и познати фрањевац Анђео Звијездовић. Живео је у XV столећу. Познат је по томе, што је после пада Босне под турску власт, од султана Мехмеда II измолио уговор којим се допушта слобода вероисповести хришћанима у Босни. Та повеља сачувана је до данас и налази се у фрањевачкој књижници у Фојници.

У српском именослову, поред поменутих изворних словенских антропонима, постоје и нека имена страног порекла, која су такође настала по звезди.

Једно од њих је и мушко име Стерија, које се јавља и у облику Штерија. Оно представља модификовану форму грчког имена Астериос. Долази од грчке речи астер, астерис, која означава звезду. Оно је старо име које потиче још из античког периода, а заступљено је и у хришћанству. Постоји и хришћански светитељ са овим именом (Свети Астерије). Данас не спада у групу фреквентних грчких имена.

Ово име углавном се јавља код Срба цинцарског порекла. Цинцари га изговарају као Штерију. Садржано и у личном имену Јована Стерије Поповића, нашег познатог књижевника и научника из прошлог века. „Стерију су тако прозвали по оцу Грку-Цинцарину, трговцу. По матери је био унук угледног српског сликара, и помало песника Николе Нешковића.“ Према томе, његово крштено име је Јован, а Стерија је име његовог оца. У конкретном случају, друго име Стерија значи „Стерији“. Женска форма овог имена код Срба није заступљена.

Ово име је данас, готово потпуно ишчезло из употребе, а успомену на њега чувају презимена настала по њему.

Од пуног имена Штерија направљено је презиме Штеријевић. Штеријевићи живе у Београду, а досељени су из Македоније (село Леуново код Гостивара) славе Светог Николу.

Од облика Штера, скраћенице имена Штерија, направљено је презиме Штерић. У више места по Србији, има неколико породица са овим презименом, које међусобно нису у сродству. У Београду више од једног века живе две староседелачке фамилије Штерића. Без обзира што имају исто презиме и исто крсно име (Свети Никола), нису у сродству. Из једне од њих потиче познати београдски занатлија (воскар) Миодраг Штерић, а из друге професор Константин Штерић. Професор Штерић је од женидбе славио имендан (славу Цар Константин и Царица Јелена), а после склапања брака са Вером Коруновић породица је преузела њену славу Светог Николу за своје крсно име. Штерића има и у Осипаоници, у Смедеревском Подунављу. Досељени су средином прошлог века из Грчке. Славе Светог Арханђела. По писању Душана Поповића „Цинцар Михаило се 1860. године доселио из Писадора у Осипаоницу и ту отворио крчму. Имао је четири сина. Касније су неки од чланова ове породице своје ухлебљење потражили у Смедереву и Београду, где и данас живе.“ Осим тога, у Смедереву постоји и друга фамилија Штерић, која ту дуго живи и није у роду са Штерићима досељеним из Осипаонице. Из фамилије Штерић потиче и познати архитекта Милица Штерић (1914-1988). Пројектовала је више значајних грађевина у Смедереву и Београду.

Немачка звезда у јеврејском презимену са српским наставком

У српској антропонимији постоје и нека „звездана“ презимена немачко-јеврејског порекла. Звезда се на немачком каже штерн и представља истоимено немачко презиме. Осим Немаца, ово презиме имају и немачки Јевреји, код којих је оно доста често. Ово постоји и у нашој средини. У Београду живи стара јеврејска породица Штерн. Досељени су пре више од једног века „негде из средње Европе (Немачке или Пољске).“ Максим Штерн је шездесетих година своме презимену додао наставак -ић, па је тако настао србизовани облик Штернић.

Трифун Павловић

извор: Српско наслеђе бр. 13. јануар 1999.

Српски календар у српским календарским песмама

Према остацима многобројних веровања, обичаја и обреда везаних за зимски и летњи солстициј, јесењу и пролећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње време одређивали према сунчевом кретању, односно према топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га летом у смислу трајања од године дана. Српски календар сачуван је у српским народним календарским песмама.

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп неписаних правила којих се српски народ од давнина придржавао. Година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра. Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се према старом веровању „мењају гора и вода“.

Прелазно време од зиме у лето је „јаро“ или пролеће, а прелазно од лета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна веровања и обреде.

Календарске песме представљају народну поезију која се неговала у склопу обреда и у том смислу спадају у врсту обредних песама. Зависиле су од обредног календара, односно од извођења у одређено доба године или дана у години. Заједно са обредом календарске песме везују се за човекову борбу за опстанак, за природне силе и промене и њихово дејство на земљорадњу, сточарство и друге видове привређивања. У овим песмама сачуване су све каратеристике српског соларног календара и кроз њих се тај календар може у целини реконструисати.

Код нас су најбројније и највредније календарске песме везане за древну земљорадничку годину која се рачунала према „природном“, соларном календару, тј. према кључним положајима сунца и променама до којих они доводе.

Циклуси календарских песама прате циклусе у природи: почињале су око сунчеве нове године, тј. зимског солстицијума (на дан рођења новог сунца црква је подесила дан Христова рођења), и трајале, неједнако интензивно, током целе године, посебно усредсређене на „повратак умрлог божанства светлости“, на јачање сунца и пролећа кад се цела природа и живот у њој омлађују и самообнављају.

Рабош, Календар

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, све су те врсте сачувале у основи прехришћански карактер. Прехришћанско осећање живота, које је, према Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи.

Зимски пролетњи и летњи циклус

Зимске циклусе чине коледарске песме, божићне песме и водичарске (богојављенске) песме;

Замучи се Божја мајка (Божићна песма)

Замучи се божја мајка
Од игњата до бадњака,
Па си роди Божја мајка
Младог Бога и Божића.
Кума куми Божја мајка,
Кума куми кум Јована,
Света Петка цркву меде
На сред небо, међу магле.

Запојаше девет попа,
Запојаше девет ђака,
Запојаше све владике
И дванаест калуђера.

Дочула ги Божја мајка
Па је тијо говорила:
„Стани горо, стани водо,
Да слушамо како поју.“

Стану гора, стану вода,
Трепетљика не станула.
Проклела ју Божја мајка:
„Е дабогда трепетљико!
Што не слушаш девет попа,
Што не слушаш девет ђака,
Што не слушаш све владике
И дванаест калуђера,
Свако дрво цвет да цвета,
Цвет да цвета, род да роди.
Трепетљика да процвета,
Да процвета, род да нема.“

Свако дрво цвет цавтело,
Цвет цавтело, род родило.
Трепетљика процавтела,
Процавтела, род немала.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

У пролетње циклусе спадају разне песме на ранилу, ђурђевске песме, и њима сродне песме о Ускрсу („велигденске“), лазаричке песме, спасовске песме, краљичке песме;

Краљичка песма

Бацала девојка
За облак јабуку.
Застала јабука
Горе за облаком.
Братила девојка
Све редом облаке:
„Облаци, облаци,
Драга браћо моја,
Вратите ми натраг
Злаћену јабуку!

Гости су ми дошли
Браћа материна,
Браћа материна,
А моји ујаци.

Коњи су им бесни
Као горске виле:
Кад по праху иду,
Праха не дижеду;
Кад по води газе,
Копита не квасе!“

У летње циклусе спадају ивањске песме, додолске песме, крстоношке песме итд.

Наша дода бога моли (додолска песма)

Наша дода бога моли,
ој додо, ој додо ле!
да удари росна киша,
ој додо, ој додо ле!
да покисну сви орачи,
ој додо, ој додо ле!
сви орачи и копачи,
ој додо, ој додо ле!
и по кући пословачи,
ој додо, ој додо ле!

Календарске песме је, као и обреде, прожимало веровање да подстичу и усмеравају природне енергије, да се разним облицима магије може успешно деловати на плодност и богат род. Будући да је живот свих зависио од природних услова, оне су имале велики друштвени значај. Записи који су се код нас очували представљају право културноисторијско и поетско благо.

Извори: Владан Недић, Антологија народних  лирских песама, 1969.; Речник књижевних термина, Википедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Ђорђе Крижанић: католички калуђер који је покушао да поунијати Русију

Католички калуђер, теолог, писац, језикословац, композитор и заговорник црквеног и словенског јединства према унијатском моделу Ђорђе Крижанић (1617/8-1683) ишао је у Русију са идејом да целу славенску Русију приведе католичкој Цркви. Све наде полагао је у Конгрегацију за ширење вере којој је 1641. године предложио своју „Промеморију“, представку о мисији у Русији. У њој је јасно изложио своју намеру да придобије благонаклоност руског цара како би својим утицајем на њега поунијатио православну Русију. У ту сврху је преводио књиге из слободних наука и уметности на московско наречје, како би из њих цару давао савете, а такође је написао и похвале старим и савременим кнезовима.
Москва, Русија

Црвени трг у другој половини 17. века (Аполинарије Васнецов)

Крижанић се школовао  у језуитском манастиру грчке народности (Collegium graecum) у Риму, да би се нарочито спремио за овакав напад на грчку цркву, У Русији је развио до тада непознату католичку пропаганду у највишим круговима.

Био је заокупљен идејом да руског цара наговори да ослободи све Словене туђинске власти, да их уједини у један савез под својом влашћу и да пређе на католичанство према моделу признавања уније. Од када су 1596. године у Бресту кијевски црквени поглавари прихватили црквену унију с Римом, овај модел постао је веома популаран приликом свих планова ширења утицаја Ватикана на словенски исток. Била је то врста славизма коју је врх католичке цркве радо подржао, због тога што је укључивала подвођење свих Словена под утицај Ватикана.

Јуриј Билиш Србин у Русији

На основу допуштења Конгрегација за ширење вере он 1646. године креће на своје прво путовање у Русију и тамо остаје близу два месеца. Своје верске предлоге у Русији Крижанић није излагао као на конгрегацији у Риму, него их је лукаво представљао као уједињавање православних и католика.

Приликом свог другог доласка у Москву 1650. године Крижанић се представљао као Јуриј Билиш Србин. Тада је на двору предлагао бројне реформе, пре свега на пољу језика. Писао је у Рим да ће, ако само успе да добије место библиотекара у царском Двору, покатоличити Цареву породицу, а затим и цео руски народ.

У Москви је набавио књигу руског православног мислиоца Кирила која је садржала оштре критике православних мислилаца на рачун католичанства. По повратку у Рим почео је да пише обимно дело „Свеукупна књижница расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa) трудећи се да оповргне те критике и покаже како су православни Словени у заблуди. Ту „заблуду“ Крижанић није карактерисао као јерес или расколништво, него је објашњавао незнањем и утицајем Хелена. Имао је теорију да за успех у руском свету не треба нападати Православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе:

„Ја не држим Московљане нити кривовјерницима нити расколницима (јер њихов раскол није настао из охолости, правога коријена раскола, него из незнања), већ их држим за кршћане који су једноставно доведени у заблуду. И тако мислим да ићи међу њих и разговарати с њима не значи ићи проповједати им вјеру (потхват који се ја никад не бих усудио преузети), већ значи ићи потицати их на врлине, на знаност, на слободна умијећа.“

Као основни свој задатак у Русији наводио је: „потицати их на врлине, на науку, на слободна умећа. Кад ово буде уведено, бит ће после лако показати им њихову лажност и превару, што ће бити дело других, пуних крепости и духа“.

У папином кругу пријатеља

У Риму се дружио са људима из најужег круга папиних пријатеља, међу којима је био и представник конгрегације за пропаганду вере Франческо Инголи. Посебан круг његових пријатеља били су украјински ђаци и свештеници унијати, који су у то време у Ватикану били омиљени као симбол продора на православни исток. На примеру унијаћења Украјине Крижанић је изградио целу своју теорију заоденувши је у славизам, уједињење цркава, ослобођење из ропства.

У Русију се поново запутио 1661. године, овога пута без дозволе папе и римске конгрегације, јер је његова молба одбијена. Између 1659. и 1661. радио је на царском двору на послу писања граматике старословенског језика и латинско-руског речника. Књигом О светом крштењу (Об свјатом крешчении) супротставио се пракси прекрштавања католика. Приликом сукоба између руског цара и патријарха Никона, који је увео литургијске новине по узору на католичку цркву, Крижанић се приклонио Никону. Због тога, као и због коментарисања актуелних политичких и црквених питања у Русији био је константно праћен, а најзад и царским указом 1661. прогнан у Тоболск у Сибиру, где је провео петнаест година.

Након смрти цара Алексеја Михајловича, његов наследник Фјодор Алексејевић допустио је Крижанићу да се врати у Москву, а 1677. и да напусти Русију.

На крају се нашао у војсци пољског краља Јана Собиеског која је победила турску војску код Беча 1683. године. Крижанић је погинуо је 12. септембра 1683. године приликом опсаде Беча.

Ликом и делом Ђорђа Крижанића посебно је био фасциниран Мирослав Крлежа.

Далибор Дрекић

Извори:

Ђуро Даничић, Граматику Гјургја Крижанића, Rad, Томови 14-17, 1871.
Гласник српског ученог друштва: књига XII., свеска XXIX., (старога реда), Књига 12, Београд, 1871
– Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942
– Горан Сунајко, Крижанићев теоријски концепт политичке теологије као предувјет практичноме остварењу славенскога јединства, Антхропос 1-2 (225-226) 2012, стр. 303-322
– Божо Ковачевић, Фасцинантни живот Јурја Крижанића који би земља с мало више културе претворила у филмски сценариј
Ватрослав Јагић, Књижевне обзнане, Рад Југославенске академије знаности и умјетности, Томови 18-21, Загреб, 1871.

Време кад су виле господариле пространствима

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…
Виле

Виле; фото: iskusstvo-woman.ru

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали – могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи – коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио – томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити, а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.

Марко Краљевић

Паја Јовановић: Милош, Марко и вила, 1906.

Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо – лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој – ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж – њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом – да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да лети.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа, а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

Ивана Весић

Извор: Омаја

Омаја

У религији старих Словена имала је вода изузетно значајну улогу; постојбина је њихова обиловала великим мочварама, рекама и језерима, па је то одредило и одржало однос према овом елементу и по доласку на Балканско полуострво. Вода, веровали су наши преци, попут земље, ватре, камена, дрвета, биља, поседује магичну моћ. Наш народ замишљао ју је као живо биће – пре него попије спуштао је на земљу да се одмори, у многим обредима позивао је и поздрављао.

Неке воде имају за Србе посебну ритуалну важност и симболику; вода заборава, замрзнута вода која поседује моћну снагу – онај ко је пије или се њоме умије ничега се више не сећа; вода застава, која се као роса или кишница задржала у шупљинама дрвећа и камења – роса се налази између горњих и доњих вода, па има посебну стваралачку снагу и највећи сакрални значај у прављењу магијских средстава; вода неначета, она коју треба пре сунца захватити и којом се месе чесница и обредни хлебови, боје јаја и купа мало дете. Има и вода чудотворних са извора потајница или из мрачних пећина што онога ко их има уза себе штите од демона.

Чудотворна, али може вода да буде и нечиста, опасна, па су са њом у вези и многи табуи. Вода коришћена у посмртном ритуалу, она која је у било каквом додиру са покојником била, ма и она само затечена у кући у часу смрти, народ верује, мртва је, замрла, прожета начелом смрти. У тој води опрала је смрт свој нож или косу или, што је много старије и изворније веровање, опогањена је зато што се у њој скрила покојникова душа. Вода је тако замишљана не само као биће које поседује душу, него и као уточиште неке друге душе.

Још један табу поштовао је и гдегод још поштује Србин – воду неће после заласка сунца да доноси, нити ће ноћу да пије са извора, не само зато што је таква нечиста, него и због веровања у постојање демона и других натприродних бића који бораве у води и око ње, крај бунара, извора и нарочито… воденица.

За воденицу и све што је у вези са њом народ је веровао да има магичну моћ. Већ сама предања о постанку воденице указаће свакоме на њену везу са оностраним светом; у некима кажу – воденицу је створио Бог или Свети Сава, али без чекетала које је ђавољи изум. Не само да је проналазак натприродних бића, него је воденица и место окупљања ноћних демона што нападају и море људе, а често по воденицама играју и виле. Воденичку уставу обносио је народ око села да би одбио градоносне облаке, воденички камен користио у лечењу тешких болесника, и не само у ту сврху. Чувени наш етнолог Веселин Чајкановић дошао је на основу различитих казивања до закључка да је воденички камен некада замишљан као једно од отеловљења ђавола, творца и житеља воденице.

Воденица

Скоро да нема у Срба обреда без воде, од рођења, преко свадбеног до посмртног ритуала. Незаобилазна је при чарању, гатању, бајању, али и у многим верским ритуалима. Уз њену помоћ људи су се чистили од злих утицаја, бранили од демона, лечили или решавали своје љубавне проблеме. Вода је нарочито важан елемент при оваквом врачању када се речима или поступцима жели да изврши битна промена, а не само да предвиди будућност. Зато је и користе у ритуалима чији је циљ постизање чаробне лепоте и неодољивости – на Ђурђевдан ујутру девојке је ухвате па се њом купају не би ли се момци окретали око њих као вода око кола воденичнога.

Водом омајом лечио је народ и болести, нероткиње, али највише – рањено срце.

Љубавна магија посебна је и интересантна прича јер своје значење црпи из ширег магијско-религијског система, али и друштвених односа. За разлику од других преломних догађаја у животу човека као што су рођење и смрт, свадба и избор вољене особе нису неминовне и непромењљиве ствари. Могуће их је одредити, па и контролисати. У патријархалним условима договор између породица и посредника био је пресуднији за заснивање брака од било какве љубави, па није чудо што се јавила идеја а онда и конкретна пракса за остварење сопствених жеља. Упознавање, приближавање и спајање само је један вид општења са супротним полом, али препреке на путу обележавају однос између мушкарца и жене у свим временима и на свим просторима, па су неузвраћена осећања и љубавна магија у суштини универзална прича.

У нашој народној религији имала је вода и нека дубља, симболичка значења. По старом народном веровању вода једним делом отиче у пакао и гаси ватру јер би потопила свет ако тамо не би отицала. Све велике воде скупљају се на крају света где се небо наслања на земљу. Вода представља неку врсту моста између овостране и оностране реалности, између света људи и света духова. Већ самим погледом на површину воде могуће је завирити у другачију реалност, обезбедити пролаз … у други свет.

Крај света

Воде, ваљарице и воденице још су и места окупљања многих демонских бића. Ту навраћају и омаје, или осење, сотоње или прикојасе, како су их звали у неким крајевима. Изглед ових бића није био тачно одређен, замишљали су их у разним облицима, најпре животињским. Омаје би пред усамљене ноћне путнике излазиле у облику јарета, кокоши, мачке, свиње, а ако би се појавиле у људском облику, биле су то девојке расплетене косе са козјим ногама. Биће ово јављало се само ноћу, „у невреме“ и нестајало са првим петловима. Када би се појавило запрежна стока би стала и нико је није могао натерати да крене напред, а човек би, ако проговори био осењен, несвестан куда иде, кретао би се како то омаја хоће, па је при овом сусрету ваљало ћутати.

Пушком се није могло савладати, јер би се пушка у њега уперена распрснула и ранила или убила онога ко је хтео да је употреби. Ипак, нечега се плашило. Као и сваки ноћни демон, ужасавао се светлости, па су ноћни путници собом носили кресиво или шибицу, а трудили су се и да део чела између очију покрију капом, жене марамом, јер се веровало да ће бити осењен онај коме демон види крст на челу. Добра је заштита била и неки део одеће обучен наопако, бели лук, глог, црни трн у оделу, детелина са четири листа у опанку, змија у нарамку дрва, магичне траве у навиљку сена или балези или неки метални предмет.

И данас ћете понегде чути о омаји, а реч ова остала је, можда редак, али посебно упечатљив траг у језику. Једном сам, путујући новинарским послом, упознала човека који живи од вицева. Зна их много, неке и сам смишља, па са радијских таласа и ТВ екрана забавља народ. Рече у једном тренутку како је схватио да „причање вицева може да буде његова омаја за народ“. У мени проради етнолог, па се сетих чланка „Маштаније у Горском Вијенцу“, чувеног нашег етнолога, Тихомира Ђорђевића. Каже, има људи који су способни да осотоње, опчине, омаје, опсене и говори о „комендијашима“, вашарским опсенарима у Тешици: „када човек иде у комендију треба да преврне капу или чарапе или ма шта од одела на себи, па се не може омајати“.

Још један цитат, за крај: „Веровао је народ да у некрштене дане има пуно злих духова, омаја који заводе човека на погрешан пут или да му се нека ствар причини сасвим другачија него што је“.

Постоји ли омаја, има ли је данас, ко све има моћ да народ омаје и учини да му се нека ствар прикаже другачија него што је, није толико битно. Битније је – има ли овде основе за добру причу?

Ивана Весић

Извор: Омаја

Саборна црква у Сарајеву, у народу позната као “нова“ или “господска“

Саборна црква у Сарајеву посвећена Пресветој Богородици је једна од највећих православних цркава на просторима Балкана. Њена изградња започета је на иницијативу српских житеља Сарајева. Султан Абдул Азиз Хан је издао допуштење за градњу цркве, а земљиште за њену изградњу купљено је 1859. године. Темељи сарајевске Саборне цркве постављени су 15. јуна 1863. године, а објекат је завршен 1868. године. Саборна црква је изграђена у самом центру Сарајева, у тадашњој Ташли-ханској махали. Дјело је мајстора Андрија Дамјанова чувеног неимара из 19. вијека, који се прославио изградњом православних цркава на просторима Балкана. Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. вијека. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару.
Сарајево

Саборна црква у Сарајеву

Саборна православна српска црква у Сарајеву, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, један од три православна храма у ужем градском дијелу Сарајева, међу православним вјерницима позната је још и као „нова“ или „господска“ црква.

Према ријечима старјешине овог храма свештеника Борислава Ливопољца, назив „нова“ за Саборну цркву потиче још из периода њене градње у другој половини 19. вијека и задржао се до дана данашњег. Назив „нова“ даровао јој је народ, највјероватније због тога што је то тада била прва и једина црква у Сарајеву, уз Стару цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу.

И називу „господска“ кумовао је народ због чињенице да је у цркву на богослужења углавном долазила сарајевска српска господа – трговци, занатлије, интелектуалци, док су у Стару цркву долазили вјерници из околиних сарајевских села.

Отац Боро, како овог младог свештеника ословљавају вјерници, наводи да доказ да је Саборна црква била храм у који је највећим дијелом долазила господа јесте и чињеница да је богослужење у Старој цркви почињало у 8.00, а у Саборној цркви у 9.30 часова – „да се господа мало наспава“.

ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ

Одлука о градњи Саборне цркве донесена је давне 1859. године, на иницијативу српског православног живља у Сарајеву и на приговор Европе Отоманском царству за вјерску нетрпељивост и неједнакост. Европљани су сматрали да је недопустиво да толики број православних Срба у Сарајеву нема своју велику цркву, јер је до изградње Саборне цркве у Сарајеву, у претходних више од 500 година, постојала само садашња Стара црква на Башчаршији.

Саборна црква у Сарајеву, Фото: СПЦ – Митрополија дабробосанска

Да би ублажио незадовољство Европљана и уступцима покушао да заштити посрнулу царевину тадашњи султан Абдул Азиз Хан дао је ферман за градњу православне богомоље у Сарајеву.

У периоду до 1962. године купљено је земљиште у равници, са десне стране Миљацке, и у оно и у садашње вријеме у самом центру Сарајева, али није познато од кога је та локација купљена.

Према предању, градњу цркве обиљежила је српска довитљивост. Како прича отац Боро, наводно, према тадашњим турским законима нигдје у Турској царевини није могао бити изграђен други вјерски објекат на мање од 100 корака од најближе џамије. Како је од најближе џамије, која се налазила код садашњег хотела „Централ“, до мјеста гдје је требало да буде грађена црква било мање од 100 корака, Срби су потплатили онога који је то одређивао да прави мање кораке како би раздаљина била већа од стварне.

Изградња једног од тада највећих православних храмова на Балкану почела је 1863. године, а те су године 11. јуна и освештани његови темељи. Градња је трајала 11 година – до 1. маја 1874. године.

ХАЏИ ЛОЈИНО НАСИЉЕ

Саборна црква је освештана на светог Илију, 2. августа 1872. године, скоро двије године прије потпуног окончања радова. Освештању је присуствовало шест конзула и каснији аустро-угарски управитељ БиХ Бењамин Калај, 76 свештених лица и око 10 000 људи.

Према казивању оца Боре, претпоставља се да би овом догађају присуствовало и више народа да није било инцидента који се десио годину дана раније.

Било је предвиђено да храм буде освештан на Малу Госпојину 1871. године, и до тога би, вјероватно, и дошло да се у мају те године није десио инцидент када је сарајевски кабадахија и насилник Хаџи Лојо са 40 разбојника ујахао у црквену порту запријетивши да „власи без мртвих глава неће цркве посветити нити у њој зазвонити“.

Тадашњи руски конзул, који је становао преко пута цркве и који је све то видио, одмах је о свему обавијестио Вали-пашу, упозоривши га да га сматра одговорним за оно што се десило.

Због овог инцидента Српска црквено-школска општина одустала је да тог љета буде освештана црква, а помоћ је затражена од Русије, након чије је интервенције наредне 1872. године црква коначно освештана.

Да би спријечиле било какав инцидент, турске власти су забраниле рад кафана на дан освећења цркве, а Турцима је био забрањен пролазак улицама у којима су живјели Срби. Чак су по околним сарајевским брдима били постављени и топови, са наредбом да се из њих пуца уколико буде дошло до икаквог покушаја да буде спријечено освештање цркве.

Отац Боро наводи да се у то вријеме догодио још један занимљив догађај. Око два мјесеца прије Хаџи Лојиног насиља појавио се у Сарајеву некакав дервиш из Медине који је на сред Шехер-Ћехајине ћуприје простро кожу за молитву и са бројаницом у руци и некаквом књигом почео да се моли од раног јутра до мрака, наводећи да ће се захваљујући његовој молитиви Алаху за 20 дана звоник нове српске цркве срушити сам од себе.

Неправославни свијет, који је наилазио туда, бацао је новац на кожу у нади да ће дервишеве молитве бити услишене. И прикупи се доста пара. Али, 18. дана на мосту више није било ни дервиша, ни кожице, а наравно ни пара. Звоник новоизграђене цркве и даље је стајао усправно.

Сарајево

Саборна црква у Сарајеву

ГРАДИТЕЉИ И ПРИЛОЖНИЦИ

Градња Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву коштала је 38.185,18 дуката, а средства су сакупљана од добровољних прилога православних житеља Сарајева и околних села, трговаца из Београда, Дубровника, Беча и Трста, те многобројних донатора.

Међу приложницима су били и сам султан Абдул Азиз Хан са 556 дуката, Правитељство српско из Београда са 500 дуката, српски кнез Михаило Обреновић са 150 дуката. Највише прилога – неколико пута по 2.000 дуката – дао је тадашњи предсједник Црквене општине Сарајевске и власник хотела „Европа“ Манојло Јефтановић.

Пошто сви ови прилози нису били довољни, радови на изградњи цркве исплаћивани су и из прихода Старе цркве.

Ипак, највише је дао православни српски народ, што прилозима што својим радом. Према причању оца Боре до краја изградње цркве сваког љета би свештеник у Старој цркви оглашавао дане добровољног рада, када би школска дјеца, трговци и занатлије носили са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта, пијесак, отесану седру и малтер мајсторима на скеле.

Црква је саграђена од камена који је дала тадашња власт бесплатно из мајдана у садашњем сарајевском насељу Ковачићи, а кров је направљен од олова.

Храм је саграђен у занимљивом композитном стилу познобарокне форме. У основи је тробродна базилика, комбинована са уписаним крстом и има пет купола. Дужина цркве је 37, ширина 22,5, а висина зидова 15,5 метара. Висина малих купола је 20, а средње 34 метра.

Звоник, који се види из велике даљине, висок је од земље до врха крста 58 метара. Према писању митрополита дабробосанског Саве Косановића „између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и истурчена аристократија црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима“.

„Само га она Бегова џамија нешто надмашује, која је продужена баш онда кад је звоник готов био, јер Турцима бјеше зазор и срамота да хришћански крст мине `алем и мунару`“ – наводи митрополит Сава.

На цркви се налазе шестора врата – западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, која су служила за улазак жена у цркву. Шеста су врата на олтару и остављена су ради свештеника и црквењака.

Цркву је зидао чувени мајстор Андреја Дамјановић – Зографски из велике породице архитеката предузимача, сликара зографа, иконописаца дрворезаца и каменорезаца из македонског града Велеса. Претпоставља се да је ова породица саградила око 40 већих православних цркава на подручју БиХ, Србије и Македоније.

Извори: Митрополија дабробосанска, Катера

Приредила: Сања Бајић

 

Чудотворна црква Света Петка Трнова позната и као Крстата џамија

Суза од спокоја

Хиљаде људи у највећој тишини стоји у километарском реду који се на Велики петак направи испред црквице посвећене светој Петки Трнови у врањском насељу Тулбе, поред Врањске реке. Кад стигну на ред, целивају икону, добију миропомазање од свештеника, а порти пошкропе светом водом. Сваки верник пољуби сребрни молитвени крст у свештеничкој руци, прекрсти се окрећући се слева надесно. У челу невеликог дворишта је икона Распећа Христовог где народ оставља дарове.

Света Петка Трнова у Врању; фото: Душан Ђорђевић

– Људи доносе и остављају разне ствари. Једни за оздрављење својих најближњих, а други за здравље укућана. Највише се доносе кошуље, пешкири, мараме и чарапе. Потом, доносе се дарови попут зејтина и јаја. Ретко да ко не донесе флашу зејтина – наводи један од радника у цркви Свете Петке Трнове.

Лековита вода

Према предању црква Свете Петке Трнове саграђена је у Врању у 13. веку. Кад су Турци освојили Србију, црква је порушена, јер су се касније у том делу вароши населили аге и бегови. Одлучили су да подигну џамију на зидинама православне богомоље. Предање каже да што би дању саградили, ноћу би се срушило. Један од виђенијих Турака предложио је да се у зидине утисне знак у облику крста и да виде шта ће се десити. Утиснули су крст у зид и од тада се ништа није срушило. Саградили су џамију која се до дана данашњег код Врањанаца назива Крстата џамија.

Након ослобођења од Турака 1878. године српски војници и устаници срушили су Крстату џамију. Није прошло дуго времена, јер је народ на поклоњење и по исцелитељство долазио и на рушевине, на темељима порушене џамије саграђена је омања црквица Света Петка Трнова.

Верници се обавезно умију и попију воде са чесме, јер се верује да је лековита и чудотворна.

– Помаже бољем виду, а лечи и друге болести уз молитву и придржавање божјих правила. Након тога се пале свеће за живе и мртве и излази из црквице. Све то иде укруг, у савршеном миру и тишини да се осећа божја благодет – прича једна од верница.

Иако се служба врши сваког четвртка и петка у току године, а храмовна слава је 8. августа, ипак, највећа посећеност, јединствена у православном свету, јесте на Велики петак.

Прича се, да је тако остало још из времена док смо били под Турцима. Њихов празнични дан је петак, а наши су тада тај дан користили за задушнице и одлазак у тадашњу џамију по исцелитељску моћ своје некадашње црквице, а све резонујући да их Турци неће дирати. На Велики петак Турци нису бранили ником да уђе и помоли се свом богу у дворишту. У њу су по исцелитељство долазили људи свих вера: православци, муслимани, Јевреји и католици, од Ниша, до Врања, па преко Косова и Метохије до Македоније. Наравно и верници из северне Грчке и југоисточне Бугарске.

Целив диреку

Предања кажу да је у то време у дворишту џамије био један дирек и клесан камен у облику плоче. Сви верници су целивали тај дирек и накратко седали на камен. Сматра се да је ту Бог даривао благодет за разна исцељења.

– Старији Врањанци су причали да је поред дирека у тадашњој џамији био степеник помоћу кога се силазило у малу укопану просторију са крстом и извором воде. Крст су целивали верници свих вера, а вода се пила, захватала у тестије и носила кући – истиче један од верника.

Ходочашће у цркву Свете Петке Трнове никад није престајало, од времена под Турцима, у времену комунизма, па до данас.

Мир божији

– Црква је обновљена 2008. године и осветио ју је владика врањски Пахомије. Пре тога кад би пала киша, од блата није могло да се уђе. И по киши и по највећем сунцу људи су стајали у реду како би ушли у црквицу и попили воду. Постојала је само црквица, једна просторија и чесма са водом. То је било све, јадно и запуштено. Али, и тада када би се ушло у круг црквице која није била ни ограђена осећао се мир божји. Из црквице, повремено, ширили су се божји миомириси. Људи су остајали дуже, а умели су од надошлог спокоја да пусте сузу – причаху ходочасници.

Према предању у зидине цркве уграђен је део моштију неког од светаца још у раном средњем веку. Оно што се претпоставља то је да је од цркве која је претворена у џамију остао нетакнут један део зида. Народ верује да тај зид одржава чудотворну моћ цркве кроз векове.

Љубљење дирека

Предање каже да се у турско време у некој богатој српској породици у Призрену разболео син јединац. Посетили су тадашњег владику и замолили за помоћ. Владика их је посаветовао да сина коњем пребаце до Врања где постоји свето место близу Белог моста, да пољубе дирек у дворишту и да младић лежи дуже време на камену.

Родитељи су послушали владику и одвели сина у Врање. Нашли су свето место, пољубио је дирек, легао на камен изнурен и заспао. Уплашили су се да ће им умрети пред очима. Након два сата спавања дигао се и потпуно здрав прозборио: „Мајко, дај да се напијем воде“. Довели су га до извора, напио се воде и викнуо: „Ја, оздравех, богу хвала“!

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

Извор: Врањска Плус ТВ

Српски мали Јерусалим

Осма је деценија како је прошло од службовања владике Николаја Велимировића у пиротском крају који је назвао “мали Јерусалим”, када је видео колико манастира, цркава, црквишта, али и икона и фресака има и то изузетно ретких вредности. Отићи у тај део Горњег Понишавља и не поклонити се у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову или манастиру Светог Јована Богослова у Поганову грех је, јер комад раја на земљи ту је, пред вама. Треба отићи и у Темску, где ће вас сачекати мати Ефросинија, ту је близу и Дивљана, Височка Ржана са оцем Рафаилом, у Рсовцима постоји пећинска црква из доба Синаита и манастир Светог Илије, Свети Кирик и Јулита у Смиловцима, у Петрлашу је архимадрит Јован, манастирче у Димитровграду где је мати Ираида…

Суковски манастир; фото: Душан Ђорђевић

Игуман Серафим

На 18 километра од Пирота, старим путем за Димитровград у правцу Звоначке Бање, стиже се у село Суково у чијој је непосредној близини манастир. По имену села манастир је познат и као Суковски. Када стигнете, гледајте да будете на литургији, да осетите божју благодат и димензију вечног живота. Нема прошлости и будућности, само је љубав кончина у вечној садашњости. Имаћете прилику, да упознате игумана Серафима, 40-тогодишњег духовника изабраног од Бога да проноси славу његових речи и дела. Игуман Серафим и његова братија су од посебног значаја и поштовања за нас Врањанце јер су до 2007. године чинодејствовали у манастиру Свети Прохор Пчињски, а једно краће време и у манастиру Светог Пантелејмона у комитском Лепчинцу код Врања. Тада је развијен тај посебан однос између братства и верника, да нас ословљавају и у Сукову са “моји Врањанци”.

Суковски манастир је са десне стране реке Јерме која долази из врела подно стеновитих обронака Старе планине. У манастиру, поред бројних фресака, сцена из живота Богородице и Исуса Христа, као и новозаветних светаца и српских светитеља постоји нешто посебно, реткост у српском фрескосликарству. То је фреска у ниши десне певнице. Она приказује Светог Христофора са животињском главом „што задире у далеку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством“.

Суковски манастир походи стално група Врањанаца и Крушевљана који су са братијом духовно узрастали у Прохору Пчињском.

Мати Стефанида

У време док смо били у свете делове српског “малог Јерусалима” да се причестимо на празник Цвети и припремимо за Страсну недељу и доласка Васкрса, победе живота над смрћу, у Врању се дешавао “одлазак” из манастира Светог Прохора игуманије мати Стефаниде и њеног сестринства. О, Боже, које туге! Верници су у шоку, већина сматра да ништа не може да промени јер је све предалеко отишло, на штету наше вере и народа у целини. Још једно духовно пустошење врањске Епархије након “одласка” игумана Серафима и његове братије, сад далеке 2007. године. Духовне деце блаженопочившег игумана Пајсија Хиландарца који нас је оставио на земаљској ветрометини 2003. године, јер га нападе болест, а Бог узе к себи, као и што чини када су најбољи у питању. Знао је отац Пајсије да одмах одреди за свог заменика Серафима са 25 година живота и потврди своју божју прозорљивост. И поред усредсређености на пост и молитве, појединим верницима мати Стефанида не излази из ума. Само се тихо чује: ”Ох, душа ме боли! Докле, више, овако”? 

Из Суковском манастира нећете отићи без ручка, сви на литургији су позвани, то је правило. Посни купус, пасуљ, на Цвети скуша, ванилице, обланде, кромпир салата и чувена манастирска “траварица” све је благословено, а што је благословено преслатко је.

Суковски манастир се издржава од властите економије. Монаси са верницима који повремено бораве производе сво поврће за своје потребе. Од воћа, посебно јагоде. Ипак, посебност је израда пиротског качкаваља, више врста сирева, урде, маслаца… Имају своје краве, музе се 150 литара млека дневно. Сав вишак је у продаји.

Манастир је познат и по производњи меда за простату, антистрес меда и више врста мирисног тамјана. Продаје се и манастирска ракија врхунског квалитета, од којих препоручујемо “траварицу”, а од ликера, лековиту “ораховачу”. Продавница је богата иконама, књигама, бројаницама…

Вук Бранковић и Винету

Полазимо ка манастиру Светог Јована Богослова, осам километра удаљеног од Суковског. Иде се долином Јерме која услед киша хучи и слива се низ усечени кањон и прави је празник за очи. Манастир је са леве стране реке, на једној заравни у подножју огромних стрмих стена. Сем малобројних појединости саграђених касније, овде као да је време стало, у 14. веку, када је саграђен манастир и конак. Нема тог, који је био, а да не крије своје одушевљење, јер је комад раја пред њиме. Пре доласка до манастирске порте пролази се поред села Власи које је као уметнуто у подножје стеновитих литица Старе планине. 

Долази се у предивном крајолику у којем обитава Белоглави суп. На овом потезу снимљено је неколико филмова: Косовски бој (двор Вука Бранковића је снимљен баш на простору конака и припрате овог прелепог манастира), а у околини по врлетима кршних планина снимљен је филм Винету.

Задужбина Дејановића

Ктитори манастира Светог Јована Богослова у 14. веку, били су властелин Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана и његова кћи Јелена, касније византијска царица.

“Поред живе цркве, јаког молитвеног братства и бурне историје која досеже до друге половине 14. века, у овом манастиру можете видети занимљив приказ на фресци која представља савијену грану до земље о коју је очајни Јуда покушавао да се обеси. Божја милост је огромна и пружа шансу сваком па и издајнику, непријатељу и гордом Јуди да се искрено покаје и затражи опроштај од Господа. Свети оци кажу да се грана неколико пута савијала до земље”, објашњава један од верника из Врања. У манастиру, услужени кафом и ракијом, монах се распитује за наше суграђанине, вернике и поздрављају Јовицу, Миодрага Фунција, Моцу физиотерапеута…

Двострука икона

У самом манастиру видећете копију двоструке иконе са чудом у Латомском манастиру са једне стране и ликовима Богородице и Светог Јована Богослова са друге, која је настала у другој половини 14. века, која је након Првог светског рата конфискована од стране Бугара и однешена за Софију. Та икона је била поклон царице Јелене, жене византијског цара Манојла II Палеолога у знак сећања на оца Константина Дејановића. 

Испред манастира је продавница, па бирајте, нешто за успомену, нешто на корист. Имате на далеко чувене органик антибиотик капи, који прави братство, потом ливадски и багремов мед из нетакнуте природе, прополис капи, тамјан капи…

У манастир се улази и излази преко монтажних мостића на реци. У непосредној близини, ван манастира, је етно кафана где можете да добијете комплетну пансионску услугу. Ту су и сељани продавци, углавном сезонске хране, ајвара, пинџура, парадајз сока, меда, џемова…

Изграђен за две године

Данашњи храм Суковског манастира сазидан је за две године. Тако је записано изнад прозора са западне стране: „Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859.“ Зна се и кад је живописан, јер и о томе постоји натпис: „Образописец Васил поп Христов од Самоков од 1869. лето.“

Поганово

Није лоше да знате, да монаси за свој манастир кажу да је Јованово. На овај начин избегавају погрдну злоупотребу имена села Поганово у непосредној близини, а самим тим и свега што се тамо догађало, те ово село има чудно име које може да се повеже са овим манастиром.

Сматра се, да је још у прехришћанском периоду у близини садашњег манастира постојала чувена незнабожачка паганска богомоља, чије су ископине пронађене у оближњем селу Поганову. Изглед те ископине је у виду замка који је представљао тадашњег паганског домаћег бога. Ту су се одигравали пагански ритуали и приношене стравичне жртве. Због тога су и први хришћани назвали ово место Поганово, а хришћански мисионари, да би одвојили тадашње непросвећено хришћанско становништво од незнабоштва, засновали су у близини хришћански манастир, посвећен Светом Јовану Богослову (Јованово).

Од Врања до Сукова и Поганова

Од Врања до Сукова и Поганова може се стићи из два правца. Одлазак је био преко Власотинца, па путем за Црну Траву до места Свође. Ту се одвајају путеви и лево идете за Бабушницу и Пирот. Пут је локалан, асвалтиран, нема рупа, али је напоран због кривина. Бабушница је једино веће насељено место до Пирота. На уласку у Пирот обавезно питајте где се скреће на стари пут за Димитровград. Кад ту скренете, а није тешко наћи, брзо стижете до Сукова. Пут је од Врања до Сукова дуг 170 км. У повратку, ишли смо кроз Сићевачку клисуру, делом новим путем, али више старим јер се стално нешто гради и затвара за саобраћај. Брзо се стиже до Ниша, а потом коридором 10 до Врања. Тај пут је дуг 220 км. На вама је којим путем ћете ићи. Наша препорука је преко Ниша и кроз Сићевачку клисуру.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018), на Цвети, 1. априла 2018.

Код нас и чума слави славу – Ово је чумина слава

Према народном веровању, чума, морија или зараза долази као божја казна због људских сагрешења. Она живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. Тридесетог дана у години помешана су стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем те је тога дана чума заузета слављењем славе па људи могу мало да одахну. Ипак. на овај дан се треба чувати тежих болести, јер су неизлечиве. Већ сутрадан, другога дана своје славе, чума ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.
Чума, Морана, Морија

Чума, Морија, Морана; фото: mediarepost

У складу са народном пословицом, која гласи: „Добар је Бог, али су и ђаволи јаки“, у  дану 30. јануара су помешана стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем. Чума, што је друго име за заразе праћене масовним помором људи и стоке (каже се: И на зечеве чума напада), по народном веровању, долази као божја казна због људских сагрешења.

Чума живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. У српској варијанти, Чума, која се другачије назива морија, јер неумољиво мора и оставља пустош за собом, у ствари је куга, па се у народу, да би је умилостивили, ублажено назива кума.

Многа су места, поготову у средњем веку, запустела или расељена услед епидемије куге. На такве страшне и опомињуће чињенице подсећају и народне пословице и искази (Купи као чума децу. Не избија као куга из Сарајева, или Кад морија Мостар поморила).

Но, српска митологија је незамислива без крсне славе, те стога и Чума има своју славу. То је 30 јануара, па се отуда тај дан у народу назива Чумина слава. По веровању, тада Чума слави, те људи док је она обузета светковином, могу мало да предахну, али већ сутрадан, другога дана своје славе, она ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.

30 јануара је Свети Антоније, кога по предању слави Чума, а сутрадан је Свети Атанасије, који се назива Чуминдан, па се ова два празника називају Чумини свеци.

Чуминдан

Александријски патријарх Атанасије Велики једно је од крсних имена у нашем народу (31. јануар). За овај празник се каже да је и цинцарска слава. У народу се овај дан зове и Чуминдан, па се веровало да нема лека ономе ко се тад опако разболи. Многе жене су зато овај дан постиле. У неким местима су на Св. Атанасија заветине, светковина коју цело насеље одржава ради заштите здравља и иметка, а светкује се и као занатлијска слава.

Миле Недељковић

Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

Древни занати у Србији и називи српских села и презимена

У време поодмаклог робовања под Турцима, као и у свим тешким и одсудним временима, село је било упориште снаге српског народа. Гледајући с презиром на помало отуђене и Турцима превише понизне своје сународнике који су крајем 18. века живели по градовима, Вук Караџић је истицао да „Народ српски нема других људи осим сељака“, а Стојан Новаковић, истражујући какво је било српско село у средњем веку, закључује „села су наша била у неку руку свет за себе… Све што је неопходно требало дому и селу, махом се израђивало у селима самим.“

Тако су се развијали наши сеоски занати и подстицала народна привреда. У Србији за време Немањића су већ образована и села чији су се житељи бавили разним занатима. О томе данас сведоче називи многих села – Грнчари, Златари, Колари, Копљари, Кожуари, Ковачи, Каменари, Лончари, Лукари, Рудари, Седлари, Стапари, Стрелари, Тулари, Чешљари, Шавци, Штитари, која су заправо тако названа што су на њиховом тлу у средњем веку цветали одређени занати, а овоме се могу додати и села Ратари и Рибари.

У средњовековним сведочанствима, а посебно у владарским и властелинским повељама и даровницима (Жичка, Светостефанска, Дечанска и Арханђеловска хрисовуља), многа од ових села се и помињу са јасним обавезама и повластицама, управо због своје наменске производње.

На најпретежнију привредну грану неких села, углавном касније изниклих, најбоље нас и без сумње упућују њихови називи, као што, на пример, о развијеном сточарству говоре називи села Јагњило, Шиљеговац, Овча, Овчаре, Овчарево, Мрчајевци, Козарац, Козјак, Козник, Козарица, Јариње, Јарчева, Коњарник, Коњска, Коњевићи, Кобиље, Краварица, Кравице, Крављи До, Волујак, Волујац, Бивољак, Бивоље, Катун, Бачије или Станово, на земљорадњу Овсиште, Ланар, Конопница или Ражана, а на пчеларство Трмбас, Трмчиште, Кованлук, Уљари итд.

Мало је, међутим, села која су после пропасти Деспотовине (1459. године) добила назив по занатима, јер за то, под турском окупацијом, једноставно није ни било услова, па је нашим људима било и забрањено да се одређеним занатима баве. Зато, како је за своје време Вук уочио, „Срби сами грађу сијеку, сами (особито сиромаси) куће и остале зграде праве; сваки Србин опанке сам себи гради“, а вредне Српкиње су своје мужеве и синове, као и осталу чељад, одевале од главе до пете, израђујући, кројећи и шијући све што је потребно за одећу и спрему од вуне, лана и свиле.

Са ослобођењем од Турака оживљује и привреда, а посебно занати. О разноврсности и развијености заната у шумадијским селима имамо најречитију потврду у презименима породица које су се осведочиле и истакле занатском вештином. Неке су од ових породица, као Мајстори у Липници и Мајстор-Јовановићи у Лапову, истакле у називу мајсторство свог претка, без навода којим се заправо занатом он бавио.

Попут Мајстор-Јовановића, и Мајстори у Липници (чијих је кућа почетком овог века било 25) знају име свог родоначелника, мајстора Илије, који се пре Првог српског устанка доселио из Старог Влаха. Могли су се и они прозвати Мајстор-Илићи, али – занат је злата вредан, па је тако занатско умеће потисло лично име њиховог заслужног претка.

У горовитој Шумадији, која је шумом била тако обилата, дрво је било приручна грађа за све – од њега су прављене куће, од греде темељњаче до крова и капића на њему, покућство, каце за оставу жита, бачве за вино и ракију, кола за превоз добара. У овом веку су тек помрли они који су памтили кола без иједног металног дела.

И премда Вук Караџић каже, што је почетком прошлог века и било тачно, да „дрвене занате зна готово сваки Србин“, неке породице, и њихови појединци, истакле су се међу другима, па су зато од околине и именоване по тој својој одлици. Тако су Дрвењаковићи у Стублу, насељени пре Кочине крајине, добили презиме по томе што су градили колибе од дрвеника.

Особито су качари били на цени, те отуда у више села има породица Качаревића – у Брзану, Винчи, Влакчи, Годачици, Лапову, Милавчићу и Реснику, док се у Горовичу презивају Качарићи. Ове су породице углавном дошле у исто време, око Првог српског устанка, али са различитих страна – из Заграђа у Тимоку (Брзан), „из источних крајева“ (Влакча), однекуд у Врело код Тополе (Винча), од Новог Пазара (Годачица), из непознатог краја (Милавчиће), од Књажевца (Лапово), од Зајечара (Ресник), што говори да је у свим тим пределима качарски занат био развијен.

Начинити бачву је веће мајсторство, па је зато бачварско презиме ређе. Носе га Пинтеровићи (од немачке речи „Биндер“, што значи бачвар) у Ратарима.

Израђивача кола је такође на више страна, па тако имамо Коларовиће (или Коларевиће) у Брзану, Јагњилу, Наталинцима и Блазнави (са огранком у Брезовцу). Од њих само ови у Брзану имају и друго презиме – Милосављевићи.

Дрвене посуде, а поготову кашике, могле су се још понегде као стони прибор наћи у употреби и до средине овог века. На то подсећа презиме Варјачића, којих има у Грошници, Драгобраћи (где су им огранци Пантовићи, Миловановићи и Стевановићи) и Ђуриселу. Но, нису они тако прозвани услед тога што је њихов предак израђивао зделе и варјаче, већ зато што се он за време Карађорђа доселио из Варјачета, засеока села Прилике код Ивањице. Али име засеока Варјаче недвосмилено показује да су се његови житељи истицали рукотворном израдом варјача и других кућних предмета.

Столетна дебла, која није било лако, па ни безопасно, посећи и срушити, кудикамо је било теже обрадити и припремити за одређену намену. У то нас уверава презиме Стругаревића (чији су огранци Павловићи и Јовановићи) у Радовању. Њихови преци, досељени после Кочине крајине из Катрге у Рудничком Поморављу, прво су носили подсмешљиво презиме Џуџовићи, али су пуно признање и уважење добили узорним обављањем стругарског заната.

Део фељтона под насловом „Ко су Шумадинци“, аутора Миодрага Недељковића, објављеног у “Гласу јавности“ 2001. године

 

Одговор поглавице Сенека Индијанаца влади САД: „Прихватите нашу веру!“

Брате, устајем да бих захвалио у име овог народа и да бих упутио поздраве нашим пријатељима – уколико их уопште имамо – због добре намере коју су имали да нас подуче вашој религији. Реците им да ћемо добро размотрити то питање. Добро смо извагали ваша настојања и сматрамо да ваш успех не испуњава наша очекивања. Уместо срећних последица које сте нам дуго обећавали, увођење ваше религије нас је до сада чинило неприлагођеним и јадним.

Џон Микс Стенли, Суђење Црвеном Мундиру (1869)

Одвели сте неке наше младе људе у ваше школе. Образовали сте их и подучили својој вери. Када су се вратили међу своје рођаке и народ, нису били ни белци ни Индијанци. Вештине које су научили нису биле прилагођене лову и не одговарају нашим обичајима. Они су научили ствари које су нам непотребне. Почели су да осећају вештачке потребе, које никада нису падале на памет њиховој браћи. Примили су, у великим градовима, семе порока који су били непознати у шуми. Постали су обесхрабрени и изнурени – Индијанци их презиру, белци их запостављају, нису од користи ни једнима ни другима – мање су поштени од ових првих, а можда чак и покваренији од ових других.

Брате, речено нам је да су ови први покушаји пропали због лошег приступа и позвани смо да покушамо поново, да пошаљемо друге наше младиће у друге школе, где ће их подучавати други учитељи. Брате, исход је увек био потпуно исти. Верујемо да је погрешно да и даље покушавате да ширите своју веру међу нама, или да уводите своје вештине, понашање, навике и осећања. Верујемо да је погрешно да вас подржавамо у томе. Верујемо да је Велики дух створио и Индијанце и белце, али у различите сврхе.

Брате, Велики дух се љути због покушаја да се следи ваш пример – видите да не благосиља и не крунише ваше напоре. Али, брате, с друге стране знамо да Великог духа радује што следимо традиције и обичаје својих прадедова – чинећи тако добили смо његов благослов – добили смо снагу и истрајност за лов. Велики дух подарио је изобиље – када смо гладни, шума је пуна дивљачи – када смо жедни, утољујемо своју жеђ на бистрим потоцима и изворима који нас окружују.

Када смо уморни, лишће с дрвећа је наш кревет – одлазимо на починак спокојни – устајемо са захвалношћу према Великом духу. Обновљене снаге у удовима, с моћном радошћу у срцу, осећамо се блаженим и срећним. Нема ни раскоши, ни порока, ни свађа око титула, ни грамзивости да уздрмају темеље нашег друштва или наруше мир и срећу. Знамо да је Велики дух задовољнији својом црвеном децом него белом, јер је стоструко био издашнији према нама него према вама.

Можда сте, брате, у праву што се тиче ваше религије – можда је она посебно прилагођена вама, какви јесте. Кажете да сте уништили Сина Великог духа. Можда је то заслужени узрок свих ваших мука и недаћа. Али, браћо, немојмо заборавити да ми нисмо учествовали у том убиству. Ми га се одричемо – ми волимо Велики дух – и никада ништа нисмо имали са тако неправедним, безобзирним злочином, стога се он и даље смеши на нас и дарује нам мир, радост и изобиље.

Брате, ми вас сажаљевамо – желимо да пренесеш нашим добрим пријатељима наше најбоље жеље. Обавести их да смо спремни, из самилости према њима, да им пошаљемо мисионаре да их подуче нашој религији, навикама и обичајима. Желели бисмо да буду срећни као и ми и јамчимо им да ће, уколико следе наш пример, бити много, стварно много срећнији него што су сад. Ми не можемо прихватити вашу религију, она нас раздваја и чини несрећнима – али ако ви прихватите нашу, верујемо да ћете бити срећнији и ближи Великом духу.

Овде (показујући прстом на неколико белаца који су заробљени као деца и одрасли међу Индијанцима), овде, брате, имаш живи доказ пред очима. Ови су младићи стасали код нас. Задовољни су и срећни. Ништа их не би могло навести да напусте своје радости и прихвате ваше – исувише су свесни преимућства наше заједнице и свих зала ваше. Ипак, пошто гајимо добру вољу према вама, обрадовало би нас када бисмо чули да сте одбацили своју веру, која уноси толико раздора и неспокојства међу вас, и уместо ње почели да следите нашу.

Одговор представнику владе

Поглавица Sagoyewatha из племена Сенека (познат као „Црвени мундир“) 1794. године

Превод: Зоран Петковић

Традиционална књижевност северноамеричких Индијанаца

Samuel G. Drake, The Book of the Indians of North America: Comprising Details in the Lives of about Five Hundred Chiefs and Others …, Josiah Drake, 1833

Извор: Принцип.инфо

Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО; ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

Православна икона Небеске Србије. „Свети Новомученици Јасеновачки и Глински“, „Св. Николај у Дахау“ и „Борци за веру против безбожне власти“, српски манастир Нова Грачаница код Чикага, Илиној; фото: Википедија

Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.

Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити – верност -.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога, без отачаства и без породице,ти си нико и ништа.

И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност – твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости, честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације. Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубљља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима. Твоје име је неустрашивост, а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну. То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружја не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада , Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе – треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

Николај Велимировић

Извор: Дан ветерана

Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне – хајдучици Мари

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића. 

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година. 

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила 
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама: 

Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

 

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:

 

Аутор: Сања Бајић

 

 

Петров манастир код Требиња и бенедиктински фалсификатори

Чувени стари Петров Манастир у Чичеву код Требиња описан је пре десетак година, у главном, добро и подробно од Стевана Делића (1). Хисториске вести о њему прикупио је К. Јиречек. (2) а ми ћемо овде додати само неке напомене као резултате наших ископавања, која смо тамо вршили у јесен 1911. године.

Петропавлов манастир код Требиња; фото: Википедија

Beћ je Делић напоменуо, како су сељаци при зидању нове цркве 1906. године разбијали гробне стећке и плоче, чак и неке са записима, да би само што јевтиније дошли до грађевног материјала. Несумњиво је, да су том приликом страдали понајвећи комади; управо, дакле, они који би за нас били данас од најширег интереса.

Од богате старе некрополе разношено је камење у читаву околину, а од њега је направљена и црква и софа око нове цркве. То се надгробно камење употребљава још и данас као поклопнице и бедрењаче за нове гробове. С тога није чудо, да је од свега старог материјала остао само 121 гроб с плочом и само један једини стећак. На свима тим очуваним гробовима нема ни једног јединог натписа.

Ми смо отварали читав низ гробова најпре у рушевинама Павлове цркве, која је одмах поред Петрове и у којој се једино и могло радити, и у црквеној порти. Сва Павлова црква имала је под патосом гробове. Сваки гроб био је засебно ограђен дебелим каменим плочама. Ширина им је била између 42-48 cm, а дужина од 1,92-2,04 m. Унутра су имали, као и данашњи, постранце бедрењаче, а изнад леша поклопнице. Дубина им није увек једнака, што долази деломично и отуд, колико је камења, плоча или земље однесено с њих; најчешћа је мера од 0,70-1,05 т.

Један занимљив специјалитет ове некрополе чине гробови од више лица стављених једно изнад другог. Нашао сам таква три гроба… Ширина гробница, која никад није досизала један метар, очевидно показује да лешеви нису полагани, нити могли бити полагани један поред другог. Могуће је с тога, да су стављани један на други или да су кости пренесене са неког другог места и ту сахрањене. У свима тим гробовима ја нисам нашао ништа осим костију, исто као и у оближњем манастиру Тврдошу. То долази деломично отуд, што су неки гробови били отварани и пре, али то је, у ствари, мали проценат.

Од 23 гроба, која сам отворио, само је 6 било раније претресаних; остали су остали са потпуно нетакнутим поклопницама и целим костурима у добром реду. Гробове у самој цркви Петрова манастира нисам могао отварати, јер су они, на велику штету науке, били делом разбијени при зидању нове цркве, а делом су дошли пода њу. Ту су несумњиво имали бити најважнији. Овде су се једино и налазиле ствари, које помиње Делић а за које је и мени причао стари свештеник Марко Даниловић.

У Петровом Манастиру код Требиња нашао је Ст. Делић једну узидану плочу, на којој је с муком прочитао речи: „Полета, Другань, Дражета чине ракu надь материю u дьни славьна кнеза Срамька“. Тај натпис Делић ставља у XII век и налази извесне аналогије у писму између њега и познатог Кулинова натписа. Ја тај камен нисам видео; њега је Делић нашао закречена у проскомидији после мог претраживања Петрова Манастира, и то у зиму 1912. или почетком 1913. године.

Како је Делић иначе прилично добар читач старих натписа човек би донекле смео да се ослони на њ, али нам он сам каже, да су при стругању креча с натписа „при слабој свјетлости воштанице“ „почетна слова последног реда нешто изгребана“. А за нас је тај ред баш најважнији, јер доноси име тог „славног“ кнеза.

О кнезу Срамку у свима нашим изворима XII и XIII века нема никаква помена. Али има један други захумски поглавар, чије је име слично овоме а било познато и послужило чак и за један фалсификат. У познатим бенедиктинским фалсификатима за поседе на отоку Мљету, којима се хтело утврдити, да су босански и захумски владари чинили поклоне том реду, употребљена су, за већу веродостојност, многа наша позната лица из средине XII века: велики жупан Деса, бан Борић, жупан Грд и међу њима неки захумски поглавица Хранко.

У једној даровној повељи, која носи његово име „Sigillum Chrance cum omnibus suis iupanis Cholmie“,1 говори се, да је он поклонио локрумском манастиру цркву св. Панкратија са земљом у Бабином Пољу на отоку Млету. Очевидно је, да су његово име и његов значај били познати фалсификаторима и околини и да су употребљени, да послуже као јак доказ за противнике. Повеља та, из опрезности, није датирана годином, него индикцијом VII, a та је, како је упозорио Смичиклас, у XII веку падала у више година: 1114, 29, 44, 59, 74 и 89.

Наишавши у поменутом натпису на кнеза Срамка мени је одмах пало на ум, да то није овај Хранко. Како је задњи ред, по саопштењу Делићевом, при стругању оштећен, врло је лако, да је тако отпала прва половина х. Иначе разлика у читању или евентуално у писању, па чак и изговарању између м и н не би била необична.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за  1924-1925)

Напомене:

(1) Гласник Зем. Музеја, XXIV, 1912, 275—282, XXV, 1913., 129—132; По свом обичају да исте ствари објављује више пута В. Вулетић је овај прилог  саопштио и у Vjestniku hrv. arheol. društv. ХIII 1891 19—20  

(2) Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, Wien 1897., 33., – поновио В. Марковић у књизи Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Карловци 1920., 35

1 Т. Smičiklas, Diplomatički Zbornik, II, Zagreb 1904, стр. 88. Од те повеље имам и снимак, из кога се види, да је писано Cholmie, а не Cholnie, како је унео Смичиклас.