ТРАДИЦИЈА

Седмица која се назива Пасјом

12. јануара почиње седмица која се у нашем народном календару назива пасјом, која је остатак старе религије наших предака.
Пас

Басна Пас и његова сенка, Поштанска маркица

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

„На почетку недеље према псима се опходи са пажњом, дају им се најбољи остаци хране , а затим се пси пуштају са ланца да гоне вукове. Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.“

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

Св. владика Николај: Највећи српски грех

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.
Николај Велимировић

Николај Велимировић

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Николај Велимировић

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног“. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик“. У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.“

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу“, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

Извор: Саборна црква

Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.

Свети Сава и Ђаци; фото: јутјуб принсткрин: „Св. Сава и ђаци

Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.

Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.

Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.

Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Свети Сава и ђаци

Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.

Народна легенда

Украс 1

 

*  Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Патријарх Павле: Будимо мудри и безазлени и опстаћемо међу вуковима

Беседе Патријарха Павла су нешто што нам може помоћи и у најтежим животним тренуцима. Добро запамтите ове речи:
Патријарх Павле

Патријарх Павле; фото: wikiwand.com

„Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове.

А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови.

Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци.

И данас, и кроз векове, колико је пута долазила мисао многима да се међу вуцима не може опстати друкчије него само као вук – међу Турцима само као Турчин! И колико је њих који су због тога одлучили да се потурче и потурчили су се! Али они други наши преци, браћо, остали су овце Христове у име љубави Његове.

Треба имати, дакле, мудрост.Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост.

Ни једно ни друго више, него да будемо „мудри као змије, а безазлени као голубови“.

„И мене су гонили, и вас ће гонити“,говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији.

И онда, кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. То и јесте смисао и циљ нашег живота.

Бог вас благословио!“

Патријарх Српски Г. Павле

Беседа одржана 21. фебруара 1995. године у патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог у Београду

Повезани чланци:

Патријарх Павле у анегдотама
Патријарх Павле: Будимо мудри и безазлени и опстаћемо међу вуковима
Писмо српског патријарха Павла британском лорду Питеру Карингтону, октобра 1991. године

Дечанско завештање: Христов мач и Обилићев потајац

У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина фреска на свету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач уместо књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала. Основна намера дечанског живописа била је да исликана светлост писма зрачи мудрост божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору.
Христ

Христ са мачем, Високи Дечани; фото: facebookreporter

Две легенде тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе. Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.

Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.

У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.

А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају. Тада ће, међу крвавим косметским божурима изронити нож потајац Милоша Обилића.

По судбинском тумачењу догађаја, смрт султана Мурата на пољу Косову не треба схватити као извршење заклетве Милоша Обилића, дате кнезу Лазару у предвечерје одсудне битке, већ као подвиг витеза који је у последњем боју свог живота тражио највећу замену за своју главу. Све што је имао и одабрао тај врли јунак било је најлепше и најбоље у тадашњој српској земљи. Његова жена Вукосава била је најлепша од свих српских кћери; једино је он јахао видовитог коња и нико осим њега није имао нож потајац. О томе сведочи и ово староставно причање дечанског пророчанства.

Кад је млади витез дочуо да у Шошаници под планином Столови неки Перо Бркушић има чудесног коња Ждралина, који види по ноћи и наслућује сваку опасност, запутио се из престоног Крушевца да извиди ко коме може да одоли. На брду Стубић Ждралин се устублио; једва га је из места помакао. Одмах је у потоку Турија турио у руке домаћина силно благо, али овај је одбио злато и поклонио му Ждралина, говорећи: „Видовитом јунаку само видовит коњ недостаје!“

У повратку, Милош наиђе на ковача који је исковао и оштрио мачеве, па га упита има ли нешто што нико нема. – Само оно што се не види – одговорио је старац и за славу јуначког имена даровао му нож потајац, који се чува у недрима, поред срца.

Тако опремљен, Милош Обилић отишао је у бој одмах после причешћа у Самодрежи цркви. Видовити Ждралин провео га је кроз турску војску и одвео до Муратовог чадора, а нож потајац изнедриле су његове груди и унеле у десницу којом је подвиг учинио. Тако је своју витешку главу жртвовао за царску и разгласио по свету победу српске војске.

У Косовском боју нестала је глава кнеза Лазара, али се заувек изгубио и Обилићев потајац. Његово поновно појављивање из земље, верује се, огласиће и појављивање из стене бритке сабље Краљевић Марка. Кад се две вере сукобе на Косову, казује даље дечанско пророчанство, Исусовом мачу и Обилићевом потајцу придружиће се и Маркова сабља, јер одбрана треба у светом тројству да се обједини.

У овом стародревном запису, који чувају три безимена човека, помиње се Бела стена надомак Космета у којој почива усечена сабља српског јунака чији се живот кроз векове пронео. У дану причешћа Лазареве војске у цркви Самодрежи Марко је окаснио, јер му се није ни дало да стигне на бојно поље. Пред сунчев залазак, кад му је Шарац у земљу упао, усамљени јахач предосетио је пораз Срба и забио своју белу сабљу у Белу стену. Од тог доба она чека јунака чијој ће се мишици уздићи ка небу, као Исусов мач у задужбини Стефана Дечанског.

Догодиће се то после туђег рата на туђој земљи. Од тих збивања ускомешаће се и Косово и сав његов пород повијаће се као колевка са дететом, али нико неће смети први да запуца из страха да оно дете не испадне у бездан. И кад опет прође време наићи ће однекуд туђи синови, носећи поруку својих господара о ономе што мора да се догоди. Настаће свеопшти погуб и тог пролећа процветаће крвави божури и тамо где никада нису ницали.

Тада ће она три безимена човека стићи у ходочашћу до Дечаског манастира и стати са десне стране Исусова мача. Чекаће да им се придруже доносиоци Обилићевог потајца и Маркове сабље. Они ће говорити: „Ко се оружја лати, како ће изаћи пред Господа?!“ И никога неће бити да оружју приступи. Опет ће реч бити прва и мач ће се у књигу преобразити.

Извор: Пепељуга 21 века

Таласон – тајанствени чувар грађевина

О томе како су наши стари бирали место за зидање куће, о старим тајнама зидара и њиховим тајанственим савезницима, таласонима, домовојима и змијама чуваркућама, о обичају узиђивања људи и њихових сенки у темеље кућа, о играном филму „Вечна кућа“ и свом роману „Кал југа“ – аутор Младен Милосављевић, са којим ће читаоци моћи да се друже наредног петка на сајму књига.
Стара кућа

Стара кућа у Г. Каменици; фото: Урбане стране

Наши стари су веровали да овај свет, поред људи, од вајкада настањују и разне бестелесне, видљиве и невидљиве силе, са којима је ваљало да се боре и надмудрују. Веровање у могућност да се, макар и на кратко овлада природом  и њеним оностраним чуварима, у обичајној пракси наших предака створило је обиље правила, обичаја и табуа, којих је ваљало да се придржавају.

Сећам се да сам, као дете, од старијих људи често слушао како треба избегавати близину градилишта и како се ваља клонити зидара, нарочито док раде. Ова бојазан, како сам касније успео да сазнам, проистекла је из старог народног веровања да припадници зидарског еснафа, поред градитељских, поседују и одређена знања која сежу у домен оностраног и потенцијално опасног.

Тек годинама касније, нашавши се на студијама етнологије, имао сам прилику да сазнам и име тајанственог савезника коме су се неимари покаткад обраћали за помоћ, а који је требало да обезбеди да грађевина потраје што дуже. У мноштву божанстава, демона и бића које су наши преци поштовали и којих су се плашили, етнолози су понешто записали и о једном од најмање познатих митских бића из наших народних веровања и предања –  таласону.

У свом најпознатијем делу, књизи „Митска бића српских предања“, етнолог Слободан Зечевић је покушао да направи прву типологију бића у која се веровало на овим просторима. Поделивши их у шест основних група, уз четири подгрупе, Зечевић је успео да издвоји 24 бића при чему је таласон, поред змије чуваркуће и услужног духа, сврстан у групу тзв. „домаћих демона“.

За разлику од вампира, вештица или некрштенаца, таласони су у основи сматрани за добронамерне, а њихова зла ћуд долазила је до изражаја једино када би се грађевини коју чувају приближио неко жељан да јој напакости. Пошто се веровало да свака градња представља неку врсту отимања простора од његових оностраних чувара, у народу је осмишљен читав низ обредних радњи које је требало обавити како би се ти чувари умилостивили или отерали.

Овај сукоб између представника два света, једног стварног и једног претпостављеног, почињао је већ самим избором места за градњу. У народу се верује да свако земљиште није добро за градњу будуће грађевине, нарочито куће, па се некада приступало читавом низу обредних радњи, како би се одабрало што боље место.

Наш чувени етнолог Сима Тројановић, у свом делу „Главни српски жртвени обичаји“, бележи једно занимљиво веровање из ондашњег бољевачког среза. По њему, у земљи која је одабрана да се на њој сазида кућа, требало је закопати флашу црног вина или посуду са пшеницом. Уколико би ујутру закопане ствари остале нетакнуте, могло се приступити копању темеља и потоњој градњи. У супротном, земљиште се сматрало „халовитим“ и веровало се да би кућа саграђена на оваквом месту, као уосталом и сви који би у њој живели, остали заувек незасити и гладни.

Након што би одабрали добру земљу, неимари су желели да будућу грађевину осигурају од потенцијалних лопова и осталих који би јој прилазили са каквим нечасним намерама. У ту сврху се приступало прибављању таласона, за кога се веровало да настаје од душе особе чију је сенку измерио неко од зидара, узидавши је касније у темељ. Оваква особа би, по народном веровању, умирала после одређеног времена, а њена би душа остајала трајно везана за зграду у чији је темељ узидана.

У етнологији се сматра да узиђивање људске сенке представља својеврсну замену за некадашњи обичај да се у будућу грађевину узиђују људи. Уосталом, трагови ове праксе записани су и у чувеној народној песми „Зидање Скадра“, а постоје и у записима и колективном сећању бројних народа широм света.

Веровало се да таласона могу видети само пси или особе рођене у уторак или суботу, хтонске дане за које се традиционално верује да припадају мртвима. У неким деловима Македоније, Бугарске и јужне Србије, верује се да ни једна грађевина не може опстати без талас’ма. У Грчкој се ово биће називало пергалио, а замишљано је као кепец са фесом, док се код германских народа он називао коболд.

Слободан Зечевић веровање у таласона као духа заштитника куће доводи у везу са култом змије чуваркуће или руског домовоја што, како даље наводи, могу бити трагови некаквог древног прамодела овог митског бића и његовог развоја од животињске ка људској форми.

Реч таласон вуче корене од старе грчке речи телос, што значи жртва. Ова реч је, највероватније посредством Турака дошла и у наше крајеве, а занимљиво је да и реч талисман, етимолошки гледано има исти корен као и реч таласон, као и значење предмета који обезбеђује заштиту.

Зато, будите благонаклони према старим кућама и грађевинама, те им прилазите са опрезом и поштовањем. Можда се баш у вашем комшилуку, заборављена од људи и препуштена зубу времена налази каква стара кућа чије деценијске а можебити и вековима наталожене успомене чува још једино таласон.

Младен Милосављевић

Плакат за филм „Вечна кућа“; фото: Урбане стране

дугометражни играни филм „Вечна кућа“
.
Инспирисан причама о таласону пре неколико година сам, са својом тадашњом екипом филмаџија, снимио тизер за дугометражни играни филм под називом „Вечна кућа“, базираном на рукопису мог истоименог романа, који је у припреми. У жељи да привучемо потенцијалне продуценте из иностранства, те причу о нашим митолошким бићима поделимо са иностраном гледалачком публиком, материјал смо снимали на енглеском језику. Занимљиво да је овај тизер снимљен у кући која је, својевремено, послужила за снимање серије „Срећни људи“, а која је срушена неколико месеци након нашег снимања.
.
Тизер можете погледати испод:

 

Младен Милосављевић: етнолог и аутор историјског романа „Кал југа“ у коме се, поред историјских, налазе и подаци о мање познатим митским бићима из наших народних веровања и предања.

Поштовани пријатељи фантастике,

Младен Милосављевић

Чини се да прича о Лепенском виру и Србији с почетка 18. века, читаоце није оставила равнодушним, с обзиром на то да ће се на предстојећем сајму књига у продаји наћи друго издање романа Кал југа. То значи да је за нешто мање од пет месеци распродат претходни тираж, штампан у 1000 примерака
.
Историјски роман са елементима фантастике “Кал југа“, моћи ћете да набавите на 63. сајму књига, на штанду ИК Страхор (Изнад улаза у главну халу, на прстену).
.
Аутор романа Младен Милосављевић ће потписивати роман у петак 26.10. од 18 часова.

Хвала свима на подршци, лепим речима и интересовању за овај скромни првенац, посвећен мање познатим темама из наше националне историје, оплемењен дискретним дашком археологије и фолклорне фантастике

Нешто више о самом роману можете прочитати на страници Арт-Анима

Видимо се на сајму…

Младен Милосављевић - Кал југа

Младен Милосављевић – Кал југа

Извор: Урбане стране

Српски народни обичај моба

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Реч моба долази од речи молба. Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ.

Михајло Миловановић (1879-1941), Моба

Домаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље.

Учеснице мобе ручају током одмора (Моба у Ростову, фото: Мирсад Мујановић)

Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре.

Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Мноштво изворних народних песама настало је и певано на моби и о моби. Једна од женских певачких група које и данас наставља изворну српску певачку традицију је и Моба из Београда.

 

Извор: Небески прстен

 

Кад будемо бољи, биће нам боље

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље

Звоно

 

Кад будемо бољи, биће нам боље и мимо наше воље и у невоље и у злобе, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на вјешала и у катакомбе, биће боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на стубове и у ровове, у јаме безданице и у гробнице, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у бољкама и у жалопојкама у пјесмама ругалицама и у данима глади и ужаса, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у тамницама и у пећинама у ракама јуначкијем, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у амбису страве у незнању своме, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у бесмислу ништавном у слободи пролазној и у страху огромном, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на судове страшне и у масе мрачне и у часу џелатовог дана, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у злим канџама судбине ове, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се бољи са горијем боре, ђе се сузе роне биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у лудом трену пред свитање зоре, тамо ђе се коље и ђе ране боле, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у ноћима дугим док се чека јутро да позове жетву и ђе душе’ лете тамо ђе је боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље на далеке стазе мале среће твоје, на путу за ништа ђе јецаји звоне, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се сабра већ сабрани зборе, тамо ђе се иде мимо воље твоје, биће боље.

Кад будемо бољи, мора бити боље то казаше давне сузе оне, што плакаше ради добре смрти твоје, ако будеш бољи теби биће боље.

Зашто плачу очи од судбине ове, зашто грми понос твоје жеље боље, зашто сила света остала је слијепа, зашто млада душа, без човјека оста’.

Ђе ти је срећа закопала тугу, па се срећа твоја против тебе бори, зашто ти је голема невоља једну само бригу оставила, зашто ти је брига та једина, ради злога јада увенула.

Од живота само трагови ће бити, којим ће се људи поносити а са њима будући вукови, научени науком слободе

Није теби име запамтило борбу, а ни борба није избрисала име.

Како ће нам бити ако неће боље, мора бити боље ради земље ове, мора бити боље ради ђеце боље, неће бити боље док не буде горе.

Наше старо звоно непрестано зове, буди се роде, да ти буде боље, наше благо срце, откуцаје броји, док се душа света са сотоном бори у далекој прошлости твоје борбе нове.

Лука Вукадиновић

Извор: Стање ствари

Прича о шајкачи – како је српска капа добила име

Шајкача је српска национална капа коју сељаци из централне Србије и данас носе. Материјал шајак се прави од вуне, те је шајкача згодна за ношење и лети и зими јер одржава константну температуру главе. Зими бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Облик шајкаче помало подсећа и на чамац, шајку. Сматра се да су сличне капе носили српски војници у аустроугарској пограничној речној морнарици – шајкаши.
Шајкача

Шајкача

Kапа име није добила по материјалу од којег је направљена, већ по српским граничарима у подручју Шајкаша. Име шајкача чува сећање на српске борбене речне јединице припаднике службе Аусроугарске монархије са подручја Баната у 18. веку. Ови војници су називани шајкашима. Деловали су у водама Дунава, Тисе, Саве и Мориша на граници са Отоманским царством. Носили су капе које су обликом врло подсећале на бродове који су називани шајкама. Не постоји податак о томе како су Срби из Шајкаша називали своје капе, али су оне убрзо преузете као део војне униформе 1870. године.

Половином XIX века аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи из даљине. Зато је аустроугарској армији направљена нова униформа. Капа је била шајкача.

Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново решење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цене. Србија је у то време често ратовала, а била је мала и сиромашна земља. Јефтине униформе су јој биле као дар са неба. До тада поцепани и неуредни војници почели су да личе на праву војску.

Царска аустроугарска војска је неколико десетина година касније доживела да је српска војска потуче баш у тим униформама. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију.

После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација (прикупљање војске за рат) била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.

Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод колена се сасвим сужавају, и шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог светског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог светског рата.

Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви. Била је то, а и данас је за онога ко је носи, капа за све прилике. Носи се према расположењу онога који је носи – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама. У њој се чувају паре, држе затакнута писма добијена из даљине, њом се брише зној на раду у њиви. Лако се савија и може, по потреби, да се задене за појас, али и да се као мали шатор стави на лице за време дремке у хладовини под дрветом.

Иако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства.

 

Извор: Србин Инфо, Васељенска

Нико у средњовековној Србији није изгубио живот због верских убеђења

Иако је средњевековна Србија била верска тј. Православна држава, у њој је владала верска толеранција какву Европа и свет тада нису познавали. У свим историјским изворима везаним за српски средњи век (уз све мане које носи феудализам тог доба), нигде нећете пронаћи податак да је неко у Србији изгубио главу због свог верског уверења и то у време када у западној Европи почиње да се рађа верска фанатичност крсташких ратова, као и најжешћи режим римокатоличке инквизиције која је мучила и спаљивала људе.
Скадар

Остаци средњовековне српске престонице Скадар; фото: Википедија

Услед огромне експанзије Православља, нарочито ступањем на сцену светородне династије Немањића, наши владари и наш народ су се толико уподобили нормама и обичајима православног хришћанског морала да је то довело до тога да је Србија постала најтолерантније и најслободније друштво средњег века. То се све дешавало у време који многи називају ”мрачним” средњим веком током кога су у Европи спаљиване вештице и убијани људи због другачијих уверења.

Често ћете, додуше, наћи сасвим неистините и преувеличане приче о прогону богумила из Немањићке Србије. Наиме када се богумилска јерес из Бугарске проширила на Србију у 12. веку (проповедајући устанак против Ромесјког царства, одбацивање Цркве и било какве друштвене хијерархије), српски Велики жупан Стефан Немања (1166-1196) је био принуђен да заштити своју државу и црквени поредак од таквог погубног утицаја, који је постао нарочито популаран међу словенским народима.

Међутим, у свим изворима и страним и домаћим нигде нећете наћи податак да је неко од богумила изгубио главу у Србији због свог учења. Шта је Стефан Немања урадио са богумилима? Једноставно им је дао избор да се или врате на Православље и одрекну својих погрешних учења, или да они који то нису хтели, слободно напусте његову државу. Нико од богумила није страдао у Србији. Најстрашнија казна која је над богумилима извршена била је телесне природе и извршена је тако што су појединим њиховим епископима осмуђене (тј. спаљене) браде — што је у средњем веку представљало велику срамоту. У свим другим земљама богумили су немилосрдно убијани.

Римокатоличка црква је такође имала своје слободно присуство и деловање у Србији, почев од Барске надбискупије из 11. века и Дубровчана, до одредби у Душановом законику које су гарантовале Римокатолицима који се затекну у Србији пуну верску слободу. Једино им је било забрањено ширење римокатоличке вере међу Православним Србима и прозелитизам.

За то време је, рецимо, на територији Дубровачке републике истребљено Православље, док су у Угарској или Млетачкој републици, Православни Срби били изложени страшном притиску да промене веру који никада није престао.

Такође, у то време у западној Европи почиње једна крвава историја насилног наметања римокатолицизма и рађања протестантизма. Рецимо у Француској су Катари или Албижани сви побијени у 13. веку или витешки ред Темплара је потпуно истребљен по налогу папе, док опет у средњевековној Србији тога није било ни у назнакама.

Извор: Историја Срба

Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види

Владика Николај Велимировић и Никола Тесла били су веома добри пријатељи, о чему сведочи и анегдота настала из једног од њихових сусрета у којем су разговарали о науци и вери. Остала је запамћена прича о томе  да је владика упитао Теслу: „Да ли сте Ви видели струју“? „Не“, одговорио је Тесла, „али  знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео, сви знамо да постоји“.

Николај Велеимировић и Тесла

Анегдота о једном од сусрета владике Николаја и Николе Тесле

Свети владика Николај Велимировић био је близак пријатељ Николе Тесле. Њих двојица су се често звали имењацима. Када је владика 1927. године био у Америци, посетио је славног научника и Тесла га је позвао у своју лабораторију.

Чим је владика отворио врата Теслине лабораторије, Тесла је ставио у покрет хиљаду некаквих точкова и зупчаника.

– Имењаче, шта то уради? Kаква је то сила која покреће толике точкиће?- питао га је владика Николај.

– Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то?- одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – одговори Тесла – док је света и века.

– Па зашто онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и када се не види – закључи владика Николај.

Извор: Светосавско звонце

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

 

Како је и када установљавано петнаест великих хришћанских празника

Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести, Успење), два Претечина (Ивањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника – Ускрс.
Хришћански празници

Хришћански празници

У цркви се још као велики празници броје Обрезање Христово и Покров Богородичин. Међутим, Обрезање Христово у српском народу није прихваћено, јер му је и сам обред обрезања или сунећења туђ. Празновање Покрова је особито развијено у Руса, док је оно код нас постало претежно женска и материнска светковина.

По значају се још издвајају и празници означени у календару црвеним словом – Сабор Јована Крститеља, Свети Сава, Света Три јерарха, Велики петак, Ђурђевдан, Свети Ћирило и Методије, Свети цар Константин и царица Јелена, Видовдан, Свети Илија, Света Петка, Митровдан, Свети арханђел Михаило и Свети Никола. Овом низу припада и Свети Стефан, који је трећег дана Божића.

Укупно је током године важних или тзв. заповедних празника 32.

УВОЂЕЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ПРАЗНИКА

Међутим, увођење, утврђивање и устаљивање светковања ових празника је трајало око хиљаду година – од III до XII века, а неких и касније, док је у Српској православној цркви овај посао заокружен крајем XVIII века.

Треба имати у виду да су у првим вековима хришћани били прогоњени, јер је хришћанство, диљем Римског царства, на чијем тлу је поникло, било забрањена вера, те је природно да су своје назоре и обреде држали даље од очију јавности. С почетка је хришћанство било религија робова и сиротиње, па су се проповедници, припадници и следбеници хришћанства склањали као испосници по палестинској голети и синајској пустињи, или се скривали по римским катакомбама. Стога је природно да се у том времену не може говорити ни о устаљеном ни о целовитом хришћанском празновању, а још мање о томе да је оно имало општи народни карактер.

Први Христов празник, Богојављење, слави се од четвртог века

Тек од Миланског едикта (313. године), када је хришћанство признато као дозвољена вера, а поготову када је за цара Константина (306-337) постало званична државна религија, може се говорити о општем црквеном и народном празновању хришћанских празника. Али ни тада не свуда, јер је христијанизација Европе трајала све до XIII века.

Сама повест највећих хришћанских празника је истовремено и слика примања и прихватања новог религијског учења и, напоредо с тим, развитка хришћанске црквене организације.

Христови празници. Од свих заповедних хришћанских празника само два имају корен и предисторију у Старом завету – Пасха и Педесетница. Пасха је јудејски празник који се славио, и данас слави, у спомен избављења израиљског народа из Египта, а Педесетница или „празник седмица“, јер бива седам седмица или у педесети дан после Пасхе, светкована је као празник почетка жетве пшенице.

Изникао из Пасхе, највећи хришћански празник Ускрс, који Јудеји не признају, утврђен је са датумом и начином светковања од IV до VIII столећа. У том времену је и Педесетница, за разлику од јудејске, издвојена у празник Духова – Силазак Светог Духа на апостоле, чиме је утемељена Христова црква на земљи. Од Педесетнице је крајем IV века издвојено Вазнесење (Спасовдан) у засебан празник.

Остали и велики Христови или Господнји празници су настајали у спомен важних догађаја у животу Исуса Христа. Најраније је почела да се слави његова појава – Богојављење, као празник духовног крштења. Слављење је зачето почетком III века у Египту (215), а у IV веку је пренето у Тракију (304) и Галију (361).

Крстовдан (Воздвиженије Часног и Животворног Крста) је први пут прослављен на Голготи 335. године.

Рођење Христово (Рождество) почиње, по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Сретење се први пут празнује крајем IV века у Јерусалиму, у Византији 542, а на Западу ни до краја VII века није свуда уведено. Празновање Цвети је зачето у Јерусалиму у IV веку, одакле је раширено VII-IX века, а празновање Преображења је настало и раширено од VI до VII века, док је црквено усаглашавање празновања Великог петка трајало од V до XII века. Први трагови празника Обрезања Христова потичу из VIII века, а у вези су са потискивањем паганског светковања Нове године у Риму.

Богородичини празници. Празновање спомена Богородице настаје релативно касно. Први међу њима је Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), уведено у Византији и прихваћено у Риму крајем VI века, а по западној Европи је његово устаљивање провођено до IX века. Благовести и Успење (Велика Госпојина) се уводе и устаљују у VII столећу, како на Истоку тако и Западу. Празник Покрова је настао у XII веку, док се Ваведење, уведено на Истоку у VIII веку, почиње на Западу празновати тек од XIV века.

Остали велики и заповедни празници. Празници Светог Јована Рођење и Усековање се славе од IV века на Истоку, а од V века на Западу, док је светковање Сабора Светог Јована Крститеља установљено у VII веку. Празновање Сабора Светог апостола Петра и Павла (Петровдан) је установљено и раширено у IV и V веку.

У IV веку је настало празновање Светог арханђела Михаила и Светог првомученика Стефана, а у V веку Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Георгија (Ђурђевдан). Свети Илија се налази у месецословима тек VIII-IX века. Празновање Светог Константина и Јелене и Светог Николе потиче од IX века, а од XI века Свете Петке и Света Три јерарха (1084).

За Српску православну цркву и народ од нарочитог је значаја светковање Светог Саве, словенских просветитеља Светог Ћирила и Методија и Видовдана. Свети Сава је од своје смрти (1235) слављен као светитељ, празник Светог Ћирила и Методија, као Дан словенске писмености, установљен је 1863. године, а Видовдан је унет у календаре тек 1892. године.

Дакле, устаљивање петнаест највећих хришћанских празника је трајало пуних дванаест векова (III-XIV век), а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је око седам векова. Саме ове чињенице довољно објашњавају зашто је у обичајном животу народа Европе, а посебно Срба, сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању, током минулих столећа, створен видљив слој обредне и религијске симбиозе.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Муратов ултиматум и Лазарев одговор 1389. године

Муратову уцену или ултиматом кнезу Лазару и Лазарев одговор на њега наш народ је доживео и пренео путем усменог предања као судбинску прекретницу од највећег значаја.  Муратов ферман је надмен и увредљив, а Лазарев реакција емотивна и одлучна до те мере да се уздиже до највеће клетве. Битка за Србију битка је за царство небеско и у том смислу траје до данашњег дана, оштром линијом раздвајајући веру од невере, достојне од недостојних.
Петар Радичевић – Косовска битка 1987

Петар Радичевић – Косовска битка 1987

„Косовски бој овде је… епски осмишљан као мегдан између кнеза Лазара и цара Мурата, с препознатљивом иницијалном формулом изазова књигом/ферманом, једном од најфреквентнијих у целокупном епском корпусу.“ (Детелић 1996: 139–140)

I
Цар Мурате у Косово паде;
Како паде, ситну књигу пише,
те је шаље ка Крушевцу граду,
на кољено српском кнез-Лазару:
„Ој Лазаре, од Србије главо,
нит’ је било, нити може бити:
једна земља, а два господара,
једна раја, два харача даје,
царовати оба не можемо,
већ ми пошљи кључе и хараче,
златне кључе од својих градова,
и хараче од седам година;
ако ли ми то послати нећеш,
а ти хајде у поље Косово
да сабљама земљу дијелимо“
.
II
Да је коме послушати било,
како љуто кнеже проклињаше:
„Ко је Србин и српскога рода
и од Српске крви и кољена,
а не дошао у бој на Косово
не имао од срца порода,
ни мушкога ни дјевојачкога,
од руке му ништа не родило:
рујно вино, ни пшеница бела!
Рђом капо док му је кољена.”
.
III
Кад Лазару ситна књига дође,
књигу гледа, грозне сузе рони.
„Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
да или ћу царству небескоме,
да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је за малено царство,
а небеско увек и довека”.
Цар воледе царству небескоме,
а неголи царству земаљскоме
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада:
све је свето и честито било
и миломе богу приступачно!”

„Муратова уцена изречена је самоуверено, сигурно и спокојно, без повишеног тона, а његове речи претње су биле бахате, надмене и увредљиве. Дошао је на туђу територију  са жељом да наметне своју власт, при томе вређа и потцењује кнеза Лазара својим предлогом о српској предаји.

Прочитавши писмо турског цара Мурата у коме Мурат од њега тражи да бира између мирне предаје кључева свих градова и битке у Косово пољу кнез Лазар је упао у људску и државничку дилему. Његова дилема је била да ли се покорити и изабрати живот у ропству или часно умрети на бојном пољу?

Плакао је горко док је читао Муратово уцењивачко писмо, што говори о томе колико је његова дилема била велика и колико му је избор био тежак. Али ипак, љутитим речима је изрекао клетву у којој је проклео све оне који одустану од борбе. 

Клетва кнеза Лазара изречена високим тоном представља одговор на његову дилему и јасно указује на његов избор. Лазар не жели да се преда, ни да испуни услове које му је наметнуо бахати и надмени турски владар. Лазар зове читав српски род у бој који ће одлучити о судбини српског народа. Позив је уобличен у клетву и израз Лазареве немоћи. Он проклиње све који се не одазову на бој, куне род и пород, јер је то најтежи вид клетве.“

Извор: УРВИС/Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд 1954, стр. 96, 105 и 107

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић

„Нас ће спасити врлина, а не вештина, јер срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, покајање и слогу, а не транге – франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са црквом. Знам, и ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлима с’ Богом јача од вештине са ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину са ђаволом. Зато им неће бити добро. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном…“
Небеска Србија

Православна икона Небеске Србије. „Свети Новомученици Јасеновачки и Глински“, „Св. Николај у Дахау“ и „Борци за веру против безбожне власти“, српски манастир Нова Грачаница код Чикага, Илиној; фото: Википедија

Србски народ као Теодул

Срб – то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађање да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб, него Срб.

Од Индије су праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче да човеку бива све по карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

Србска судбина: крст часни и слобода златна

Николај Велимировић

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу, него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсије је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ниједан врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за Себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходати за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо простро крст и слобода, него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст, него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

Служба Христу – смисао србске историје

5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј Божији слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености, или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под кнезом Милошем. Робовање под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовању Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина, у старије време, и србске такозване интелигенције, у новије време, долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Да не буде тако међу вама [као међу незнабошцима], него који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, и ко је међу вама већи, нека буде као млађи (Мат.20:26; Лука 22:26). Другом приликом, опет, заповедио је својима да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 14:11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство, међутим, доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашњив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе, па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује Своју љубав, особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак Своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољубци и народољубци били су у овом животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних и незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2.000 година.

Немања – родоначелник србске историје

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав, и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор, и свети Јован Осоговски и Јован Пилски, паћеници за своју душу. Исто тако, и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови, нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају истицати се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул, што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, и потом кад је одрастао, одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару, а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божији и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије, као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али он је журио да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу так онако ради украса своје земље, нити пак да подражава Грцима, него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио да свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

Теодулија лозе Немањића

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – пањелинизму цариградском и натеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно пресече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично из оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин. Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: Клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф, или шенф или шах, носилац божанске власти.

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога”, тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи, него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божје. Тако их је све Сава упутио. Немања свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.

21. О, ко да се стиди назвати се слугом,
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и Син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дође, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају –
То је њихов програм, то њихова сврха,
Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусу славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени.
Ко год Теби служи, не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и свакога смртнога
Највеће је звање – раби Христа Бога.

Завет Светог Саве Србима

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служби Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само црква има да стоји у служби Христу, него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ нимало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама он је тада непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једина благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ, као и свештенство, морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу. Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство небесно.

(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истонољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога да отвори очи своме народу, те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају Царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу, Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се Царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

Отаџбински национализам Светога Саве

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јесте отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала, створио је империју и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила државу, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу.

(Зато Цар Душан од свих Немањића није проглашен свецем од стране Српске православне цркве – примједба В. В.)

Владика Николај Велимировић

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

 

Православни Исланд

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних хришћанских монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?
Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу. То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима.

Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.

Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду.

Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази.

Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.

Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.

Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби.

Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.

Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.

Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду.

Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на острвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља. То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи.

Ипак, данас, на почетку трећег миленијума Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда, ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити. Свети Колумба и Серафиме, молите се Господу за исландски народ!

Orthodox Iceland – превод: Иван Петровић

Извор: Идентитет

Овај текст је објављен у 1. броју часописа „Идентитет“, који можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Тајна манастира Град код Коцељеве, подигнутог између 6. и 8. века

Рушевине манастира Град се налазе на потезу Гај у Градојевићу, насељеном месту на територији општине Коцељева. Претпоставка је да само име села Градојевић изведено управо од назива манастира „Град”. У Годишњаку број 22, Међуопштинског историјског архива од 1988. године, у Топографско-историјском речнику Подриња, аутора Светланке Милутиновић и Миливоја Васиљевића, на страни 118, наводи се: „Градојевић – село општине Коцељева. Први пут записано у турским тефтерима 1528. године, под именом Градовић – у оквиру Нахије Шабац. У селу је била црква ГРАД – из доба пре доласка Турака.”
Градојевић

Рушевине манастира Град (Градојевић); фото: Википедија

Према подацима манастир је подигнут у периоду између 6. и 8. века, што значи, да према званичној историји манастир је постојао много пре доласка Срба на ове просторе. Најездом Монгола на Балкан манастир је уништен. Обновљен је тек за време владавине Немањића у 13. веку. Светињу која датира од пре Средњег века, обновио је краљ Драгутин, кад је престоница Србије била у Дебрцу.

Током ослободилачких ратова против Турака, Првог и Другог светског рата манастир је коришћен као болница. Последњи пут је обновљен 1813. године, после Другог српског устанка. Постоји могућност да је манастирска црква страдала када су Турци морали да се повуку 1869. године. Према причи, Турци су гађали манастир топом са оближњег брда, преко реке Тамнаве, што као потврду говоре топовска ђулат нађене у рушевини.

Године 1943. Бранко Илић из Доњег Црниљева, потоњи монах Висарион, почео је да зида нову цркву од ћерпича, поред остатака темеља старе цркве. Данас је видљива часна трпеза на којој је уклесан текст на постаменту часне трпезе, Висарионове цркве из времена Другог светског рата гласи: „1813 + 1950 – Прилог М(анасти)ру СВ. Јован Н(аправи) Т(у)д(ом) (својим) Милутин Бошковић, постоље Великим Трудом и С корвљу Обнови Висарион И(лић)”. Тај храм је постојао до шездетих година, када је његов једини монах оболео, умро и сахрањен у манастиру Каона.

У послератном периоду уништен је сваки траг о постојању овог манастира. Данас од манастира су остали само темељи и остаци потоње цркве који сведоче о постојању ове светиње. Није било приступног пута, сама локација је била зарасла шумом, а и имовинско-правни односи нису били решени. Током времена на локалитету нису вршена истраживања од стране релевантних установа.

Према предању, манастирска црква је посвећена Светом Јовану Крститељу, тако да свештеник из оближњег Доњег Црниљева, по обичају сваке године држи службу на Ивањдан. На иницијативу људи који су родом из Градојевића окупљених око Удружења грађана Цар Константин, уз благослов Српске православне цркве идеја о обнови манастира је поново заживела.

 

Извор: Википедија

Ко је био старозаветни Свети Илија „Живи пророк судњег дана“

У библијској „Књизи Откровења“ и „у Књизи о Царевима“ описује се повратак овог старозаветног неумрлог пророка који се као и Енох вознео у небеса Богу да тамо сачека Судњи дан.
Свети Илија

Икона са приказом Ватрених Кочија Светог Илије у „Музеју Византијске Уметности“ у Атини у Грчкој

Назив „Живи светац“ овај пророк је заслужио по заветном предању зато што је као, истрајни и ватрени борац за Божју Реч међу Јеврејима и другим народима и жесток противник и уништитељ Балових многобожачких храмова, заслужио да по вољи Божјој, буде поштеђен од умирања и уместо тога буде узнет у небо ватреним Божјим кочијама као један од 2 старозаветна пророка (претходио му је Енох) који су се живи представили Богу на небесима.

30.Поглавље „Књиге Откровења“ Јована Богослова предвиђа повратак оба старозаветна Пророка и Еноха и Илије у последње време владавине Антихриста на земљи као последњу опомену и одвраћање верних од прихватања жига Антихристовог на десну руку и чело:

„11; 3 – 4 – И даћу двојици сведока мојих у прорицаће хиљаду и двеста и шездесет дана, обучени у вреће. Ови су две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље….

11; 5 – 6 – И ако им ко учини неправду, огањ излази из уста њихових и прождире непријатеље њихове; и ко им буде хтео учинити неправду, он мора тако погинути. Ови имају власт да затворе небо, да не падне дажд на земљу у дане њихова пророковања; и имају власт над водама да их претварају у крв, и да ударе земљу сваком муком кад год буду хтели.“

У Књизи Откровења се даље описује и њихов сукоб са Антрихристом и њихово погубљење :

„11; 7 И када сврше сведочење своје, звер што излази из бездана учиниће рат с њима и победиће их, и убиће их. И телеса њихова оставиће на тргу великога града који се духовно зове Содом и Египат, где и Господ њихов би распет.“ …“

11; 9 – 10 – И људи из народа и родова и језика и племена гледаће телеса њихова три и по дана, и неће допустити да се тела њихова положе у гроб. И становници земље радоваће се због њих и веселиће се и дарове ће слати једни другима, јер ова два пророка мучише становнике земље.“

Улога старозаветног пророка Илије у последњим временима и у старозаветним хроникама му је обезбедила место великог поштовања једнако и код хришћана и муслимана, уз велики број народних легенди које је сви они, у различитим верзијама, до данас преносе у усменој народној традицији.

А књиге заветне о њему кажу да је био „Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје. Св. Илија је био родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозван Тесвићанин. Кад се Илија родио, отац његов Савах је видео анђеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То је било протумачено као предзнак Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се.

У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.

Sveti Ilija

Руска икона са једним од традиционалних иконографских приказа Светог Илије из 16. в. експонат „Московског Музеја Историје“ у Русији

Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. (2. Књига Царева, погл. 11 :“ И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо.“ ) На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) „

(реф.линк хттпс://www.православнацрква.цх/…/02-08-црквени-календар.хт… ) и

Српска Православна Црква слави његов дан сваке године 2. августа (када се уобичајено, баш као што је то случај и ове године чују громови са неба – јер то поскакују његове ватрене кочије на небесима…), а Католичка Црква му је посветила 20. јули.

Старозаветни наратив и детаље о Пророку Светом Илији можете прочитати из пера Архимандрита Јустина Поповића у исечку из делаЖитија светаца 

Катарина Крстић

Извор: Православна црква / Црквени календар, Башта Балкана

Измештено и потопљено благо манастира Добрићево у Херцеговини

Опис налаза приликом Цвијићеве посете манастиру Добрићево 1911. године пружа драгоцене податке о манастиру који је шездесетих година двадесетог века измештен на другу локацију, због изградње бране за акумулацију Билећког језера. Осим Добрићева, измештен је и манастир Косијерево, Перовића мост, мноштво нагробних споменика, стећака, и других археолошких налаза који се данас налазе расути по музејима широм БиХ, Црне Горе, Србије, САД…, а такође расељено је и на десетине српских села. Под водом је остало велико археолошко благо, укључујући и римско насеље у Панику, највеће на простору БиХ, са луксузним грађевинама, купатилима, термама, и богатим мозаицима.

Манастир Добрићево; фото Википедија (Мартин Брож)

Као за све манастире у Херцеговини, тако и за Добрићево постоји предање, да га је основао цар Константин на путу из Рима за Цариград, нашавши да је његово место добро. (1) Подигнут изнад свеже Требишњице, једине реке тога очајно сувог среза, и са нешто шуме и зеленила у једној иначе готово голој карсној пустињи, манастир је, доиста, престављао малу културну оазу и остављао врло пријатан утисак. Данас, на жалост, он је још увек деломична рушевина, јер су га аустриске чете, у свом бесном насрту, много оштетиле 1914-1915. године.

Манастир се не помиње ни у једном једином извору пре XVIII века. Његов печат, истина, очуван у два примерка, ставља оснивање манастира у XIII век, али су ти подаци врло несигурни. (2) Прво с тога, што је датирање у њима по Христу (аспг и асгв), а не од створења света, како је редовна појава код свих наших споменика тога доба; друго, што је језик у њима несумњиво каснијег типа, исто као и правопис и што се ни та два печата не слажу у датуму. Један даје годину 1283., а други несигурно 1232. (јер гв не значи ништа). Врло је вероватно, да је овде место аспг или хаспг стало зспг, што би одговарало години 7282 или 1774. У сваком случају из: самих печата не могу се извести никакви сигурни закључци о старини манастира.

Манастир је ипак старији од XVIII века. То се види по том, што његов први помен из 1704. год. показује очевидно постојање манастира пре тога. Тада је, на име, Јован Даковић купио једно еванђелије у јеромонаха Софронија Добрићевца, иначе пореклом Гачанина. (3) Значи дакле, да манастир постоји од раније и да у њ долазе већ и људи који нису из најнепосредније близине. Изгледа, међутим, да је манастир био једно време више познат по свом суседном селу Дубочанима.

У Завалском. Општаку међу херцеговачким манастирима место Добрићево долази име Дубочани, па се наводи редом 11 јеромонаха и 5 ђакона из те обитељи. Један између њих, Теодосије, био је, вели се ту, чак игуман требињског манастира, не зна се да ли Тврдоша или Дужи. Ако је био у Тврдошу, онда би то био непосредан доказ више, да је Добрићево постојало у XVII веку. Даљи, трећи доказ, да је манастир доиста постојао у XVII веку, јесте његов живопис; потпуно исти као и у Завали и Мостаћима, за које се цркве зна, да су живописане у време патријарха Пајсија. Најпосле, у самом олтару, преко живописа, налази се један графито, који изрично вели, да се марта месеца 1672. ту нешто „саградило“. Према том свему, остаје ван сваке сумње, да је манастир постојао бар од XVII века.

Све, што данас има манастир од својих ствари, потиче из XVIII века. Иконостас му је из 1745. год., а подигнут је прилозима добрих људи. Највише се при том истакао поп Божо Бајовић (4), који је за израду довео и нарочитог мајстора из Рисна, зографа Рафајла Димитријевића. Други један изограф, који је радио по његовој жељи и наредби, беше неки Теодор. (5) На једној икони Св. Симеона и Саве из 1757. има чак и једна мала биографија Савина, са познатим родословом Немањића „† колhна Аугуста кесара“.

Утвари су, исто тако, или из XVIII века или још ближе, као и све књиге у оскудној библиотеци. Сиромашан и у једној области, која је имала у суседству и других и угледнијих манастира (у непосредној близини је Косијерево, мало даље Дужи), а била увек убога, Добрићево је живело у главном од добровољних прилога. Његови калуђери одлазили су у свет, у прошњу, и отуд доносили за манастир честе и доста обилате прилоге.

Од босанских вароши највише им се одазивало Сарајево и у њему богата кућа Селаковића, чији се дарови, у три нараштаја, помињу од 1745-1801. год. Сарајлије су, у самом манастиру, подигле и једну ћелију, која се још увек зове „сарајевска“. У манастиру се прича, да су Сарајлије, бежећи од куге, по дуже времена остајале у Добрићеву, из опрезности исто толико колико и из завета.

Од манастирских калуђера путника најревноснији је био јеромонах Софроније, који је добио у Банату читаво туце разних црквених руских књига. Њих су му куповали наши добри хришћани, нарочито у Итебеју и Сенмиклеушу, и за своју душу прилагали далеком херцеговачком манастиру. Сиромах Софроније и умро је на таквом једном путу у иловачком манастиру (пре 1750. год. (6) Један од калуђера допро је чак и у Русију и у једној књизи са одушевљењем бележи 1778. спомен осталој братији, какав је утисак оставила на њ православна Москва са својим црквама и манастирима, и са свим богатством Катаринине царевине.

У другој једној књизи, коју је поклонио гроф Матија Bлaдиcлaвић, дато је неколико врло занимљивих и непосредних вести о тој херцеговачкој породици у Русији. (7)

Отресити и активни херцеговачки калуђери из Добрићева имају доста угледа и стичу видна места и ван своје обители. Год. 1758. помиње се Филотеј Стефановић, „житель манастира Добрићева“ као „намесникъ митрополие валевске и санчака зворничкога“. (8) Захарије Парежанин био је пред крај ХVIII века неколико година ефимер у Сарајеву. Дионисије Балаћ, Добрићевац, обновио је 1817. манастир Косијерево. (9) Данас је Леонтије Нинковић, добрићевски калуђер, архимандрит у Дечанима. Добрим делом с тога, што су добрићевски калуђери одлазили у свет, допирале су понекад њихове књиге и утвари на разне стране; не само у наше манастире као Житомишљић и Завалу, него и много даље. Два добрићевска рукописа, оба из ХVIII века, доспела су чак у берлинску библиотеку, а један у бечку (10).

Манастирско предање врло је живо, као што је уопште жива сва народна традиција у овом брђанском, борбеном и патријархалном крају. По том предању, манастир је пропао први пут 1649., „када су Млечићи ишћерали Турке из Рисна!“. Озлојеђени, Турци су, вели се, напали и оплачкали манастир. Пријатељ калуђера, неки Јакуп-ага Јакуповић, узалуд је покушавао да спасе Добрићево од те напаста. Кад је у борби с нападачима сам погинуо, калуђери бише присиљени да плате крвнику и да претрпе нове прогоне. Ради тога, од страха, они напустише манастир и пођоше куд који. Тек после осамдесет година, око 1730. обновљен је манастир поново; а обновио га је један калуђер манастира Св. Луке из никшићке жупе.

Друго страдање манастира било је за време херцеговачког устанка и турског ратовања с Црном Гором и Србијом, 1875-1878 године. Као сви народни људи и добрићевски су калуђери учествовали у покрету и ради тога навукли на се турски гнев. Слично се догађало и под Аустријом. За време устанка 1882. манастир је био војнички поседнут и посада је у њему остала све до 1890. год. „Ни један калуђер није смио отићи из манастира никаквим послом прије него се јавио дотичном часнику и док му није изјавио: гдје и ради чега иде и када ће ce вратити. А тако исто при повратку морао се јавити, да је дошо и рапортирати шта је радио! “ (11) Најпосле, ни у овом последњем великом рату, манастиру нису остале уштеђене иове и тешке невоље.

Манастирска црква посвећена је Ваведенију Богородичину и била је још у релативно добром стању, кад сам је посетио 1911. год. Зидана је у облику крста, са у Херцеговини карактеристичним пресличастим звоником. Грађевина је врло проста и убога и без икакве сложености, исто као и црква у Дужима.

Од херцеговачких манастира једини је Житомишљић, сем старог Требињског Манастира, рађен са извесном амбицијом у архитектури ; док су Завала, Дужи и Добрићево имали да подмире само скромне потребе своје пастве. Дужи су, како се зна, настали од невоље и са намером, да буду брзо замењени обновом Тврдоша.

Судбина Добрићева, у његовом у свој Херцеговини најсиромашнијем крају, никад није била завидна, а бурна му прошлост оправдавала је уз то уверење, да у њ није ни потребно уносити ништа, што би могло постати лак плен непријатеља. Од просте сеоске цркве одваја Добрићево само то, што је живописано и што је, макар и у другом реду, било духовно средиште своје уже билећске области.

До обнове Косијерева, нарочито у другој половини ХVIII века, чинило се чак, да би Добрићево могло постати једно од најзначајнијих народних зборишта; али откако је Косијерево почело поново да служи и делује и откако су тамо намерно, да би се вршио што јачи утицај на Херцеговину, пренесене мошти Св. Арсенија, Добрићево је све више долазило у позадину и све мање постајало место нарочите пажње. Манастиру. служи на част, што је иако сиромах настојао на све начине, да оснује и одржи своју српску школу.

Јован Цвијић

Фусноте:

(1) Cp. H. Дучић, Књижевнн радови, I, Београд 1891., 7.
(2) Л. Нинковић, Монографија манастира Добрићева са подручним црквама. Мостар, 1908., 30-31.
(3) Записи и натписи, вр. 2139.
(4). Једна рукописна књига овог попа доспела је чак у Прилеп, у цркву св. Петра. Ср. Зап. и Натп. V, бр. 7995.
(5) Л. Нинковић, сп. д., 9, рђаво је читао натпис с његовим именом. Исправке су ове: †бновіх тоу… попь. Место Зоггкь треба читати:. изогравь.
(6) Ср. Записи и натписи бр. 2994. Софроније Добрићевац, који се помињс у Ломници 1779. год. очевидно је друго лице. Зап. и натп., бр. 6038.
(7) Л. Нинковић, сп. д.,19—23: Cпoмен у Русији о Добрићеву из 1814. ср. Споменик С. К. Академије, LIII, 1922., 111.
(8) Записи и натписи, бр. 6027 и 8134.
(9) Нинковић сп. д, 60, 56. ,
(10) Овај бечки вероватно је купљен. Вук Караџић је желео да купи неке рукописе из Добрићева, јер му је било јављено, да их ту и у Косијереву „има много“. Вукова Преписка, VII, 1913., 66.
(11) Нинковић, сп, д., 46.

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта је копија чудотворне иконе Богородице из манастира Кикос на Кипру, коју је насликао Свети Лука у I веку наше ере. По узору на ову икону у 19. веку је насликана икона Мајке Божије која се по кипарској, такође, назива „Кикоска“ или Кикотуса.

Разлика између ове две иконе је у томе што на Мушутишкој икони Христос држи отворен свитак и у угловима су приказани ликови апостола: Јована, Матеје, Марка и Луке. У Мушутишту се, нажалост, мало знало о овој икони Мајке Божије, којој чак ни монахиње нису давале превелику пажњу.

Значај Богородице Мушутишке једино је препознао отац Стефан, тадашњи игуман манастира Свети Архангели код Призрена. Отац Стефан је замерао мати Катарини, игуманији манастира Свете Тројице у Мушутишту, што не чита сваки дан Акатист пред овом иконом. Када је дошла та кобна 1999. монахиње из манастира Свете Тројице нису са собом понеле ову икону. Нажалост, манастир је поделио судбину свог народа и запаљен је 15. јуна 1999. године. Две недеље после скрнављења ове светиње монахиње су дошле у манастир у пратњи енглеског генерала КФОР-а и епископа Атанасија Јефтића.

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Ушавши у запаљени манастир монахиње су виделе свуда гареж и пепео, али када су дубље закорачиле у манастир, тачније пред олтаром са леве стране, стајала је нетакнута икона Богородице Мушутишке. Угледавши је нетакнуту монахиње су у својим срцима после бола осетиле неизмерну радост. Узевши је у руке мати Катарина је приметила да чак чаршав и сто на коме је икона била нису изгорели.

Од тог дана икона Богородице Мушутишке се провобитно налазила у манастиру Грачаница да би 2000. била премештена у манастир Кончул код Рашке, где верници свакодневно долазе на поклоњење.

О овој чудотворној икони из Мушутишта пишу разни епархијски листови СПЦ, такође један свештеник браничевске епархије сведочи о њеним моћима. Икона је недавно рестаурирана и налази се са десне стране наноса (Ђаконикона) и целивајућа је.

Треба поменути још једну сличност Богородице Кикоске из Мушутишта и оне са Кипра.

Наиме, у манастиру Кикос на Кипру у 14. веку је подментут пожар и Богородица Кикоска је, такође, после пожара нађена нетакнута. Тако да, може се слободно рећи, поред истог имена ове две чудотворне иконе везује и иста судбина.

Данас у манастир Кикос на Кипру дневно дође и по неколико хиљада верника да се поклоне овој чудотворној икони која стоји испред олтара, али због њене веома јаке Божанске моћи и лепоте верницима није дозвољено да јој виде лице (икона је прекривена чаршавом до пола) али могу је целивати.

Икона Богородице Кикоске се још назива милосном јер је извор милости и празнује се 21. септембра на празник Мале Госпојине.

За Расен: Звездан Милошевић

Извор: Медиасфера

Сродни чланци: 

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

Како је панк бубњар из Вашингтона спасио древно сиријскo појање од нестајања

Џејсон Хамачер (Jason Hamacher) у Сирији; (Fotó: Jason Hamacher / Lost Origins; index.hu)

Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“.

Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“.

Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима.

„Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа – како не могу доћи до било чега. Питао сам га, ‘имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?’ Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“

Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“.

Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу.

Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос.

Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. Према проценама 40% Хришћана напустило је земљу.

Његов рад остаће вечни траг и подсетник на сиријско хришћанство пре рата.

Пројекат можете послушати на: https://soundcloud.com/lostorigins

 

Погледајте и задивљујуће фотографије хришћанских места у Сирији од Џ. Хамачера које данас, нажалост, само подсећају на сиријско хришћанство прије рата: Huffingtonpost.com

Извор: Смртсвету.блогспот