НАРОДНИ ИЗРАЗ

Бхагавад-Гита – најстарија предања аријеваца – о урушавању породице

Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. У давној прошлости један братоубилачки рат између Аријеваца разрушио је дотадашње законе који су владали унутар породице и друштва. Каква се трагедија тада десила сазнајемо из разговора човека са богом, забележеног у великом епу Бхагавад-Гита, који је настао из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила…
Бхагавад Гита, Махабхарата

Илустрација битке код Курукшетре из рукописа Махабхарате; фото: Википедија

Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. Уместо свега тога што је проглашено непожељним пројектују се неприродне групе и заједнице на основу унапред створених образаца, у сврху апсолутне контроле појединаца и група.

Велика брзина наметања нових друштвених вредности последњих деценија говори нам да се пројектантима новог светског поретка много жури, односно да су проценили како им апсолутна моћ даје одрешене руке да своје експерименте из лабораторија и агенција примене у стварности.

Побуна душе и здравог разума против овакве врсте тоталитарзма оличена је у отпору који опажамо на свим меридијанима и паралелалама планете. Али тај отпор је парцијалан, недовољно организован и немоћан да се на глобалном нивоу супротстави сили која се дуго организује и припрема да наметне своју идеологију.

Такође, природни поредак подразумева одређене традиционалне моралне вредности, које свакога стављају пред дилему, на који начин и којим средствима се супротставити сили која не познаје и не признаје такве вредности. Исту дилему имао је Арђуна у тренутку када је процес разбијања породице код Аријеваца због грамзивости и лакомости почео. У разговору са богом он управо износи своје моралне дилеме, а од бога добија савете и упутства, како се треба борити и изборити.

Арђунине дилеме

Бхагавад Гита, Махабхарата

Битка код Курукшетре; илустрација из Бхагавад Гите из 16. века; фото: Википедија

Са рушењем породице
Закони се древни гасе;
Без закона, породицом
Безакоње влада целом.

Овлада ли безакоње,
Стрампутиом жене пођу;
А пођу ли кривим путем,
Ето, Кршно, збрке каста.

Збрка каста у ад води
И кривце, и породицу,
Јер падају у ад преци
Оставши без хране, воде.

Грехом тих што породицу
Руше, збрку каста творе,
И закони исконски се
Породице, касте гасе.

А ми знамо, Ђанардано:
Они људи што закона
Породичних не имају
У пакао нужно греду.

Куку, какав злочин грдни
Наумисмо да чинимо.
ради царства и наслада
Крв лијући рода свога!

Не! Боље је за ме нек’ од
Дхртараштровића мача ,
Без отпора, без оружја,
На бојишту мирно паднем!…

Кришнини одговори:

Откуд сад та срамна слабост,
Недостојна Аријевца,
Што не води небу? Откуд
У одсудном часу, реци!…

Не дај да те нежност свлада:
Не доличи теби, краљу!
Малодушност ниску збаци,
Па устај, на трепет врагу!…

Жалиш оне што жалити
Није, а о мудрости ми
Збориш! Мудри, знај, не жале
Ни умрле, нити живе…

Пролазна су тела ова,
Ал’ је душа њина вечна
Неразорна, неизмерна,
И зато се бори, Краљу!…

Нерањива, неспаљива,
Влази, суши неподложна,
Свеприсутна, вечна, иста,
Постојана, непокретна…

Мрачни су почеци бића,
Средњи њихов пут је јасан,
Крај им опет тама скрива:
Чему на то туговати?

Узмемо ли дужност твоју,
Колебању места није,
За Кшатрију нема другог
Добра осим дужна боја.

Благо оним Кшатријама
Којих такав рат допаде,
Срећом, Краљу, задобише
Отворене двери неба.

Погинеш ли, небо стече;
Победиш ли – земна блага.
Зато устај, Пртхин сине,
Чврсто решен да се бориш!

Исто цени радост-патњу,
Добит-штету, успех-пораз,
Такав за бој сабљу паши:
Онда у грех нећеш пасти!…

Бхагавад Гита, глава 1-2 (у преводу Мирослава Марковића)

Сведоци смо да Арђуна упркос примљеним саветима није успео да трајно сачува поредак, јер је процес разградње и декаденције, који је тада почео кроз историју много пута долазио до тачке апсурда и бесмисла, увек пред пропаст царстава. Данас је тај процес опет доведен надомак тачке апсурда и бесмисла, али овога пута као један од битних услова стварања новог царства.

Ако је судити према историји, поредак се увек изнова враћао у мање или више измењеним облицима, ма колико царства у тим тренуцима била моћна. Ако је судити према садашњем тренутку, никада планета није била под моћнијим нападом силе организоване на основама грамзивости и лакомости.

И овде можемо препознати мотив царства небеског, који се кроз историју сачувао и одржао у нашем народу до данашњег дана. У овом епу присутни су и многи други мотиви које налазимо у нашој народној књижевности, што и није необично, с обзиром на то да су многе наше песме, приче, пословице загонетке… велике старине, као и овај еп. 

Приредио: Далибор Дрекић

Бхагавад Гита (санскрт भगवद्गीता, „Песма Узвишенога „) једна је од епизода епа Махабхарата (поглавља 23-30, шесте књиге), “Велика песма о племену Бхарата”. Овај велики еп од 700 стихова, који се сматра најопсежнијим делом у светској књижевности, настао је из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила, а његов данас познат писани облик настајао је вековима, у раздобљу од 400. п.н.е. до 400. године. У садржај Махабхарате упредени су тако митолошки и обредни мотиви, елементи историје и политичке вештине аријевске цивилизације, брахманска и ратничка предања, теолошке и филозофске идеје, морално учење кроз легенде, приче, басне и параболе.

Бхагавад Гита, Махабхарата

Војске Пандава и Каурава суочене на Курукшетра бојишту; Илустрација из Махабхарате, око 1700.; фото: Википедија

Бхагавад Гита почиње на бојном пољу: војске Пандава и Курава постројене су на Курукшетри. Обе су подједнако бројне и моћне и исход битке је неизвестан. У средини, између две војске, налази се Арђуна на својим бојним колима којима управља Кришна. У Арђуниним рукама је лук, а прва одапета стрела означиће почетак битке. Међутим, Арђуна посматра обе војске и у свакој од њих види позната лица, чланове своје породице, пријатеље из детињства, другове у игри, учитеље. Арђуна је испуњен моралном дилемом због насиља и смрти које ће рат проузроковати. Он размишља да ли да се одрекне своје улоге и тражи Кришнин савет и помоћ, (Кришнини савети и дискурс чине срж овог списа).

Тако почиње разговор између бога и човека. Кришна га саветује да испуни своју ратничку дужност да би постигао дарму кроз несебичну акцију. Овај дијалог обухвата шире теме попут духовних и етичких дилема, као и филозофских питања која немају везе с ратом који им је инспирација.

Сродни текстови:
.

Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?

У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hall%C3%A9%27s_Justice_of_Trajan.jpg

Трајанова правда (Ноел Але, 1765. Музеј у Марсеју); фото: Википедија

Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније.

Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.

Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.

„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)

У цара Тројана козје уши

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:La_justice_de_Trajan.jpg

Трајанова правда (Ежен Делакроа, 1858. Музеј лепих уметности у Роуену); фото: Википедија

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.

Украс 1

Двојица римских царева са именом Трајан

1. Марко Улпије Нерва Трајан (53 -117), освајач Дакије и Месопотамије

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих и најправеднијих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије. Тацит је период Трајанове владавине дефинисао као „beatissimum saeculum“  („најсрећније доба“), а сенат је пожелео да сви следећи цареви буду „срећнији од Августа и бољи од Трајана“.

Трајан, Римско арство

Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77

Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“

Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године, прешавши северну обалу Дунава, Трајан је поразио Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу. Већ следеће зиме, контра-офанзива Дачана је успешно одбијена након две битке у Мезији, а Децебал је приморан на предају. Трајан се тако трујумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Децабал

Дачки краљ Децебал; фото: Расен

Међутим, краљ Децебал убрзо је поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава и проширио пут кроз Ђердапску клисуру, што је омогућило римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног.

Трајанов мост

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Римљани су 106. године освојили делове Дакије и уништили Децабалово упориште, Сармизегетузу, а дачки краљ је извршио самоубиство. Дакија је проглашена римском провинцијом, а на месту старе престонице подигнут је нови град, Улпиа Трајана.

У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Трајан није унео ништа ново у своју политику према хришћанима, већ је само наставио политику својиһ претходника. Забранио је тајна окупљања, наредио да се хришћани погубе само због имена. Анонимне пријаве су отказане, односно, морао је постојати тужилац, иначе случај није разматран на суду. Под њим је процес суђења хришћанима био поједностављен. За време његове владавине, према сведочењу Јевсевија Цезарејског, страдали су Игњатије Антиохијски, Симеон Јерусалимски и Климент Римски.

О односу према хришћанима сведочи његова преписка са Плинијем Млађим, током Плинијевог намесништва у Битинији. На захтев Плинија, Трајан је одговорио:

„Поступио си како треба, мој Секундусе, у истрази случајева оних који су ти проглашени хришћанима. Немогуће је у таквим случајевима једном за свагда успоставити дефинитивну формулу. Не треба их тражити: ако су пријављени и могуће их је осудити, морају бити кажњени, вођени, међутим, чињеницом да покајање отклања кривицу са оптуженог, ма какве сумње на њега леже, ако почиње да пориче своју припадност хришћанима, потврђујући своје убеђење делом, односно обожавањем наших богова. Неименоване оптужбе не треба узимати у обзир ни у једној оптужби. Ово је веома лош пример, не треба га се држати у нашем добу.“

У православном житију Светог великомученика Климента, цар Трајан се приказује као непосредни покретач прогона хришћанске заједнице Херсонеса и погубљења Светог Климента око 100. године.

Постоји легенда, која се помиње у једном рукопису из 8. века, према којој је папа Гргур Велики једном, пролазећи поред Трајановог стуба, био „убоден до самог срца“ од помисли да је најправеднији владар био мучен у паклу. Григорије се препустио усрдној молитви, проливајући потоке суза, и на крају га је анђео обавестио да је незнабожац Трајан нашао спасење. Ову легенду су средњовековни писци тумачили на различите начине, неки су „крштење у сузама“ Григорија Великог схватили буквално, до те мере да је Трајанов живот враћен како би он постао хришћанин и тако добио опроштај. Њихови противници су тврдили да је цар само ослобођен паклених мука.

У средњем веку Трајан је приказиван као модел праведног владара. Теолози , попут Томе Аквинског, говорили су о њему као о примеру врлих пагана. У Божанственој комедији, Данте Алигијери види Трајанов дух заједно са другим историјским и митолошким личностима које се истичу по својој правди на Јовеовом небу

Дације Трајан (201-251), илирски цар Рима

Постојао је и један Трајан илирског порекла међу римским царевима, што изазива велике забуне међу историчарима. Често се Трајану Првом освајачу Дакије (53 -117) приписују карактеристике, народне легенде и веровања, који се односе на Трајана Другог, илирског цара Рима (201-251).

Деције Трајан

Златни новац са ликом цара Деција Трајана

Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Између 234 – 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.

Многе народне и митолошке представе које пропсују Цару Трајану освајачу Дакије заправо се односе на цара Трајана из Срема. Исти је случај са историјским подацима о прогонима Хришћана, а постоје показатељи да се и легенда „У цара Трајана козје уши“ односи на њега.

Украс 1

Цар Трајан у митологији

Према Константину Јиречеку, име дачког освајача Трајана стекло је толику славу међу Словенима да је убрајано међу словенске богове. У апокрифима као што је Ходање Богородице, забележено је да су међу боговима пагани сматрали и људе као што су „Тројан, Херс, Велес и Перун“, а постоји и белешка да је Тројан био „краљ“ у Риму. Трајан или Тројан, краљ са магарећим или козјим ушима из народне приче, митолошки је лик у српском фолклору.

Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина.

Познате су две легенде о демону Трајану:

Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Једнога дана су сељаци петловима одсекли језике и Трајан није био упозорен да свиће, због чега је спржен.

Трајанова табла

У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој Кнежевини Србији: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.

И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом гутао животиње, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Biliwar.jpg

Иван Билибин, Изгнанство кана Батига (Слово о походу Игореву, 1941); фото: Википедија

Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.

Намеће се питање: због чега би Срби који су према тврдњама историчара на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?

Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.

Украс 1

Цар Трајан као звер са ознаком 666

Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.

У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.

Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.

Приредио: Расен

Напомена: (1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.

Извори: Википедија, Аура, Стари Словени, Блиц, Дијаспора

Народно предање о постанку Сарајева

Кад је султан Фати Мехмед ударио с војском на Златни До, како се онда звало Сарајево, наишао је на велики отпор. Цар подијели војску на два исета (дијела) и отуда добију имена двије улице у Сарајеву: Исета Горња и Исета Доња. Фати Мехмед нареди војсци да све руши и спаљује гдје год наиђе на кулу или колибу.

Неколико дана трајао је бој на Златном Долу, а бијаше касно јесенско доба. Војска је, по наредби царевој, све рушила и палила.

Кад су освојили Златни До наједанпут застуди и окрене снијег и мећава. Војска је била под чадорима, а цару нађу некакву колибу и склоне га од зиме и мраза. Кад су га увели у колибу, рећи ће лале и везири: “Опрости, свијетли царе и господару, морамо те склонути макар и у ову сеоску колибу, само да не дува“. А цар им на то одговори! „Сарај је ово мој, сарај, само кад могу главу склонити“. И тако од цареве ријечи „сарај је ово“ и мјесто се назове Сарајево.

За вријеме саме борбе српска војска била је на сјеверо-западној страни Златног Дола. Фари Мехмед упућивао је своју војску противу непријатеља и угледавши непријатеља на тој страни узвикне: „Кош, кош“ (потеци) – и од тада се тај читав крај Сарајева зове Кошево.

Пошто је освојио Сарајево, цар се попне на источно брдо више Сарајева и погледа доље, па зачудивши се природној љепоти Сарајева – завикаће: „Бак, бак“ (гледај) и од тада се то брдо прозове Бакије.

Забиљежио од Стевана Петровића у Сарајеву.

Н. Т. К.

Извор: Босанска вила бр. 7-8, април 1911. стр. 119.

Свети Сава и хала (Народна легенда)

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.  Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце.

Ђорђе Крстић; Свети Сава благосиља српчад, 1891.

У једној причи Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола.

Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима.

Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу.

Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама.

Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.

Свети Сава и хала

Праведна судба за неке грехе казни Светог Симеуна те уђе у њ хала прождрљива. Од тога доба обичан ручак Светом Симеуну бејаше печен во и у волу ован, и у овну кокош, а у кокошчици јаје – и од свега тога иза његовога ручка не остајаше ништа.

Један пут дође Свети Симеун у Хиландар, па у дугом разговору са Светим Савом огладни и стане хитати да иде да руча, али га Свети Саво вештим разговором задржи, док хала у њему сасвим не огладни и много га умори, Онда му Свети Сава пружи поскурицу, а из Светог Симеуна зину хала и обвину поскурицу. Свети Сава докопа тад халу рукама за врат, извуче је из њега и баци у море. И од тада не могаше Свети Симеун ни целу кокошку да поједе.

Народна легенда

Украс 1

  • Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.

Свети Сава и Ђаци; фото: јутјуб принсткрин: „Св. Сава и ђаци

Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.

Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.

Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.

Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Свети Сава и ђаци

Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.

Народна легенда

Украс 1

 

*  Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Муратов ултиматум и Лазарев одговор 1389. године

Муратову уцену или ултиматом кнезу Лазару и Лазарев одговор на њега наш народ је доживео и пренео путем усменог предања као судбинску прекретницу од највећег значаја.  Муратов ферман је надмен и увредљив, а Лазарев реакција емотивна и одлучна до те мере да се уздиже до највеће клетве. Битка за Србију битка је за царство небеско и у том смислу траје до данашњег дана, оштром линијом раздвајајући веру од невере, достојне од недостојних.
Петар Радичевић – Косовска битка 1987

Петар Радичевић – Косовска битка 1987

„Косовски бој овде је… епски осмишљан као мегдан између кнеза Лазара и цара Мурата, с препознатљивом иницијалном формулом изазова књигом/ферманом, једном од најфреквентнијих у целокупном епском корпусу.“ (Детелић 1996: 139–140)

I
Цар Мурате у Косово паде;
Како паде, ситну књигу пише,
те је шаље ка Крушевцу граду,
на кољено српском кнез-Лазару:
„Ој Лазаре, од Србије главо,
нит’ је било, нити може бити:
једна земља, а два господара,
једна раја, два харача даје,
царовати оба не можемо,
већ ми пошљи кључе и хараче,
златне кључе од својих градова,
и хараче од седам година;
ако ли ми то послати нећеш,
а ти хајде у поље Косово
да сабљама земљу дијелимо“
.
II
Да је коме послушати било,
како љуто кнеже проклињаше:
„Ко је Србин и српскога рода
и од Српске крви и кољена,
а не дошао у бој на Косово
не имао од срца порода,
ни мушкога ни дјевојачкога,
од руке му ништа не родило:
рујно вино, ни пшеница бела!
Рђом капо док му је кољена.”
.
III
Кад Лазару ситна књига дође,
књигу гледа, грозне сузе рони.
„Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
да или ћу царству небескоме,
да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је за малено царство,
а небеско увек и довека”.
Цар воледе царству небескоме,
а неголи царству земаљскоме
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада:
све је свето и честито било
и миломе богу приступачно!”

„Муратова уцена изречена је самоуверено, сигурно и спокојно, без повишеног тона, а његове речи претње су биле бахате, надмене и увредљиве. Дошао је на туђу територију  са жељом да наметне своју власт, при томе вређа и потцењује кнеза Лазара својим предлогом о српској предаји.

Прочитавши писмо турског цара Мурата у коме Мурат од њега тражи да бира између мирне предаје кључева свих градова и битке у Косово пољу кнез Лазар је упао у људску и државничку дилему. Његова дилема је била да ли се покорити и изабрати живот у ропству или часно умрети на бојном пољу?

Плакао је горко док је читао Муратово уцењивачко писмо, што говори о томе колико је његова дилема била велика и колико му је избор био тежак. Али ипак, љутитим речима је изрекао клетву у којој је проклео све оне који одустану од борбе. 

Клетва кнеза Лазара изречена високим тоном представља одговор на његову дилему и јасно указује на његов избор. Лазар не жели да се преда, ни да испуни услове које му је наметнуо бахати и надмени турски владар. Лазар зове читав српски род у бој који ће одлучити о судбини српског народа. Позив је уобличен у клетву и израз Лазареве немоћи. Он проклиње све који се не одазову на бој, куне род и пород, јер је то најтежи вид клетве.“

Извор: УРВИС/Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, Београд 1954, стр. 96, 105 и 107

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Жива, Андреј Шишкин, 2016; фото: Википедија

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Tryglaw - Марек Хапон 2016

Марек Хапон, Триглав, 2016.: фото: Википедија

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Srpski_tabornik_kapetan_Milos_S._Milojevic_(1840-1897).jpg

Милош С. Милојевић (Стеван Тодоровић, 1878.); Народни музеј Београд, фото: Википедија

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

Пјесма о посљедњем хајдуку из Босне – хајдучици Мари

Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића. 

Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја

Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година. 

Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:

Одметну се одметница Мара
Преко Бајне луке у хајдуке
Девет годин’ арамбаша била
Кад десета година наступила 
Подигла се чета Бајнолучка
Да уфати одметницу Мару…

У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама: 

Ако ј’ Мара по гори ходила,
Није Мара копиле родила
Како сте ви буле Бајнолучке,
Те ишаше у Врбас у воду.

Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:

Прије бих се у воду бацила,
Ол на ватри жива изгорјела,
Нег у кулу паши затворила
Са његових тридест јенђибула!

Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.

 

Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.

Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.

Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:

 

Аутор: Сања Бајић

 

 

Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем

Пројекат стварања модерне хрватске нације у првој половини 19. века отопочео је најпре одбацивањем обе варијанте хрватског језика – кајкавске и чакавске, којима су Хрвати говорили до Људевита Гаја – и присвајањем српског језика, односно штокавског наречја. На тај начин су створени услови да нова идеја нације на принципу: католичка вера + српски језик = хрватска нација премости реке Купу, Саву и Чазму, којима је вековима била омеђена и крене у бестидну отимачину свега српског. На удару је првенствено био српски народ католичке вероисповести и целокупна српска историја, традиција, књижевно и културно наслеђе. Пример једне од тих отимачина – српских народних песама – као и реакције Ватрослава Јагића, изнео је Јован Дучић у свом делу „Југословенска идеологија, истина о „југославизму““; штампаном у Илиноју 1942. године.

Хрватске Народне Пјесме

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима, било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199 да црква и држава не иду заједно.

Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму тек у наше доба, за Лава XIII, били светковали као свеце, али их нису примали као учитеље словенске, и проналазаче ћирилице!

Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. (Рад 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали…

У Босну су били са аустријском окупацијом дошли многи агилни пријатељи ђаковачког бискупа Штросмајера. Нарочито Длустуш за просвету, Трешчец за управу, Херман за пропаганду… Штросмајерови људи у Босни су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици Хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске Народне Пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури.

Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета, Јагић, пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица Хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве „Хрватске народне пјесме“ читаву буру од страха. ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер што је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока. (Јагић, Спомени, II, 167).

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требали онако безочно присвајати.“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Уколико неко мисли да може пронаћи неки хрватски мотив у овој другој од 12 књига, целу књигу може да прочита овде.

Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.

Свети Сава: Улази ли грех на уста?; Фото: Принтскрин – Цртани филм

Богата митолошка свест народа као да је учинила пресудан утицај да Свети Сава уђе у све поре народног бића поставши тиме њеним нераздвојним елементом и онтолошким утемељењем. 

Улази ли грех на уста?

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио. Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Украс 1

Погледајте цртани филм:

 

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

…Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица.

Рођење Светог Саве; Фото: Јутјуб принтскрин; Цртани филм: Принц Растко (Ђакон Дејан Јовановић)

Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује: 

Рад чудеса калуђера Саве
Словенске га све државе славе.

Како се родио Свети Сава

За време зидања Студенице допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнаду калуђери, који су се однекуда такође били ту док се манастир зидао, реше да га сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и у вече је подметну цару уместо оне девојке.

Цар мислећи да је то она девојка проведе с њом до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га даде. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царице. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете.

Кад чује Немања, да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затече код куће, за неверство погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући она му показа прстен и исприча све, како се била договорила. Мушко дете, које се Немањи тад нашло, био је Свети Сава.

Народна легенда

Украс 1

Погледајте цртани филм

 

Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Народна приповијетка Тица ђевојка

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%96%D0%B0%D1%80-%D0%BF%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Firebird.jpg

Царевић Иван покушава да ухвати жар-птицу (Иван Билибин), Фото: Wikipedia/public domain

ТИЦА ЂЕВОЈКА

 

Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку. Краљев син пође, и цијели свијет обишавши не може наћи за себе ђевојке. Пошто виђе да не може наћи након толико силнога трошка и времена науми да сам себе убије, и мислећи како крене уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало. Кад изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: „Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!“

Он се устегне и не видећи никога упита: „Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје не ћеш ми сметати да себе не самодавим.“ На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца, и рече му: „Ја знам што је тебе, него ме чуј: видиш ли оно онамо (показујући прстом) велико брдо?“ Он му одговори: „Видим.“ „А видиш ли оно силно мраморје поврх њега?“ „Видим.“ „Е добро“ рече старац; „наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек на овом свијету бити; него пази добро; ти треба ову бабу, ако ти баста, прво него те види за косе да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се на оно мјесто и у они час, као што се догодило од свијех онијех младића што видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје.“

Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: „Мени је све једно, идем онамо, па ако ми реуши да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако сам наумио животу своме кидисати.“ Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе. Врисне баба да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син држи и не пушта. Ондар му баба рече: „Шта хоћеш од мене?“ Он јој одговори: „Да ми даш ту тицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске душе.“

Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше. Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка. А ово је била једна ђевојка коју је баба замађијала била и у тицу прометнула па мамила младиће њоме. Кад краљев син сагледа ђевојку, омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини. Богме краљев син најприђе куцну њим у један камен, а то се изручи из њега рпа рушпија златнијех, пак се нагрнуше колико им је доста за пут.

Путујући дођу на некаку велику ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше. Идући напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да их растргну; али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега удари, вук се преокрене у мравињак. Најпосље путујући стигну здраво и весело дома и вјенчају се.

Украс 1

Народне приповијетке

прикупио Вук Стефановић Караџић, објавио у Бечу 1870. године у штампарији Јерменског манастира

Сродне објаве:

Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис
Српска народна књижевност – лирске љубавне песме
Народна приповијетка Тица ђевојка

У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке

Уз ову пословицу има у Вуковој збирци (Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Биоград, 1900, и Рјечник, s. V. вунен) овакво објашњење: »не чује се кад долази, али се добро осјећа кад удари«. Друга половина пословице је јасна: »гвоздене руке«, очевидно, показују степен енергије са којом ће се Бог понашати према људима онда када на њега дође ред да проговори. У тренутку када он кога човека буде кажњавао, биће он јак и неумољив. Друга половина пословице има, очевидно, овакав смисао. Теже је протумачити прву половину. По Вуку »вунене ноге« у Бога значе да се Бог »не чује кад долази«; Бог, дакле, иде полако, без шума – он се прикрада. На који се он то начин може прикрадати а да га ми не чујемо? По Вуку – под претпоставком да смо овде добро разумели Вука – на тај начин што ће ноге обложити вуном, што ће, рецимо, имати вунену обућу.
Књига, Бајка, Дворац, Замак

фото: pixabay

Ово је Вуково објашњење невероватно, а можда и немогуће. Пре свега, примитиван човек замишља да су његов бог или његови богови сасвим конкретни и близу њему, и представа о невидљивом божанству, божанству које не можемо осетити је у религији патријархалног друштва необична и неочекивана. Божански се нумен споразумева с људима, када им даје савете или када их кажњава, сасвим директно. Он се не крије, и не сакрива свој долазак. Такав је Зевс са својим громом, такав је Посејдон са својим ветровима и таласима, таква је Хеката са својом пратњом – сви они гласно јављају свој долазак. Сасвим апстрактан божански нумен јавља се само у савршеној религији, нпр. у јеврејској, где је бог Јаве страшан и недостижан. Према томе, Вуково објашњење, у коме се божанству приписује особина коју то божанство, у најбољем случају, има ретко – то нам објашњење мора изгледати одмах, на први поглед, подозриво.

Али то још није све. Ми у овој пословици имамо фигуру која је у пословицама уопште врло честа – то је антитеза. Примера за пословице са антитезом има необично много, нпр.: У ратара су црне руке а бела погача; Ко високо лети, ниско пада; Беле паре за црне дане; Данас везир, сутра резил; Да те Бог сачува ведра Божића и облачна Ђурђева дне; Два лоша избише Милоша, итд. итд.

И пословица о којој је реч спада у групу ових пословица. Према томе, ми бисмо у првом њеном делу требали да имамо супротну представу, контраст према другом делу. То, међутим, ако се прими Вуково објашњење, нипошто немамо. »Гвоздене руке« у другом делу изазивају асоцијацију страха; у првом, дакле, делу морамо имати супротно осећање. Међутим, божанство би баш тиме било страшно што би долазило тихо, нечујно, што би се прикрадало (сетимо се само како је страшан Јаве у јеврејској религији), и ми, на тај начин, ако бисмо задржали Вуково објашњење, не бисмо добили антитезу. Да преведемо на обичан говор, па да видимо како би било немогуће замислити овакву пословицу: »Бог долази нечујно, он се прикрада, али је страшан кад удари«. Очевидно, имамо логичну контрадикцију, са којом се не можемо задовољити. Али, пошто ми антитезу морамо имати у овој пословици, а не можемо је имати по Вуковој интерпретацији – то Вуково објашњење извесно није добро.

Морамо, дакле, потражити друго објашњење. Ми у другом делу пословице имамо казну, и осећај страха; у првом делу, дакле, морамо имати одсуство казне, и сигурност, безбедност онога који треба да буде кажњен. А безбедан ће грешник бити само у том случају ако оно божанство које има да га казни није ту, управо ако још није ту, ако се тј. са казном задржало – ако са осветом чека. Ми смо малочас видели да се у религији наивног човека углавном не јавља представа о божанству које долази полако и нечујно, које се прикрада – да ли, сада, наиван човек познаје божанство које са казном оклева и чека? Свакако познаје. Веровање у Немезис, Дику итд. заједничко је у свима религијама, и тај моменат и јесте оно што у савршенијим религијама подиже озбиљност религиозног морала.

Наиван човек – а нас се овде тиче само религија примитивног човека – представља себи овај процес греха и одмазде сасвим конкретно. Божанство које има права на казну памти или бележи шта је човек скривио, и са казном чека. Оно ће, са чекањем, ићи чак тако далеко да ће се светити на другом и трећем колену: алегорија из јеврејске религије, да оцеви једу кисело грожђе а синовима трну зуби, начињена је према чисто народним религиозним представама. Зевс, по народном веровању, бележи на таблице или у »тефтер« људске грехе (или то чине други за његов рачун), и са казном нипошто не хита*. * Зевс је одавно у књиге уписао да казна неће стићи неваљалце ни пребрзо ни прекасно 

У једној Бабријевој басни прича се како су се, у доњем свету, Плутон и Персефона силно наљутили на лекаре што не дају болесницима да умиру, па су им свима побележили имена – да их, разуме се, казне тек доцније, кад ови сиђу у Ад. Један римски писац, Валерије Максим, врло лепо карактерише стрпљиво чекање и нехитање увређеног божанства: Lento enim gradu ad vindictam sui divina procedit ira, tarditatemque supplicii gravitate compensat**. Потпуно, дакле, исте идеје које и у нашој пословици. ** Лаганим кораком божански гнев напредује према освети, али спорост надокнађује тежином казне

Представа о божанству које са казном не хита позната је добро и у религији нашег народа – овде не мислим на хришћанску религију; религија код оријенталских хришћана у основи је она иста која је била и у претхришћанско доба – и за то имамо доказа у пословицама: »Бог бави, ал’ не заборави; Бог дуго кроз прсте гледа; Бог је спор, али достижан; Бог не плаћа ни у петак ни у суботу, него кад је њему драго; Бог не суди сваких осам дана; Неваљале Бог оставља за погибаони дан«, итд.

Према свему овоме имамо ми разлога веровати да и у нашој пословици Бог са »вуненим ногама« треба да значи Бога који не хита, који чека. У томе бисмо случају, у другом делу пословице, имали потребну антитезу. »У Бога су вунене ноге« требало би да значи: »Богу су ноге на неки начин спречене, задржане вуном, те не може да иде«. Због тога је – тако треба разумети алегорију – спор. То је једино објашњење које можемо очекивати.

Сличну пословицу имају и Римљани: dii irati pedes lanatos habent, »богови када су гневни, увређени, имају вунене ноге«. Ова се пословица обично интерпретира да богови долазе »leisen Schrittes «, дакле отприлике »auf Filzsohlen«*. L. Friedländer мисли да, у овом случају, богови имају »подагру« (зато су им ноге увијене у вуну), па не могу да се крећу. * »Лаганим кораком», »на потплатима од клобучине«

Ову пословицу цитира Петроније у свом роману. Реч је о неродици, о рђавој општинској управи, о скупоћи, у вароши у којој се дешава Петронијев роман. »Нисам могао, тако ми Херкула«, – прича један од учесника на Трималхионовој гозби – »да зарадим данас ни залогај хлеба! А суша једнако траје. Ево већ година дана како траје глад… а некада је било хране као блата. Хлебац од аса не би могла вас двојица да поједу, а сада је мањи него воловско око. Из дана у дан све горе. Наша варош иде унатраг, као рак… Што се мене тиче, ја сам већ дошао до паса, и ако потраје ова скупоћа, мораћу продати оне своје кућице. А шта би друго и могло да буде, кад се ни богови ни људи неће да смилују на ову варош? Тако ми моје деце, ја мислим да је све ово прст богова!Није ни чудо: нико небо не сматра више за небо, нико не држи пост, нико не зарезује Јупитера, већ су сви зинули и гледају само своје рачуне. Пре су матроне у столи, босоноге, са отпуштеном косом и чистом савешћу, ишле на брдо и молиле Јупитера за кишу, и одмах би пљуснуло као из кабла -онда или никада! И сви су се смејали, покисли као мишеви! А сада, зато што нисмо побожни, и богови имају вунене ноге – dii pedes lanatos habent.»

Очевидно је, дакле, да се овде не мисли на лагано, нечујно ступање богова, него на задржавање, недолажење, оклевање (код Петронија, истина, оклевају они не са казном, него са доношењем помоћи – али је главно да оклевају). Овако је нашу пословицу тумачио и један римски граматичар, Порфирије: dicitur deos iratos pedes lanatos habere, quia nonnunquam tarde veniunt nocentibus*. * Каже се да срдити богови имају вунене ноге, јер каткад споро стижу злочинце

Значење римске пословице према томе је јасно. А како је постала фигура у тој пословици? И зато имамо објашњење из старога века. Макробије вели: Saturnum Apollodorus alligari ait per annum laneo vinculo et solvi ad diem sibi festum… atque inde proverbium ductum, deos laneos pedes habere.

Један дакле римски бог, Сатурн, био је преко целе године везан вуненом везом, и дрешен само о свом празнику – о Сатурналијама.

»Везивање« је играло и игра у празноверици врло велику улогу. Примитиван човек гледа на своје богове као на бића која су само јача од њега, иначе имају његове особине. Због тога их он не само моли и гледа да у њима изазове симпатије или сажаљење, него их, када затреба, и грди, прети им, или гледа да их превари, итд. Везивањем празноверан човек жели да демона, ако је добар, привеже за себе, а ако је рђав, да га спречи да му не учини зло. Ксеркс је зато бацио окове у дубину морску да би везао зле демоне који су на дну, и ово везивање и шибање мора није била обест, како хоће Херодот, већ један религиозан акт.

Овакво везивање није било само символично, него и сасвим стварно, па се налазило примењено чак и у званичној, државној религији и религиозним установама, нпр. када би статуе богова и хероја биле у оковима. Сатурн је био везан преко целе године вуненим конопцима, да не би побегао – што би могло имати фаталних последица, пошто је Сатурн божанство плодности – и тако је ово везивање ушло и у цитирану пословицу.

Сада нам може бити јасан и смисао наше пословице. Ми имамо овде посла са прастаром празноверицом. »У Бога су вунене ноге« значи: »Богу су ноге везане вуненим везама«; отуда се он не може да креће или се лагано креће. Он, дакле, полако иде, али је утолико страшнији када се свети. Он је, како се то каже у сродној пословици, спор али достижан. Ми овакво религиозно – историјско објашњење смемо да примимо; ми, још, имамо права на претпоставку да је и у нашој старини постојао обичај везивања богова, штавише, смемо сматрати као сигурно да је постојао исти обичај и у истој прилици као и код Римљана. Код Римљана је, наиме, Сатурн био везан преко целе године, а дрешен о Сатурналијама, тј. о празнику Коледа, јер су Сатурналије падале у исто време, по свршетку свих могућих жетви, и имале исти смисао који и наш Коледо; ми, међутим, и данас у то време имамо обичај везивања односно дрешења.

Словенин је, као и Римљанин, држао своје богове плодности преко целе године везане, да га не би оставили, а када би му они дали плодове, он би их, о празнику, из захвалности за једно кратко време дрешио. Тај је обичај пренесен доцније са фактичних богова на оне који ће бити једном богови – на домаћина – и код нас данас о оцевима бива дрешен домаћин, који се откупљује земаљским плодовима.

Наша пословица – чији смисао, после свега што је говорено, не може бити у питању – даје нам према овоме један драгоцени податак из наше старе религије.

(Старинар, VI, 1914, стр. 153-157)

Извор: Веселин Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије 1910-1924, приредио Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.

Најстарији запис епске песме Срба јужне Италије из 1497.

Према најстаријим записима, Срби из Црне Горе, Далмације и осталих српских земаља, су после Косовске битке у 14. веку, бежећи пред најездом Турака, са нешто Арбанаса, предвођени Скендербегом, нашли уточиште у покрајини Молизе, у Јужној Италији. Такође, Срби су живели и у Абруцу, Авелину, Апулији и Калабрији. Само у покрајини Молизе је било девет српских насеља.

Књига

До 19. века становници само три насеља, Аквавива Колекроче, Сан Феличе и Монтемиро, су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, и да сачувају српски језик и обичаје као што је „налагање божијег бадњака као завјет“.

У осталих шест насеља су изгубили српски језик, савладали језик своје нове домовине Италије, али без обзира на то имали су у глави своје српско порекло. Сан Ђакомо је још и у 19. веку славио дан доласка Срба у ове крајеве. А записано је да су Сан Бјазе преплавили српски колонисти, које су населили обећањима да ће педесет година бити ослобођени пореза.

Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо (Rogeri de Pacienza di Nardo), 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија. Он је описао како они певају песме и играју коло у част краљице Напуљске краљевине, Изабеле дел Балзо. Он је, чак, и именом и презименом побројао све који су том приликом учествовали као забављачи пред краљицом, па се тако помињу наша стара имена: Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук…

Слушајући те српске досељенике у околини Напуља, Пачијенца је створио најстарији познати запис српске народне епске поезије. Првог јуна 1497. године, у месту Ђоја дел Коле, песник је слушао певање на језику који му је био сасвим непознат и, искључиво се ослањајући на слух, саставио овакав запис:

Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauono
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechul napitati seruene
creucze turesche bellocatela vitescocha

Рођери де Пачијенца је ове стихове уврстио у свој спев „Balzino“, који је посветио напуљској краљици. Песму је открио академик Мирослав Пантић 1977. године и идентификовао ју је као бугарштицу, тј. песму дугог стиха од петнаест до шеснаест слогова. Према речима наше истакнуте историчарке књижевности Наде Милошевић-Ђорђевић ова песма дугог стиха – бугарштица – настала, по свој прилици, по законитостима обликовања историјске епохе, одмах после догађаја и у његовој непосредној близини, у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је стигло до Напуља, а за шта архивске потврде и историјска објашњења даје италијански слависта и историчар Франческо Саверио Перило.

У песми је исказано стварно тамновање Сибињанина Јанка (Јаноша Хуњадија) у Смедеревској тврђави. Њега је заточио деспот Ђурађ Бранковић да би наплатио ратну штету коју је направила Јанкова војска враћајући се из битке на Косову 1448. године. Осим хришћанских и традиционалних мотива, истиче се и мотив античке, хомеровске птице гласника – орла. Реконструкција ове песме, академика Мирослава Пантића, изгледа овако:

Орао се вијаше над градом Смедерoвом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
“Молим ти се, орле, сиди мало ниже
да с тобоме проговору: Богом те брата јимају
пођи до смедеревске господе да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
и ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.”

Рођери де Пачијенца

Рођери де Пачијенца

Упркос упорној хрватској пропаганди која пориче српску припадност Словена који су насељавали јужну Италију, а поготово која пориче српско порекло становника Молизеа, и српском одрицању од свог целокупног националног бића, ова песма остаје као трајно сведочанство другачије историје од оне која нам се свакодневно намеће из ватиканске кухиње. Осим тога, постоје и историјски записи који недвосмислено потврђују да су Словени који су тада насељавали то подручје били Срби.

О томе посебно сведоче два дела из 19. века: писма проф. Ивана (итал. Ђованија) де Рубертиса објављена у Задру 1856. под насловом “Delle colonie slave nel regno di Napoli“, те “Le colonie serbo-dalmate del circordario di Larino, provincia di Molise“ које је у Торину 1864. године објавио један учени Италијан Ђовенале Вегези, посветивши га српском кнезу Михајлу Обреновићу. Де Рубертис је рођен у месту Аквавива Колекроче у покрајини Молизе. Био је директор гимназије у месту Казакаленда и кључни човек за очување националне свести и идентитета међу Србима у Молизеу. Са њим је био велики пријатељ Медо Пуцић чије је песме преводио на италијански језик. Од јануара 1885. године је постао дописни члан Српског ученог друштва.

Овде не можемо а да посебно не поменемо истраживања Христифора Ристе Ковачића, професора славистике у Риму, који се бавио истраживањем живота Срба на подручју јужне Италије у покрајини Молизе. Ковачић је 1884. године боравио у Молизеу када је посетио и Ивана де Рубертиса и тада је запазио да су Срби у великој мери сачували своју националну свест и идентитет, а своја запажања о Србима у јужној Италији објавио је 1885. године у Гласнику Српског ученог друштва, у тексту под насловом “Српске насеобине у јужној Италији“.

Литература:

Мирослав Пантић, “Непозната бугарштица о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку из XV века“, Зборник Матице српске за књижевност и језик XXV, 1977, 421 – 439.
Мирослав Пантић, „Народне песме у записима од XV до XVIII века“, Просвета, Београд 2002.
Giovenale Vegezzi Ruscalla “Le colonie serbo-dalmate del circordario di Larino, provincia di Molise“, Torino, 1864.
Ристо Ковачић „Српске насеобине у јужној Италији“, Гласник Српског ученог друштва, књ. 62, Београд,1885, 273-340.

Приредио: Расен

Свађа међу зв’јездама – српска народна пјесма из Босне

Свађа међу зв’јездама је српска народна пјесма из Босне и Херцеговине коју je записао Богољуб Петрановић, национални борац и сакупљач народних пјесама, а која је објављена у његовој збирци Српске народне пјесме из Босне (женске) 1867. године у Босанско-вилајетској штампарији у Сарајеву. Ова пјесма је једна од 24 “пјесме митологичке“ како их назива сакупљач. Све митолошке пјесме из ове збирке су праве народне и умјетнички вриједне пјесме.
Астрологија, Астрономија

Сазвежђе северног неба 1661; фото: Википедија

Према ријечима приређивача збирке у издању сарајевске Свјетлости из 1989. године ове пјесме “љепотом надмашују ‘особито митологијске’ пјесме из Вукове прве књиге. У свакој од њих прича се с љупком пјесничком наивношћу о паганским вјеровањима: законе свијета и васионе регулишу сунце, мјесец, звијезде и муње, а људска судбина често се мијења посредством вила, змајева и вјештица. Вјерује се да загробни живот и душе предака никад нису без утицаја на живот који траје под сунцем.“ 

Свађа међу зв’јездама

Двије су се зв’језде завадиле:
Преодница и Даница зв’језда,
Преодница Даници говори
“О, Данице, једна лежакињо!
Ти прилежа с вечер до зорице,
Ја пријеђо’ земљу и градове
И ја одо’ на ‘Ерцеговину,
А пред дворе ‘ерцега Стјепана,
Али Стјепан весеље проводи,
Сипа жени, а удаје шћерку,
Па је бабо шћерку сјетовао:
Када будеш низ поље широко,
Пусти коњу чоу до кољена,
Од кољена ките до копита,
Гледаће те мало и велико,
Гледаће те царе од Стамбола
Са пенџера кроз бистра биљура,
Царевица кроз зрно бисера,
Султанија кроз зрно мерџана,
Млого робље кроз ново стоборје.“

Приредио: Расен

Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века

Тридесетак година пре него што ће Вук Караџић записати прве епске народне песме, Аврам Милетић, трговац, а потом учитељ и песник, саставио је једну од најстаријих збирки лирских народних песама. То је најобимнији и уједно најзначајнији зборник српског грађанског песништва. Збирка садржи 129 песама које је Милетић записивао у периоду између 1778. и 1780. године.
Аврам Милетић

Песмарица Аврама Милетића, Фото: Библиотека Матице српске

Аврам Милетић је рођен у Каћу, Хабзбуршка монархија, 1755. године. Милетићев деда је био Милета Завишић, који је дошао у Бачку из Костајнице у којој је предводио чету од три стотине људи и борио се против Османлија током тридесет и две године. Пошто су Османлије намеравале да га казне после потписивања мира са Аустријом, Милета се преселио у Бачку и променио своје презиме у Милетић.

Милетин син Сима, који је био школовани трговац у Новом Саду, имао је петнаест синова и три кћери. Аврам Милетић је био најстарији Симин син. Други син Аврама Милетића, такође Сима по свом деди, је био чизмар и отац Светозара Милетића, политичког лидера Срба у Војводини.

Аврам је завршио трговачки занат, прво у Видину а затим у Новом Саду. У периоду 1785—1787. Милетић је био учитељ истовремено у две школе које су се налазиле у два различита села, Лок и Вилово, тако што је у једној школи држао наставу преподне а у другој поподне. Оженио се свештениковом ћерком и отворио је трговачку радњу у Мошорину.

Аврам Милетић је саставио збирку од 129 песама под називом Песмарица коју је записивао у периоду 1778—1780. и у којој се налазе грађанске лирске песме, али и неколико српских епских песама попут „Историја Кнеза Лазара од Косова и од Цара Мурата“, „Историја Мусић Стефана“, „Историја Војводе Момчила“ и „Историја младог Продановића“, све забележене око тридесет година пре него што је Вук Караџић први пут записивао епске песме.

Илија Огњановић је први својим написом из 1883. године о песмама које су се “певале пре сто година“ скренуо пажњу на рукописну песмарицу Аврама Милетића. У сасвим кратком осврту навео је почетне стихове неких (не свих) „женских“ народних песама овог рукописа и поменуо јуначке народне песме „о Мусићу Стевану, о војводи Момчилу, о кнезу Лазару и цару Мурату на Косову, о младом Продановићу, о Озији граду“, да би на крају закључио:

Ова Милетићева песмарица, дакле, у којој су ове народне женске и јуначке песме побележене, писана је пре него што се родио Вук Караџић (1787), пре него што је Исидор Путник забележио ону народну песму од онога старца (1801), пре него што је Текелија донео ону збирку руских народних песама (1811) и пре него што су се Копитар и Мушицки за ову ствар заузели (око 1814). Песмарица је писана 1778–1780.

Милетић је епске песме које је записао назвао историјама јер су оне сматране историјом у облику песме. Историја младог Продановића је, у ствари, народна епска песма Срби у Донаверту за коју је 1744. као Песму сербских граничара који бране Донаверт (од „бабурске“ војске) оставио препис “Сербин барокног доба“ Захарије Орфелин (Рукописно одељење Матице српске), а касније штампао Вук Караџић у „Даници“. Почетни су стихови (од укупно 230 стихова): Још ни зоре ни бијела дана, паде магла од неба до земље око бијела града Донаверта…

Милетићева збирка се сматра најстаријом до сада откривеном збирком грађанске поезије на српском језику. Милетић је записао чувену баладу „Омер и Мерима“ само пет или шест година пошто ју је Алберто Фортис први записао. У својој песмарици је такође забележио и песму Пашхалија, коју је написао Авакум Авакумовић, музичар европског гласа који је сам конструисао музички инструмент и назвао га “авакумика“.

Приредио: Расен

Сродне објаве:

Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис
Српска народна књижевност – лирске љубавне песме
Народна приповијетка Тица ђевојка

Матија Бећковић: Косово пре Косова

Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово уочила још пре Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље одавно изабрао да смести своју песму.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matija_Be%C4%87kovi%C4%87,_reading_Serbian_war_newspapers_from_exile_(Corfu,_1916).jpg

Матија Бећковић чита Српске новине (Виктор Лазић, 2010.); фото: Википедија

Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.

И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:

Боље ти је изгубити главу
Него своју огр’јешити душу!

Ето, колика је вредност душе, и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.

Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.

И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићке лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу – Лазару за небеса.

Песма свезнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призивала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.

Матија Бећковић – Косово

Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цара Мурата. Косово је постало поетска правда за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.

У косовском предању нема ничег што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ниједан велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила ко је највећи јунак и која је највећа битка.

На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.

Извор: Искра

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис

Ерлангенски рукопис је најстарија сачувана збирка српске усмене књижевности која садржи 217 драгоцених народних песама. Овај рукопис је случајно пронађен у фиоци Универзитетеске библиотеке у Ерлангену (у Немачкој) 1913. године по чему је и добио назив ерлангенски. Прва особа која се бавила садржајем овог рукописа био је немачки слависта Герхард Геземан који је написао и предговор првом штампаном издању из 1925. године.

Jедино научно поуздано издање Ерлангенског рукописа приредио је Герхард Геземан и објавио га у Српској краљевској академији 1925.

Ерлангенски рукопис је настао у Београду, у време аустријске владавине, око 1720. године. Како је стигао до Ерлангена дуга је и тајновита прича.

Немачки слависта проф. др Герхард Геземан после прегледа рукописа пише: „ … писарев рукопис (а исто тако и хартија и мастило) једнак је и течан од почетка до краја, па се мора веровати да је он радио без великих прекида. А сем тога, наведене песме врло су свеже по добро очуваном садржају, по географским и личним појединостима, као и по духу и тону, те су вероватно бележене убрзо после самих догађаја.“

Према процени Геземана, песме су биле бележене негде по Србији, Срему, Босни, Славонији, казивали су их народни певачи, па су затим те забелешке, концепти донете у Београд да их калиграфски писар испише као уметничко дело на табаку папира. Геземан у својој темељној и свеобухватној студији о рукопису, износи врло привлачну хипотезу “да је збирка сакупљена и написана после 1716, а пре 1733. године кaда је најраније могла бити повезана.“ 

Овај зборник српске народне поезије пронашао је познати германиста Штајнмајер у фиоци Универзитетске библиотеке у Ерлангену. Рукопис је библиотеци поклонио непознат дародавац и погрешно је заведен као рукопис писан глагољицом. Прва вест о рукопису био је говор Ериха Бернекера, професора словенске филологије у Минхену, сачуван у извештају Баварске академије наука 7. фебруара 1914. Али будући да сам Бернекер није имао времена да се позабави садржајем рукописа, он је тај посао препустио свом младом и врло талентованом ученику Герхарду Геземану, који се одмах прихватио посла, по доласку из Швајцарске, где се био склонио неко време, пошто га је српска команда у Риму ослободила свих обавеза по преласку са српском војском из Драча у Италију.

Геземан је већ 1920. године Филозофском факултету у Минхену предао опсежну студију о Ерлангенском рукопису на немачком језику, док је већ следеће године, маја 1921. као доцент за славистику Универзитета у Минхену, поднео Српској краљевској академији у Београду прерађену своју магистарску студију о рукопису, заједно са редакцијом песама целокупне збирке. Тако је 1925. у Сремским Карловцима у српској манастирској штампарији, јединој ондашњој штампарији која је располагала старим графичким знацима које је рукопис захтевао, овај рукопис први пут објављен под називом „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских песама“ заједно са Газемановом студијом као предговором збирке.

Ерлангенски рукопис за сада је најстарија збирка српских усмених песама различитих жанрова (епских, лирских, балада, севдалинки, грађанске лирике итд.). Претпоставља се да су већином записане на подручју Војне Крајине, али се са сигурношћу може рећи да је област њиховог певања била и знатно шира.

Писмо којим су забележене је ћирилично (дипломатичка ћирилица) и из једне руке, али начин записивања (тј. преношења звучне слике говора) показује да је записивача било најмање двоје, од којих један сигурно није говорио српски као матерњи језик.

Рукопис је настао читавих сто година пре првих књига Вука Стефановића Караџића. У њему су сачуване многе песме које би биле изгубљене до Вукова доба. Неке од ових најраније записаних песама срећемо столеће касније, у Вуковим песмарицама, као разрађене мотиве и читаве епске или лирске поеме, што је траг истраживачима који би се избрисао да није на време записан. 

Шта се налази у рукопису?

Рукопис садржи 217 песама: највише има епских, посебно јуначких, затим лирских љубавних (многе с наглашеном еротиком), те неколико балада у архаичном осмерцу, посебне уметничке вредности. Изворно песме нису имале називе, тек су им истраживачи дали наслове по теми којом се баве. Укупно 11000 стихова.

Ово су неке од њих: Преудаја лепе Асанагинице, Хвалила се жута дуња на мору, Требевићу, висока планино, Расла јабука сред Цариграда, Мара Будимкиња и бан Петар, Љубавни јади Куча Ајманића, Старина Новак не хте да обљуби своју посестриму, Невјера љубе Краљевића Марка, Туцак Манојло бежи из сужањства, Богдан продаје љубу да би подмирио дугове, Сестра војводе Јанка жртвује за њега свога сина, Вила завади браћу, Чету води калауз ђевојка, Чета ложи црквене ствари да би се огрејала, Грујица погуби брата Татомира али се и сам убије…

***
Дунав се је Савом оженио,
Тамиша је кумом окумио,
а Мориша остаросватио,
одевери Дрину ладну воду.
Све је воде на весеље звао,
на весеље Сави, на бријегу,
поточиће кићене сватове.
Кад су стали весеља чинити,
све су воде на весеље дошле,
на весеље Сави на бријегу,
ал не дође Дрина ручни ђевер.
Расрди се Сава мила снаа.
Књигу пише Сава мила снаа,
те пошаље Дрини ручноме ђеверу:
„Дрино водо, мој ручни ђевере,
Заштo ми не хте’ на весеље доћи?“
Књигу пише Дрина, ручни ђевер,
те је шиље Сави милој снаји:
„Не срди се, моја мила снао,
ево иде летњи Ђурђев данак,
набрати ће у цвјећа свакојака,
и доћи ће војске свакојаке,
овди ће се ударити војске,
попадаће све јуначке руке
и на руки злаћени прстени.
Послаћу ти и прстен и вјенац.
Или носим све јуначке руке,
и јуначке самурли калпаке,
а ти ваљаш дрвље и камење,
те ти можеш у сваки пут поћи.
А ја не могу сваки пут доћи,
У сваки пут ту нема јунака.“
Кад је дошо љетњи Ђурђев данак,
Онди су се војске удариле.
И понела Дрина ладна вода,
Понела је све јуначке руке,
И на руке злаћане прстене,
И јуначке самурли калпаке.
Скочила је Дрина ладна вода,
Те набрала цвјећа свакојака,
Извила је снаи Сави вјенац,
Те послала Сави милој снаи.

Украс 1

Ерлангенски рукопис

Књигу „Ерлангенски рукопис – зборник старих српскохрватских народних песама“ објавила је „Универзитетска ријеч“ из Никшића 1987.

Приредио: Расен

Извори: erl.monumentaserbica, erlagenskirukopis

Сродне објаве:

Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис
Српска народна књижевност – лирске љубавне песме
Народна приповијетка Тица ђевојка

Српска народна књижевност – лирске љубавне песме

Љубавне песме су – како је рекао Вук Караџић – „раздијељене на песме јуначке које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, посебно момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму.“ Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге ‘знатне догађаје’ док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.

Срби у колу испред кафане Девет Југовића

Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XV века. У наредним вековима било је све више – у писаној књижевности – не само вести о њима него и њихових текстова. Први их је систематски записивао и објављивао Вук Караџић у првој половини XIX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.

Већ 1823. године забележио је Вук Караџић: „Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим сто ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама.“ То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. ‘по дојим крајевима Србије (око Саве и Дунава)’ и ‘у Босни по варошима’. А у сремским, банатским и бачким варошима – како је Вук записао исте године – нису се никако ни певале народне лирске песме, ‘него којекакве нове’, које су правили ‘учени људи и ђаци и калфе трговачке’. У току, а нарочито од половине XIX века – упоредо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености – народна лирика, уколико се није гасила, знатно се мењала и деформисала.

До XIX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (IX – XV) под домаћим феудалцима – кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био неразвијен – народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања. Под Турцима, од XV до почетка XIX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира и земљорадника) знатно је оживела родовска организација, у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Mаркс означио као родно тло усменог стваралаштва.

У току те хиљаде година, када се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у вези са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове. Међу свима њима многе нису записане и неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носе снажан печат периода турске владавине.

По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте: љубавне (о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.), успаванке (које се певају деци кад се успављују) и разне дечије песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечијим играма), сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу), тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.), коледарске песме (које се певају о Божицу), краљичке песме (о Тројичину дану) и друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске), посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима), почаснице (или припеви уза здравице), верске песме (које се деле на песме о поганским божанствима, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме), играчке песме (које се певају у колу), шаљиве и сатиричне песме (у којима су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче) и родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).

Кад се наша народна лирика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.

Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: „Цар ти бијах док ђевојка бијах.“ Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити. Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбарани од несташице, голотиње, болести. Но и пре женидбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је у срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго. Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.

А после женидбе и удадбе, најчешће, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини, она је увек стављена на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже ‘на преслицу и десницу руку’. У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато сто је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала. Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Као што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је ‘куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго’.

Колико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Кад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим – сасвим логично – отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот.

Но, побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота – у оним приликама, највећим делом, само у уобразији. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе. То је идеализација нарочите врсте. Оно сто се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити. И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.

Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.

Аутор: Војислав Ђурић

Сродне објаве:

Песмарица Аврама Милетића – најстарији зборник српског грађанског песништва с краја 18. века
Немац пре Вука сакупио српске народне песме: Ерлангенски рукопис
Српска народна књижевност – лирске љубавне песме
Народна приповијетка Тица ђевојка

Народна песма „Ој, ружице румена“ (Рашанке)

Певачка група Рашанке је основана 2002. године, у оквиру Српског културног клуба Рашке области у Новом Пазару. Убрзо долази до оснивања и КУД-а ,,Рас“ ( 2003. год.), тако да Рашанке постају активне и у раду овог друштва.
Рашанке

Етно група „Рашанке“: „Ој, ружице румена“; јутјуб снимак

Упоран, марљив и предан рад од 2003. год. до данас, проткан љубављу и поштовањем према својој традицији, уродио је плодом, тако да су Рашанке прерасле у озбиљну и готово професионалну певачку групу, о чему сведочи и недавно снимљена песма са Рашког краја ,, Ој, ружице румена “. Музички аранжман за ову песму урадио је Андреј Андрејевић ( Арт студио, Београд), соло на фрули извео је Милинко Ивановић – Црни, музичку пратњу на тамбури и удараљкама извели су Александар Милутиновић и Младен Томашевић.

Идеја о снимању песме потекла је од оца Герасима, који се у овом крају залаже не само за развој духовности међу омладином, већ брине и о очувању традиционалних музичких вредности. Подстакнуте овом идејом, Рашанке желе да наставе са снимањем још неколико песама и тако на најлепши начин представе свој завичај широј јавности. У плану је да се уради и спот уз песму ,,Ој, ружице румена“, којим би била приказана Рашка област у свој својој лепоти, природним, фолклорним и историјским знаменитостима.

Народна песма – Ој, ружице румена

Ој, ружице румена,
што си се рано развила?
Рано си се развила,
што си ми главу спустила?
Драги ми је отиш’о,
отиш’о ми је далеко,
за три горе високе,
за три воде дубоке.
Неће ми се вратити
за две, за три године…

Спот песме: Ој, ружице румена

Етно група Рашанке

Чланице групе су: Александра Булатовић, Милена Пузовић, Александра Павловић, Оља Јошић, Долика Васовић, Јована Урошевић, Ивана Белојица, Горица Нићифоровић, Драгана Окошановић, Ива Илић. Поменућемо и девојке које су својим учешћем такође допринеле напретку групе: Ивана Марјановић, Соња Марјановић, Ива Гвозденовић, Ана Цветић, Ана Илић, Тијана Васовић.

Групом руководи магистар музике Биљана Павловић, доцент на учитељском факултету у Лепосавићу. У садашњој постави су: Милена Пузовић, Александра Павловић, Снежана Вушовић, Сандра Милојевић, Драга Костић, Невена Божовић и Олга Милановић

Рашанке су почеле са певањем као ђаци основци. Љубав према певању обележила је и период њиховог одрастања током средње школе, па и данас, када су неке од њих већ студенти. Једноставно, певање је постало саставни део живота ових девојака, део њихове личности и нешто по чему су постале препознатљиве међу својим вршњацима и околини у којој живе. Као велике патриоте и поштоваоце своје традиције фасцинира их песма својих предака, зато на репертоару најчешће имају изворне песме из целе Србије. Нарочито воле косовске песме, а са посебним задовољством изводе традиционалне песме из свог завичаја.

Рашанке повремено наступају у пратњи мушких вокала. Ову поставу чине Ђорђе Радомировић, Александар Шекуларц, Гордан Мијаиловић и Михаило Чукановић .

Песма Рашанки пратила је многобројне културне манифестације. Својим звонким младалачким гласом, једноставношћу и ведрином, Рашанке су освајале симпатије новопазарске публике, уводећи их у свет изворне песме, откривајући њену непролазну драж и лепоту.

Од значајнијих момената у каријери ове групе издвојићемо снимање цд-а 2004. године, уз књигу Рашански мотиви, аутора Мр Биљане Павловић. На ЦД-у се налази 18 песама са простора Рашке области. Део атмосфере са промоције књиге и цд-а. Извођењем песме ,,Трешња се о трешњу белеше“, у оквиру кореографије ,,Грдалица“, чији је аутор Звездан Ђурић, а у поставци кореографа Родољуба Аксентијевића, Рашанке су допринеле да фолклорни ансамбл куда ,,Рас“ у Ваљеву 2007. године освоји највеће признање ове манифестације – Златни опанак.

Рашанке су учествовале и на концертима намењеним акцији ,,Подигнимо ступове“, каквих је било у Новом Пазару, Рашки, Београду и осталим градовима. Један од незаборавних концерата у оквиру ове акције је свакако концерт у Сава центру, одржан маја 2007. године, у организацији кореографа Дејана Милисављевића – Звечанца и удружења грађана из Београда. У емисији Светлане Азањац, (РТС) Српски источници ,,Појмо рождеству“, Рашанке су се представиле песмом Божић, Божић благи дан. Рашанке имају и своје наследнице, а то су Рашанкице.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: „Страница групе“