МИТОЛОГИЈА

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.
Чајкановић

Веселин Чајкановић – Изабрана дела

Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.

Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.

Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.

Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).

Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.

Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.

У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.

Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре

примања и у првим вековима увођења хришћанства.

Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.

У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.

Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.

Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.

Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.

Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:

„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”

— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)

Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).

Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.

Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.

Војислав Ђурић

CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973

1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).

2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.

3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним
листовима (из 1939).

Како је створен Деда Мраз да би се уклонио Свети Никола

Велика је разлика између неговања обичаја Божић Бате, Дед Мраза и Светог Николе, као што је и велико незнање узрок мешања ових обичаја. Да Свети Никола није случајно прогнан и замењен Дед Мразом показује начин на који се са овим свецем обрачунало западно потрошачко друштво. Све што прати празновање Светог Николе представља сметњу, као што све што је уграђено у лик Дед Мраза представља подстицај потрошачком начину живота. За Србе је прихватање култа Дед Мраза бесмисленије самим тим што већ имају у складу са својом традицијом и обичајима лик Божић Бате, божићног дариваоца деце.
Свети Никола и Деда Мраз

Како је од Светог Николе постао Дед Мраз

Свети Никола

Свети Никола, епископ Мире из четвртог века, још за живота сматран је светитељем и чудотворцем и призиван је у помоћ приликом болести или несрећа, а одазивао се и помагао свима.

Слави се као заштитник деце, студената, морнара, путника, трговаца и стрелаца, а најчувенији је по својим поклонима сиротињи. Убацио је кроз прозор врећу са златницима као мираз трима осиромашеним кћеркама побожног хришћанина, да не би постале робиње и проститутке.

У многим хришћанским земљама обележава се као дечји празник, а деца тада добијају поклоне, уколико су била послушна. Међутим, под утицајем новог начина празновања оличеног у Дед Мразу и празник Светог Николе доживео је комерцијализацију која се огледа у масовној и непримереној куповини поклона за децу, породицу, пријатеље и колеге.

За разлику од западног света, који је углавном прихватио Дед Мраза, створеног на причи о Светом Николи, православни део Хришћанства прославља Светог Николу као једног од највећих светаца, као симбол дарежљивости и тајног милосрђа.

„Док је на православним иконама приказан као висок човек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује децу поклонима из џака, западно потрошачко друштво је то мало „зачинило“: убачени су ирваси који вуку саонице којима „Санта Клаус“ обилази свет током Бадње вечери.“

Никољдан је код Срба слава са највећим бројем свечара, а преко шесто српских цркава носи његово име. Свети Никола је такође и заштитник Србије, Црне Горе, Македоније, Русије  и Грчке.

Порекло Дед Мраза

„Дед Мраз је измишљени лик који доноси деци поклоне на Бадње вече, Божић или на дан Светог Николе (у западној култури) или за Нову годину (у источноевропским државама). Верзије и име овог лика варирају међу различитим културама, религијама и народима.“

Дед Мраз и Свети Никола

Дед Мраз и Свети Никола; фото: pravoslavniroditelj.org

Код народа западне Европе постоји неколико мање или више међусобно повезаних обичаја који се могу довести у везу са данашњом сомболиком Дед Мраза.

Један од најстаријих упућује на главно германско божанство дугобрадог Одина, који је јахао осмоногог коња Слеипнира и помоћу њега прескакао велике раздаљине, као што то Дед Мраз чини помоћу ирваса. Деца су код димњака остављала своје чизме напуњене шаргарепама, сламом или шећером, да их одинов коњ поједе, а Один би њихову љубазност награђивао поклонима и слаткишима.

После примања Хришћанства овај је обичај остао распрострањен у Немачкој, Белгији и Холандији и неким другим западноевропским протестантским државама, везујући сву симболику уз Светог Николу. У тим земљама Синтерклас (име настало спајањем речи Синт Николас) има и свог помоћника – Црног Петра који ставља поклоне у чарапу.

Римокатоличка и православна традиција целокупну иконографију Дед Мраза преузима тек крајем 19. века, с тим што код Католика постоји и Кристкинт, односно Дете Христ, Мали Исус, Исусек, Беба Исус… који доноси поклоне за Божић (иако постоји и Божић Бата за секуларне потребе), Интересантно је то да га је измислио и промовисао покретач протестантске реформације Мартин Лутер, из разлога сузбијања слављења Светог Николе.

Преображај Светог Николе у Дед Мраза

Од 16. века у западној Европи почиње замена легенде о Светом Николи другим митолошким ликовима. У Британији деци поклоне почиње да доноси лик из бајке за децу „Father Christmas“, У Француској ту улогу добија „Pere Noel”, у Немачкој „Cris Kind“, а у Америци пре Санта Клауса децу дарује „Kris Kringl“.

Почетком 19. века у САД се дешава преображај Светог Николе у Дед Мраза, у складу са захтевима новог потрошачког друштва. До краја века Светом Николи су се постепено одузимале његове карактерстике, а додаване су нове, попут црвеног крзненог огртача, кочија и ирваса.

Популарност Светог Николе није могла лако да се замени, те се прибегло лукавој измени имена. Тако је Дед Мраз назван „Санта Клаус“, што је најобичније скраћење имена „Санта Николаус“, односно „Свети Никола“. Сматра се и да овај назив, који је настао у САД има корен у кованици „Sinterklass“ коју су са собом донели холандски досељеници.

Творцем модерног Дед Мраза сматра се амерички карикатуриста Томас Наст, који је, инспирисан Светим Николом, у магазину Harper Weekly 1863. године насликао лик старца седе браде са поклонима.

У коначном обликовању и устоличењу мита о Дед Мразу пресудну улогу имала је медијска машинерија, која је почетком 20. века преко књига, магазина, новина и реклама успела у САД сасвим да засени популарност Светог Николе. Кључну улогу одиграле су између два рата рекламе компаније Кока кола, чији Дед Мраз ужива пијући ово пиће и са собом вуче џакове препуне играчака радосној деци.

Божићне и новогодишње честитке западног света у 19. веку

Како су се Божић и Нова година на западу честитали ближњима баш у време прогона Светог Николе и његове замене Дед Мразом показују фотографије сајта Bord panda. На њима се може видети каква је изопачена представа о празновању владала на западу у 19. веку.

Десетине оваквих честитки можете да погледате на страници Bord panda

Словенски Дед Мраз

Словенски Дед Мраз (дед Мороз) настао је у Русији у 19. веку, на основу древне руске прехришћанске легенде о злом старцу који доноси зиму и мраз и залеђује људе, а одводи неваљалу децу. Лик из ове легенде претворен је, по узору на Светог Николу, у биће које доброј деци доноси дарове за Божић и као такав се проширио словенским светом.

Легенде о дресираним јеленима код Срба

Код Срба постоји неколико легенди и предања које као да описују самог Деда Мраза, односно обичај гајења дресираних јелена.

Једна од њих говори о Јовану Јакшићу, последњем деспотском витезу, који се огрнут у бордо плашт од царске портфире, по побрђима Карпата вози у позлаћеним санкама, које вуку дресирани јелени. Јован Јакшић је умро половином XVI века, у свом граду Оштрељу у Татрама.

Друго предање о дресираним јеленима говори о гошћењу Фридриха Барбаросе у Нишу, у време трећег крсташког похода, 27. јула 1189. године, када га је Стефан Немања, даривао дресираним јеленима.

Свети Никола, Дед Мраз и Божић Бата код Срба

У Србији је до другог светског рата постојало веровање само у Светог Николу и у Божић Бату. Да је Дед Мраз новијег датума и да није извршена замена Светог Николе, која се десила на западу, види се по датуму када он долази деци – уочи нове године по ГРЕГОРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ.

И Божић Бата, такође, као што му име каже, долазио је на православни Божић, а не у време празновања Светог Николе. Веровање у Божић Бату настаје код Срба у 19. веку, при чему назив „Бата“ долази од глагола „батати“, а не од именице „бата“, како се то обично мисли:

“Божић, Божић бата, носи киту злата…”

Мали Бог или Божић долази пред кућу, трупће, односно бата на прагу, стресајући снег са ногу и куца на врата. Божић Бату је најчешће представљао домаћин који је облачио тамну шубару, кожни прслук и у џаку доносио поклоне.

„Касније, доласком комунизма деци се уместо религиозног Божић Бате намеће Дед Мраз. Божић Бата се задржао само још понегде, по селима, везан за Божић.

Јован Јовановић Змај – Божић Божић бата

Данас целим светом
Херувими лете
Данас ће се родит
Христос мало дете
Данас нема туге,
Данас боли ћуте,
Све су данас мисли наше
Небу подигнуте.
Данашња је ноћца
Од сухога злата
Божић, Божић, бата!
Данаске се бришу
Нехотични греси,
Данаске се душа
Рајским миром реси,
Данас мелем свети,
Сваки недуг цели,
Данаске се опроштење
И прима и дели.
Данаске је свету
Нова светлост дата
Божић, Божић, бата!
Топла нам је соба,
Топле су нам груди
Свуд су наша браћа,
Где су добри људи.
Воштаница гори,
Слама је просута,
А „Рождество“ певаћемо
По стотину пута,
Ево, већ и вертеп
Отварајте врата
Божић, Божић, бата!

Намеће се закључак да хришћански светац није тек случајно замењен једним митолошким ликом, а самим тим и симболика која је вековима пратила божићну недељу и Божић као значајан хришћански празник. Модераторима потрошачког друштва, какво данас познајемо, није одговарала хришћанска симболика везана за Светог Николу и Божић, јер пуну врећу којештарија нису могли да му ставе на леђа или у саонице. А управо пуна кеса скупих којештарија јесте основна измишљена симболика која прати Деда Мраза.

Другим речима, Деда Мраз је ударац на родитељска осећања према деци, којим су творци потрошачког друштва довели родитеље пред свршен чин обавезне куповине. Због тога данас имамо новогодишње куповне еуфорије, од којих су многе везане управо за измишљену легенду о Дед Мразу.

 

 Далибор Дрекић

извори: Vikipedija, B92, TelegrafSrbin InfoPlezir Magazin, CARSA, Bord Panda

Повезани чланци:
Откуд зека, а не кока, носи јаје? (Шта не знамо о Васкрсу)

Баук у српским веровањима

Баук се у народу замишља као страшило у животињском облику, које својом појавом улива страх малој деци, па и одраслима: „Ето баука!“
Баук, Бауци

Баук, фото: Јутјуб

„Дете се уводи у културу и страшењем митолошким бићима. Код свих словенских народа постоји низ персонификација које служе само за страшење деце (да не плачу, да не праве неред у кући, да се не купају у реци када је то ризично, да не иду сама у шуму, да не прилазе бунару, да не газе жито или грашак, да посте, уче молитве, да не псују итд.), нпр. код Срба – баук, бабучка, баба рога“

Баук се дању крије по угловима запустелих кућа, рупама и мрачним местима, отуда вреба жртву да је уграби, однесе, удави и прождере: „Погле, отац, крај шуштава луга, зар не видиш ноћнога баука. Око куле шикарје порасло, у шикарју вуци и бауци. Лисна горо, ватром сагорела, (јер) у теби нигде ништа нема… нити вука, нит’ љута баука.“

У једној дечјој народној успаванци мајка пева детету: „Несанке ти вода однијела, гдено нема вука ни баука.“ Баук се гони виком, лупањем и светлошћу, а тако се гоне и медведи.

Бауков ономатопејски израз „бау“, његов трапави ход „бауљање“, по којима је и настао назив баук, његова места пребивања, прождрљивост и друге особине упућују на то да се бауком називао медвед, а не вук, како мисле неки писци. Назив медвед није се спомињао да се не би деца плашила, па се место њега употребљавао хипокористик баук, као што се употребљава за змију, лисицу, вука и друге зверове.

Медвед је данас ретка звер у нашим планинским крајевима, а у неким се о њему зна само по предањима. Али се свуда зна да је то опасна звер: „Село јаче од медведа“. Зато се у народу његов назив замењивао еуфемизмом баја, баук. Остатак релативно старијег, могућно и прастарог страха од медведа одржао се у обичају и светковању Мечкиног дана (30. XI).  

Народна загонетка

– Отуд иде баук, стаде деце јаук?

Одгонетка: Ораси

Топографија

Колико је веровање у баука распрострањено међу Србима показују и бројни топоними, попут Баукове главице у Херцеговини.

У популарној култури

Баук се користи као превод енглеске речи goblin у српским издањима дела Џ. Р. Р. Толкина, која су први превели Мери и Милан Милишић. Такође се користи као превод енглеског надимка The Imp у српском издању Песме леда и ватре, које је превео Никола Пајванчић. Баук се још користи и као превод енглеске речи ogr у серијалу цртаних филмова Шрек.

Милорад П. Шапчанин: Баук

извори:

Шпиро Кулишић; Петар Ж Петровић; Никола Пантелић. Српски митолошки речник (на језику: Српски). Београд, 1970.

Љубинко Р. Раденковић, Словенска народна демонологија на синхроном и дијахроном плану, Зборник Матице Српске за славистику, 83, Нови Сад, 2013.

Вила, лист за забаву, књижевност и науку 3, свеска, Београд, 1867.

Википедија

Видовдан до Лазара и од Лазара

Видовдан (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) је непокретни верски празник кога празнују Српска и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара као Видовден или Видов ден.

Кнез Лазар

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари (Косовска битка Видовдански устав…), а од 1889. проглашен је државним празником.

НЕДОУМИЦЕ ОКО ВИДОВДАНА

О пореклу народног назива за овај празник постоји више теорија. Према једној, ради се о наставку слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.

Свети Вит (St. Vitus)

Свети Вит (St. Vitus)

По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.

То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Такође, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе Хришћана на православце и католике. 

 

Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас тамо постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан обележава као дан града.

Треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВЕЗИ СА ВИДОВДАНОМ

На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тога дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:

Види, Видо како плетем,
Види, Видо како везем,
Видовчице, по богу сестрице,
што очима ја видела,
то рукама и створила.

У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји…

СВЕТОВИД

Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Световид је у словенској митологији један од најважнијих богова, бог рата и заштитник плодних њива, који види и прошлост и садашњост и будућност.. Средиште његовог култа било је Аркона, на острву Рујну (Риген), а веома је био поштован и код Срба на Балкану… Хелмолд Световида ставља на врх пантеона, код Словена у Аркони и међу Балтичким Словенима (Helmold: Chron, Slav. I 52.). Могуће је да је Световид био познат у свим словенским покрајинама, које су биле близу покрајина Балтичких Словена…

У центру Арконе налазио се дрвени храм посвећен Световиду, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.

Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.

Рушење Световидове статуе на Аркони, Лауритс Туксен

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године.

Византијски извештаји наводе да је Василије I приликом покрштавања Срба у Неретљанској области 873. порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И ВИДОВДАН

…За неке особе, нарочито ако нису српског порекла, битка на Косову пољу је само једна од хиљаде битака забележених у историји, а Видовдан, дан када се битка одиграла, а кнез Лазар само феудални владар који је предводио српску војску и изгубио живот у борби са Турцима. Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и бици на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану.

Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба. Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. „Чињенична истина“ нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наследје свих српских генерација до дана данашњег…

Далибор Дрекић

извори:
Сретен Петровић, Хришћанство и древна словенска религија,
Радост Иванова, Видовдан у Бугара и Срба
Википедија – Видовдан,
Васељенска,
Википедија – Световид,
Манастир Лепавина
Тахјуг/Блиц/БКТВ

Јединствена статуа А’а са Рурутуа представља полинежанско божанство

Британски музеј до 30. маја излаже за јавност фасцинантну полинежанску скулптуру. Скулптура А’а је најпознатија полинежанска скулптура на свијету. Данас је један од најзанимљивих и јединствених предмета у Британском музеју.
Полинезија

Статуа А’а са Рурутуа; фото: ancientpages.com

Дрвена фигура пацифичког божанства А’а потиче са острва Руруту, једног од аустралских острва, којa су саставни дио Француске Полинезије. А’а је био један од главних божанстава којег су обожавали на овом острву.

Европљани су почели да посјећују ова острва почетком 19. вијека, у оквиру колонизације територија Пацификa. Тад је почео и  масовни прелазак становништва у хришћанство. У то вријеме британски мисионари су били веома активни у том подручју, а према извјештају Британског музеја, забиљежено је да је овај идол локално становништво “поклонило“ Лондонском мисионарском друштву 1820. године. Друштво je прво позајмило своју значајну колекцију полинежанских скулптура Британском музеју,  да би ову фигуру 1911. године Музеј коначно откупио.

Испрва се сматрало да је фигура божанства исклесана од цвјетног дрвета пуа кени кени (лат. Fagraea berteriana) којe је поријеклом са острва у источном Пацифику. Фигура има велику шупљину на леђима, а  првобитно је у себи садржавала двадесет четири фигурице које су нестале 1882. године. По цијелом тијелу и глави су рељефно уклесане мале антропоморфне фигурине. Тридесет јединствених малих фигурина које извиру из фигуре тијела божанства највјероватније представљају плодност и способност божанства да ствара живот. Научници су различито тумачили значење овог идола, али још увијек не постоји јасно мишљење по том питању.

У припреми за излагање за јавност, кустоси Британског музеја су предузели низ научних испитивања како би се боље разумјело како, када и зашто је А’а направљен. Приликом узимања узорка дрвета фигуре, кустоси су пронашли мало црвено перо у њеној унутрашњости. Перо је прегледао стручњак из Природњачког музеја у Лондону који је установио да је припадало једној врсти папагаја (лат.Vini kuhlii), угроженој врсти птица које се налазе на Риматари, једном од сусједних острва Руруте гдје је направљена скулптура А’а. Црвена пера су у Полинезији сматрана светим, тако да присуство овог пера показује да је оно што је било похрањено у унутрашњост А’а било од највећег културног значаја.

Испитивање узорака дрвета коришћењем микроскопа за електронско скенирање је показало да је А’а направљен од сандаловине. Ово је било изненађење јер сандаловина није поријеклом са Рурутуа, те због усменог предања са острва да је А’а је направљен од цвјетног дрвета (лат. Fagraea berteriana). Највероватније је да се сандаловином трговало са другог острва на Руруту. Уље које садржи сандаловина одвраћа инсекте, тако да и то може бити разлог зашто је она изабрана за израду овако важне статуе. Коначно, узорци дрвета су послати у лабораторију на радиокарбонско датирање. Резултати су датирали старост дрвета на период од 1505-1645. године са већом вјероватноћом на почетак тог периода. Дакле, фигура је много старија него што се претпостављало, што показује да је А’а је већ био драгоцјен древни артефакт када је дошао у посјед мисионара 1821. године. Ове резултате сада разматрају кустоси, истраживачи и контакти у Рурутуу. У археолошким круговима се сматра да је овим отпочело ново поглавље на виђење божанства А’а.

За Расен: Сања Бајић

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје

Према теорији колективне подсвести швајцарског психолога Карла Густава Јунга, темељни ниво људске подсвести садржи наслеђене обрасце или архетипове. Та колективна подсвест, заснована на старим општељудским идејама и симболима, заступљена је у митовима и легендама свих народа.

Велико паганско тројство, које чини небо (представљано кругом), земља (које представља квадрат или ромб) и човек (представљан крстом), у нешто измењеном облику пренето је из старих религија у хришћанство. Стога се може говорити о континуитету симболичког приказивања елемената овога тројства. 

Многи стари словенски записи јављали су се у форми палиндрома у облику квадрата, круга, звезде петокраке или шестокраке, а чак је и стара словенска азбука од 49 слова приказивана у азбучном квадрату 7х7.

Словенски Квадрат, Ромб

Словенски симбол плодности

Симболика крста у српској и словенској традицији и веровању од предхришћанског времена до данас уско је повезана са симболиком квадрата. Крст је најчешће заступљен унутар квадрата као симбол деобе времена и простора на четири једнака дела. На тај начин представљане су четири стране света, четвороречје, четири годишња доба, небо, подела целокупне васионе итд. Звезде су, на пример, представљане распоређене у четири небеска квадрата, према јасним астрономским и астролошким карактеристикама.

Симбол ромба и квадрата, поред остала два симбола (круга, и крста), преставља основу општељудске симболике. Ромб или косо постављен квадрат подељен крстом на четири мања ромба или квадрата испуњена са по једном тачком био је древни словенски религиозни симбол плодности. 

Овај ритуални и магијски знак, често називан свастиком, заступљен је на везовима, словенских. првенствено, женских народних ношњи. Словени су најчешће исписивани знакове и симболе на дну керамичких посуда, на различитим алатима и оруђима и предметима верског карактера. 

Према речима Б. А. Рибакова, најстарији трагови овога знака из 4. миленијума пре нове пронађени су у области Црног Мора. Примери су нађени и на територији Златне Увале (Золотой Балки), унутар насеља из другог века пре нове ере до другог века нове ере; уписани на олтару нађеном у огњишту на подручју Доњег Дњепра; а чак и на посуђу Вучедолске културе из бронзаног доба.

Шудиковски Квадар и Тршка црква

Интересантан пример симболике квадрата на нашем подручју представља „Шудиковски Квадар“, пронађен у подножју Бихора у Црној Гори. То је предантички камен квадратног облика са натписом који наликује винчанском писму. 

У зидове Тршке цркве (девети век) поред Жагубице узидани су камени блокови старог прехришћанског светилишта. На њима су урезани натписи, међу којима и приказ старог српског годишњег календара представљеног у квадрату.  Према структури овог календара може се претпоставити да је време његовог настанка између седмог и осмог века.

У народној магији Срба квадратни облик се употребљавао у различите сврхе. Тако се нпр хлеб са уцртаним магијским формулама и геометријским облицима, најчешће квадратима користио за лечење од беснила после уједа пса.

Квадрат у хришћанству

Како је предхришћанска геометријска симболика подједнако заступљена и у хришћанству, уз представе Христа и светаца често долазе и божански симболи (кружни нимб, троугао, конкавни ромб или конкавни квадрат). Тако је нпр. у приказу Христа из цркве Св. Архангела у Пећи обожена моћ представљена кругом и ромбом, а на икони „Свете Тројице“ из XVI века у манастиру Дечани „Христ је приказан са округлим нимбом, Свети Дух – голубица је у конкавном ромбу и квадрату а БогОтац са кружним нимбом у коме је двоструки ромб.“

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје В. Кнежевић, Антологија народних умотворина
Живојин Андрејић, Шакасте гривне

Јован И. Деретић, Античка Србија
Петко Николић, Стећци. лаж и богумили

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Мистерија старогрчког израза „Сперите своје грехе, а не само своје лице!“

Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“), грчки палиндромни израз сакралног садржаја који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог мудрог (886-912), упућује на библијски псалам.
Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν

Манастир Панагија Малеви у близини Триполија на Пелопонезу: фото: Википедија/Christina Kekka

Натпис Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν нађен је на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама. Најранији примери нађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију, чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част.

Претпоставља се да је његов прегрчки назив гласио Аслепије и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис (Vediovis), односно словенским Видом или Световидом.

Према Аполодору, богиња Атена дала је Асклепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магично дејство. Уколико би се крв узимала лево од Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.

Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.

Са друге стране, змија се често појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима.

Аја Софија

Најпознатији натпис је урезан на чесми у дворишту цркве Свете Софије у Истамбулу, некадашњем Константинопољу (Цариграду). Света Софија изграђена је 537. године на месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана I 532. године.

У њој се одвијало крунисање византијских царева све до пада Цариграда 1453. године, када је султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Године 1935. годину дана након доласка на власт Кемала Ататурка, и 482. године након пада Константинопоља, донета је одлука да се Аја Софија претвори у музеј.

Новија здања

Други познати натпис налази се изнад врата веома живописне цркве Свете Ирене у Атини, изграђене између 1852. и 1892. године.

Поред њих, натписи су нађени и у истамбулској цркви Свете Богородице Марије из 1867. године, на вратима једног атинског манастира, на фонтани у граду Серу или Сересу у средишњој Македонији, на локалној цркви из 16. века у граду Егио у западној Грчкој, у области Пелопонеза, итд.

Широм Европе

Осим примера са подручја Грчке и Мале Азије, овај натпис се среће на бројним црквама и другим здањима широм Европе.

Најпознатији примери у Француској су натпис на крстионици цркве Св. Стефан д Егре у Паризу, натпис у манастиру Св. Менињ у Орлеану и натпис у цркви насеља Корп у источној Француској, у департману Изер.

Натпис са цркве у Корпу исписан је на две мемрмерне роза плочице подељено са обе стране олтара, непосредно пре првог стуба. На плочици, са западне пише ANOMHMATA, а на плочици са источне стране MH MONAN.

Најпознатији пример у Италији налази се у римској базилици Санта Марија дегли Ангели е деи Мартири изграђеној у комплексу Диоклецијанових терми из 298.-306. године.

У Енглеској су нађени примери на крстионици цркве Свете Девице Марије у Нотингему, једној од најстаријих у Енглеској; у црквама Ворлингсворт и Хедлеј у Суфолку, у цркви Харлоу у Есексу, Кнептон у Норфолку, у цркви Сендбах у Чеширу, у црквама Мелтон Моубреј и св. Мартин Лудгејт (натпис из 1673.) у Лондону, као и у цркви Далвич колеџа у Сареју.

У енглеској транскрипцији овај израз није палиндром, јер у том језику не постоји графема за гласове „пс“, које у грчком алфабету означава графема „ψ“ (пси).

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Загонетна обредна порука из цркве Свете Софије у Цариграду
Грчки бог медицине Асклепије и његов исцелитељски палиндром
Језичке игре античких Грка
На Кипру пронађен палиндром стар 1500 година

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.