ДУХОВНОСТ

Силазим дубоко у срце своје

Силазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?

И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.

фото: pixabay

Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, – сопственике на ивицу имања њихова.

Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.

Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.

Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.

Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.

Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља јуче везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест унаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.

Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.

Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.

Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.

И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.

Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од незваних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.

Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.

Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала да уђе, и није могла ући.

Царице, небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.

Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

Владика Николај Велимировић, Молитве на језеру

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА

Црква Св. Илије у Месарима код Требиња

Црква Светог Илије се налази на врху Илијиног брда (Илијина главица) у селу Месари, сјеверно од магистралног пута Требиње – Мостар. Смјештена је на ободу Поповог поља, 20 километара западно од Требиња. Црква Светог Илије је триконхос, који је више пута преправљан. Посљедњи пут, према натпису на архитравној греди, било је то 1897. године. Ова црква има прероманички стилски карактер, те се сматра да је вјероватно и првобитна црква саграђена у периоду од IX до XI вијека. Спада међу најстарије грађевине у Херцеговини. Црква Светог Илије са праисторијском гробном гомилом (тумулусом) и некрополом са стећцима у Месарима проглашена за национални споменик БиХ 2008. године. Национални споменик чине: црква св. Илије, праисторијска гробна гомила (тумулус), некропола са 8 стећака и 31 крстача.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83_%D0%9C%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83_%D0%9C%D0%B5%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0.JPG

Црква Св. Илије у селу Месари; фото: Википедија

На путном правцу из Мостара ка Требињу, сјеверно од цесте смјештено је село Месари. Од Требиња је удаљено 17 километара ваздушне линије према сјеверозападу. Око 1,5 километара јужно од села диже се мање брдо са надморском висином 351 м, које се зове Илијино брдо или Илијина главица.
На самом врху брежуљка смјештена је праисторијска гробна гомила (тумулус), средњовјековна некропола са стећцима, православна црква св. Илије и савремено гробље за становнике села Месара, Ковачина и Жуља.

Црква св. Илије у Месарима обновљена је 1897. године. Претпоставља се да је настала на мјесту неког старијег објекта на шта указују њен положај (близина тумулуса, средновјековне некрополе са стећцима) и њен триконхални облик карактеристичан је за прероманичко градитељство IX – XI вијека у Јадранском приморју.

До 70-их година XX вијека није се знала тачна датација њеног подизања или обнављања. Након проучавања и истраживања Љубомир Спаравало је дошао до закључка да натпис који је уклесан на каменом крсту са ћирилским натписом ИЦ XЦ НХ КА, а који је везан за градњу или обнову цркве, представља 1494. годину.

Међутим, исти текст различито дефинише Љиљана Шево. Док Спаравало на крсту проналази натпис „ψB“, Љиљана Шево је натпис идентификовала као „aψB“ (1702). Своје тумачење Љиљана Шево поткрепљује чињеницом да се у земљама византијског круга, све до XVIII вијека година 7002. писала са апостофом испред З што би броју 7 додало вриједност хиљада и да јој није познат примјер да се 7000 биљежи знаком ψ, стога „ψB“ није 7002, већ 702., као и чињеница да се од XVIII вијека датуми на Балканском полуострву много чешће биљеже од Христовог рођења, а не од постанка свијета (5508/09 година прије Христовог рођења).

У случају да је читање Љиљане Шево тачно, значи да не постоји писани траг који би свједочио о постојању цркве 1494. што не умањује могућност да црква јесте грађена крајем XV или почетком XVI вијека (или је ова из 1702. подигнута на мјесту старије, или је 1702. првобитна грађевина у некој обнови добила крст са натписом), а типолошка сродност са Ошанићима би била најснажнији аргумент.

„У сјеверном крају некрополе, почињући од усамљеног стећка, пружа се у облику благог лука један уски насип. На једном мјесту је тај насип плитак и покривен танким каменим плочама, испод њих је озидан канал у којем су пронађене три људске лубање. Тај канал се изгледа протеже дуж читавог насипа. С јужне стране насипа су, такођер, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била прахисторијска гробна гомила с које је разнесен камен, простор рашчишћен, а остали само гробови који су били на периферији гомиле. Сматра се да су ту постојале три прахисторијске гробне гомиле. Једна још постоји, друга као да је разнесена, а трећа као да је заравњена и подзидана па је од ње направљен плато на којем је црква св. Илије. На такву претпоставку упућују и прахисторијске гробне гомиле на сјевероисточној страни сусједног Јежевог брда, удаљене свега неколико стотина метара зрачне линије од ове некрополе. Очигледно је да се у некрополи на Илијином брду код Месара уочава континуитет сахрањивања становништва, који траје још од прахисторијских Илира до данас. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 148. – 152.)“.

Црква св. Илије највјероватније припада тзв. гробним црквама. Подигнута на самом врху Илијина брда на платоу који заузима простор од преко 350м². Плато је подзидан сувим зидом висине од 1 до 1,5 м. На њега се излази степеницама са сјеверозападне и источне стране.

Црква је у основи триконхална, припада централном типу грађевина, иако се често сусреће да су продужаване према западној страни мањим или већим правоугаоним простором.

Димензије цркве износе око 10,00 х 5,50 метара, оријентисана је у правцу исток – запад. Ова црква је по својим карактеристикама најсличнија цркви св. Петра и Павла у Ошанићима код Стоца.

Улаз у цркву се налази са западне стране. Наглашен је каменим порталом, звоником на преслицу и једним окулусом са перфорираном шестолисном розетом смјештеним на средини размака између врха портала и почетка звоника. Око розете су постављене двије правоугаоне камене плоче са плитко урезаним рељефом двају афронтираних змија – змајева.

Праисторијска гробна гомила (тумулус)

Праисторијска гробна гомила (тумулус) налази се у западном дијелу некрополе. Преко ње је подигнут зид којим је гробље ограђено. Гомила заузима простор са промјером од око 30 метара, висока је два-три метра, обрасла је травом, ниским трњем и растињем. На врху се примјећују испрекидани мањи остаци малтера, вјероватно остаци гробнице, карактеристичне за ово подручје. У сјеверном крају некрополе, пружа се у облику благог лука један уски насип. С јужне стране насипа су, такође, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била праисторијска гробна гомила. Сматра се да су на наведеном простору постојале три праисторијске гробне гомиле од којих је остала само једна.

Некропола са стећцима на Илијином брду

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће ни најслободније разврстати. Стећака свега има десет, били су постављени у двије скупине. Једна скупина је била пред садашњом црквом св. Илије, од које је остао само један аморфни стећак који се и сада налази пред црквом. Три стећка су узидана у зид платоа са западне стране.

Ако је зид подзидан када и црква 1494. године, онда су стећци старији од садашње цркве и иначе могло би се рећи да су сви стећци на овој некрополи настали прије подизања садашње цркве, тј. прије краја XV вијека.

Друга скупина стећака је у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Од ове скупине сачувало се девет стећака. Међу њима је и стећак са уклесаним распећем, а на неким се још примјећују остаци украса.

Само три стећка која се налазе на самој гомили нису постављени у правцу запад – исток. Стећци су и са ове скупине дијелом уништени и од њих су прављени довратници сјеверозападних врата у гробље. На једном је остало плитко уклесано, усамљено слово X (вјероватно остатак слова X од натписа ИЦ X НХКА). На усамљеном стећку који се налази близу ових врата био је неки украс, али су остаци нејасни.

Уз сваку ову скупину стећака као да је постојала и посебна црква и то највјероватније прије 1494. године. Прва је била на мјесту гдје се данас налази црква св. Илије, а друга на мјесту данашње кућице за припрему за погребни обред (унутрашње димензије кућице су 4,55 х 2,35 м). Како о томе не постоје предања код мјештана, као ни о зидању оградног зида око гробља, а ни о прављењу чатрње (цистерне), значи да је све то давно направљено. На претпоставке о постојању цркава пред скупинама стећака на овој некрополи упућују запажања до којих се дошло испитујући друге средњовјековне некрополе на подручју Шуме требињске.

Да је на овој некрополи и раније било култних мјеста упућују остаци старе цигле пронађене након копања гробних јама за савремене гробнице. Ђуро Баслер је прегледао тај материјал и потврдио да можда потичу од римског храма. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 149.-151.).

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће разврстати. Стећака свега има осам, седам стећака је смјештено у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Међу њима је стећак са уклесаним распећем, док се на другим стећцима не примјећују остаци украса. Усамљени стећак се налази у сјеверном дијелу некрополе. Осим ових стећака уочавају се три узидана у зид платоа са западне стране. Шест стећака је у форми сандука, а два у форми плоче, споменици су неравномјерно распоређени и нису у низу, оријентисани су у правцу запад – исток, осим три, која су оријентисана у правцу сјевер – југ.

Спаравало, Љубо, „Средњовјековна црква и гробље на Илијином брду код села Месари близу Требиња“, Трибуниа 3, Требиње, 1977.

Шево, Љиљана, „Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године“, Глас српски, Бања Лука, 2002, 217-218.

Извори: Туристичка организација Града Требиња, Комисија за очување националних споменика БиХ

Приредила: Сања Бајић

ДУХОВНОСТ / ИГРА РЕЧИМА / ПАЛИНДРОМИ / СИМЕТРИЈА

Старогрчки палиндром на француским, италијанским и енглеским црквама

ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“), грчки палиндромни израз сакралног садржаја који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог мудрог (886-912), упућује на библијски псалам.

http://www.eveandersson.com/photo-display/large/greece/athens/church-of-aghia-irene-palindrome-wash-your-sins-not-only-your-face.html

Црква Свете Ирене у Атини; фото: Eve,Astrid.Andersson

Овај палиндром нађен је на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама. Најранији примери нађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију, чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Најпознатији натпис је урезан на чесми у дворишту цркве Свете Софије у Истамбулу. Други познати натпис налази се изнад врата веома живописне цркве Свете Ирене у Атини.

Поред њих, натписи су нађени и у цариградској цркви Свете Богородице Марије из 1867. године, на вратима једног атинског манастира, на фонтани у граду Серу или Сересу у средишњој Македонији, на локалној цркви из 16. века у граду Егио у западној Грчкој, у области Пелопонеза, итд.

Осим примера са подручја Грчке и Мале Азије, овај натпис се среће на бројним црквама и другим здањима широм Европе. Поменућемо само неке од примера нађених у Француској, Италији и Великој Британији:

Француска

Најпознатији примери у Француској су натпис на крстионици цркве Св. Стефан д Егре у Паризу, натпис у манастиру Св. Менињ у Орлеану и натпис у цркви насеља Корп у источној Француској, у департману Изер.

Натпис са цркве у Корпу исписан је на две мемрмерне роза плочице подељено са обе стране олтара, непосредно пре првог стуба. На плочици, са западне пише ANOMHMATA, а на плочици са источне стране MH MONAN.

Италија

Најпознатији пример у Италији налази се у римској базилици Санта Марија дегли Ангели е деи Мартири изграђеној у комплексу Диоклецијанових терми из 298.-306. године.

Енглеска

У Енглеској су нађени примери на крстионици цркве Свете Девице Марије у Нотингему, једној од најстаријих у Енглеској; у црквама Ворлингсворт и Хедлеј у Суфолку, у цркви Харлоу у Есексу, Кнептон у Норфолку, у цркви Сендбах у Чеширу, у црквама Мелтон Моубреј и св. Мартин Лудгејт (натпис из 1673.) у Лондону, као и у цркви Далвич колеџа у Сареју.

У енглеској транскрипцији овај израз није палиндром, јер у том језику не постоји графема за гласове „пс“, које у грчком алфабету означава графема „ψ“ (пси).

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА

Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)

Манастир Крупа налази се у близини града Обровца, подно Велебита у северној Далмацији, надомак ушћа речице Крупе у Зрмању. Уз Крку и Драговиће, Крупа је трећи историјски значајан српски манастир у Далмацији. Та три севернодалматинска бисера православља, смештена у долинама река Крке, Крупе и Цетине, столећима су били духовни и друштвени центри православних Срба задарског и шибенског залеђа.

Манастир Крупа; фото: Википедија

Манастир је 1317. године саградио краљ Милутин, а према предању, темеље су му поставили монаси из Манастира Крупа на Врбасу. Обнављан је у време цара Душана, 1345. године, о чему постоји запис на своду манастирске цркве

Сазидан је у два спрата у облику Ћириличног слова П, а црквени звоник је на преслицу с три прозора за звона. На зидовима трпезарије налазили су се портрети заслужних људи за манастир.

Манастирска црква посвећена је Успењу пресвете Богородице. Грађена је од тврдог далматинског камена и покривена је црепом. Њен централни део има за основу грчки крст, а у средини је купола и полукружна апсида окренута према истоку. Припрата и олтарски простор цркве сазидани су 1803. године.

Српски краљеви Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Истанбула. Манастир су око 1494. године даривали и српска деспотица Света мати Ангелина и њезини синови деспот Ђурађ и деспот Јован. О томе такође постоји записна плочи узиданој на звонику.

У време млетачко-турских ратова манастир је тешко страдао у више наврата, а посебно 1502. и 1620. године. Турци су 1502. са великом војском провалили у Буковицу и Равне Котаре те су сасвим опљачкали манастир. Калуђери су се склонили у манастир Крку, где су остали све до 1514. године, када су се вратили и обновили га.

Када су 1620. године Турци дошли до манастира и почели да га пљачкају, калуђери су покушали да пруже отпор. Међутим, манастир је ипак опљачкан и запаљен, један калуђер је убијен, а остали су успели да побегну.

Двадесетак година касније, 1642. калуђери су се вратили у опустошено здање, а намесник је морао да оде у Цариград како би добио дозволу за поновно успостављање манастира. То је издавањем фермана одобрио тадашњи султан Ибрахим.

Велика и темељна обнова манастира извршена је 1855. године уз помоћ Руске, Српске и Аустријске владе. Аустријска влада је условила своју помоћ за обнову захтевом да сви манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.

У околини осим рушевина женског манастира налазе се и рушевине испосничких келија у које су се склањали крупски калуђери да у њима у самоћи проводе испоснички живот.

У двадесетом веку десила су се два пустошења манастира: 1941. и 1995. године.

Манастирска ризница

Ризница манастира Крупе склоњена је 1995. године ради заштите: Део ризнице налази се у Србији, а део је евакуисан непосредно након хрватске акције “Олуја”. Евакуацију су извршили представници Управе за заштиту културне и природне баштине Хрватске, односно представници Регионалног повјеренства у Задру.

Манастир Крупа чува вредна духовна и културна сведочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. века откривене су изузетно вредне фреске у манастирској цркви. Њих је пре 1620. године фрескописао наш истакнути сликар, зограф и хиландарски монах Георгије Митрофановић, исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. Недуго по фрескописању манастир су запалили Турци, а приликом обнове 1642. фреске су покривене кречом и тако остале скривене све до половине двадесетог века. Скоро пола ових фресака потпуно је уништена приликом неуко изведене оправке и проширења храма. Стручњаци су били изненађени овим открићем и чињеницом да је тако далеко на запад допрло српско фрескосликарство из поствизантијског периода.

На иконостасу манастирске цркве чуване су иконе итало-критске школе, рад грчког свештеника Јована Апаке. попут иконе Светог Архангела Михаила с краја 15. века. Чува се и честица моштију Св. Јеротеја, као и сребрни кивот са светитељским моштима и два крста који су пренети из манастира Рмња у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године.

Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.

У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је најзанимљивији онај којег је 1696. године издао турски султан Мустафа II. Тим Ферманом штити се манастир Крка и бране се манастирска права.

Велике заслуге не само за манастир Крупу него и за Српску православну цркву у Далмацији имао је крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић (1752-1828), чији се гроб данас налази на манастирском гробљу. Он је са својих путовања манастир опскрбио бројним материјалним културним вредностима, као што су богослужбене књиге и утвари.

Манастир је прихватао бројне великане српске књижњвности. У њему је извесно време боравио Доситеј Обрадовић, а Симо Матавуљ је четири године провео у манастиру и, према сопственом исказу, ту научио скривене лепоте српског језика.

Централна прослава седам векова постојања манстира одржаће се у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа. Поред великог броја гостију очекује се и присуство Његове светости патријарха српског Иринеја.

Извор: Епархија далматинска, СКД Просвјета

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Ава Јустин Поповић: Где су Срби?

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо! Омладина! Ко? Ко је води? Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога! Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD_%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%84._%D0%B4%D1%80_%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg

Јустин Поповић; извор: Википедија

Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Истину, оставише Тебе који нам дајеш вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога!

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? Могу ли небеса и звезде да стоје над земљом несрећном без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? – за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света.

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо!

На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српскомe роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа.

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.

А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски!

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти?

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

Лествица божанског успона, манастир Свете Катарине на Синају, 12. век – Монаси се успињу до Христа, анђели ихподстичу, а демони силазе у ђавоља уста.

Повезани чланци:

Ава Јустин Поповић: Где су Срби?
Срна у изгубљеном рају
Хапшење аве Јустина у Суковском манастиру

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДУХОВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Откуд зека, а не кока, носи јаје? (Шта све не знамо о Васкрсу)

Име Васкрс, Ускрс, Ostern, Easter

У енглеском и у неким германским језицима назив Ускрса “Easter” готово сигурно има паганске корене. Повезује се с Остаром (или „Еостер“ „Еастре“, „Еостре“), англо-саксонском богињом пролећа, плодности и рађања. Саксонци су слављењу ове богиње посветили месец април.

https://pixabay.com/illustrations/easter-card-easter-vintage-4082896/

Ускршња честитка; фото: pixabay

Други историчари сматрају да име највећег хришћанског празника долази од латинске фразе “hebdomada alba” која у преводу значи “бела недеља”. Према традицији, нови су хришћани у Цркву су примани крштењем на Ускрс при чему су носили белу одећу. Према тој теорији, фраза је еволуирала прво у “eostarum”, па у “Ostern” на немачком језику, односно “Easter” на енглеском.

Неки научници пак енглески и германски назив празника повезују с феничанском богињом плодности – Аштарта којој у вавилонској митологији одговара богиња Иштар.

Што се тиче српског назива “Васкрс” или “Ускрс”, он вуче корене из старословенског језика, односно из речи којом се означавао раст и развој. При томе је „Васкрс“ архаични назив који се сачувао кроз црквену традицију, за разлику од новијег назива „Ускрс“ који је настао као резултат развоја српског народног језика током 12. и 13. века (Исти је случај и са другим речима попут ваистину/уистину, васпоставити/успоставити, вазнети/узнети…).

Фарбање јаја – Традиција стара миленијумима?

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ishtar_on_an_Akkadian_seal.jpg

Богиња Иштар на акадском печату; фото: Википедија

Када је црква у другом веку почела да слави Васкрс, јаје је већ било дуго времена популаран симбол. Хиршћански мисионари искористили су и укомпоновали паганске традиције у хришћанске празнике, како би на најбезболнији начин проширили хришћанску веру. Како су се паганске светковине пролећа поклапале временски са Ускрсом, било је логично да се искористе стари обичаји.

Традиција фарбања јаја веома је стара и потиче из прехришћанског периода. У контексту Ускрса бојење јаја се први пут помиње у 12. а у Србији у 16. веку. У западним земљама бојење јаја већ застарева и све више се користе чоколадна или пластична јаја која се напуне бомбонама. Та јаја се скривају да би их деца пронашла тек на Ускршње јутро.

У свим деловима света, јаје је од давнина било познато као симбол стварања, чувања и одржавања живота. Јаја су била повезивана с плодношћу и пролећним фестивалима – тако дуго, да се прецизно не могу одредити корени ових обичаја.

Вековима пре појаве хришћанства људи су у пролеће међусобно размењивали јаја, опет као симбол новог живота, обиља и рађања. Богаташи су поклањали јаја прекривена златним листићима, док су обични људи фарбали јаја травама и лишћем.

У кинеским предањима хаос је имао облик јајета. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је Земља, а од лаких и чистих – небо.

„У Аустралији птица ему леже велико јаје, нешто мање од нојевог, које је природно обојено у зелену боју. Зато Абориджини боје јаја у зелено, а уместо зеца, Ускрс симболизује Кенгур, који у својој торби носи зелена јаја.“

Мит о настанку света из јајета постојао је и код Феничана, Вавилонаца, Египћана, Келта и многих других народа.

Јаје је у Месопотамији било симболички повезано са богињом плодности Астарте/Иштар.

Према једној теорији, традиција бојења јаја потиче из Египта. Као и у многим другим културама, у Египту се јаје сматрало симболом плодности и благостања. И не само то, они су веровали да се Земља дословно излегла из – јајета. Тај обичај касније се проширио светом, а комбинација више боја и цртања по јајима појавила се у средњем веку. Египћани, а касније и стари Грци стављали су јаја у гробове својих покојника.

Персијанци су веровали у Исконско јаје које се распало у Ормузда и Ахримана. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.

Код Хиндуса је раширено веровање да је из јаја постао Брама: од горње половине љуске постало је небо, а од доње земља.

Древни Грци и Римљани користили су јаја у фестивалима слављења својих васкрслих богова. Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова из кога је касније све настало, родио из јајета. Римска пословица каже “Сав живот долази из јајета”.

Јаје је такође истакнуто и у ритуалима јеврејске Пасхе, те у овом народу пржена јаја и данас имају своје место на празничној трпези, као важан симбол пролећа и поновног рађања.

Посебно су обичаји поклањања јаја били раширени међу германским народима. Поклоњено шарено јаје на Ускрс, према народном веровању, доноси срећу, а тај обичај је почео да се шири око 1000. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ostara.jpg

Остара (1884) Јоханеса Гертса; фото: Википедија

Зашто ускршњи зец, а не ускршња кокошка?

Иако би много логичније било да уз ускршња јаја „иде“ и ускршња кокошка, на овај празник јаја „носи“ зец. Иако ова животиња нема никакве везе са црквом, па ни са васкрслим Исусом, последњих деценија је постала најпрепознатљивији симбол Ускрса, чак и у нашим крајевима. Ускршњи Зец је карикатура фолклора западне културе, приказан како доноси ускршња јаја. У измишљеној легенди, ово створење доноси котарице пуне обојених јаја, бомбона, а понекад и играчке у домове деце, и као такав има сличности са Деда Мразом, јер оба доносе поклоне деци у ноћ пред празник.

Одакле зец у читавој причи?

Баш као што Божић Бата симболизује Божић, тако нас и ускршњи Зека, с корпицом пуном разнобојних јаја, подсећа на Ускрс. Зеца можда нема у Библији, али су зато паганска веровања препуна прича о њему.

Изворни ускршњи зека симбол је плодности и поновног рађања, вероватно повезан с паганским фестивалом еквиноција, који је некада претходио Ускрсу.

Света животиња, односно земаљско отеловљење англосаксонске богиње Еостер је зец, будући да је ова животиња један од најчешћих симбола плодности и поновног рађања. Ова богиња је наследница теутонске богиње Еастар чији је божански муж Вал. Њени корени сежу до Вавилона, јер је Нимрод, главни бог пантеона, називан и Баал док је његова жена Иштар, позната и као Семирамида (кип слободе у Њујорку)

Легенда о богињи Еостер (која је задужена да се сваке године појави у исто време, да покори Ледену краљицу и развеје њену владавину) каже како је она једне године закаснила са доласком и зима се због тога продужила. Када је стигла и видела колико дуго зима хара, Остара се веома постидела. Тада је у шуми пронашла малену птицу, која није могла да лети, зато што су јој се крила смрзла и била је готово на самрти. Претворила је птицу у зеца, како би је крзно заштитило од хладноће и на дар му је доделила моћ да може тако брзо да трчи, да ниједна животиња не може да га сустигне. Да не би заборавио своју прошлост, како је био птица, оставила је зецу могућност да само једног дана у години носи чаробна јаја у свим дугиним бојама и да та јаја поклања деци и њој из захвалности што му је спасила живот.

Према другој теорији, људи су некада сматрали да су зечеви хермафродити и да као такви могу да рађају без да изгубе невиност. На тај начин су зечеве почели да повезују са безгрешним зачећем Девице Марије и на крају са Ускрсом.

Научници верују да спајање зеца и јаја за ускршње празнике може имати паганске корене с почетка нове ере. Током пролећа, када су дани и ноћи једнаке дужине, зец је био поистовећен с богињом Месеца, а јаје с богом Сунца. Спајањем та два симбола, добило се нешто попут јина и јанга.

Историјски запис о зецу и јајима појављује се с почетка XVI века у Немачкој. Ускршњег зеца помиње Франк Георг фон Франкенаувије у свом делу „Де Овис Пасхалибус“ (О ускршњим јајима) из 1682. године

У Немачкој су деца жељно ишчекивала долазак „„Oschter Haws-a“, зеца који на ускршње јутро полаже обојена јаја у гнезда. Израда првих јестивих зечева, од теста и шећера, такође почиње у Немачкој, почетком 19. века.

Александар Гура у делу „Симболика Животиња у Словенској народној традицији“ описује како се „Зец као оличење плодоносног начела појављује у немачкој представи о томе да он на Васкрс одваја фарбана јаја на страну. Ово веровање се под немачким утицајем раширило по западној Европи, не само међу германским, него и међу романским народима. Мотив зечијих јаја забележен је и код Балта.“ У традиционалној народној култури Словена мотив васкршњих зечијих јаја раширио се само у деловима где је постојао непосредни додир са германском културом.

Овај немачки обичај пренесен је у Америку почетком XIX века, вероватно пратећи немачке досељенике, од којих су се многи настанили у Пенсилванији. „Oschter Haws“, „Еaster Bunny“, или Ускршњи Зека, постао је највећим комерцијалним симболом Ускрса захваљујући глобализацији, масовној култури и индустији забаве.

Ускршњи зека тако постаје извор највеће дечије радости. Деца верују да, ако су била добра, зека ће им на ускршње јутро донети шарена јаја и поклоне. На скривеном месту у башти, дворишту или у кући, праве гнезда од траве како би им зека оставио поклоне.

У Србији, стари обичаји су још увек веома живи.

Постоје бројна народна предања о вези бојених јаја и Исуса који је на Ускрс васкрсао.

Једно од њих, познато у Црној Гори говори о стражарима који су чували Христов гроб и ту јели печену кокошку. Један од њих се стално плашио да би Христ могао да оживи, због чега су га други стално исмевали. У једном тренутку су му рекли да ће се то догодити када печена кокошка коју су јели полети и снесе црвено јаје. Тога тренутка то се и десило, а Христ се уздигао и полетео ка небу.

Према другој причи, фарбање јаја се везује за легенду о Марији Магдалени. Она је дошла у Рим да проповеда Христово Јеванђеље и стигла до цара Тиберија, коме је на поклон донела корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било исто као кад би бела јаја у корпи променила боју. Марија Магдалена је на то рекла: „Христос Васкрсе“, а сва јаја у корпи постала су црвена.

Постоје и легенде које чин фарбања јаја везују за догађаје пре Христовог васкрсења.

Једна стара прича каже да је испод крста на Голготи, на којем је разапет Христ било грличино гнездо. Крв је попрскала јаја у гнезду и обојила их црвеном бојом, па од тада Хришћани обележавају дан Христовог страдања фарбањем јаја у црвену боју.

У неким деловима Шумадије, стари причају причу о женама које су бојењем јаја спасле Исусу живот од војника који су га јурили. Наиме, оне су виделе Христа како бежи па су, да би омеле гониоце, брзо офарбале и ишарале јаја. Војници су застали у чуду јер никада раније нису видели такав обичај, а Исус је побегао. Бог их је тада благословио, па се јаја од тог дана фарбају.

Било како било, симболика свих прича је иста – јаја се на Велики петак фарбају у спомен на невино проливену крв и васкрсење Христово. Она су симбол рађања. Када се љуска сломи, из њега излази нови живот.

Зашто се на Ускрс једе шунка?

Према вавилонском миту, богиња Иштар је са Валом, богом Сунца, зачела сина Тамуза. Њега је у шуми убила дивља свиња, након чега је богиња народу наредила да се сваке недеље једе свињетина. Једном годишње обележавала се његова смрт, чему је претходило 40 дана поста.

За крај реч о знању и незнању

Ово су само неки, основни елементи који прате празновање највећег хришћанског празника – васкрсења Христовог. Најчешће их укључујемо у наш начин празновања не размишљајући о њиховом пореклу и симболици, а они који би требали томе да нас упуте, углавном заобилазе ову тему. Наравно да суштина празника није у фарбаном јајету, ускршњем зеки, или шунки, можда чак ни у имену – које на западу укључује прехришчанска обележја. Али се до суштине увек долази путем истине, ма каква она била.

Приредио: Далибор Дрекић

извори:
Дневно
Телеграф
Манастир Глоговац
Учитељски кутак
Родитељ Србија
Тителски брег

Повезани чланци:
Како је створен Деда Мраз да би се уклонио Свети Никола

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању

Приликом нашег претходног боравка у Ужицу за око нам је запала стара црква са лепо уређеним двориштем. Како смо били ограничени временом, јер смо већ направили прецизан план шта ћемо обићи у Ужицу, одлучили смо да следећи пут обавезно обиђемо ову цркву.

Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

: Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

: Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

: Антиминс из ризнице цркве Светог Марка; фото: Камером кроз Србију

Приликом наше последње посете Ужицу ова црква је била наша прва дестинација.

У питању је црква посвећена Светом апостолу и еванђелисти Марку коју Ужичани скраћено зову црквом Светог Марка.

Црква се налази у самом граду. Иако је ово стари део града познат по имену Царина или стара Варош, савремене грађевине убрзано мењају изглед овога дела града. Црква је потпуно окружена новим стамбеним зградама. Делује као мало острво, као заостали делић историје међу тим великим и модерним зградама.

Оно што прво запазите кад дођете до ове цркве је необичан и интересантан дрвени звоник и веома лепо уређено црквено двориште.

Ово је црква дуге и богате историје. О њеном пореклу и години изградње постоји више верзија.

Да кренемо редом…

Аустријски археолог и путописац Феликс каниц

Са становишта званичне историје, засноване на познатим чињеницама и документима, сматра се да је црква подигнута 1828. године. Као главни аргумент за ову тврдњу служе забелешке аустријског путописца Феликса Каница. Каниц је приликом посете Ужицу 1860. године забележио: “У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828. па је 1888. обновљена, а 1889. за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“ (Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, 1. књига, превод с немачког: Глигорије Ерњаковић, Српска књижевна задруга, Београд 1986. год)

Каниц је тада направио први познати цртеж цркве Св. Марка. Овај цртеж су касније многи копирали и данас га можете видети у разним варијантама.

1828. година се тако узима као званичан датум изградње цркве и тај датум се налази уписан на информационој табли поред улаза у цркву.

Али усмено предање говори другачије. По усменом предању црква је подигнута много раније, још 1721. године. По овоме предању, најзаслужнији за подизање цркве био је шејх Мухамед Ужичанин који је дао дозволу да се ова црква подигне. По предању, шејх Мухамед је због тога тешко настрадао – омрзнут од стране других Турака, смртно је страдао у сукобу са њима, нешто пре 1750. године.

Као што се често покаже, народна предања настају на основу неких стварних догађаја, па тако и у овом предању има нешто истине. Због ратних сукоба између Аустрије и Турске велики део српског народа је пребегао у Аустрију, па су многи делови Србије остали празни и напуштени. Турци су из економских разлога желели да се становништво врати па су били спремни и на неке уступке. Тако је и шејх Мухамед одобрио Србима из Ужица да се себи подигну малу цркву.

Ово усмено предање потврђено је и у неким документима. Ово предање се у писаној форми први пут помиње у делу „Самоуки рукопис“, аутора ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године. Аутор пише о дешавањима у ужичком крају којима је био очевидац или је слушао о њима од својих старих. Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, који су рчини, омрзли на шеика.“ По Радовићу, Шејх Мухамед није ктитор Цркве. Његова улога се сводила на давање дозволе за подизање цркве. Радовић не помиње конкретно 1721. годину као годину изградње цркве.

: Црква Светог Марка у Ужицу – цртеж Феликса Каница

Један други доказ указује на подизање цркве око 1721. године. То је антиминс који се чува у ризници цркве Св.Марка. Реч је о антиминсу који је освештао рашки митрополит Григорије III, који је на рашком трону био од 1697. до 1730. године. Антиминс је платно у коме је често ушивен део светитељских моштију и на коме се може служити литургија. Иако нема доказа да је овај антиминс урађен за ову цркву, његово постојање у ризници цркве Св.Марка указује на његову везу са црквом.

На основу свега може се закључити да је прва црква подигута око 1721. године по повратку већег броја Срба у Ужице и околину. 1737. године долази до новог Аустријско-Турског рата када су због српске подршке Аустрији, у том рату, многе цркве разрушене и спаљене. Вероватно је тада страдала ова првобитна црква јер о њој више нема никаквих записа ни помињања све до 1828. године. Тада је, највероватније, садашња црква подигнута на темељима те старе, срушене цркве посвећене Светом апостолу Марку.

Током година црква је више пута обнављана. Током обнове у периоду 1885-1890 година, уз цркву је подигнут звоник од дрвета, висине 22 м. Звоник је подигао Ристо Тешић, ужички сајџија, а ктитори су му биле ужичке занатлије. Ристо Тешић је био веома значајна личност у прошлости Ужица. Поред тога што је са приљатељима обновио цркву, што је подигао дрвени звоник, он је уредио порту цркве, посадио липе у дворишту, оградио је и тако сачувао до данашњих дана. Липе које је Тешић посадио и данас су прави украс црквеног дворишта. Тешић је био и први еколог Ужица – он је творац Великог ужичког парка поред Ђетиње, и још неких паркова у граду.

И после ове велике обнове, било је још неколико обнова цркве – 1921. па 1966. па 1990. године. Црква и данас изгледа веома лепо, очувано и све је на свом месту. То су резултати последње обнове цркве у периоду од 2004. до 2006. године. Овом последњом обновом црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Црква је добила подно грејање, урађен је нови иконостас од ораховог дрвета, рад Љубана Марића из Лелића. Иконе на иконостасу дело су академског сликара мр. Видоја Туцовића, професора новосадске академије на одсеку за зидно сликарство.

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Истакли бисмо изузетно пријатно и лепо уређено двориште цркве. То је права оаза мира и зеленила. Посетиоци имају где да седну, да се одморе и да уживају, како у лепоти ове цркве, тако и у лепоти дворишта препуног зеленила и цвећа.

Ако долазите у Ужице не смете пропустити прилику да обиђете ову цркву. Начин на који је црква реновинара и како се одржава је прави путоказ за многе друге наше цркве и светиње како их треба одржавати и водити рачуна о њима.

Погледајте видео:

Више садржаја можете видети на јутјуб каналу Камером кроз Србију

Аутор: Ненад – Неша Рајковић

извор: Камером кроз Србију

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Православни Шангај

Свети Јован Шангајски се као светац једнако поштује и у Русији и у Србији, а чак га поштују и православни верници у Америци. Знатан део свог живота провео је у Шангају, где је служио као епископ Руске православне заграничне цркве.

Саборна црква у Шангају, посвећена икони Пресвете Богородице Посреднице грешнима; фото: Расен

: Зграда руског конзулата у Шангају; фото: Расен

: Свети Јован Шангајски; фото: Расен

: Литургија у руском конзулату у Шангају; фото: Расен

: Црква Светог Николе у Шангају – Фото март 2011.; фото: Расен

Група парохијана Успенске цркве у Пекингу кренула је 2. јула 2016. године за Шангај да би заједно са тамошњом браћом прославила празник овог дивног свеца. Групу су чинили Руси, Срби и један Американац – тачно из свих оних земаља где је боравио владика Јован Шангајски.

Због тога што Православље није на листи званичних религија у Кини, богослужења се обављају на територији руских дипломатских мисија. Руски конзулат у Шангају налази се у лепој старој згради на обали реке Хуангпу.

За разлику од Пекинга, где постоји права црква, у Шангају се у цркву претвара једна од просторија руског конзулата. Постављају се иконе, служи се Литургија, а након ње се све то склања, да следећег дана посетиоце ништа не би подсећало на јучерашња дешавања, осим благог мириса тамјана.

Ипак, предност Шангаја је у томе што православни Кинези могу да буду присутни на богослужењу, а то је у Пекингу строго забрањено. У Шангају служи јереј Алексеј Киселевич, који овде живи од 2005. године.

На Литургији посвећеној празнику Светог Јована Шангајског окупили су се осим Руса и Кинези, међу којима су многи дошли из других кинеских градова. Поред њих литургији су присуствовали и Срби, Румуни, као и остали припадници православне вере, јер је ово једино место у Шангају где се служи православна Литургија.

Кинези су читали молитве на свом језику и певали у хору, на велико изненађење нас који смо дошли из Пекинга. Ми смо отпевали псалме на српском језику. Тога дана много људи се причестило Светим тајнама.

Приликом изласка из цркве срели смо се са чувеним руским епископом Тихоном (аутором књиге „Несвети а свети“), који је требао да началствује на Литургији, али је каснио због временских неприлика. Дружење се потом наставило у једном кинеском ресторану.

У Шангају постоје две некадашње православне цркве, које су преживеле тешка времена, пре свега Културну револуцију, када је био срушен велики број споменика од великог историјског значаја. Нисмо могли а да не обиђемо и ове цркве.

Оне се налазе у бившој француској концесији, међу вилама француске архитектуре и старим платанима. Овај део Шангаја више личи на Европу него на кинески мегаполис.

Руске избеглице које су масовно долазиле у Шангај почетком двадесетих година прошлог века 1934. године су саградиле цркву Светог Николе, као споменик убијеном цару Николају. Након одласка већине Руса из Шангаја 1955. године, црква је била затворена. Крајем 1990-их ту се налазио чак и ресторан и ноћни клуб, све до 2010. када је затворен због захтева руске зајднице. Црква још увек припада кинеској влади, и само приликом неких празника може се користити за богослужења, за шта се мора тражити посебна дозвола.

У истом стању је и Саборна црква посвећена икони Пресвете Богородице Посреднице грешнима, која је била освештана од стране Светог Јована Шангајског 1937. године. Обновљена црква, али без крстова на куполама данас је затворена за вернике. Само 2013. године, током посете патријарха Кирила Кини у њој је била одслужена Света Литургија.

Свети Јован Шангајски моли Бога за нас!

За Расен из Москве: Анастасија Немкова

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Православље као национални штит у Босанској Крајини

Босанска Крајина се простире на западном дијелу данашње територије Босне и Херцеговине. Од XVI вијека настањена је у највећој мјери српским етничким живљем. Срби су учинили демографски прилив у Крајину досељавајући се из средишта средњовјековне државе. У Босанској Крајини је било Срба старосједелаца, а било је и нешто Хрвата, нарочито у крајевима око доњег тока Уне. Дио Срба је кроз исламизацију губио природну народну свијест и осјећај, да би заједно са Турцима чинио муслимански дио владајућег и повлашћеног становништва.

Српска читаоница у Бањалуци 1868. године

Срби су на тим просторима били увучени у вртлог међусобних империјалних сукоба Турске, Аустрије и Млетачке Републике. Ту је ипак припадност павослављу давала српском народу подстрека за национално одржавање. У динарским појасевима се, наиме, управо кроз сукобе и ратове великих сила образовао посебан тип српског националног карактера.

Ратујући и ангажујући се у војним походима на страни хришћанских сила против Турака, Срби су се надали васкрсу своје старе државности. С друге стране, турска држава је на извјестан начин поштовала православну вјеру, налазећи ослонац у православном свештенству за modus vivendi са хришћанима у исламској шеријатској држави. Патријарси су били народне вође – „милет баше“, а ислам као религија, у старту је хришћанима давао статус „зимија“, оних који по исламском схватању, имају свете књиге и посједују извјесна небеска откривења.

Због недостатка аутентичних извора није увијек лако пратити како се развијала организација Српске православне цркве у Босанској Крајини. Сматра се, међутим, с правом да је из манастира Бање Прибојске у манастир Рмањ на ушћу у Уну средином XVI вијека премјештено сједиште митрополита дабробосанског. Бројну снагу монаштва и славу тог митрополитског центра потврђује запис о сеоби митрополита Гаврила Аврамовића из Рмња у манастир Марчу 1578. године.

У том документу се истиче да је „народ испод варварског тиранског јарма својевољно изашао и под сену и заштиту свештеног римског царства дошао. У оно време је изашао митрополит Гаврило са свим калуђерима, јеромонасима и монасима, бројем њих 70 из Босне, из близине великог турског града Бихаћа… из манастира званог Рмањ, храма Св. Николаја Чудотворца, и све манастирске ствари, књиге и сребрне утвари пренео, које се и данас налазе у Марчи“.

У западној Босни, уз Рмањ, стоје и Моштаница, Гомионица, Липље, Ступље, Гостовић, Гнионица код Модриче, Крупа на Врбасу. Условно њима можемо придружити Детлак код Дервенте.

Босанска крајина

Постоје свједочантсва о монашким насеобинама, односно православним манастирима што су кроз вртоглава збивања током вијекова нестали, у којима је општежитељни живот утрнуо. У Пецкој код Мркоњић Града постојао је српски манастир о коме турску дефтер из 1517. године биљежи: „стари манастир… У њему (је) један калуђер по имену Мојсије. Да не плаћа харач…“

Народно памћење, документовано и топономастичким назначењима, свједочи о низу готово заборављених, а некада значајних манастирских сједишта. Манастир у Голубићу крај Бихаћа је био посвећен Светом Георгију, у селу Мали Рачић за један топоним постоји топоним „Калуђерско поље“. Манастир Липник на брду Кућан код Санског Моста, посвећен Светом Илији похаран је 1851. године од насилника Кара-Хоџе из Цазинске Крајине. У епској поезији се са поносом пјева о манастиру Гомела који се налазио на „граници љутој“. Манастир је био посвећен Светој великомученици Марини и налазио се, такође, у близини Цазина.

У Колунићу код Босанског Петровца је постојао манастир Панађур, сматра се да је био посвећен Светом мученику Георгију, а данас се зове и „Грчка црква“. Сачувани печат указује на некадашње постојање манастира Хлабостин или Лабостин код Дувна. Други манастири су били распоређени по локацијама: код Босанског Грахова манастир Градини и манастир „на Мраморском гробљу“, манастир Висућица био је код Дрвара на ушћу Висућице у Унац испод старог Висућ-града, затим манастир Трескавац код Кључа, манастир Медна и манастир Грчка црква код Бјелаја.

Овим историјско-географским екскурсом посвједочавамо да је организација Српске православне цркве у Босанској Крајини у поменутом раздобљу била прилично разграната и да су манастири очигледно били бројни, односно да су монаси на различитим стаништима успјевали да обнове манастирски живот, спровођење завјета и подвига. А монаси су управо као најелитнији хришћански сталеж давали кандидате за високу хијерархију.

Са ширењем турских граница долази и до етничких промјена у Босанској Крајини. На то подручје се интезивније досељава српско становништво из средишњих дијелова средњовјековне српске државе. Крајина на тај начин прихвата историјске традиције и предања Светосавске колијевке и Косовског циклуса. Код Грахова, на примјер, једно брдо добија име Савино брдо, а у причама крајишким Свети Сава је заштитник народа од неке новотарске, „крањске“ вјере, тј. Крње вјере која је изнједрила хришћанско предање.

Крупа почетком 20. столећа

Добар суд о значају оваквих историографских традиција у Крајини донио је Васо Чубриловић: „Успомене на прошлост и на стару државу, везе Босанске Крајине са осталим српским земљама и народна песма са црквом – као и свугдје међу Србима – учинили су да је народ у Крајини и за време најтежих времена на граници очувао расну свежину, понос и свест о заједници са осталим деловима нашег народа.“

У долини Унца, народ је приповједао о „нијету“, вјери која се односила непријатељски и претећи према православљу. Ријеч је о покушају унијаћења, наметања Србима уније са римским папом, одакле је изведена ријеч „нијет“ (non unitus). Српско народно предање је према памћењу и другим траговима под „нијетом“ и „крњом вјером“ подразумијевао ништавност и непотпуност римокатоличанства.

Око 1592. године у западњачким изворима се помиње „поп Радослав као бискуп поунских Срба“. Он као прото није могао бити епископ, него свештеник са намјесничким (викарним) овлашћењима. Али баш постојање таквог хороепископа указује на чињеницу да је Босанска Крајина имала прилично добру црквену устројеност крајем XVI вијека. По свој прилици била је издјељена административно на више епархија. Не само народно предање казује да је то некада било златно доба за православље у Босанкој Крајини, пошто је „цијела долина Унца“ у којој се налази и Прекаја, „мирисала на тамјан“.

О организацији Српске православне цркве у Западној Босни XVI и XVII вијеку не постоји много сачуваних докумената. (…) Босанска Крајина дала је крупан допринос националном издизању Српства и ослобођењу од турског јарма. Нажалост, снаге су се на овом подручју трошиле, а учинак и исход борбе били су испод очекивања. Добровољци су хитали ка Карађорђевим устаничким редовима, док је свештенство међу народом кроз бесједу и поуку распиривало ослободилачке наде. Из сачуваних докумената дознајемо да је у првој деценији XIX вијека четовао поп Димитрије Стојановић из Српског Волара код Љубије, а да је свештеник Јован из Ливна одржавао живу преписку са Карађорђевим устаницима. О тим дјелатностима су турске власти биле добро обавјештене и строго су кажњавале „реметиоце“ и „букаче“. Године 1821, на почетку Грчког устанка, објешен је у Крњеуши тамошњи парох Пилип Карановић. Насиље турских власти, и вјерски мотивисано, а држвним апаратом и друштвеним системом спровођено, морало је да, по природи ствари, изазове српски револт. То је тачно прогнозирао фратар Иван Фрањо Јукић када је још 1848. године записао: „Ако се икада у Босни раја за оружије прихвати, то ће најприје у Крајини, будући да је овдје највише притјешњена, а цар јој не може помоћи, како сад околности стоје.“

Призор дједе објешеног на дрвету, који је ту висио цијели дан, урезао се у душу малог Ђорђа, који ће касније постати свештеник, у народу познати поп Ђоко Каран Карановић. И он је, као свештеник и српски национални трибун имао силне проблеме са турским властима.

Побјегавши из заробљеништва у Малој Азији, и дочепавши се Кнежевине Србије, на прве вијести о устанку 1875. године похитао је у Босанску Крајину. Одмах је ступио у везу са искусним ратницима из времена Дољанске буне 1858. – попом Вајаном, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем.

Истакавши се, на повратку у Босну, у борбама са Турцима у околини Цазина, са војводом Голубом Бабићем, Јовом Деспотовићем и другим војводама, тукао је Турке на Чађавици, Ивањској, на Градини код Грахова, код Дубовика, Арапуше, Санице…

На турске покличе Алаху и пророку Мухамеду, четари попа Карана су пјевали:

Бјеж’те Турци зарана,
Ето попа Карана!
И он носи сабљу змију
Бјеж’те Турци у Азију!

Поп Ђоко Каран Карановић био је оличење српског крајишког поноса и јунаштва. Није био једини који је уз крст носио и мач, који је поред Јеванђеља проповиједао народу епске пјесме и подучавао да на зло треба одговорити праведном силом.

Свештенство Босанске Крајине дало је великих жртава у ослободилачким напорима. У Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године живог учешћа су узели монаси из манастира Рмањ Илија и Давид Грубор, Перо Зорић и Илија Билбија. Давид Грубор је био рањен у главу приликом окршаја и чишћења Унца од Турака у јесен 1875. године. Устаници су се напајали моралном снагом која је опстајала у старовременској и прадедовској вјери, поетској мјешавини епског предања и хришћанског учења.

: Петар Карађорђевић (Мркоњић) у Босанско-херцеговачком устанку 1875; фото: Википедија

: Вође босанско-херцеговачког устанка 1875-1878; фото: Википедија

: Поп Каран; фото: Википедија

Јеромонаси Илија Бабић и Давид Грубор са свештеником из Плавна Петром Петрановићем су након Свете Литургије освештали устанички барјак на рушевинама цркве у Тишковцу.

Од свештеника се као устанички командант поред поменутог попа Карана истицао и Вајан Ковачевић. Уз њих нису заостајали ни свештеници Лазар Ћулибрк и Лука Недимовић. У Босанској привременој народној влади је сједио свештеник Јово Пећанац, али и фра Бобо Дрежњак. Устанак су помагали национални прваци са Тромеђе међу којима и православни свештеници Петар Петрановић из Плавна, Дане Будисављевић са Осредака, парох из Срба Тодор Вовјодић, парох у личкој Суваји Данило Чучковић…

Крајем 1876. године устаничка територија у Босанској Крајини ишла је линијомк Шатор – Роре – Црни Врх – Клековача – Осјеница – Мартин Брод – личка страна. Од житеља прекајске парохије јуналки се показао Петар Срдић који је погинуо на Кључу замјенивши своју главу са четворицом Турака. Крах јужнобосанског устанка је донио згаришта у сва српска села поменуте области; становништво је избјегло углавном у Далмацију, а нешто мање у Лику.

Православно свештенство је, заправо, у свим националним покретима у Босанској Крајини XIX вијеку имало доминатну улогу. Све српске буне против турске власти предводили су у ствари свештеници: Јанчићева буна 1809, Машићка 1834, Дољанска 1858, као и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.

Српска православна црква у Босанској Крајини је допринијела стицању огромне националне енергије која је издржала и долазећу аустро-угарску окупацију 1878. и анексију 1908. године.

(Скрећени текст преузет из монографије „Прекаја – парохија у Босанској Крајини (1878-2008), Радована Пилиповића, Бања Лука – Босански Петровац, стр 15-24)

извор: Срби у БИХ

ДУХОВНОСТ

Срна у изгубљеном рају

Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту.

https://pixabay.com/illustrations/roe-deer-deer-castle-cute-small-7373354/

Срна; фото: pixabay

По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја – рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . .

А сада? – Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . .

Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце – неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје – све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . .

Срна сам. Али чиме? – Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она – загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим – ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим – ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. .

Кроз језиве урвине и страшилне поноре пролази љубав моја ка теби – плаво небо, ка теби – благи човече, ка теби – цветна дубраво, ка теби – мирисна траво, ка теби – Сведобри и Свенежни! Кроз безброј смрти пробија се љубав моја ка теби, о слатка Бесмртности! Зато је туга мој стални сапутник. Свака грубост – читава је смрт за мене. Највише сам у овом свету доживела грубости од једног бића што се зове – човек. О, понекад је он – смрт за све моје радости. Очи моје, гледајте преко њега и изнад њега ка оном – Сведобром и Свенежном! Доброта и нежност, то је живот за мене, то – бесмртност, то – вечност. Без доброте и нежности – живот је пакао. Осећајући доброту Сведоброг и нежност Свеноежног, ја сам сва у рају. Нагрне ли грубост људска на мене, о! то пакао нагрне са свима своји страхотама. Зато се плашим човека, сваког човека, осим доброг и нежног.

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .

Зашто ли сам бачена у овај свет, међу људе? Ох, некада, давно – давно, када у својим густим и бескрајним шумама нисам знала за људе, свет је био за мене радост и рај. И ја сам своја рајска расположења и усхићења радосно ткала између мирисавог цвећа и витких бреза, између питомих дубрава и плавих небеса. Но у мој рај крочио је он: груб, суров и охол, он – човек. Згазио ми цвеће, посекао дрвеће, замрачио небо. И тако, мој рај претворио у пакао. . . О, не мрзим ја њега због тога, већ га жалим. Жалим га што нема осећања за рај. А од тога нема већег ужаса за створење, за ма које створење. Знате, срна не може да мрзи; она може само да жали и сажаљева. Све увреде, све грубости она одбија тугом и сажаљењем. . . О, људи, како сте сурови и груби! Чула сам да постоје демони. Зар је могуће да су гори од људи? Само једно молим, само једно желим: да не будем душа у човеку, осећање у човеку, мисао у човеку. . .

Сваку грубост људску ја доживљујем као тежак ударац по срцу. Од тога се јавио тумор на срцу. О, колико модрица имам на срцу! О, колико удараца!. . . Ах, да! Та ја сам у изгубљеном рају: срна у изгубљеном рају! Ох, смилуј се на мене, Сведобри и Свенежни! Гомиле модрица, једна до друге, једна на другој, и тако се направио тумор на срцу! Ох, спаси ме од људи, од грубих и злих људи! Тиме ћеш мој свет претворити у рај и моју тугу у радост. . .

Више од свега што се воли, волим – слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, – то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само – тужна срна. . .

У охолости својој људи и не слуте каква раскошна и чудесна осећања носимо у себи ми, срне. Између нас и вас, људи, зјапи провалија, те ми не можемо к вама ни ви к нама. Ви немате чуло за наше светове. Када бисмо ми срне срцем прешле у вас, прешле бисмо у пакао. Некада, ми смо биле у рају. Ви нам га људи претвористе у пакао. Шта су ђаволи за вас, то сте ви људи за нас. Причале нам брезе: видесмо Сатану где паде с неба на земљу, паде међу људе и – остаде. Он, отпадник неба, објавио је: најпријатније ми је међу људима; и ја имам свој рај, то су они: људи. . .

https://pixabay.com/illustrations/little-girl-deer-meadow-stare-roe-6136496/

фото: pixabay

Знам и предосећам: мене очекује бесмртност, боља од људске. За вас људе, тамо у оном свету, постоји и пакао. А за нас срне – само рај. Јер ви сте људи свесно и добровољно измислили грех, зло и смрт, па сте и нас, без нашег пристанка, повукли у њих својом пакошћу и злобом, пошто сте имали власти над нама. Зато ћете и одговарати за нас: за све наше муке, невоље, патње и смрти. Ви ћете и испаштати за нас и због нас. . . Слушала сам, плаво небо шапутало је црној земљи ову вечну истину: људи ће на дан Суда дати одговор за све муке, за све патње, за све невоље, за све смрти земаљских бића и твари. Све животиње, све птице, све биљке, устаће и оптужиће род људски за све болове, за све увреде, за сва зла, за све смрти што им је причинио у гордом грехољубљу свом. Јер са родом људским, пред њим, и за њим иду грех, смрт и пакао.

Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.

Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција – велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда – ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.

Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност. Ако не, уништи ме, Боже, и претвори у небиће!

У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности. . . Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази. . .

Преподобни Јустин Ћелијски (Јустин Поповић)

Повезани чланци:

Ава Јустин Поповић: Где су Срби?
Срна у изгубљеном рају
Хапшење аве Јустина у Суковском манастиру

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ

Темпларски крст на цркви у Сремској Митровици

Православна црква Светог архиђакона Стефана, познатија и као Стара православна црква, Мала православна црква или Црквица, је најстарији очувани богослужбени храм у граду Сремска Митровица, а због старости и значаја највреднијих на подручју Срема.

Црква Светог архиђакона Стефана у Сремској Митровици; фото: Википедија/Ванилица

Поред цркве је у 18. веку постојало православно гробље о чему сведоче надгробне плоче које су данас постављене на бочне зидове цркве. Бити сахрањен у црквеној порти је била привилегија добротвора и значајних људи.

ИЗГЛЕД

Једнобродна је, оријентисана у правцу југозапад – североисток. Правоугаони наос звршава се олтарским простором исте ширине, четвоространим споља и изнутра. Изнад главног улаза уздиже се високи барокни звоник, коме су у једној од последњих обнова зазидани у приземљу лучно завршени бочни отвори. Свод је полуобличаст, са изузетком крстастих сводова изнад приземног дела звоника. Скромну фасадну декорацију чине плитке правоугаоне лизене на бочним зидовима, подупртим контрафорама.

ИСТОРИЈА

Храм посвећен Светом Стефану, званично подигнут пре четири века у Сремској Митровици обавијен је мистеријом, која траје до данашњих дана. Историчари тврде да су га градили Римљани, а потом Хришћани, а поједини аналитичари тврде да је Мала црква, како је народ зове, дело темплара.

Данас постоје подаци који говоре да је место данашње цркве било важно за хришћане још у време старог Сирмијума. Заправо, археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако да је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље.

Први писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: „Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена шизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву…“. Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: „Црква је стародревна од камена, свод од дасака, олтар од камена“. Звоник барокног облика је највероватније касније придодат цркви.

ИКОНОСТАС

Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас који има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом. Преплићу се мотиви животињског и биљног света: лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго.

Са иконостаса из прве половине XVIII века сачуване су само престоне иконе Христа и Богородице које се чувају у Галерији Срема у Сремској Митровици. Према попису Карловачке епархије донео их је из Солуна “ господар Миља „, док их најновија истраживања приписују Станоју Поповићу, верном присталици ликовности Христофора Жефаровића.

Иконостас из друге половине XVIII века раскошно су изрезбарили македонски мајстори под утицајем италијанског барока, највероватније школовани у грчким радионицама.Осликавање је извео Теодор Крачун у најбољем маниру српске барокне уметности.

Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена – није забележен у аналима цркве.

Необично је то што није саграђена у самом граду, него на обали реке, на месту на којем су у позној антици страдали хришћани. У близини цркве приликом уређења стазе пронађен је темпларски крст.

Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, па је око цркве обликован Савски трг. Ископан је нови артески бунар дубине преко 300 метара, крунисан чесмом.

Извори: Споменици културе, Википедија, Митровица инфо

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Испосница и манастир Светог Петра Коришког код Призрена

Испосница Светог Петра Коришког и рушевине цркве Свете Богородице, познати још и као манастир Кабаш, налазе се седам-осам километара уз Коришку реку под планином Русеницом, на двадесетак километара од Призрена.

Испосница Св. Петра Коришког; фото: Википедија

: Некадашња гробница Св. Петра Коришког; фото: Википедија

: Фреске из 13. века у испосници Св. Петра Коришког; фото: Википедија

Мало има историјских података о Петру Коришком који се у 13. веку подвизавао, „проводећи пустињачки живот“ у околини Призрена. Постојање пећинске цркве Светог Петра Коришког помиње се још за време краља Милутина, коју је приложио манастиру Хиландару, а потом у повељи краља Душана, од 9. маја 1343. године, у којој он прима на поклон од Старца Григорија цркву Св. Петра у селу Кориши, са имањем и библиотеком и одређује је за привремено боравиште митрополита серског Јакова, који ће у Душаново име руководити градњом Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена.

Старцу Григорију даје: „стару цркв светаго Петра пустиножитеља и чудотворца“. Црква Св. Петра помиње се и у општој Душановој даровној повељи Хиландару из 1348. У то време био је јако развијен култ чудотворца Петра Коришког. Поштујући га, цар Душан је, идући у лов овамо, најпре сам, а потом са женом Јеленом, сином Урошем и свитом, дошао у овај крај, негде између 1346. и 1355. и, „поклонивши се чудотворним моштима св. Петра“, даривао манастир имањима.

Свети Петар Коришки је умро у дубокој старости, а житије о њему је написао, око 1310. године, Теодосије Хиландарац. У науци фигурирају две различите године када су његове мошти пренете у пећинску цркву Манастира Црна Река, код Рибарића – 1572. и 1753. Зна се, међутим, да је манастир Св. Петра Коришког постојао све до 1760. године. Његов последњи игуман Нићифор сведочи да су, ферманом султана Мустафе III, преостале манастирске земље пренете у метох Манастира Светог Марка Коришког.

Село у коме се налазе Испосница и манастир у средњем веку се звало Свети Петар. Тај назив сачуван је у турским документима све до 1876, кад је, по расељавању Срба у 18 и 19. веку, преовладао назив Кабаш, који су му натурили Албанци, као успомену на своје завичајно место у северној Албанији.

У оквиру манастирског комплекса до 1999. године били су сачувани остаци ћелије Испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је Испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У дну пећине је била и гробница Петра Коришког. У Испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког. Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.

Уз Испосницу је у 14. веку дозидана црква, чији остаци су све до 1999. године били највидљивији део манастирског комплекса. Живописана је 1350. године. Из тих година је и стамбени део манастира са ћелијама на неколико спратова и трпезаријом. Завод за заштиту споменика културе у Призрену је 1992. године радио на рестаурацији ове цркве.

Недалеко од овог манастирског комплекса, под стеном Чукаљ, су и рушевине цркве Свете Богородице, подигнуте у 14. веку, за које предање каже да ју је подигла сестра Петра Коришког.

Реконструкција манастира Св. Петра Коришког

Извори: Википедија, kosovo.net

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Манастир Горњак – прва задужбина кнеза Лазара

Горњачка клисура, или Капија Хомоља, како је називају, представља свету котлину Србије. У самој клисури поред живог манастира Горњак, првој задужбини светог кнеза Лазара, налазе се још и остаци манастира Благовештење и старе српске митрополије, као и рушевине средњовековног града Ждрела.

Манастир Горњак; фото: Википедија/Hihiovac

„Од Великог Села до самога Ждрела, ко да ј’ вила нека ћилим разастрела“ певао је Ђура Јакшић (Пут у Горњак, 1857.), одушевљен лепотом ових предела. Са ништа мање одушевљења, о истом, Феликс Каниц записује: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци“.

Предео поменут и описан, заиста ванредно леп и живописан, налази се на 65. километру пута, југоисточно од Пожаревца ка Жагубици у долини реке Млаве.

Манастир Горњак

На левој обали Млаве, приљубљен уз стрме литице Јежевице, налази се манастир Горњак, задужбина светог кнеза Лазара. Подигнут је 1378. године, након што је Лазар овладао овим крајевима, али убрзо након тога, манастир бива оштећен, пошто је Радич Растиславић на овом простору преузео насилно власт, коју није дуго одржао. Наиме, већ у мају 1389. године, Лазар одузима Радичу имања а сам манастир предаје Григорију Синатију – Млађем.

Како би осигурао опстанак манастира, његово одржавање, као и издржавање братства у њему, кнез Лазар је многа имања, па и читава села од Подунавља до Хомоља даривао Горњаку.

Како то већ бива, на овим просторима балканским, у временима бурним и турбулентним, пре свега разне „цивилизоване“ војске и ратничке хорде, поред осталог, нису штедели ни ову светињу. Турци, Бугари у првом а Немци у другом светском рату…

Манастир Горњак је више пута паљен и рушен.

Пљачкане су и одношене непроцењиве драгоцености, које су чуване у ризницама и библиотеци: повеље Лазареве и патријарха Спиридона, барјак цара Душана, чаше кнеза Лазара, златан путир, оргинална црквена звона и ко зна колико и којих све још, непроцењиво драгоцених сведока времена минулих однете су из манастира Горњак.

Чудотворне мошти Григорија Синаита

У малој капели, изнад манастриске цркве, узиданој у стени, што подсећа на манастир Острог у Црној Гори, положене су мошти светог Григорија Синаита. Свети Григорије прозван је Синаитом зато што се замонашио на Синајској гори. Око 1330. године дошао је на Свету Гору. Григорије је ширио своје учење о умној молитви.

Један од његових ученика, патријарх Цариградски Калист, написао је његово житије. Српска православна црква слави га 7. априла и 8. августа по црквеном, односно 20. априла и 21. августа по грегоријанском календару.

Свети Григорије живео је у пећини изнад манастира Горњак. Народ верује да молитва прочитана над његовим моштима помаже женама да зачну. Много је примера оних који верују да су им мошти светог Григорија помогле да дођу до потомства.

У манастру Горњак, што је још једна подударност са Острогом и Хиландаром, постоји и лоза која лечи неплодност. Парови који имају проблема са потомством уз помоћ молитве, поста и зрна грожђа са ове лозе, како кажу, успешно долазе до наследника.

Вода која ћути

У самој Горњачкој клисури, отприлике на пола пута између некадашње Митрополије и манастира Горњак постоји једна необјашњива природна појава. Наиме, на једном делу речног тока, дугом око сто метара, Млава се уопште не чује. Ово место мештани зову „Вода која ћути“, а забележели смо и неколико легенди које „објашњавају“ ову појаву.

По једној причи, гласник са Косова је управо на овом месту народу јавио вести о изгубљеној бици. У том тренутку, каже легенда, све је занемело. И људи и гора и шума и вода. Од тог времена жубор Млаве се овде више није чуо. Али постоји и друго предање. Наиме, уочи Косовског боја, ловећи по овим планинама, кнез Лазар је срео у шуми испосника, светог Григорија.

Кнез је желео да разговара са светим човеком, али он није хтео да пређе на другу страну Млаве, те је разговор започет гласним довикивањем преко хучне реке. Када је светитељ схватио да је реч о побожном човеку, уз помоћ молитве Божије, утиша на том месту хучање реке и мирно поразговара са кнезом.

Григорије је оставио јак утисак на кнеза, који је испунио жељу светитеља да се овде подигне богомоља у славу Ваведења пресвете Богородице.

Сузе испосника Григорија

Манастир Горњак има још једну неразјашњену тајну, још од времена када је настао, а која је такође везана за светог Григорија. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе. Одговор на питање зашто се вода из овог „извора“ појављује само једном годишње, у одређено време – када се деле дан и ноћ, и то на Ђурђевдан, нико није дао. По некима, то су сузе испосника Григорија, који и данас помаже свом народу.

Благовештење и Митрополија

Стрме, местимично неприступачне литице Горњачке клисуре, попут природног утврђења, представљају јединствену целину, која је обухватала шире подручје средњовековног града Ждрела. Чинио га је сложени систем, фортификација (бедема, преградних зидова, кула мотриља…), стамбених целина, три манастирска комплекса и бројних испосница у пећинама, који су прилагођени конфигурацији терена.

У подножју Малог Вукана су остаци Митрополије, коју чине „Велика црква“ са манастирским конацима и стотинак метара источно „Мала црква“. Претпоставља се да је била посвећена Богородици Пречистој и да је саграђена двадесетих година 14. века. Верује се да је овде столовао браничевски епископ, па је у народу за овај комплекс остао назив – Митрополија.

У поткапини, један км источно од Митрополије, на скученом простору, који је потпорним зидовима каскадно издељен на више нивоа, налази се манастир Благовештење са црквом. У оквиру комплекса су откривени трпезарија, пекара, пећ за печење грнчарије, а у пећини источно од цркве сазидана је испосница у три нивоа. Црква је највероватније саграђена крајем 14. и почетком 15. века.

Све три цркве и њихово окружење су археолошки истраживани, али је остало доста нерасветљених делова прошлости града Ждрела и његових манастира, који су од доласка Св. Григорија Синаита постали једно од верских средишта у средњовековној Србији.

Ноћ у Горњаку
.
Као бедем тврди црна поноћ стоји,
преко кога прећи пуст се живот боји.
Побожна обитељ светог манастира
грешноме је телу давно нашла мира.
Онемеше стене, што неме бејаху,
умукнуше звери у дивијем страху. –
Не миче се листак, шума не шумори,
мрка поноћ прети мркој пустој гори…
Па и Млава пуста уздише потмуло,
да се не би њено уздисање чуло.
Сама у свом страху природа се грози,
страховите тајне нема поноћ носи…
Уздрма се кула, звоно се занија,
у цркви се чује молитвица тија,
ужегу се саме погашене свеће,
кроз немо двориште неки дух пролеће.
На челу се бледом, где је круна сјала,
светитељска светлост дивно заблистала…
Тихим ходом прође кроз дворану стару,
поклони се трипут светоме олтару,
па ишчезне опет у поноћном мраку…
Тако царе Лазо доходи Горњаку!
.
(Ђура Јакшић, 1857)

Извор: Нишке Вести, Јутјуб, Код Кицоша

ДУХОВНОСТ / ЗАНИМЉИВОСТИ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Како је створен Деда Мраз да би се уклонио Свети Никола

Велика је разлика између неговања обичаја Божић Бате, Дед Мраза и Светог Николе, као што је и велико незнање узрок мешања ових обичаја. Да Свети Никола није случајно прогнан и замењен Дед Мразом показује начин на који се са овим свецем обрачунало западно потрошачко друштво. Све што прати празновање Светог Николе представља сметњу, као што све што је уграђено у лик Дед Мраза представља подстицај потрошачком начину живота. За Србе је прихватање култа Дед Мраза бесмисленије самим тим што већ имају у складу са својом традицијом и обичајима лик Божић Бате, божићног дариваоца деце.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%94%D0%B5%D0%B4_%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B7_%D0%A1-%D0%A0%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE%D0%BC.jpg

Дед Мраз (С рождеством Христовим), Русија пре 1917. фото: Википедија

Свети Никола

Свети Никола, епископ Мире из четвртог века, још за живота сматран је светитељем и чудотворцем и призиван је у помоћ приликом болести или несрећа, а одазивао се и помагао свима.

Слави се као заштитник деце, студената, морнара, путника, трговаца и стрелаца, а најчувенији је по својим поклонима сиротињи. Убацио је кроз прозор врећу са златницима као мираз трима осиромашеним кћеркама побожног хришћанина, да не би постале робиње и проститутке.

У многим хришћанским земљама обележава се као дечји празник, а деца тада добијају поклоне, уколико су била послушна. Међутим, под утицајем новог начина празновања оличеног у Дед Мразу и празник Светог Николе доживео је комерцијализацију која се огледа у масовној и непримереној куповини поклона за децу, породицу, пријатеље и колеге.

За разлику од западног света, који је углавном прихватио Дед Мраза, створеног на причи о Светом Николи, православни део Хришћанства прославља Светог Николу као једног од највећих светаца, као симбол дарежљивости и тајног милосрђа.

„Док је на православним иконама приказан као висок човек у препознатљивом црвеном плашту, са епископском митром на глави и штапом у руци, како дарује децу поклонима из џака, западно потрошачко друштво је то мало „зачинило“: убачени су ирваси који вуку саонице којима „Санта Клаус“ обилази свет током Бадње вечери.“

Никољдан је код Срба слава са највећим бројем свечара, а преко шесто српских цркава носи његово име. Свети Никола је такође и заштитник Србије, Црне Горе, Македоније, Русије и Грчке.

Порекло Дед Мраза

„Дед Мраз је измишљени лик који доноси деци поклоне на Бадње вече, Божић или на дан Светог Николе (у западној култури) или за Нову годину (у источноевропским државама). Верзије и име овог лика варирају међу различитим културама, религијама и народима.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Odin_in_der_Halle_Wolsungs_by_Emil_Doepler.jpg

Один у дворани Волсунгс од Емила Доеплера 1905; фото: Википедија

Код народа западне Европе постоји неколико мање или више међусобно повезаних обичаја који се могу довести у везу са данашњом сомболиком Дед Мраза.

Један од најстаријих упућује на главно германско божанство дугобрадог Одина, који је јахао осмоногог коња Слеипнира и помоћу њега прескакао велике раздаљине, као што то Дед Мраз чини помоћу ирваса. Деца су код димњака остављала своје чизме напуњене шаргарепама, сламом или шећером, да их Одинов коњ поједе, а Один би њихову љубазност награђивао поклонима и слаткишима.

После примања Хришћанства овај је обичај остао распрострањен у Немачкој, Белгији и Холандији и неким другим западноевропским протестантским државама, везујући сву симболику уз Светог Николу. У тим земљама Синтерклас (име настало спајањем речи Синт Николас) има и свог помоћника – Црног Петра који ставља поклоне у чарапу.

Римокатоличка и православна традиција целокупну иконографију Дед Мраза преузима тек крајем 19. века, с тим што код Католика постоји и Кристкинт, односно Дете Христ, Мали Исус, Исусек, Беба Исус… који доноси поклоне за Божић (иако постоји и Божић Бата за секуларне потребе), Интересантно је то да га је измислио и промовисао покретач протестантске реформације Мартин Лутер, из разлога сузбијања слављења Светог Николе.

Преображај Светог Николе у Дед Мраза

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:08_St._Nikolaas_bij_een_Snoeper.png

Свети Никола записује (са помћником Црним Петром 1850)

Од 16. века у западној Европи почиње замена легенде о Светом Николи другим митолошким ликовима. У Британији деци поклоне почиње да доноси лик из бајке за децу „Father Christmas“, У Француској ту улогу добија „Pere Noel”, у Немачкој „Cris Kind“, а у Америци пре Санта Клауса децу дарује „Kris Kringl“.

Почетком 19. века у САД се дешава преображај Светог Николе у Дед Мраза, у складу са захтевима новог потрошачког друштва. До краја века Светом Николи су се постепено одузимале његове карактеристике, а додаване су нове, попут црвеног крзненог огртача, кочија и ирваса.

Популарност Светог Николе није могла лако да се замени, те се прибегло лукавој измени имена. Тако је Дед Мраз назван „Санта Клаус“, што је најобичније скраћење имена „Санта Николаус“, односно „Свети Никола“. Сматра се и да овај назив, који је настао у САД има корен у кованици „Sinterklass“ коју су са собом донели холандски досељеници.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:MerryOldSanta.jpg

Дед Мраз – Илустрација Томаса Наста из 1863, фото: Википедија

Творцем модерног Дед Мраза сматра се амерички карикатуриста Томас Наст, који је, инспирисан Светим Николом, у магазину Harper Weekly 1863. године насликао лик старца седе браде са поклонима.

У коначном обликовању и устоличењу мита о Дед Мразу пресудну улогу имала је медијска машинерија, која је почетком 20. века преко књига, магазина, новина и реклама успела у САД сасвим да засени популарност Светог Николе. Кључну улогу одиграле су између два рата рекламе компаније Кока-кола, чији Дед Мраз ужива пијући ово пиће и са собом вуче џакове препуне играчака радосној деци.

Божићне и новогодишње честитке западног света у 19. веку

Како су се Божић и Нова година на западу честитали ближњима баш у време прогона Светог Николе и његове замене Дед Мразом показују фотографије сајта Bord panda. На њима се може видети каква је изопачена представа о празновању владала на западу у 19. веку. Десетине оваквих честитки можете да погледате на страници Bord panda

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Christmas_card2_byLouisPrang.png

Божићна честитка Луиса Пранга: група антропоморфизованих жаба парадирају са транспарентом и траком; фото: Википедија

Словенски Дед Мраз

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%94%D0%B5%D0%B4_%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B7.jpg

Дед Мраз на руској илустрацији из 1885.

Словенски Дед Мраз (дед Мороз) настао је у Русији у 19. веку, на основу древне руске прехришћанске легенде о злом старцу који доноси зиму и мраз и залеђује људе, а одводи неваљалу децу. Лик из ове легенде претворен је, по узору на Светог Николу, у биће које доброј деци доноси дарове за Божић и као такав се проширио словенским светом.

Легенде о дресираним јеленима код Срба

Код Срба постоји неколико легенди и предања које као да описују самог Деда Мраза, односно обичај гајења дресираних јелена.

Једна од њих говори о Јовану Јакшићу, последњем деспотском витезу, који се огрнут у бордо плашт од царске портфире, по побрђима Карпата вози у позлаћеним санкама, које вуку дресирани јелени. Јован Јакшић је умро половином XVI века, у свом граду Оштрељу у Татрама.

Друго предање о дресираним јеленима говори о гошћењу Фридриха Барбаросе у Нишу, у време трећег крсташког похода, 27. јула 1189. године, када га је Стефан Немања, даривао дресираним јеленима.

Свети Никола, Дед Мраз и Божић Бата код Срба

У Србији је до другог светског рата постојало веровање само у Светог Николу и у Божић Бату. Да је Дед Мраз новијег датума и да није извршена замена Светог Николе, која се десила на западу, види се по датуму када он долази деци – уочи нове године по ГРЕГОРИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ.

: Божић Бата

: Божић Бата

И Божић Бата, такође, као што му име каже, долазио је на православни Божић, а не у време празновања Светог Николе. Веровање у Божић Бату настаје код Срба у 19. веку, при чему назив „Бата“ долази од глагола „батати“, а не од именице „бата“, како се то обично мисли:

“Божић, Божић бата, носи киту злата…”

Мали Бог или Божић долази пред кућу, трупће, односно бата на прагу, стресајући снег са ногу и куца на врата. Божић Бату је најчешће представљао домаћин који је облачио тамну шубару, кожни прслук и у џаку доносио поклоне.

„Касније, доласком комунизма деци се уместо религиозног Божић Бате намеће Дед Мраз. Божић Бата се задржао само још понегде, по селима, везан за Божић.

Јован Јовановић Змај – Божић Божић бата

Данас целим светом
Херувими лете
Данас ће се родит
Христос мало дете
Данас нема туге,
Данас боли ћуте,
Све су данас мисли наше
Небу подигнуте.
Данашња је ноћца
Од сухога злата
Божић, Божић, бата!
Данаске се бришу
Нехотични греси,
Данаске се душа
Рајским миром реси,
Данас мелем свети,
Сваки недуг цели,
Данаске се опроштење
И прима и дели.
Данаске је свету
Нова светлост дата
Божић, Божић, бата!
Топла нам је соба,
Топле су нам груди
Свуд су наша браћа,
Где су добри људи.
Воштаница гори,
Слама је просута,
А „Рождество“ певаћемо
По стотину пута,
Ево, већ и вертеп
Отварајте врата
Божић, Божић, бата!

Намеће се закључак да хришћански светац није тек случајно замењен једним митолошким ликом, а самим тим и симболика која је вековима пратила божићну недељу и Божић као значајан хришћански празник. Модераторима потрошачког друштва, какво данас познајемо, није одговарала хришћанска симболика везана за Светог Николу и Божић, јер пуну врећу којештарија нису могли да му ставе на леђа или у саонице. А управо пуна кеса скупих којештарија јесте основна измишљена симболика која прати Деда Мраза.

Другим речима, Деда Мраз је ударац на родитељска осећања према деци, којим су творци потрошачког друштва довели родитеље пред свршен чин обавезне куповине. Због тога данас имамо новогодишње куповне еуфорије, од којих су многе везане управо за измишљену легенду о Дед Мразу.

Далибор Дрекић

извори: Vikipedija, B92, Telegraf, Srbin Info, Plezir Magazin, CARSA, Bord Panda

Повезани чланци:
Откуд зека, а не кока, носи јаје? (Шта не знамо о Васкрсу)

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Манастири Овчарско-кабларске клисуре – Српска Света гора

Између планина Овчара, Каблара и Јелице у Овчарско-кабларској клисури, у близини Чачка, налази се скупина старих манастира, који представљају право национално благо. Осим што представљају специфична архитектонска здања, у овим манастирима су вредни монаси вековима прикупљали, преписивали и чували књиге, зборнике беседа, именике. Тако је и Вук Караџић, посетивши овај крај и манастире, пронашао зборник, односно именик са преко хиљаду српских личних имена и унео их у свој чувени „Речник“.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Vavedenje,_manastirski_kompleks.jpg

Манастир Ваведење – манастирски комплекс; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Значај манастира огледа се у очувању националног идентитета. Ту се развијала уметност, сликарство, градитељство и занатство. Зато су их Срби чували као светиње и обнављали их. За изградњу манастира намерно је биран тешко приступачан терен, да би био недоступан неверницима.

На десној обали Западне Мораве, у Овчарско-кабларској клисури код Чачка налази се и манастир Вазнесење. Посвећен је Вазнесењу Исуса Христа. По предању и овај манастир су подигли Свети Сава и Немања, а подигнут је на темељима знатно старијег храма. Овде је у римско доба постојало античко насеље, где су пронађени предмети од бронзе.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Vaznesenje,_manastirska_crkva_i_zvonik_u_pozadini.jpg

Манастир Вазнесење; фото: Википедија/В. Мијаиловић

То је једнобродна грађевина издужене основе, са улазом, нетипичним за православне храмове, јер је са северне стране. Овај манастир дуго је био у рушевинама, обновљен 1937.године, а у припрати у средишњем делу храма очуване су у мермерном поду веома лепе розете са биљним орнаментима. И овај манастир је женски.

Манастир Преображење Кабларско налази се у подножју Каблара, на десној обали Западне Мораве. Његове беле стене веома одударају од зеленог Каблара. Овај манастир посвећен је Преображењу Исуса Христа. Готово сто година био је без монаха, а обновио га је игуман Никифор 1811.године. У турским пописима из 1528. и 1530.године води се као активан манастир.

: Манастир Преображење; фото: Википедија/В. Мијаиловић

: Капела Светог Саве (Савиње); фото: Википедија/В. Мијаиловић

: Кађеница, пећинска капела; фото: Википедија

Вук Караџић је забележио предање о збегу у овом крају, који је добио име Турчиновац. „Више манастира има пећина Турчиновац, за коју се приповеда да је у њој био збег, кад су Турци овом земљом овладали. Па када се први Турчин попео на улаз у пећину, а жена месила хлеб, па потегне оним Турчина у очи, те га тако збуни и отисне низ стене, те се разбије и од тада се зове ово место – Турчиновац.“

Конак манастира завршен је 1975.године. Поред њега, у другој пећини постоји мали извор, који се зове Света вода, а монаси говоре „Савина вода“ (по Светом Сави). О манастиру се данас брину монаси.

Манастир Сретење Овчарско налази се при врху планине Овчар, код места Марковице, изнад Западне Мораве. Први се помиње 1571.године. По старом предању место за градњу манастира одређивало се тако што би се бацао новац увис и на месту, где би пала круна (корона), зидао би се храм.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Sretenje,_%C5%A1iri_plan.JPG

Манастир Сретење; фото: Википедија/В. Мијаиловић

У манастирској библиотеци, поред осталих књига налази се рукопис минеј, који садржи службу кнезу Лазару. Нарочитом лепотом истиче се сребрни оков за јеванђеље, који је ливен и гравиран, као и украшен емајлом. У манастиру се чува портрет ктитора – епископа Никифора. Фреске су рађене 1848.године.

Постоји веома занимљива фреска, на којој је приказан свештеник, коме је Свети анђео везао руке. То је симболична представа забране кршења Свете Литургије због неспремности и недостојности свештеника, као очигледна опомена осталим свештеним лицима. Познато је да је епископ Никифор манастиру обезбедио земљу, виноград и воденицу, да би монаси остали у њему. Манастир је данас активан и у њему живе монахиње.

Манастир Свете Тројице налази се на западној страни Овчара. Сматра се да је подигнут између XIII и XVII века. На западним вратима постоји натпис из 1615.године. Лепоти самог манастира доприносе елементи од пластике на фасади, обрађени посебном пажњом.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Trojice,_manastirski_kompleks.jpg

Манастир Свете Тројице; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Сама црква је могла бити подигнута мимо дозволе турског владара, јер је област, у којој је грађена, као тешко приступачна, остала дуго ван стране контроле. Године 1850. извршена је обнова, међутим 1894. црква страда од клизишта. Поново је обновљена 1937.године. Данас је мушки манастир.

Манастир Благовештење налази се у клисури, на левој обали Западне Мораве, у подножју Каблара и у близини Овчар бање код Чачка. Према натпису изнад улазних врата подигнут је 1602.године трудом игумана Николе и монаха. Посвећен је Благовестима Пресвете Богородице. Сматра се да је на овом месту постојала старија црква из XIII века. Ова црква је, као и остале из тог периода, због Турака била мањих димензија и није имала импозантност и лепоту, коју су имали храмови из доба Немањића.

: Манастир Благовештење, фото: Википедија/М. Стефановић

: Манастир Благовештење; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Живопис потиче из 1632.године и сачуван је у целини. Фреске спадају међу најлепше у Србији из тога времена. Посебно се истичу портрети српских Светитеља, као и Страшни суд. У манастиру је радила преписивачка школа, па су тако у манастирској ризници сачуване вредне и старе руком писане књиге.

Оно, што овај манастир издваја, је стари иконостас из 1632.године. Због изузетно лошег стања најважнији делови су пренети у музеј у Београду 1908.године. својом лепотом посебно се истиче икона Богородице са Христом и може се рећи да превазилази многе иконе, рађене у XVII веку на Светој гори. После 76 година иконостас је конзервиран, рестауриран и обновљен, а заслугу за то имају стручњаци Народног музеја Чачак, Београд и стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије, Београд. На црквену славу Благовести у априлу, 1994.године иконостас је враћен манастиру. У манастирској ризници чува се и београдско четворојеванђеље, штампано 1552.године. Манастир је активан и о њему брину монаси.

Манастир Никоље Кабларско налази се у близини Овчар бање, 14 километара од Чачка, на левој обали Западне Мораве, испод планине Каблар. Подигнут је на веома неприступачном месту, окружен стенама, ради боље заштите од Турака. Црква је сазидана од поломљеног кречњака и посвећена је Светом Николи (летњи). Иако нема значајну архитектуру и монументалност – био је главни културни центар Овчарско-кабларске клисуре.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Nikolje,_manastirska_crkva,_stari_konak_i_deo_porte.jpg

Манастир Никоље; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Први пут се помиње 1476.године у турском попису. Овде је током XVI и XVII века радила преписивачка школа, као и писачко-печаторезачка радионица. Архитектура је скромна, основа је без куполе, а улаз је са јужне стране, што је реткост. У цркви се налазе две фреско-целине (у наосу и припрати). Раније су и спољашњи зидови били украшени фрескама, што је била велика реткост. Такви случајеви постоје у православним црквама у Молдавији.

Никољско јеванђеље писано је на пергаменту у XV веку. Ова стара књига не налази се више у овом храму, већ је на непознат начин изнета у иностранство. Данас се налази у колекцији Честер (Даблин). Манастир је спаљен 1803.године од Турака и обнављан више пута, а данас је активан као женски.

Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве. Посвећен је Светом Јовану. Подигнут је од ломљеног и тесаног кречњака на темељима старије цркве из XVI века. По предању Јовање је био манастир са преко 30 монаха. Унутрашњост је без фресака, грубо окречена.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9C%D0%90%D0%9D%D0%90%D0%A1%D0%A2%D0%98%D0%A0_%D0%88%D0%9E%D0%92%D0%90%D0%8A%D0%95.JPG

Манастир Јовање; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Из овог манастира потиче лепо украшено јеванђеље из 1621.године. У манастиру Троноши чува се типик, који је написан још 1636.године баш у овом старом манастиру. Приликом изградње хидроцентрале морало се створити вештачко језеро. Да овај манастир не би био потопљен, морали су да га разграде и поново изграде на вишем месту. У народу су овај манастир назвали Ново Јовање. Данас постоји опасност од појаве клизишта.

Манастир Илиње Кабларско налази се под Кабларом, на левој обали Западне Мораве и посвећен је Светом Илији. Према народном предању на месту овог манастира налазио се стари, који је имао веће димензије од садашњег. Изнад манастирског портала, на западној страни фасаде налази се лепа украсна розета у облику цвета са 12 листова. Сада је метох оближњих манастира.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Ilinje_(Kablar),_prole%C4%87e_14.jpg

Манастир Илиње Кабларско; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Манастир Успење Кабларско налази се изнад Јовања, чији је метох. Његова историја није довољно проучена, па је непознат ктитор, као и тачан период изградње.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manastir_Uspenje.jpg

Манастир Успење Кабларско; фото: Википедија/В. Мијаиловић

Ивана Миланов

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Студенички крст и орао из 12. века

„Студенички Крст“ и „Студенички орао“ представљају два широко позната обележја овог манастира. Оба су исклесана у 12. веку, први изнад северних врата Немањине Богородичине цркве и други, такође на улазу у главну Студеничку Цркву Оба ова мотива манастира Студеница верно репрезентују Србију и времена Стефана Немање.

Студенички крст (Снимио: Илија Рамић, фотографију обрадио: Владан Златић) и Студенички орао (око 1190.) фото: manastirstudenica.rs

Познати „Студенички Крст“ је исклесан током две последње деценије 12. века. Налази се изнад северних врата Немањине Богородичине цркве. Овај Крст је постао препознатљиви знак градитељства, културе и доба Стефана Немање. Он представља комбинацију две символике: ранохришћанске символике сидра, тј. спасења и сигурности у Царству Божијем, и символике раста и напретка која се види у биљно декорисаним завршецима Крста.

„…И као неки небопарни орао… који се истргао и у вис узлетео…“

Овако Преподобни Симон Монах (српски краљ Стефан Првовенчани), почетком 13. века, описује свога оца – Преподобног Симеона Немању.

По старом монашком предању из Манастира Студенице, исклесани мермерни Студенички орао из 12. века на улазу у главну Студеничку Цркву представља Стефана Немању, српски народ и државу која се чупа из свих метежа овога света да би се развила и узлетела ка вечном пристаништву – Царству Христовом.

Извор: manastirstudenica

Манастир Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Налази се 57 km од Краљева, а основао га је Стефан Немања1190. године.

Утврђени зидови манастира окружују четири цркве: Богородичну цркву и Краљеву цркву (цркву светих Јоакима и Ане), обе изграђене од мермера, цркву Никољачу (цркву светог Николе) и још једну цркву, очувану у темељима. Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. века.

Припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. УНЕСКО је 1986. године уврстио Студеницу у листу Светске баштине.

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА / МИТОЛОГИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / ТРАДИЦИЈА

Видовдан до Лазара и од Лазара

Видовдан (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) је непокретни верски празник кога празнују Српска и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара као Видовден или Видов ден.

Портрет владарске породице кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић чешког сликара Јарослава Чермака (1831-1878).

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари (Косовска битка Видовдански устав…), а од 1889. проглашен је државним празником.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vitus_CXXVr.jpg

Свети Вид (St. Vitus), Илустрација из 1493. године; фото: Википедија

НЕДОУМИЦЕ ОКО ВИДОВДАНА

О пореклу народног назива за овај празник постоји више теорија. Према једној, ради се о наставку слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.

По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.

То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Такође, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе Хришћана на православце и католике.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:German_Martyrdom_of_Saint_Vitus.jpg

Мучеништво Светог Вида (Немачка, око 1450.) Народни музеј у Варшави; фото: Википедија

Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас тамо постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан обележава као дан града.

Треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВЕЗИ СА ВИДОВДАНОМ

На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тога дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:

Види, Видо како плетем,
Види, Видо како везем,
Видовчице, по богу сестрице,
што очима ја видела,
то рукама и створила.

У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји…

СВЕТОВИД

Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Световид је у словенској митологији један од најважнијих богова, бог рата и заштитник плодних њива, који види и прошлост и садашњост и будућност.. Средиште његовог култа било је Аркона, на острву Рујну (Риген), а веома је био поштован и код Срба на Балкану… Хелмолд Световида ставља на врх пантеона, код Словена у Аркони и међу Балтичким Словенима (Helmold: Chron, Slav. I 52.). Могуће је да је Световид био познат у свим словенским покрајинама, које су биле близу покрајина Балтичких Словена…

: Кумир бога Световида нађен у Волину 1974. године; фото: Википедија (Kapitel)

: Кип Световида; фото: Википедија (Lapplaender)

: Кумир Световида из Збруча; (Политичка историја Пољске, 1917.); фото: Википедија

У центру Арконе налазио се дрвени храм посвећен Световиду, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.

Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bishop_Absalon_topples_the_god_Svantevit_at_Arkona.PNG

Бискуп Абсалон уништава храм бога Световида у Аркони, на острву Рујну, на Видовдан 1168. године. Фото: Wikipedia/hopegallery

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године.

Византијски извештаји наводе да је Василије I приликом покрштавања Срба у Неретљанској области 873. порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И ВИДОВДАН

…За неке особе, нарочито ако нису српског порекла, битка на Косову пољу је само једна од хиљаде битака забележених у историји, а Видовдан, дан када се битка одиграла, а кнез Лазар само феудални владар који је предводио српску војску и изгубио живот у борби са Турцима. Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и бици на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану.

: Кнез Лазар, Косовски бој

: Адам Стефановић и Павле Чортановић – Кнежева вечера; фото: Википедија

Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба. Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. „Чињенична истина“ нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наследје свих српских генерација до дана данашњег…

Далибор Дрекић

извори:
Сретен Петровић, Хришћанство и древна словенска религија,
Радост Иванова, Видовдан у Бугара и Срба
Википедија – Видовдан,
Васељенска,
Википедија – Световид,
Манастир Лепавина
Тахјуг/Блиц/БКТВ

ДУХОВНОСТ / ИГРА РЕЧИМА / МИТОЛОГИЈА / ПАЛИНДРОМИ

Мистерија старогрчког израза „Сперите своје грехе, а не само своје лице!“

Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν („сперите своје грехе, а не само своје лице.“), грчки палиндромни израз сакралног садржаја који се најчешће везује за имена, цариградског архиепископа, писца и реторичара Светог Григорија Назијанског (329-390) и византијског цара Лава шестог мудрог (886-912), упућује на библијски псалам.

Манастир Панагија Малеви у близини Триполија на Пелопонезу: фото: Википедија/Christina Kekka

Натпис Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν нађен је на многим фонтанама које су служиле за крштавање и у црквеним крстионицама. Најранији примери нађени су на фонтанама посвећеним грчком богу медицине и лечења Асклепију, чији штап око којега је увијена змија до данас представља симбол медицине и лекарства уопште.

Храмови за лечење који су му били посвећени називали су се асклепијејони, а змије су се често користиле у ритуалима оздрављења управо у његову част.

Претпоставља се да је његов прегрчки назив гласио Аслепије и доводи се у везу са етрурским божанством Видиовис (Vediovis), односно словенским Видом или Световидом.

Према Аполодору, богиња Атена дала је Асклепију бочицу са крвљу Горгона, која је имала магично дејство. Уколико би се крв узимала лево од Горгона, имала би дејство фаталног отрова, а уколико би се узимала са десне стране, крв би деловала толико лековито да је са њом било могуће оживети мртве.

Управо са овим детаљем из мита о богу Асклепију могао би да се повеже и палиндромни израз „Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν“ Познато је да је основна карактеристика палиндрома која се провлачи кроз митологије већине европских и медитеранских народа управо његова способност да поништава негативна својства која се јављају приликом обрнутог приказа појмова, симбола или предмета.

Са друге стране, змија се често појављује као симбол симетричног палиндромног израза, самостално или у комбинацији са другим симболима.

Аја Софија

Најпознатији натпис је урезан на чесми у дворишту цркве Свете Софије у Истамбулу, некадашњем Константинопољу (Цариграду). Света Софија изграђена је 537. године на месту цркве коју је изградио Теодосије II а која је изгорела у време владавине цара Јустинијана I 532. године.

У њој се одвијало крунисање византијских царева све до пада Цариграда 1453. године, када је султан Мехмед Освајач наредио је да се црква претвори у џамију. Године 1935. годину дана након доласка на власт Кемала Ататурка, и 482. године након пада Константинопоља, донета је одлука да се Аја Софија претвори у музеј.

: Аја Софија – Крстионица; фото: Википедија/Gryffindor

: Аја Софија – Плаиндром на крстионици; фото: ecosia.org

: Аја Софија – Плаиндром на крстионици; фото: ecosia.org

: Црква Свете Ирене у Атини; фото: Eve,Astrid.Andersson

: Црква Свете Богородице Марије у Истамбулу; фото: Википедија/A. Fabbretti

: Црква Свете Богородице Марије у Истамбулу; фото: diakonima.gr

: фонтана у граду Серу; фото: Википедија/Марсиас

Новија здања

Други познати натпис налази се изнад врата веома живописне цркве Свете Ирене у Атини, изграђене између 1852. и 1892. године.

Поред њих, натписи су нађени и у истамбулској цркви Свете Богородице Марије из 1867. године, на вратима једног атинског манастира, на фонтани у граду Серу или Сересу у средишњој Македонији, на локалној цркви из 16. века у граду Егио у западној Грчкој, у области Пелопонеза, итд.