ДУХОВНОСТ

Православни Исланд

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних хришћанских монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?
Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу. То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима.

Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.

Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду.

Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази.

Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.

Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.

Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби.

Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.

Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.

Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду.

Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на острвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља. То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи.

Ипак, данас, на почетку трећег миленијума Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда, ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити. Свети Колумба и Серафиме, молите се Господу за исландски народ!

Orthodox Iceland – превод: Иван Петровић

Извор: Идентитет

Овај текст је објављен у 1. броју часописа „Идентитет“, који можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Тајна манастира Град код Коцељеве, подигнутог између 6. и 8. века

Рушевине манастира Град се налазе на потезу Гај у Градојевићу, насељеном месту на територији општине Коцељева. Претпоставка је да само име села Градојевић изведено управо од назива манастира „Град”. У Годишњаку број 22, Међуопштинског историјског архива од 1988. године, у Топографско-историјском речнику Подриња, аутора Светланке Милутиновић и Миливоја Васиљевића, на страни 118, наводи се: „Градојевић – село општине Коцељева. Први пут записано у турским тефтерима 1528. године, под именом Градовић – у оквиру Нахије Шабац. У селу је била црква ГРАД – из доба пре доласка Турака.”
Градојевић

Рушевине манастира Град (Градојевић); фото: Википедија

Према подацима манастир је подигнут у периоду између 6. и 8. века, што значи, да према званичној историји манастир је постојао много пре доласка Срба на ове просторе. Најездом Монгола на Балкан манастир је уништен. Обновљен је тек за време владавине Немањића у 13. веку. Светињу која датира од пре Средњег века, обновио је краљ Драгутин, кад је престоница Србије била у Дебрцу.

Током ослободилачких ратова против Турака, Првог и Другог светског рата манастир је коришћен као болница. Последњи пут је обновљен 1813. године, после Другог српског устанка. Постоји могућност да је манастирска црква страдала када су Турци морали да се повуку 1869. године. Према причи, Турци су гађали манастир топом са оближњег брда, преко реке Тамнаве, што као потврду говоре топовска ђулат нађене у рушевини.

Године 1943. Бранко Илић из Доњег Црниљева, потоњи монах Висарион, почео је да зида нову цркву од ћерпича, поред остатака темеља старе цркве. Данас је видљива часна трпеза на којој је уклесан текст на постаменту часне трпезе, Висарионове цркве из времена Другог светског рата гласи: „1813 + 1950 – Прилог М(анасти)ру СВ. Јован Н(аправи) Т(у)д(ом) (својим) Милутин Бошковић, постоље Великим Трудом и С корвљу Обнови Висарион И(лић)”. Тај храм је постојао до шездетих година, када је његов једини монах оболео, умро и сахрањен у манастиру Каона.

У послератном периоду уништен је сваки траг о постојању овог манастира. Данас од манастира су остали само темељи и остаци потоње цркве који сведоче о постојању ове светиње. Није било приступног пута, сама локација је била зарасла шумом, а и имовинско-правни односи нису били решени. Током времена на локалитету нису вршена истраживања од стране релевантних установа.

Према предању, манастирска црква је посвећена Светом Јовану Крститељу, тако да свештеник из оближњег Доњег Црниљева, по обичају сваке године држи службу на Ивањдан. На иницијативу људи који су родом из Градојевића окупљених око Удружења грађана Цар Константин, уз благослов Српске православне цркве идеја о обнови манастира је поново заживела.

 

Извор: Википедија

Ко је био старозаветни Свети Илија „Живи пророк судњег дана“

У библијској „Књизи Откровења“ и „у Књизи о Царевима“ описује се повратак овог старозаветног неумрлог пророка који се као и Енох вознео у небеса Богу да тамо сачека Судњи дан.
Свети Илија

Икона са приказом Ватрених Кочија Светог Илије у „Музеју Византијске Уметности“ у Атини у Грчкој

Назив „Живи светац“ овај пророк је заслужио по заветном предању зато што је као, истрајни и ватрени борац за Божју Реч међу Јеврејима и другим народима и жесток противник и уништитељ Балових многобожачких храмова, заслужио да по вољи Божјој, буде поштеђен од умирања и уместо тога буде узнет у небо ватреним Божјим кочијама као један од 2 старозаветна пророка (претходио му је Енох) који су се живи представили Богу на небесима.

30.Поглавље „Књиге Откровења“ Јована Богослова предвиђа повратак оба старозаветна Пророка и Еноха и Илије у последње време владавине Антихриста на земљи као последњу опомену и одвраћање верних од прихватања жига Антихристовог на десну руку и чело:

„11; 3 – 4 – И даћу двојици сведока мојих у прорицаће хиљаду и двеста и шездесет дана, обучени у вреће. Ови су две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље….

11; 5 – 6 – И ако им ко учини неправду, огањ излази из уста њихових и прождире непријатеље њихове; и ко им буде хтео учинити неправду, он мора тако погинути. Ови имају власт да затворе небо, да не падне дажд на земљу у дане њихова пророковања; и имају власт над водама да их претварају у крв, и да ударе земљу сваком муком кад год буду хтели.“

У Књизи Откровења се даље описује и њихов сукоб са Антрихристом и њихово погубљење :

„11; 7 И када сврше сведочење своје, звер што излази из бездана учиниће рат с њима и победиће их, и убиће их. И телеса њихова оставиће на тргу великога града који се духовно зове Содом и Египат, где и Господ њихов би распет.“ …“

11; 9 – 10 – И људи из народа и родова и језика и племена гледаће телеса њихова три и по дана, и неће допустити да се тела њихова положе у гроб. И становници земље радоваће се због њих и веселиће се и дарове ће слати једни другима, јер ова два пророка мучише становнике земље.“

Улога старозаветног пророка Илије у последњим временима и у старозаветним хроникама му је обезбедила место великог поштовања једнако и код хришћана и муслимана, уз велики број народних легенди које је сви они, у различитим верзијама, до данас преносе у усменој народној традицији.

А књиге заветне о њему кажу да је био „Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје. Св. Илија је био родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозван Тесвићанин. Кад се Илија родио, отац његов Савах је видео анђеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То је било протумачено као предзнак Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се.

У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова.

Sveti Ilija

Руска икона са једним од традиционалних иконографских приказа Светог Илије из 16. в. експонат „Московског Музеја Историје“ у Русији

Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. (2. Књига Царева, погл. 11 :“ И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо.“ ) На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11) „

(реф.линк хттпс://www.православнацрква.цх/…/02-08-црквени-календар.хт… ) и

Српска Православна Црква слави његов дан сваке године 2. августа (када се уобичајено, баш као што је то случај и ове године чују громови са неба – јер то поскакују његове ватрене кочије на небесима…), а Католичка Црква му је посветила 20. јули.

Старозаветни наратив и детаље о Пророку Светом Илији можете прочитати из пера Архимандрита Јустина Поповића у исечку из делаЖитија светаца 

Катарина Крстић

Извор: Православна црква / Црквени календар, Башта Балкана

Измештено и потопљено благо манастира Добрићево у Херцеговини

Опис налаза приликом Цвијићеве посете манастиру Добрићево 1911. године пружа драгоцене податке о манастиру који је шездесетих година двадесетог века измештен на другу локацију, због изградње бране за акумулацију Билећког језера. Осим Добрићева, измештен је и манастир Косијерево, Перовића мост, мноштво нагробних споменика, стећака, и других археолошких налаза који се данас налазе расути по музејима широм БиХ, Црне Горе, Србије, САД…, а такође расељено је и на десетине српских села. Под водом је остало велико археолошко благо, укључујући и римско насеље у Панику, највеће на простору БиХ, са луксузним грађевинама, купатилима, термама, и богатим мозаицима.

Манастир Добрићево; фото Википедија (Мартин Брож)

Као за све манастире у Херцеговини, тако и за Добрићево постоји предање, да га је основао цар Константин на путу из Рима за Цариград, нашавши да је његово место добро. (1) Подигнут изнад свеже Требишњице, једине реке тога очајно сувог среза, и са нешто шуме и зеленила у једној иначе готово голој карсној пустињи, манастир је, доиста, престављао малу културну оазу и остављао врло пријатан утисак. Данас, на жалост, он је још увек деломична рушевина, јер су га аустриске чете, у свом бесном насрту, много оштетиле 1914-1915. године.

Манастир се не помиње ни у једном једином извору пре XVIII века. Његов печат, истина, очуван у два примерка, ставља оснивање манастира у XIII век, али су ти подаци врло несигурни. (2) Прво с тога, што је датирање у њима по Христу (аспг и асгв), а не од створења света, како је редовна појава код свих наших споменика тога доба; друго, што је језик у њима несумњиво каснијег типа, исто као и правопис и што се ни та два печата не слажу у датуму. Један даје годину 1283., а други несигурно 1232. (јер гв не значи ништа). Врло је вероватно, да је овде место аспг или хаспг стало зспг, што би одговарало години 7282 или 1774. У сваком случају из: самих печата не могу се извести никакви сигурни закључци о старини манастира.

Манастир је ипак старији од XVIII века. То се види по том, што његов први помен из 1704. год. показује очевидно постојање манастира пре тога. Тада је, на име, Јован Даковић купио једно еванђелије у јеромонаха Софронија Добрићевца, иначе пореклом Гачанина. (3) Значи дакле, да манастир постоји од раније и да у њ долазе већ и људи који нису из најнепосредније близине. Изгледа, међутим, да је манастир био једно време више познат по свом суседном селу Дубочанима.

У Завалском. Општаку међу херцеговачким манастирима место Добрићево долази име Дубочани, па се наводи редом 11 јеромонаха и 5 ђакона из те обитељи. Један између њих, Теодосије, био је, вели се ту, чак игуман требињског манастира, не зна се да ли Тврдоша или Дужи. Ако је био у Тврдошу, онда би то био непосредан доказ више, да је Добрићево постојало у XVII веку. Даљи, трећи доказ, да је манастир доиста постојао у XVII веку, јесте његов живопис; потпуно исти као и у Завали и Мостаћима, за које се цркве зна, да су живописане у време патријарха Пајсија. Најпосле, у самом олтару, преко живописа, налази се један графито, који изрично вели, да се марта месеца 1672. ту нешто „саградило“. Према том свему, остаје ван сваке сумње, да је манастир постојао бар од XVII века.

Све, што данас има манастир од својих ствари, потиче из XVIII века. Иконостас му је из 1745. год., а подигнут је прилозима добрих људи. Највише се при том истакао поп Божо Бајовић (4), који је за израду довео и нарочитог мајстора из Рисна, зографа Рафајла Димитријевића. Други један изограф, који је радио по његовој жељи и наредби, беше неки Теодор. (5) На једној икони Св. Симеона и Саве из 1757. има чак и једна мала биографија Савина, са познатим родословом Немањића „† колhна Аугуста кесара“.

Утвари су, исто тако, или из XVIII века или још ближе, као и све књиге у оскудној библиотеци. Сиромашан и у једној области, која је имала у суседству и других и угледнијих манастира (у непосредној близини је Косијерево, мало даље Дужи), а била увек убога, Добрићево је живело у главном од добровољних прилога. Његови калуђери одлазили су у свет, у прошњу, и отуд доносили за манастир честе и доста обилате прилоге.

Од босанских вароши највише им се одазивало Сарајево и у њему богата кућа Селаковића, чији се дарови, у три нараштаја, помињу од 1745-1801. год. Сарајлије су, у самом манастиру, подигле и једну ћелију, која се још увек зове „сарајевска“. У манастиру се прича, да су Сарајлије, бежећи од куге, по дуже времена остајале у Добрићеву, из опрезности исто толико колико и из завета.

Од манастирских калуђера путника најревноснији је био јеромонах Софроније, који је добио у Банату читаво туце разних црквених руских књига. Њих су му куповали наши добри хришћани, нарочито у Итебеју и Сенмиклеушу, и за своју душу прилагали далеком херцеговачком манастиру. Сиромах Софроније и умро је на таквом једном путу у иловачком манастиру (пре 1750. год. (6) Један од калуђера допро је чак и у Русију и у једној књизи са одушевљењем бележи 1778. спомен осталој братији, какав је утисак оставила на њ православна Москва са својим црквама и манастирима, и са свим богатством Катаринине царевине.

У другој једној књизи, коју је поклонио гроф Матија Bлaдиcлaвић, дато је неколико врло занимљивих и непосредних вести о тој херцеговачкој породици у Русији. (7)

Отресити и активни херцеговачки калуђери из Добрићева имају доста угледа и стичу видна места и ван своје обители. Год. 1758. помиње се Филотеј Стефановић, „житель манастира Добрићева“ као „намесникъ митрополие валевске и санчака зворничкога“. (8) Захарије Парежанин био је пред крај ХVIII века неколико година ефимер у Сарајеву. Дионисије Балаћ, Добрићевац, обновио је 1817. манастир Косијерево. (9) Данас је Леонтије Нинковић, добрићевски калуђер, архимандрит у Дечанима. Добрим делом с тога, што су добрићевски калуђери одлазили у свет, допирале су понекад њихове књиге и утвари на разне стране; не само у наше манастире као Житомишљић и Завалу, него и много даље. Два добрићевска рукописа, оба из ХVIII века, доспела су чак у берлинску библиотеку, а један у бечку (10).

Манастирско предање врло је живо, као што је уопште жива сва народна традиција у овом брђанском, борбеном и патријархалном крају. По том предању, манастир је пропао први пут 1649., „када су Млечићи ишћерали Турке из Рисна!“. Озлојеђени, Турци су, вели се, напали и оплачкали манастир. Пријатељ калуђера, неки Јакуп-ага Јакуповић, узалуд је покушавао да спасе Добрићево од те напаста. Кад је у борби с нападачима сам погинуо, калуђери бише присиљени да плате крвнику и да претрпе нове прогоне. Ради тога, од страха, они напустише манастир и пођоше куд који. Тек после осамдесет година, око 1730. обновљен је манастир поново; а обновио га је један калуђер манастира Св. Луке из никшићке жупе.

Друго страдање манастира било је за време херцеговачког устанка и турског ратовања с Црном Гором и Србијом, 1875-1878 године. Као сви народни људи и добрићевски су калуђери учествовали у покрету и ради тога навукли на се турски гнев. Слично се догађало и под Аустријом. За време устанка 1882. манастир је био војнички поседнут и посада је у њему остала све до 1890. год. „Ни један калуђер није смио отићи из манастира никаквим послом прије него се јавио дотичном часнику и док му није изјавио: гдје и ради чега иде и када ће ce вратити. А тако исто при повратку морао се јавити, да је дошо и рапортирати шта је радио! “ (11) Најпосле, ни у овом последњем великом рату, манастиру нису остале уштеђене иове и тешке невоље.

Манастирска црква посвећена је Ваведенију Богородичину и била је још у релативно добром стању, кад сам је посетио 1911. год. Зидана је у облику крста, са у Херцеговини карактеристичним пресличастим звоником. Грађевина је врло проста и убога и без икакве сложености, исто као и црква у Дужима.

Од херцеговачких манастира једини је Житомишљић, сем старог Требињског Манастира, рађен са извесном амбицијом у архитектури ; док су Завала, Дужи и Добрићево имали да подмире само скромне потребе своје пастве. Дужи су, како се зна, настали од невоље и са намером, да буду брзо замењени обновом Тврдоша.

Судбина Добрићева, у његовом у свој Херцеговини најсиромашнијем крају, никад није била завидна, а бурна му прошлост оправдавала је уз то уверење, да у њ није ни потребно уносити ништа, што би могло постати лак плен непријатеља. Од просте сеоске цркве одваја Добрићево само то, што је живописано и што је, макар и у другом реду, било духовно средиште своје уже билећске области.

До обнове Косијерева, нарочито у другој половини ХVIII века, чинило се чак, да би Добрићево могло постати једно од најзначајнијих народних зборишта; али откако је Косијерево почело поново да служи и делује и откако су тамо намерно, да би се вршио што јачи утицај на Херцеговину, пренесене мошти Св. Арсенија, Добрићево је све више долазило у позадину и све мање постајало место нарочите пажње. Манастиру. служи на част, што је иако сиромах настојао на све начине, да оснује и одржи своју српску школу.

Јован Цвијић

Фусноте:

(1) Cp. H. Дучић, Књижевнн радови, I, Београд 1891., 7.
(2) Л. Нинковић, Монографија манастира Добрићева са подручним црквама. Мостар, 1908., 30-31.
(3) Записи и натписи, вр. 2139.
(4). Једна рукописна књига овог попа доспела је чак у Прилеп, у цркву св. Петра. Ср. Зап. и Натп. V, бр. 7995.
(5) Л. Нинковић, сп. д., 9, рђаво је читао натпис с његовим именом. Исправке су ове: †бновіх тоу… попь. Место Зоггкь треба читати:. изогравь.
(6) Ср. Записи и натписи бр. 2994. Софроније Добрићевац, који се помињс у Ломници 1779. год. очевидно је друго лице. Зап. и натп., бр. 6038.
(7) Л. Нинковић, сп. д.,19—23: Cпoмен у Русији о Добрићеву из 1814. ср. Споменик С. К. Академије, LIII, 1922., 111.
(8) Записи и натписи, бр. 6027 и 8134.
(9) Нинковић сп. д, 60, 56. ,
(10) Овај бечки вероватно је купљен. Вук Караџић је желео да купи неке рукописе из Добрићева, јер му је било јављено, да их ту и у Косијереву „има много“. Вукова Преписка, VII, 1913., 66.
(11) Нинковић, сп, д., 46.

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта је копија чудотворне иконе Богородице из манастира Кикос на Кипру, коју је насликао Свети Лука у I веку наше ере. По узору на ову икону у 19. веку је насликана икона Мајке Божије која се по кипарској, такође, назива „Кикоска“ или Кикотуса.

Разлика између ове две иконе је у томе што на Мушутишкој икони Христос држи отворен свитак и у угловима су приказани ликови апостола: Јована, Матеје, Марка и Луке. У Мушутишту се, нажалост, мало знало о овој икони Мајке Божије, којој чак ни монахиње нису давале превелику пажњу.

Значај Богородице Мушутишке једино је препознао отац Стефан, тадашњи игуман манастира Свети Архангели код Призрена. Отац Стефан је замерао мати Катарини, игуманији манастира Свете Тројице у Мушутишту, што не чита сваки дан Акатист пред овом иконом. Када је дошла та кобна 1999. монахиње из манастира Свете Тројице нису са собом понеле ову икону. Нажалост, манастир је поделио судбину свог народа и запаљен је 15. јуна 1999. године. Две недеље после скрнављења ове светиње монахиње су дошле у манастир у пратњи енглеског генерала КФОР-а и епископа Атанасија Јефтића.

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Ушавши у запаљени манастир монахиње су виделе свуда гареж и пепео, али када су дубље закорачиле у манастир, тачније пред олтаром са леве стране, стајала је нетакнута икона Богородице Мушутишке. Угледавши је нетакнуту монахиње су у својим срцима после бола осетиле неизмерну радост. Узевши је у руке мати Катарина је приметила да чак чаршав и сто на коме је икона била нису изгорели.

Од тог дана икона Богородице Мушутишке се провобитно налазила у манастиру Грачаница да би 2000. била премештена у манастир Кончул код Рашке, где верници свакодневно долазе на поклоњење.

О овој чудотворној икони из Мушутишта пишу разни епархијски листови СПЦ, такође један свештеник браничевске епархије сведочи о њеним моћима. Икона је недавно рестаурирана и налази се са десне стране наноса (Ђаконикона) и целивајућа је.

Треба поменути још једну сличност Богородице Кикоске из Мушутишта и оне са Кипра.

Наиме, у манастиру Кикос на Кипру у 14. веку је подментут пожар и Богородица Кикоска је, такође, после пожара нађена нетакнута. Тако да, може се слободно рећи, поред истог имена ове две чудотворне иконе везује и иста судбина.

Данас у манастир Кикос на Кипру дневно дође и по неколико хиљада верника да се поклоне овој чудотворној икони која стоји испред олтара, али због њене веома јаке Божанске моћи и лепоте верницима није дозвољено да јој виде лице (икона је прекривена чаршавом до пола) али могу је целивати.

Икона Богородице Кикоске се још назива милосном јер је извор милости и празнује се 21. септембра на празник Мале Госпојине.

За Расен: Звездан Милошевић

Извор: Медиасфера

Сродни чланци: 

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

Како је панк бубњар из Вашингтона спасио древно сиријскo појање од нестајања

Џејсон Хамачер (Jason Hamacher) у Сирији; (Fotó: Jason Hamacher / Lost Origins; index.hu)

Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“.

Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“.

Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима.

„Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа – како не могу доћи до било чега. Питао сам га, ‘имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?’ Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“

Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“.

Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу.

Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос.

Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. Према проценама 40% Хришћана напустило је земљу.

Његов рад остаће вечни траг и подсетник на сиријско хришћанство пре рата.

Пројекат можете послушати на: https://soundcloud.com/lostorigins

 

Погледајте и задивљујуће фотографије хришћанских места у Сирији од Џ. Хамачера које данас, нажалост, само подсећају на сиријско хришћанство прије рата: Huffingtonpost.com

Извор: Смртсвету.блогспот

Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми

Све религије имају своје свете бројеве негативног и позитивног значења. Разне начине прорицања помоћу бројева у исламској култури представио је Ибн Калдун, а и „Сиријска књига медицине“ из 12. века дала је мноштво примера прорицања, бајања и лечења помоћу бројева који су се у то време практиковали у источном делу хришћанске цивилизације.
Дечани

Фреска Исусовог распећа са два „неидентикикована објекта“ у левом и десном углу, Манастир Дечани; Фото: Wikipedia

Гематрија и изопсефија

Гематрија и изопсефија су старе дисциплине које проучавају корелације између алфабета и бројевног система који му је додељен, односно бројевне вредности слова и израза. У хебрејском или грчком језику, на пример, свако слово има своју једниствену бројевну вредност, а самим тим се и скуп слова у речима и изразима моје изразити бројевима.

У Библији и хришћанству уопште, многи људи, свеци, па и сами Бог и Ђаво имају препознатљив нумеролошки образац, а два најпознатија и најзначајнија дата су у управо форми палиндрома. Интереснтно је да је и сама реч „אבא“ („отац“) палиндром и када се прикаже латиничним и ћириличним писмима (Abba; Ава). Познати јеврејски палиндром, који представља разговор са Богом, дат је у форми питања и одговора:

ПИТАЊЕ: „? אבי אל חי שמך למה המלך משיח לא יבא“ – „Оче, ти си живи Бог, зашто месијанско краљевство још увек не долази?“
ОДГОВОР: „דעו מאביכם כי לא בוש אבוש שוב אשוב אליכם כי בא מועד“ – „Знај, због твојих предака да нећу бити осрамоћен. Вратићу ти се када за то дође време.“

888 – Име Христово

Први број је име Исуса Христа које у старогрчком језику (Ιησους), према грчкој изопсефији има нумеролошку вредност 888, три поновљена броја осам, која у нумерологији имају повољна обележја (троструко благостање).

У другој књизи Мојсијевој (Мој 2 – 3:14) Бог се Мојсију обраћа следећим речима: „А Господ рече Мојсију: Ја сам Онај што јесте. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јесте, Он ме посла к вама.“ Гематријска вредност хебрејског израза „Ја сам Онај што јесте“  (אהיה  אשר  אהיה) износи 543. а вредност Мојсијевог имена (משה) износи 345. Такође и вредност израза Свемогући Бог (אל שדי) износи 345, а уз то бројеви 3, 4 и 5 чине и први, најмањи питагорејски троугао. 543 и 345 су рефлективни бројеви, односно палиндроми, као што и њихов збир даје палиндромни број 888. 

Осим што је палиндром приликом читања од напред и од назад, број 888 је једнак и приликом његовог ротирања за 180 степени – тзв. „стробограматички број“

666 (616) – Број човека или број Звери

У Јовановом откровењу „број човека“ 666 загонетно је повезан са „бројем Звери“ (Интересантно је да је откровење шездесет и шеста књига библије, а да се „број човека/звери“ јавља у осамнаестом стиху, 6+6+6) који је кроз историју на основу нумеролошких комбинација повезиван са разним личностима и појавама, као што су Навуходоносор, Ирод, Нерон, Цезар, Хитлер, Мартин Лутер, поједини поглавари католичке цркве (папа Лав X), а чак и цела католичка црква.

„Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.“ (Јованово Откровење 13:18)

У појединим грчким рукописама овај број је означен са „χξϛ“ и „ϝ“, док је у другима просто исказан речима. Када се изрази римским бројевима (DCLXVI) број 666 чине редом изложени сви римски бројеви који постоје до хиљадитог (D = 500, C = 100, L = 50, X = 10, V = 5, I = 1).

У библији број 666 представља и суму златних новчића коју је сваке године прикупљао краљ Соломон: „А злата што дохођаше Соломуну сваке године, беше шест стотина и шездесет и шест таланата“ (Прва књига о царевима 10:14) (Друга књига дневника 9:13)

Такође, ово је и број синова Адоникамових „Синова Адоникамових шест стотина и шездесет и шест“ (Књига Јездрина 2:1-13) који су се из Вавилонског ропства вратили у Јерусалим и Јудеју.

Овим су се бројем бавили многи показујући његову битност или небитност у Хришћанству. Пронаћени су многи изрази у библији који имају гематријску вредност 666: „Нека буде светло“, „Тајно место“, „Света Арка“, „Света круна“, „попут Бога“, „С огњеним мачем“…

Неки су налазили нумеричке и математичке подударности, попут оне да се израз „Слава Господу“ појављује у 36 библијских стихова – а тридесетшести троугаони број је 666 (1 + 2 + 3 + … + 34 + 35 + 36 = 666). И збир свих бројева у рулету (1-36) такође износи 666.

У езотеријској традицији шест је број сунца, а све његове пермутације такође су соларне. Број 666 има 12 делитеља, исто колико сунце има зодијачких кућа. Гематријска вредност речи „лав“ у хебрејском језику има вредност 666, а лав је симбол сунца у многим митологијама, од перзијске и вавилонске до модерних езотеријских традиција, попут масонских. Такође, зодијачка кућа лава је једино пребивалиште сунца.

У новијој западној култури овај је број постао најпрепознатљивији симбол Антихриста или самог Ћавола, док се у Кини сматра срећним због чега се често може видети у излозима и на паноима. Иако он вековима заокупља пажњу хришћанског света, новија истраживања показују да је највероватније у питању грешка у преводу, те да је фамозни број човека/Звери заправо 616 – такође палиндром.

Када је 1895. године код египатског града Оксиринхуса откривен папирус књиге Откровења из другог века и у њему број 616 уместо броја 666, настале су бројне велике полемике. Овај се број већ налазио у неким другим рукописима, попут Палимпсеста Јефрема из 5. века, тако да су мишљења око броја људи/Звери у Библији данас подељена.

969 – Године Метузалемове

Старозаветни патријарх Метузалем, према легенди човек најдужег животног века, живео је 969 година. Година његове смрти (1656 према Хебрејском календару) такође је била и година Великог потопа. Према предању, умро је седам дана пре потопа, а број његових година може да се израчуна уз помоћ броја риба ухваћених у мрежу: „А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великих риба сто и педесет и три; и од толиког мноштва не продре се мрежа.“ (Јов 21:11).

Број његових година нумеролошки је значајан јер садржи двоструку вредност – јавља се као палиндром и као седамнаести тетраедарски број.

777 – Године Ламехове

Нојев отац, а Метузалемов прворођени син Ламех живео је 777 година „Тако поживе Ламех свега седам стотина седамдесет седам година; и умре.“ (Мој 1 – 5:31). Библија каже да је после Нојевог рођења поживео тачно још 595 година.

777 је и гематријска вредност израза „на своду небеском“ (ברקיע השמים) на почетку прве књиге Мојсијеве: „Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“ (Мој 1 – 5:31)

111 – Алеф и Вавилонска кула

Вавилонска кула

Гледано путем гематрије, 66 бибијских књига обилују палиндрома: Вавилонска кула (מגדל בבל‎) има гематријску вредност 111, као и изговорни облик слова алеф (אלף); израз „Нека дају славу Господу“ (ישימו ליהוה כבוד) има гематријску вредност 454. (Исаија 42:12)… Када се томе приброје и друге нумеричке подударности, попут оне да се реч Христ у Библији појављује 555 пута, неизбежно се намеће питање о намери и случајности.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Смакнути смакови света и нови који се намичу
Календар Маја, смакови света и еволуција свести
Данас је палиндромни дан
Најбитнији бројеви у Библији су палиндроми

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље., као и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Свет палиндрома и Краткословље.

Трагом манастира Кузмана и Дамјана код Благаја

Год. 1913. објавили смо г. Љубомир Стојановић и ја одломак једног натписа из XIII века са поменом Немањина имена. 1) Натпис је нађен у Благају код Мостара у тамошњем католичком гробљу. Том. приликом навео сам и народно предање, да је у близини Благаја постојао некад манастир популарних „бесребрених врача“, Кузмана и Дамјана. Сава Н. Семиз саопштио је већ раније, да је у Подграђу био манастир, чије развалине народ још и данас зове просто Врач, 2) а од кога данас нема видних трагова.

Недалеко одатле, код Драчевица, уздиже се једна осамљена округла хумка, са нешто прехисториских громила, која носи назив Криж. 3) Карло Пач објавио је у Гласнику Зем. Музеја, XVI, 1904 , 42-3, један врло укусан и занимљив фрагменат из једне црквене рушевине, који је нађен каквих 1000 метара код самог Стјепанова града у Благају, и покушај реконструкције тога фрагмента, чије аналогије имају неки наши црквени налази Х-ХII века.

Ј. Дедијер забележио је још једно предање. На путу између Мостара и Благаја, негде у половини, налази се по виноградима чувено село Гнојнице. „Прича се“, вели он, „да је био некад манастир Св. Архангела у Гнојницама, па су га Муслимани разорили и од његова камена начинили Шарића џамију у Мостару. Мисли се да је од њега и један лијеп рељеф, узидан у чесми Врби“, 4) Да је манастира давно нестало несумњиво је најбољи доказ у том, што му се изгубила ближа локализација, али да је постојао о том поред предања постоје и архитектонски црквени споменици.

Напомене:

1) Јужнословенски Филолог, 1, 109; Гласник Зем. Музеја, XXV, 342—3. Ср. Записе и натписе, IV, бр. 5986.

2) Зора. III, 1898., 325.

3) В. Радимски, Гласник Зем. Музеја, II, 1891., с. о„ 29—30.

4) Насела VI (С. Етн. Зборник, XII), 1909., 245.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за  1924-1925)

 

Ђорђе Крижанић: католички калуђер који је покушао да поунијати Русију

Католички калуђер, теолог, писац, језикословац, композитор и заговорник црквеног и словенског јединства према унијатском моделу Ђорђе Крижанић (1617/8-1683) ишао је у Русију са идејом да целу славенску Русију приведе католичкој Цркви. Све наде полагао је у Конгрегацију за ширење вере којој је 1641. године предложио своју „Промеморију“, представку о мисији у Русији. У њој је јасно изложио своју намеру да придобије благонаклоност руског цара како би својим утицајем на њега поунијатио православну Русију. У ту сврху је преводио књиге из слободних наука и уметности на московско наречје, како би из њих цару давао савете, а такође је написао и похвале старим и савременим кнезовима.
Москва, Русија

Црвени трг у другој половини 17. века (Аполинарије Васнецов)

Крижанић се школовао  у језуитском манастиру грчке народности (Collegium graecum) у Риму, да би се нарочито спремио за овакав напад на грчку цркву, У Русији је развио до тада непознату католичку пропаганду у највишим круговима.

Био је заокупљен идејом да руског цара наговори да ослободи све Словене туђинске власти, да их уједини у један савез под својом влашћу и да пређе на католичанство према моделу признавања уније. Од када су 1596. године у Бресту кијевски црквени поглавари прихватили црквену унију с Римом, овај модел постао је веома популаран приликом свих планова ширења утицаја Ватикана на словенски исток. Била је то врста славизма коју је врх католичке цркве радо подржао, због тога што је укључивала подвођење свих Словена под утицај Ватикана.

Јуриј Билиш Србин у Русији

На основу допуштења Конгрегација за ширење вере он 1646. године креће на своје прво путовање у Русију и тамо остаје близу два месеца. Своје верске предлоге у Русији Крижанић није излагао као на конгрегацији у Риму, него их је лукаво представљао као уједињавање православних и католика.

Приликом свог другог доласка у Москву 1650. године Крижанић се представљао као Јуриј Билиш Србин. Тада је на двору предлагао бројне реформе, пре свега на пољу језика. Писао је у Рим да ће, ако само успе да добије место библиотекара у царском Двору, покатоличити Цареву породицу, а затим и цео руски народ.

У Москви је набавио књигу руског православног мислиоца Кирила која је садржала оштре критике православних мислилаца на рачун католичанства. По повратку у Рим почео је да пише обимно дело „Свеукупна књижница расколника“ (Bibliotheca Schismaticorum Universa) трудећи се да оповргне те критике и покаже како су православни Словени у заблуди. Ту „заблуду“ Крижанић није карактерисао као јерес или расколништво, него је објашњавао незнањем и утицајем Хелена. Имао је теорију да за успех у руском свету не треба нападати Православље, као што се раније радило, него, напротив, проповедати како су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе:

„Ја не држим Московљане нити кривовјерницима нити расколницима (јер њихов раскол није настао из охолости, правога коријена раскола, него из незнања), већ их држим за кршћане који су једноставно доведени у заблуду. И тако мислим да ићи међу њих и разговарати с њима не значи ићи проповједати им вјеру (потхват који се ја никад не бих усудио преузети), већ значи ићи потицати их на врлине, на знаност, на слободна умијећа.“

Као основни свој задатак у Русији наводио је: „потицати их на врлине, на науку, на слободна умећа. Кад ово буде уведено, бит ће после лако показати им њихову лажност и превару, што ће бити дело других, пуних крепости и духа“.

У папином кругу пријатеља

У Риму се дружио са људима из најужег круга папиних пријатеља, међу којима је био и представник конгрегације за пропаганду вере Франческо Инголи. Посебан круг његових пријатеља били су украјински ђаци и свештеници унијати, који су у то време у Ватикану били омиљени као симбол продора на православни исток. На примеру унијаћења Украјине Крижанић је изградио целу своју теорију заоденувши је у славизам, уједињење цркава, ослобођење из ропства.

У Русију се поново запутио 1661. године, овога пута без дозволе папе и римске конгрегације, јер је његова молба одбијена. Између 1659. и 1661. радио је на царском двору на послу писања граматике старословенског језика и латинско-руског речника. Књигом О светом крштењу (Об свјатом крешчении) супротставио се пракси прекрштавања католика. Приликом сукоба између руског цара и патријарха Никона, који је увео литургијске новине по узору на католичку цркву, Крижанић се приклонио Никону. Због тога, као и због коментарисања актуелних политичких и црквених питања у Русији био је константно праћен, а најзад и царским указом 1661. прогнан у Тоболск у Сибиру, где је провео петнаест година.

Након смрти цара Алексеја Михајловича, његов наследник Фјодор Алексејевић допустио је Крижанићу да се врати у Москву, а 1677. и да напусти Русију.

На крају се нашао у војсци пољског краља Јана Собиеског која је победила турску војску код Беча 1683. године. Крижанић је погинуо је 12. септембра 1683. године приликом опсаде Беча.

Ликом и делом Ђорђа Крижанића посебно је био фасциниран Мирослав Крлежа.

Далибор Дрекић

Извори:

Ђуро Даничић, Граматику Гјургја Крижанића, Rad, Томови 14-17, 1871.
Гласник српског ученог друштва: књига XII., свеска XXIX., (старога реда), Књига 12, Београд, 1871
– Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942
– Горан Сунајко, Крижанићев теоријски концепт политичке теологије као предувјет практичноме остварењу славенскога јединства, Антхропос 1-2 (225-226) 2012, стр. 303-322
– Божо Ковачевић, Фасцинантни живот Јурја Крижанића који би земља с мало више културе претворила у филмски сценариј
Ватрослав Јагић, Књижевне обзнане, Рад Југославенске академије знаности и умјетности, Томови 18-21, Загреб, 1871.

Саборна црква у Сарајеву, у народу позната као “нова“ или “господска“

Саборна црква у Сарајеву посвећена Пресветој Богородици је једна од највећих православних цркава на просторима Балкана. Њена изградња започета је на иницијативу српских житеља Сарајева. Султан Абдул Азиз Хан је издао допуштење за градњу цркве, а земљиште за њену изградњу купљено је 1859. године. Темељи сарајевске Саборне цркве постављени су 15. јуна 1863. године, а објекат је завршен 1868. године. Саборна црква је изграђена у самом центру Сарајева, у тадашњој Ташли-ханској махали. Дјело је мајстора Андрија Дамјанова чувеног неимара из 19. вијека, који се прославио изградњом православних цркава на просторима Балкана. Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. вијека. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару.
Сарајево

Саборна црква у Сарајеву

Саборна православна српска црква у Сарајеву, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, један од три православна храма у ужем градском дијелу Сарајева, међу православним вјерницима позната је још и као „нова“ или „господска“ црква.

Према ријечима старјешине овог храма свештеника Борислава Ливопољца, назив „нова“ за Саборну цркву потиче још из периода њене градње у другој половини 19. вијека и задржао се до дана данашњег. Назив „нова“ даровао јој је народ, највјероватније због тога што је то тада била прва и једина црква у Сарајеву, уз Стару цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу.

И називу „господска“ кумовао је народ због чињенице да је у цркву на богослужења углавном долазила сарајевска српска господа – трговци, занатлије, интелектуалци, док су у Стару цркву долазили вјерници из околиних сарајевских села.

Отац Боро, како овог младог свештеника ословљавају вјерници, наводи да доказ да је Саборна црква била храм у који је највећим дијелом долазила господа јесте и чињеница да је богослужење у Старој цркви почињало у 8.00, а у Саборној цркви у 9.30 часова – „да се господа мало наспава“.

ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ

Одлука о градњи Саборне цркве донесена је давне 1859. године, на иницијативу српског православног живља у Сарајеву и на приговор Европе Отоманском царству за вјерску нетрпељивост и неједнакост. Европљани су сматрали да је недопустиво да толики број православних Срба у Сарајеву нема своју велику цркву, јер је до изградње Саборне цркве у Сарајеву, у претходних више од 500 година, постојала само садашња Стара црква на Башчаршији.

Саборна црква у Сарајеву, Фото: СПЦ – Митрополија дабробосанска

Да би ублажио незадовољство Европљана и уступцима покушао да заштити посрнулу царевину тадашњи султан Абдул Азиз Хан дао је ферман за градњу православне богомоље у Сарајеву.

У периоду до 1962. године купљено је земљиште у равници, са десне стране Миљацке, и у оно и у садашње вријеме у самом центру Сарајева, али није познато од кога је та локација купљена.

Према предању, градњу цркве обиљежила је српска довитљивост. Како прича отац Боро, наводно, према тадашњим турским законима нигдје у Турској царевини није могао бити изграђен други вјерски објекат на мање од 100 корака од најближе џамије. Како је од најближе џамије, која се налазила код садашњег хотела „Централ“, до мјеста гдје је требало да буде грађена црква било мање од 100 корака, Срби су потплатили онога који је то одређивао да прави мање кораке како би раздаљина била већа од стварне.

Изградња једног од тада највећих православних храмова на Балкану почела је 1863. године, а те су године 11. јуна и освештани његови темељи. Градња је трајала 11 година – до 1. маја 1874. године.

ХАЏИ ЛОЈИНО НАСИЉЕ

Саборна црква је освештана на светог Илију, 2. августа 1872. године, скоро двије године прије потпуног окончања радова. Освештању је присуствовало шест конзула и каснији аустро-угарски управитељ БиХ Бењамин Калај, 76 свештених лица и око 10 000 људи.

Према казивању оца Боре, претпоставља се да би овом догађају присуствовало и више народа да није било инцидента који се десио годину дана раније.

Било је предвиђено да храм буде освештан на Малу Госпојину 1871. године, и до тога би, вјероватно, и дошло да се у мају те године није десио инцидент када је сарајевски кабадахија и насилник Хаџи Лојо са 40 разбојника ујахао у црквену порту запријетивши да „власи без мртвих глава неће цркве посветити нити у њој зазвонити“.

Тадашњи руски конзул, који је становао преко пута цркве и који је све то видио, одмах је о свему обавијестио Вали-пашу, упозоривши га да га сматра одговорним за оно што се десило.

Због овог инцидента Српска црквено-школска општина одустала је да тог љета буде освештана црква, а помоћ је затражена од Русије, након чије је интервенције наредне 1872. године црква коначно освештана.

Да би спријечиле било какав инцидент, турске власти су забраниле рад кафана на дан освећења цркве, а Турцима је био забрањен пролазак улицама у којима су живјели Срби. Чак су по околним сарајевским брдима били постављени и топови, са наредбом да се из њих пуца уколико буде дошло до икаквог покушаја да буде спријечено освештање цркве.

Отац Боро наводи да се у то вријеме догодио још један занимљив догађај. Око два мјесеца прије Хаџи Лојиног насиља појавио се у Сарајеву некакав дервиш из Медине који је на сред Шехер-Ћехајине ћуприје простро кожу за молитву и са бројаницом у руци и некаквом књигом почео да се моли од раног јутра до мрака, наводећи да ће се захваљујући његовој молитиви Алаху за 20 дана звоник нове српске цркве срушити сам од себе.

Неправославни свијет, који је наилазио туда, бацао је новац на кожу у нади да ће дервишеве молитве бити услишене. И прикупи се доста пара. Али, 18. дана на мосту више није било ни дервиша, ни кожице, а наравно ни пара. Звоник новоизграђене цркве и даље је стајао усправно.

Сарајево

Саборна црква у Сарајеву

ГРАДИТЕЉИ И ПРИЛОЖНИЦИ

Градња Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву коштала је 38.185,18 дуката, а средства су сакупљана од добровољних прилога православних житеља Сарајева и околних села, трговаца из Београда, Дубровника, Беча и Трста, те многобројних донатора.

Међу приложницима су били и сам султан Абдул Азиз Хан са 556 дуката, Правитељство српско из Београда са 500 дуката, српски кнез Михаило Обреновић са 150 дуката. Највише прилога – неколико пута по 2.000 дуката – дао је тадашњи предсједник Црквене општине Сарајевске и власник хотела „Европа“ Манојло Јефтановић.

Пошто сви ови прилози нису били довољни, радови на изградњи цркве исплаћивани су и из прихода Старе цркве.

Ипак, највише је дао православни српски народ, што прилозима што својим радом. Према причању оца Боре до краја изградње цркве сваког љета би свештеник у Старој цркви оглашавао дане добровољног рада, када би школска дјеца, трговци и занатлије носили са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта, пијесак, отесану седру и малтер мајсторима на скеле.

Црква је саграђена од камена који је дала тадашња власт бесплатно из мајдана у садашњем сарајевском насељу Ковачићи, а кров је направљен од олова.

Храм је саграђен у занимљивом композитном стилу познобарокне форме. У основи је тробродна базилика, комбинована са уписаним крстом и има пет купола. Дужина цркве је 37, ширина 22,5, а висина зидова 15,5 метара. Висина малих купола је 20, а средње 34 метра.

Звоник, који се види из велике даљине, висок је од земље до врха крста 58 метара. Према писању митрополита дабробосанског Саве Косановића „између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и истурчена аристократија црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима“.

„Само га она Бегова џамија нешто надмашује, која је продужена баш онда кад је звоник готов био, јер Турцима бјеше зазор и срамота да хришћански крст мине `алем и мунару`“ – наводи митрополит Сава.

На цркви се налазе шестора врата – западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, која су служила за улазак жена у цркву. Шеста су врата на олтару и остављена су ради свештеника и црквењака.

Цркву је зидао чувени мајстор Андреја Дамјановић – Зографски из велике породице архитеката предузимача, сликара зографа, иконописаца дрворезаца и каменорезаца из македонског града Велеса. Претпоставља се да је ова породица саградила око 40 већих православних цркава на подручју БиХ, Србије и Македоније.

Извори: Митрополија дабробосанска, Катера

Приредила: Сања Бајић

 

Чудотворна црква Света Петка Трнова позната и као Крстата џамија

Суза од спокоја

Хиљаде људи у највећој тишини стоји у километарском реду који се на Велики петак направи испред црквице посвећене светој Петки Трнови у врањском насељу Тулбе, поред Врањске реке. Кад стигну на ред, целивају икону, добију миропомазање од свештеника, а порти пошкропе светом водом. Сваки верник пољуби сребрни молитвени крст у свештеничкој руци, прекрсти се окрећући се слева надесно. У челу невеликог дворишта је икона Распећа Христовог где народ оставља дарове.

Света Петка Трнова у Врању; фото: Душан Ђорђевић

– Људи доносе и остављају разне ствари. Једни за оздрављење својих најближњих, а други за здравље укућана. Највише се доносе кошуље, пешкири, мараме и чарапе. Потом, доносе се дарови попут зејтина и јаја. Ретко да ко не донесе флашу зејтина – наводи један од радника у цркви Свете Петке Трнове.

Лековита вода

Према предању црква Свете Петке Трнове саграђена је у Врању у 13. веку. Кад су Турци освојили Србију, црква је порушена, јер су се касније у том делу вароши населили аге и бегови. Одлучили су да подигну џамију на зидинама православне богомоље. Предање каже да што би дању саградили, ноћу би се срушило. Један од виђенијих Турака предложио је да се у зидине утисне знак у облику крста и да виде шта ће се десити. Утиснули су крст у зид и од тада се ништа није срушило. Саградили су џамију која се до дана данашњег код Врањанаца назива Крстата џамија.

Након ослобођења од Турака 1878. године српски војници и устаници срушили су Крстату џамију. Није прошло дуго времена, јер је народ на поклоњење и по исцелитељство долазио и на рушевине, на темељима порушене џамије саграђена је омања црквица Света Петка Трнова.

Верници се обавезно умију и попију воде са чесме, јер се верује да је лековита и чудотворна.

– Помаже бољем виду, а лечи и друге болести уз молитву и придржавање божјих правила. Након тога се пале свеће за живе и мртве и излази из црквице. Све то иде укруг, у савршеном миру и тишини да се осећа божја благодет – прича једна од верница.

Иако се служба врши сваког четвртка и петка у току године, а храмовна слава је 8. августа, ипак, највећа посећеност, јединствена у православном свету, јесте на Велики петак.

Прича се, да је тако остало још из времена док смо били под Турцима. Њихов празнични дан је петак, а наши су тада тај дан користили за задушнице и одлазак у тадашњу џамију по исцелитељску моћ своје некадашње црквице, а све резонујући да их Турци неће дирати. На Велики петак Турци нису бранили ником да уђе и помоли се свом богу у дворишту. У њу су по исцелитељство долазили људи свих вера: православци, муслимани, Јевреји и католици, од Ниша, до Врања, па преко Косова и Метохије до Македоније. Наравно и верници из северне Грчке и југоисточне Бугарске.

Целив диреку

Предања кажу да је у то време у дворишту џамије био један дирек и клесан камен у облику плоче. Сви верници су целивали тај дирек и накратко седали на камен. Сматра се да је ту Бог даривао благодет за разна исцељења.

– Старији Врањанци су причали да је поред дирека у тадашњој џамији био степеник помоћу кога се силазило у малу укопану просторију са крстом и извором воде. Крст су целивали верници свих вера, а вода се пила, захватала у тестије и носила кући – истиче један од верника.

Ходочашће у цркву Свете Петке Трнове никад није престајало, од времена под Турцима, у времену комунизма, па до данас.

Мир божији

– Црква је обновљена 2008. године и осветио ју је владика врањски Пахомије. Пре тога кад би пала киша, од блата није могло да се уђе. И по киши и по највећем сунцу људи су стајали у реду како би ушли у црквицу и попили воду. Постојала је само црквица, једна просторија и чесма са водом. То је било све, јадно и запуштено. Али, и тада када би се ушло у круг црквице која није била ни ограђена осећао се мир божји. Из црквице, повремено, ширили су се божји миомириси. Људи су остајали дуже, а умели су од надошлог спокоја да пусте сузу – причаху ходочасници.

Према предању у зидине цркве уграђен је део моштију неког од светаца још у раном средњем веку. Оно што се претпоставља то је да је од цркве која је претворена у џамију остао нетакнут један део зида. Народ верује да тај зид одржава чудотворну моћ цркве кроз векове.

Љубљење дирека

Предање каже да се у турско време у некој богатој српској породици у Призрену разболео син јединац. Посетили су тадашњег владику и замолили за помоћ. Владика их је посаветовао да сина коњем пребаце до Врања где постоји свето место близу Белог моста, да пољубе дирек у дворишту и да младић лежи дуже време на камену.

Родитељи су послушали владику и одвели сина у Врање. Нашли су свето место, пољубио је дирек, легао на камен изнурен и заспао. Уплашили су се да ће им умрети пред очима. Након два сата спавања дигао се и потпуно здрав прозборио: „Мајко, дај да се напијем воде“. Довели су га до извора, напио се воде и викнуо: „Ја, оздравех, богу хвала“!

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018)

Извор: Врањска Плус ТВ

Српски мали Јерусалим

Осма је деценија како је прошло од службовања владике Николаја Велимировића у пиротском крају који је назвао “мали Јерусалим”, када је видео колико манастира, цркава, црквишта, али и икона и фресака има и то изузетно ретких вредности. Отићи у тај део Горњег Понишавља и не поклонити се у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову или манастиру Светог Јована Богослова у Поганову грех је, јер комад раја на земљи ту је, пред вама. Треба отићи и у Темску, где ће вас сачекати мати Ефросинија, ту је близу и Дивљана, Височка Ржана са оцем Рафаилом, у Рсовцима постоји пећинска црква из доба Синаита и манастир Светог Илије, Свети Кирик и Јулита у Смиловцима, у Петрлашу је архимадрит Јован, манастирче у Димитровграду где је мати Ираида…

Суковски манастир; фото: Душан Ђорђевић

Игуман Серафим

На 18 километра од Пирота, старим путем за Димитровград у правцу Звоначке Бање, стиже се у село Суково у чијој је непосредној близини манастир. По имену села манастир је познат и као Суковски. Када стигнете, гледајте да будете на литургији, да осетите божју благодат и димензију вечног живота. Нема прошлости и будућности, само је љубав кончина у вечној садашњости. Имаћете прилику, да упознате игумана Серафима, 40-тогодишњег духовника изабраног од Бога да проноси славу његових речи и дела. Игуман Серафим и његова братија су од посебног значаја и поштовања за нас Врањанце јер су до 2007. године чинодејствовали у манастиру Свети Прохор Пчињски, а једно краће време и у манастиру Светог Пантелејмона у комитском Лепчинцу код Врања. Тада је развијен тај посебан однос између братства и верника, да нас ословљавају и у Сукову са “моји Врањанци”.

Суковски манастир је са десне стране реке Јерме која долази из врела подно стеновитих обронака Старе планине. У манастиру, поред бројних фресака, сцена из живота Богородице и Исуса Христа, као и новозаветних светаца и српских светитеља постоји нешто посебно, реткост у српском фрескосликарству. То је фреска у ниши десне певнице. Она приказује Светог Христофора са животињском главом „што задире у далеку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством“.

Суковски манастир походи стално група Врањанаца и Крушевљана који су са братијом духовно узрастали у Прохору Пчињском.

Мати Стефанида

У време док смо били у свете делове српског “малог Јерусалима” да се причестимо на празник Цвети и припремимо за Страсну недељу и доласка Васкрса, победе живота над смрћу, у Врању се дешавао “одлазак” из манастира Светог Прохора игуманије мати Стефаниде и њеног сестринства. О, Боже, које туге! Верници су у шоку, већина сматра да ништа не може да промени јер је све предалеко отишло, на штету наше вере и народа у целини. Још једно духовно пустошење врањске Епархије након “одласка” игумана Серафима и његове братије, сад далеке 2007. године. Духовне деце блаженопочившег игумана Пајсија Хиландарца који нас је оставио на земаљској ветрометини 2003. године, јер га нападе болест, а Бог узе к себи, као и што чини када су најбољи у питању. Знао је отац Пајсије да одмах одреди за свог заменика Серафима са 25 година живота и потврди своју божју прозорљивост. И поред усредсређености на пост и молитве, појединим верницима мати Стефанида не излази из ума. Само се тихо чује: ”Ох, душа ме боли! Докле, више, овако”? 

Из Суковском манастира нећете отићи без ручка, сви на литургији су позвани, то је правило. Посни купус, пасуљ, на Цвети скуша, ванилице, обланде, кромпир салата и чувена манастирска “траварица” све је благословено, а што је благословено преслатко је.

Суковски манастир се издржава од властите економије. Монаси са верницима који повремено бораве производе сво поврће за своје потребе. Од воћа, посебно јагоде. Ипак, посебност је израда пиротског качкаваља, више врста сирева, урде, маслаца… Имају своје краве, музе се 150 литара млека дневно. Сав вишак је у продаји.

Манастир је познат и по производњи меда за простату, антистрес меда и више врста мирисног тамјана. Продаје се и манастирска ракија врхунског квалитета, од којих препоручујемо “траварицу”, а од ликера, лековиту “ораховачу”. Продавница је богата иконама, књигама, бројаницама…

Вук Бранковић и Винету

Полазимо ка манастиру Светог Јована Богослова, осам километра удаљеног од Суковског. Иде се долином Јерме која услед киша хучи и слива се низ усечени кањон и прави је празник за очи. Манастир је са леве стране реке, на једној заравни у подножју огромних стрмих стена. Сем малобројних појединости саграђених касније, овде као да је време стало, у 14. веку, када је саграђен манастир и конак. Нема тог, који је био, а да не крије своје одушевљење, јер је комад раја пред њиме. Пре доласка до манастирске порте пролази се поред села Власи које је као уметнуто у подножје стеновитих литица Старе планине. 

Долази се у предивном крајолику у којем обитава Белоглави суп. На овом потезу снимљено је неколико филмова: Косовски бој (двор Вука Бранковића је снимљен баш на простору конака и припрате овог прелепог манастира), а у околини по врлетима кршних планина снимљен је филм Винету.

Задужбина Дејановића

Ктитори манастира Светог Јована Богослова у 14. веку, били су властелин Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана и његова кћи Јелена, касније византијска царица.

“Поред живе цркве, јаког молитвеног братства и бурне историје која досеже до друге половине 14. века, у овом манастиру можете видети занимљив приказ на фресци која представља савијену грану до земље о коју је очајни Јуда покушавао да се обеси. Божја милост је огромна и пружа шансу сваком па и издајнику, непријатељу и гордом Јуди да се искрено покаје и затражи опроштај од Господа. Свети оци кажу да се грана неколико пута савијала до земље”, објашњава један од верника из Врања. У манастиру, услужени кафом и ракијом, монах се распитује за наше суграђанине, вернике и поздрављају Јовицу, Миодрага Фунција, Моцу физиотерапеута…

Двострука икона

У самом манастиру видећете копију двоструке иконе са чудом у Латомском манастиру са једне стране и ликовима Богородице и Светог Јована Богослова са друге, која је настала у другој половини 14. века, која је након Првог светског рата конфискована од стране Бугара и однешена за Софију. Та икона је била поклон царице Јелене, жене византијског цара Манојла II Палеолога у знак сећања на оца Константина Дејановића. 

Испред манастира је продавница, па бирајте, нешто за успомену, нешто на корист. Имате на далеко чувене органик антибиотик капи, који прави братство, потом ливадски и багремов мед из нетакнуте природе, прополис капи, тамјан капи…

У манастир се улази и излази преко монтажних мостића на реци. У непосредној близини, ван манастира, је етно кафана где можете да добијете комплетну пансионску услугу. Ту су и сељани продавци, углавном сезонске хране, ајвара, пинџура, парадајз сока, меда, џемова…

Изграђен за две године

Данашњи храм Суковског манастира сазидан је за две године. Тако је записано изнад прозора са западне стране: „Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859.“ Зна се и кад је живописан, јер и о томе постоји натпис: „Образописец Васил поп Христов од Самоков од 1869. лето.“

Поганово

Није лоше да знате, да монаси за свој манастир кажу да је Јованово. На овај начин избегавају погрдну злоупотребу имена села Поганово у непосредној близини, а самим тим и свега што се тамо догађало, те ово село има чудно име које може да се повеже са овим манастиром.

Сматра се, да је још у прехришћанском периоду у близини садашњег манастира постојала чувена незнабожачка паганска богомоља, чије су ископине пронађене у оближњем селу Поганову. Изглед те ископине је у виду замка који је представљао тадашњег паганског домаћег бога. Ту су се одигравали пагански ритуали и приношене стравичне жртве. Због тога су и први хришћани назвали ово место Поганово, а хришћански мисионари, да би одвојили тадашње непросвећено хришћанско становништво од незнабоштва, засновали су у близини хришћански манастир, посвећен Светом Јовану Богослову (Јованово).

Од Врања до Сукова и Поганова

Од Врања до Сукова и Поганова може се стићи из два правца. Одлазак је био преко Власотинца, па путем за Црну Траву до места Свође. Ту се одвајају путеви и лево идете за Бабушницу и Пирот. Пут је локалан, асвалтиран, нема рупа, али је напоран због кривина. Бабушница је једино веће насељено место до Пирота. На уласку у Пирот обавезно питајте где се скреће на стари пут за Димитровград. Кад ту скренете, а није тешко наћи, брзо стижете до Сукова. Пут је од Врања до Сукова дуг 170 км. У повратку, ишли смо кроз Сићевачку клисуру, делом новим путем, али више старим јер се стално нешто гради и затвара за саобраћај. Брзо се стиже до Ниша, а потом коридором 10 до Врања. Тај пут је дуг 220 км. На вама је којим путем ћете ићи. Наша препорука је преко Ниша и кроз Сићевачку клисуру.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018), на Цвети, 1. априла 2018.

Одговор поглавице Сенека Индијанаца влади САД: „Прихватите нашу веру!“

Брате, устајем да бих захвалио у име овог народа и да бих упутио поздраве нашим пријатељима – уколико их уопште имамо – због добре намере коју су имали да нас подуче вашој религији. Реците им да ћемо добро размотрити то питање. Добро смо извагали ваша настојања и сматрамо да ваш успех не испуњава наша очекивања. Уместо срећних последица које сте нам дуго обећавали, увођење ваше религије нас је до сада чинило неприлагођеним и јадним.

Џон Микс Стенли, Суђење Црвеном Мундиру (1869)

Одвели сте неке наше младе људе у ваше школе. Образовали сте их и подучили својој вери. Када су се вратили међу своје рођаке и народ, нису били ни белци ни Индијанци. Вештине које су научили нису биле прилагођене лову и не одговарају нашим обичајима. Они су научили ствари које су нам непотребне. Почели су да осећају вештачке потребе, које никада нису падале на памет њиховој браћи. Примили су, у великим градовима, семе порока који су били непознати у шуми. Постали су обесхрабрени и изнурени – Индијанци их презиру, белци их запостављају, нису од користи ни једнима ни другима – мање су поштени од ових првих, а можда чак и покваренији од ових других.

Брате, речено нам је да су ови први покушаји пропали због лошег приступа и позвани смо да покушамо поново, да пошаљемо друге наше младиће у друге школе, где ће их подучавати други учитељи. Брате, исход је увек био потпуно исти. Верујемо да је погрешно да и даље покушавате да ширите своју веру међу нама, или да уводите своје вештине, понашање, навике и осећања. Верујемо да је погрешно да вас подржавамо у томе. Верујемо да је Велики дух створио и Индијанце и белце, али у различите сврхе.

Брате, Велики дух се љути због покушаја да се следи ваш пример – видите да не благосиља и не крунише ваше напоре. Али, брате, с друге стране знамо да Великог духа радује што следимо традиције и обичаје својих прадедова – чинећи тако добили смо његов благослов – добили смо снагу и истрајност за лов. Велики дух подарио је изобиље – када смо гладни, шума је пуна дивљачи – када смо жедни, утољујемо своју жеђ на бистрим потоцима и изворима који нас окружују.

Када смо уморни, лишће с дрвећа је наш кревет – одлазимо на починак спокојни – устајемо са захвалношћу према Великом духу. Обновљене снаге у удовима, с моћном радошћу у срцу, осећамо се блаженим и срећним. Нема ни раскоши, ни порока, ни свађа око титула, ни грамзивости да уздрмају темеље нашег друштва или наруше мир и срећу. Знамо да је Велики дух задовољнији својом црвеном децом него белом, јер је стоструко био издашнији према нама него према вама.

Можда сте, брате, у праву што се тиче ваше религије – можда је она посебно прилагођена вама, какви јесте. Кажете да сте уништили Сина Великог духа. Можда је то заслужени узрок свих ваших мука и недаћа. Али, браћо, немојмо заборавити да ми нисмо учествовали у том убиству. Ми га се одричемо – ми волимо Велики дух – и никада ништа нисмо имали са тако неправедним, безобзирним злочином, стога се он и даље смеши на нас и дарује нам мир, радост и изобиље.

Брате, ми вас сажаљевамо – желимо да пренесеш нашим добрим пријатељима наше најбоље жеље. Обавести их да смо спремни, из самилости према њима, да им пошаљемо мисионаре да их подуче нашој религији, навикама и обичајима. Желели бисмо да буду срећни као и ми и јамчимо им да ће, уколико следе наш пример, бити много, стварно много срећнији него што су сад. Ми не можемо прихватити вашу религију, она нас раздваја и чини несрећнима – али ако ви прихватите нашу, верујемо да ћете бити срећнији и ближи Великом духу.

Овде (показујући прстом на неколико белаца који су заробљени као деца и одрасли међу Индијанцима), овде, брате, имаш живи доказ пред очима. Ови су младићи стасали код нас. Задовољни су и срећни. Ништа их не би могло навести да напусте своје радости и прихвате ваше – исувише су свесни преимућства наше заједнице и свих зала ваше. Ипак, пошто гајимо добру вољу према вама, обрадовало би нас када бисмо чули да сте одбацили своју веру, која уноси толико раздора и неспокојства међу вас, и уместо ње почели да следите нашу.

Одговор представнику владе

Поглавица Sagoyewatha из племена Сенека (познат као „Црвени мундир“) 1794. године

Превод: Зоран Петковић

Традиционална књижевност северноамеричких Индијанаца

Samuel G. Drake, The Book of the Indians of North America: Comprising Details in the Lives of about Five Hundred Chiefs and Others …, Josiah Drake, 1833

Извор: Принцип.инфо

Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО; ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

Православна икона Небеске Србије. „Свети Новомученици Јасеновачки и Глински“, „Св. Николај у Дахау“ и „Борци за веру против безбожне власти“, српски манастир Нова Грачаница код Чикага, Илиној; фото: Википедија

Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.

Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити – верност -.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога, без отачаства и без породице,ти си нико и ништа.

И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност – твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости, честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације. Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубљља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима. Твоје име је неустрашивост, а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну. То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружја не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада , Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе – треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

Николај Велимировић

Извор: Дан ветерана

Петров манастир код Требиња и бенедиктински фалсификатори

Чувени стари Петров Манастир у Чичеву код Требиња описан је пре десетак година, у главном, добро и подробно од Стевана Делића (1). Хисториске вести о њему прикупио је К. Јиречек. (2) а ми ћемо овде додати само неке напомене као резултате наших ископавања, која смо тамо вршили у јесен 1911. године.

Петропавлов манастир код Требиња; фото: Википедија

Beћ je Делић напоменуо, како су сељаци при зидању нове цркве 1906. године разбијали гробне стећке и плоче, чак и неке са записима, да би само што јевтиније дошли до грађевног материјала. Несумњиво је, да су том приликом страдали понајвећи комади; управо, дакле, они који би за нас били данас од најширег интереса.

Од богате старе некрополе разношено је камење у читаву околину, а од њега је направљена и црква и софа око нове цркве. То се надгробно камење употребљава још и данас као поклопнице и бедрењаче за нове гробове. С тога није чудо, да је од свега старог материјала остао само 121 гроб с плочом и само један једини стећак. На свима тим очуваним гробовима нема ни једног јединог натписа.

Ми смо отварали читав низ гробова најпре у рушевинама Павлове цркве, која је одмах поред Петрове и у којој се једино и могло радити, и у црквеној порти. Сва Павлова црква имала је под патосом гробове. Сваки гроб био је засебно ограђен дебелим каменим плочама. Ширина им је била између 42-48 cm, а дужина од 1,92-2,04 m. Унутра су имали, као и данашњи, постранце бедрењаче, а изнад леша поклопнице. Дубина им није увек једнака, што долази деломично и отуд, колико је камења, плоча или земље однесено с њих; најчешћа је мера од 0,70-1,05 т.

Један занимљив специјалитет ове некрополе чине гробови од више лица стављених једно изнад другог. Нашао сам таква три гроба… Ширина гробница, која никад није досизала један метар, очевидно показује да лешеви нису полагани, нити могли бити полагани један поред другог. Могуће је с тога, да су стављани један на други или да су кости пренесене са неког другог места и ту сахрањене. У свима тим гробовима ја нисам нашао ништа осим костију, исто као и у оближњем манастиру Тврдошу. То долази деломично отуд, што су неки гробови били отварани и пре, али то је, у ствари, мали проценат.

Од 23 гроба, која сам отворио, само је 6 било раније претресаних; остали су остали са потпуно нетакнутим поклопницама и целим костурима у добром реду. Гробове у самој цркви Петрова манастира нисам могао отварати, јер су они, на велику штету науке, били делом разбијени при зидању нове цркве, а делом су дошли пода њу. Ту су несумњиво имали бити најважнији. Овде су се једино и налазиле ствари, које помиње Делић а за које је и мени причао стари свештеник Марко Даниловић.

У Петровом Манастиру код Требиња нашао је Ст. Делић једну узидану плочу, на којој је с муком прочитао речи: „Полета, Другань, Дражета чине ракu надь материю u дьни славьна кнеза Срамька“. Тај натпис Делић ставља у XII век и налази извесне аналогије у писму између њега и познатог Кулинова натписа. Ја тај камен нисам видео; њега је Делић нашао закречена у проскомидији после мог претраживања Петрова Манастира, и то у зиму 1912. или почетком 1913. године.

Како је Делић иначе прилично добар читач старих натписа човек би донекле смео да се ослони на њ, али нам он сам каже, да су при стругању креча с натписа „при слабој свјетлости воштанице“ „почетна слова последног реда нешто изгребана“. А за нас је тај ред баш најважнији, јер доноси име тог „славног“ кнеза.

О кнезу Срамку у свима нашим изворима XII и XIII века нема никаква помена. Али има један други захумски поглавар, чије је име слично овоме а било познато и послужило чак и за један фалсификат. У познатим бенедиктинским фалсификатима за поседе на отоку Мљету, којима се хтело утврдити, да су босански и захумски владари чинили поклоне том реду, употребљена су, за већу веродостојност, многа наша позната лица из средине XII века: велики жупан Деса, бан Борић, жупан Грд и међу њима неки захумски поглавица Хранко.

У једној даровној повељи, која носи његово име „Sigillum Chrance cum omnibus suis iupanis Cholmie“,1 говори се, да је он поклонио локрумском манастиру цркву св. Панкратија са земљом у Бабином Пољу на отоку Млету. Очевидно је, да су његово име и његов значај били познати фалсификаторима и околини и да су употребљени, да послуже као јак доказ за противнике. Повеља та, из опрезности, није датирана годином, него индикцијом VII, a та је, како је упозорио Смичиклас, у XII веку падала у више година: 1114, 29, 44, 59, 74 и 89.

Наишавши у поменутом натпису на кнеза Срамка мени је одмах пало на ум, да то није овај Хранко. Како је задњи ред, по саопштењу Делићевом, при стругању оштећен, врло је лако, да је тако отпала прва половина х. Иначе разлика у читању или евентуално у писању, па чак и изговарању између м и н не би била необична.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за  1924-1925)

Напомене:

(1) Гласник Зем. Музеја, XXIV, 1912, 275—282, XXV, 1913., 129—132; По свом обичају да исте ствари објављује више пута В. Вулетић је овај прилог  саопштио и у Vjestniku hrv. arheol. društv. ХIII 1891 19—20  

(2) Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, Wien 1897., 33., – поновио В. Марковић у књизи Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Карловци 1920., 35

1 Т. Smičiklas, Diplomatički Zbornik, II, Zagreb 1904, стр. 88. Од те повеље имам и снимак, из кога се види, да је писано Cholmie, а не Cholnie, како је унео Смичиклас. 

Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије

Питање о Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању [1] свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита о фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квази-научној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду [2], посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја о годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала прамером Јулијанског календара. При том је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док јс сидеричка (звездана) година – на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански – космоцентричан [3].

Што се тиче астрономске тачности, о којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25 765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато су сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару [4].

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XIII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? „Све се објашњава веома прозаично – каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми – папа Григорије XIII и његово ‘календарско окружење’ били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње – довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја [5].“

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) – дали негативан одговор о учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит – математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се људи с површним аматерским знањима из области астрономије, почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње „откриће“ подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи о томе да је тадашња григоријанска реформа „носила провинцијско и жалосно обележје“ [6].

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. А затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао „ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара [7]. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне „Светом Писму“. Коперникова књига „О кретању небеских сфера“, у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године „да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине“.

Све наведене чињенице дају основа да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била „покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи“.

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво „научно“. Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорпја XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере „захвата“ такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором [8]. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао „против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом“ [9].

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује о њеној непогрешивости и пожељности.

„Није у сили Бог него у истини“ – говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање „исправљеног јулијанског календара“ од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица. [10]

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана – васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања о којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа – Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн. 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, например 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) о Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: „Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаиог у Никеји… о светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства [11]„.

Захарије Орфелин

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који – упркос многим притисцима – одбијају да прихвате нови стил.

Познати руски научник-професор В. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, и чиме се дала предност очувању Јулијанског календара, овако се изразио у вези са тим проблемом: „Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и нзванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу [12].

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара – вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи о времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се „хипотетички календар будућности најпре замишља као… Јулијански календар [13]„. Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за Земљу основним астрономским величинама – тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. „Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим „терапеутским ефектом“ [14].

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи – прим. прев) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеннца да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала – и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је „човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство“ [15].

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време – такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити о црквеном Јулијанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара – то је покушај светотатственог оскрвљења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небесног Царства у царство мрака [16].

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи – чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

У закључку је неопходно истаћи да је овом важном за Цркву питању о Православној Пасхалији и Јулијанском календару посвећен велики број истраживања. Ограничићемо се на само нека од њих:

Јеромонах Матеј Властар, „Алфавитна Синтагма“ (Канонски Зборник 14. века) издање Тавровске Губернијске Типографије, Симпферопољ, 1892. (превод са грчког);
Д. Ф. Голубински, „О Пасхи и Јулијанском календару“, Богословски весник, бр. 4, 1892, стр. 73-88;
Д. Ф. Голубински, „Питање о изједначавању грађанске године с астрономском“, М. 1899;
Е. А. Претеченски: „Црквено време, бројање и критички преглед постојећих правила одређивања Пасхе“, СПб, 1892;
В. В. Болотов: Извештај на заседању Комиснје по питању реформе календара у Русији при руском астрономском друштву, 31. маја 1899. г. Ставови Комисије по питању реформе календара у Русији. Прилог 5, СПб, 1900, стр. 31-49;
И. И. Соколов: „О уједињсњу Источне н Западне Цркве“, СПб, 1911;
Н. Н. Глубоковски: „О реформи календара“. „Православни Мисионар“, бр 5-6, Пловдив, 1943 (на бугарском); на руском је тај рад штампан у зборнику „Дела Саветовања поглавара и представника автокефалних Православних Цркава поводом прославе 500-годишњице автокефалности Руске Православне Цркве 8-18. јул 1948. године“, том први, М, 1949, стр. 416-432.
А. И. Георгијевски: „О црквеном календару“, издање Московске Патријаршије, М, 1948.
А. Н. Зелински: „Конструктивни принципи староруског календара“ у књизи „Контекст“ Академије наука СССР, М, 1978. Ову књигу издало је такође Братство преп. Јова Почајевског, Монтреал,1984.

Остала литература наведена је у напоменама које прате овај чланак.

Превео с руског: Душан Васиљевић

Напомене:

[1] Више о овом видети: Људмила Перепелкина, Јулијански календар – 1000 годишња икона времена код Руса. „Православни пут“ за 1988.Г. Џорданвил, Њујорк, САД. 1989.
[2] Видети тамо стр. 128.
[3] Видети: А. Зељински, „Освећено време“, Гласник Руског Западно-Европског Егзархата, 8. бр. 113. Париз, 1983, стр. 209-250.
[4] Видети: од истог аутора наведено дело, стр. 236.
[5] Тамо, стр. 232.
[6] Генадиј Могиљевцев. „Григоријанска реформа календара“, „Домаја“ бр.8, М, 1991, стр. 35.
[7] Исто.
[8] Људмила Перепелкина, La categorie du temps dans la tradition orthodoxe, in „Espace et le Temps“, Librairie Philosophique J. Vrin, Paris, 1991, стр. 395.
[9] Архиепископ Виталиј (Устинов) (сада Митрополит, Првојерарх Руске Православне заграничне Цркве), предговор канадском издању књиге А. Н. Зељинског „Конструктивни принципи староруског календара“, Монтреал, 1984. стр. 6-7.
[10] Више о овоме видети Људмила Перепелкина: „Јулијански календар – 1000- годишња икона времена код Руса“, стр. 129-134.
[11] Видети: Дела Васељенских Сабора, издана у руском преводу при Казанској Духовној Академији, издање друго, Казан. 1887, том први, стр. 76, документ 16.
[12] Професор В. В. Болотов. Посебно мишљење члана Комисије, Журнал Осмог заседања Комисије по питању реформе календара 21. фебруара 1900. године (Руско астрономско друштво), стр. 34.
[13] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.
[14] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.
[15] Љ. Перепелкина, наведено дело, стр. 135.
[16] Тамо, стр. 136.

Извори: Свети кнез Лазар, година 1996, број 2-3 (14 и 15), стране 103-111, Епархија Рашко-призренска у егзилу

Култ Црне Мадоне и витезови Темплари

Италијански истраживачи М. Фарнети и Б. Бартонети открили су у пећини Свете Агнес на планини Монте Инђино у Италији мноштво древних графита и симбола, међу којима и један интересантан магични квадрат. Садржина овог квадрата директно упућује на неговање култа Црне Мадоне, чији историјат је уско повезан са редом витезова темплара. Занимљиво је да се једна од Црних Мадона налази у старој цркви Узнесења Маријиног у Апатину.

Црна Мадона у Апатину; Фото apatinturizam.rs

Италијански истраживачи Марио Фарнети и Бруно Бартонети објавили су у часопису Хера (број 43, септембар 2005.) своје откриће под називом „Gubbio: la Rennes-le-Château italiana“. У њему је описан налаз магичног квадрата уклесаног у пећини Свете Агнес на планини Монте Инђино у близини града Губиоа у Италији.

Ова планина је пре више хиљада година била сматрана светилиштем, јер има облик пирамиде, а многе пећине у њој су ишаране бројним графитима и симболима. Такође, унутар пећина постоји и мноштво у камену усечених канала кроз које је текла вода.

Према процени проналазача, магични квадрат „niger inare galag erani regin“ датира из периода од 15 до 17 века, а направили су га највероватније поштоваоци древног култа Богиње-Мајке, што потврђују и речи НИГЕР-РЕГИН или Црна Краљица (Црна Мадона или Црна Девица).

Црна Мадона је слика или скулптура Девице Марије црне коже, уз напомену да није реч о црнкињи. Трагови овог култа налазе се широм католичког хришћанског света и често се повезују са редом витезова темплара. Овај култ је био веома распрострањен широм западне европе током целог средњег века, а данас у Европи постоји око 450 приказа црне Мадоне, од тога само у Француској 227. 

Порекло култа Црне Мадоне је прехришћанско и у вези је са култом Богиње-мајке, присутним код многих народа од праисторије: код Келта, Египћана (Изида и Хорус), Фригијаца (Кибела), Индијаца (Кали), Грка (Артемида, Деметра, Мелаина), Римљана (Дијана, Церера) код Хананаца, Јевреја и Феничана (Астарта). Црна боја, која је у хришћанској иконографији уобичајено повезана са смрћу или злом, била је у старој Европи боја плодности и тла (земље).

Шкотски научник Еан Бег истиче да се у легендама и традицијама које се повезују са Црном Мадоном по правилу наводи како је њена статуа откривена у шуми. Култ је увек у вези са местима познатим по исцелитељским водама, у близини вулкана или по сливовима река.

Тумачећи Песму над песмама, један од најутицајнијих људи у Европи 12. века Бернард од Клервоа посебну пажњу посветио је стиховима „Црна сам, али лепа“. Сматра се да је један од разлога за ширење култа црне мадоне управо тежња да се илуструју ови библијски стихови.

Велики број Црних Мадона, посебно оних у Француској датирају из времена крсташких ратова. Постоје индиције како је овај култ био веома поштован од стране реда витезова темплара, а један од доказа за то су и статуе Црних Мадона, на које наилазимо у местима где су они били присутни и у црквама и другим грађевинама које су саградили. 

Интересaнтно је да се један од ретких примерака дрвеног кипа Црне Богородице која у наручју држи Исуса, налази у католичкој цркви Узнесење Маријино у Апатину. Легенда каже да га је извесна Немица Магдалена Гербер током досељавања донела са собом. Пошто су Немци у ходочашћа долазили бродовима, сваки пут када би брод пристао на обалу, износили су Богородицу, која није могла да се одржи на земљи већ је падала, а када су дошли у Апатин, остала је да стоји.

Далибор Дрекић

Извори: 
Gubbio, Rennes-le-Château italiana?
Кроз простор-време
Темплари, Црна Мадона
Туристичка организација Апатина

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Посланица патријарха Варнаве о српској новој 1937. години

У једном од најтежих тренутака српске историје на чело Српске православне цркве долази патријарх Варнава (Росић). Рођен је у Пљевљима 1880. године у честитој и побожној породици,. После завршене Призренске богословије бива послат у Русију, где завршава Духовну академију, монаши се и бива рукоположен у чин јеромонаха. Почетком Првог светског рата тадашњи епископ Варнава се прикључује српској војсци и дели судбину српског народа. После солунског фронта 1917. послат је у дипломатску мисију у Русију где га затиче Октобарска револуција. После смрти патријарха Димитрија 1930. године епископ Варнава изабран је за новог српског патријарха. 

Патријарх Варнава

Посебну пажњу патријарх Варнава је придавао друштвеним темама, тако да је 1936. и 1937, године много писао и говорио о опасностима комунизма и римокатоличког прозелитизма. Убрзо након ових иступа патријарх је мистериозно тешко оболео и умире у ноћи између 23. и 24. јула 1937. године. Одмах се сумњало се на тровање, а то је и обдукцијом доказано. И поред саопштења ванредног Сабора СПЦ у којем се наводи да је патријарх отрован, и поред изјаве доктора који је вршио обдукцију. до данас се узрок његове смрти званично води као непознат.

Патријархова посланица о српској новој 1937. години

Ево свиће нам Нова година. Ја бих желио да вам je честитам. Но не знам како да вам je честитам кад видим мрачне облаке који су се наднијели над нас, и не само наднијели него и спустили међу нас?

Како могу рећи: Срећна вам Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас je несрећа стегла својим канџама са свих страна?

Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација — то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумјети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.

A да су изгубили памет показује њихова недосљедност и противрјечност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима — и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље — међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто вријеме. Може ли то бити? Како се те двије супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам. Наш народ библијски je изрекао ону пословицу: „Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме“.

Ова света ријеч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, пa били то мали или велики људи. To свједочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима: „Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља“ (Рим. 1, 28).

Ja се позивам на све вас као свједоке, да je заиста корупција захватила наш живот. He гледа се ни карактер ни поштење него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. He награђује се чиновник према савјесном раду него према услугама партији. Од гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа свих чиновника и њихових породица. Обећања, концесије, бакшиши, то су савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу могла сломити ни завојевања, ни окупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања. Ha видику свега овога, ja не знам како да вам честитам Нову годину и како да изустим онај радосни поздрав: Срећна вам Нова година!

Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на Светосавску православну цркву. Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и предани. Сада je дошао атак и на посљедњи бедем српски, на Свету српску цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да потсијеку сасвим коријен српском народу. Хоће да оставе српско име празно, пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и културног.

Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (папом, прим.прир.). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најприје византијски патријарси и цареви. Кад je њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши славни Немањићи на челу са Св. Савом. Кад je српско царство пало и на Косову и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. И благодарећи Турцима, та најезда je устукнута. Знали су Турци лажни карактер те интернационале пa joj нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави; знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, пa нијесу улазили ни у какве компромисе с њом. Православну вјеру Османлије су понекад и гониле али су je сматрали за вјеру и поштовали као вјеру. Међутим на ону црну интернационалу гледали су не као на вјеру него као на политику.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају све капије и пуштају je да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Некакви туђинци, но крштени синови Светосавске цркве, који себе називају на- ционалистима и то у времену не наше какве слабости него у напону наше државне снаге! Нека je част Турцима, и нека je срам таквим православцима и таквим Србима!

Сваки разуман и поштен човјек може лако да увиди страшне и многобројне штете пo наш васцијели народ од тог црног уговора, пo Југославију, пo цијели мученички Балкан наш и пo словенство. Тим уговором се ударају прије свега окови на нашу јадну браћу католике у Југославији. По том уговору они постају безропотни робови једног страног суверена. Њима се чини највећи удар, највећа штета, највећа неправда. Римска црквена организација, прво политичка пa онда вјерска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама које она нигдје у Европи нема и које није имала државна црква у Србији.

Зашто оковати нашу браћу Хрвате и Словенце и остале католике у овој слободној држави? Зашто понижавати и штетити Српску православну цркву, која je кроз све вијекове мука очувала у српском народу кандило вјере и пламен родољубља? Зашто бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили нашу Цркву од најезде црних интернационалних чета из преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег чистог и дивног национализма.

Пребацују нам што уносимо политику у Цркву! He уносимо ми политику у Цркву него уносе отров у цијели организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење. Ja не говорим овдје против једне политике или једног режима него против корупције, која хоће да нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред посљедњих народа на кугли земљиној. Ko ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божји и глас пригушене народне савјести ако не из Светославне Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божјим. Али све сам рачунао, као и сви савјесни људи у овој земљи, да ће се зло ускоро прекратити.

Но зло се не покраћује, него умножава. Плима корупције не опада него расте и ево дођоше воде зла до гуше, како каже Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вриједностима одвуче у пропаст.

Ja чујем уздахе народне, чујем гдје се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас Бог може спасити онда припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас je до сада спасавао од пропасти и одсад ће нам бити спас. Но осим мопитве Богу треба и сами све да учинимо што je у нашој власти, да изађемо из ове помрчине на свјетлост.

Зато вас позивам, браћо и сестре, да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска Божија против војске сатанске. Светосавски народ увијек се умио сјединити у часовима опасности. Сад je час опасности. Ja вас позивам, као Ваш Патријарх, да заборавите партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку.

Светосавска црква и ако je заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој je дух Божији, онај силни дух који се јавио Апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, вријеме je да му се даде маха да дејствује. У Цркви Православној крманош je Свети Сава. A Свети Сава je жив, a не мртав, и чека само заповијест од Бога да буди и диже успаване Србе.

A ја као први слуга Божји и насљедник Светога Саве и мученичких Патријараха српских вичем вам свима. Ha окуп српски народе! Ha окуп не против наше браће друге вјере или друге народности, него против безумља и корупције! Ha окуп, српски народе, у име части и образа! Ha окуп српски народе, у име Бога и Светога Саве! Ha окуп српски народе, у име историје твоје и легиона мученика твојих! Ha окуп српски народе на понос младог Краља Петра Карађорђевића! Ha окуп српски народе ради дјеце твоје и будућности твоје!

Без тога неће ти бити срећна ни Нова година нити и један дан, нити и један сат. A с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена.

Нека би Бог дао да тако буде! Амин.

+Патријарх Варнава

 

Приредио: Расен

Достојевски о папизму (Мртва снага и снага будућности)

Достојевски о папизму

Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање; сукоб хришћанског Предања са папским политичко-религиозним пројектом. Папска доктрина духовног и државног поретка војно-вјерске мисије, од издвајања папства у засебну институцију, подразумијева признавање ‘папског примата’ – заснованог на идеји о папском прејемству и праву на апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела савременог свијета можемо пратити историјским мапама пројеката папског прозелитизма и римокатоличке мисије, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле „хладног рата“. Дакле, до рушења берлинског зида и ратног распада Југославије, данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку. поприштима сукоба православног свијета и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе.

Православни богослови и мислиоци су од времена папског раскола писали о папској јереси, римокатоличком погрешном учењу о Богу и Цркви. Указивали су на погубне политичке и религиозне последице таквог религиозног учења по  будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у православној Царској Русији, писало се о изопачености папске религиозно-политичке идеологије. Међу бројним дјелима православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског, који је најбоље у `новом добу` проникао у природу и политику папизма. Питања папизма Достојевски је разматрао у романима и есеистици, разоткривајући духовне погубне последице, политичку природу и намјере римокатоличке религиозне идеологије.

Достојевски

У Дневнику писца, који је излазио у Московским новинама, налази се огледи и студије о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је ,Мртва снага и снага будућности’, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу из својих Биљешки: ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски овим текстом подробно образлаже. Разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Указује на идеју папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије сведозвољености, користољубивог и потрошачког начина друштвеног живота, а на чему папизам изграђује поглаварску позицију покровитеља просјека – покорне потрошачке пастве. У папском мелтинг поту конзументи и потрошачи религија траже таквог ‘духовног пастира’, да не омета њихов либерализам, а који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демоново искушење и претворио камење у хљебове, кога ће либерали слиједити због економске зависности и интереса.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М. Достојевски: ,,Дневник писца“, март 1876.

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то „издвајање“ је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: „Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! „

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне посљедице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: „Срдит јесте али моћан није…“

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.

Да, али увијек је постојала тајна: папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:

„Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.

Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости.“

Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и посљедњој бици. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.

У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, гдје се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповједника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.

Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на посљедњем римском нечастивом сабору.

Да, пријатељи и браћо наша„, рећи ће они, „све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде умјесто Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и вјекова, он је одлучио да је сад и ваше вријеме наступило. Раније се снага вјере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповједио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтио да подијели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших гријехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши гријеси долазили само због ваше беде и сиромаштва.

И ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објаве, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи, сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ћете бити богати, а кроз ваше богатство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло„. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење, народ сада не вјерује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога…

Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јест католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.

Не би га, на примјер, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније „издвајање“ од свих која прете свјетском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница… „Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свијет амо, у Европи, а не у нас?“ Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије посљедњи час њеном „садашњем стању ствари“.

И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповјест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав „ред и стање ствари“ као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ћемо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Дневник писца 1877. године

Ми данас не знамо шта више не разумијемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовјековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!

Огњен Војводић

Извор: Огњен Војводић Инфо

Тајанствене смрти српских владика у Бечу и другде

Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски jерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.

Сава, епископ шумадијски; Српски јерарси од деветог до двадесетог века

Свети Теодор Вршачки

Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду, као што је то био случај са патријархом Викентијем (Стефановићем) 1758. године, али се то чешће дешавало у Бечу. Турци се нису много „стидели“ да над нашим епископима јавно изврше смртну казну, чак су им и живима драли кожу као што је случај са св. Теодором Вршачким 1594. или са митрополитом Пајсијем Будимљанским 1654. године, док је у Аустроугарској царевини такав варварски начин убијања био неприкладан. Да напоменемо и то, да и понашање наших епископа у самом Бечу није било понекад баш по бечком „бонтону“. Тако Гаврило, касније епископ славонски, који је био у пратњи патријарха Арсенија Чарнојевића 1706. „у току богословске расправе са римокатолицима физички је напао Петра Бакића, потоњег бискупа ђаковачког (1716-1748), који је вређао православне и неповољно се изражавао о Православној Цркви.“

О смрти српских патријараха и сумњи да су били отровани већ је писано у српској историографији. Тако је Милутин Јакшић написао рад “Јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани?“, Сремски Карловци 1922.

Неколико података по писању еп. Саве Шумадијског:

  • 1706. патријарх Арсеније III Чарнојевић – „је изненада умро у Бечу“.
  • 1708. митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић) – „Бавећи се црквено-народним пословима у Бечу, митрополит Исаија је изненада умро.“
  • 1790. митрополит карловачки Мојсије (Путник) – „Бавећи се у Бечу где је дошао… да издејствује да српски народ добије учешће у грађанским правима… изненада је умро.“

За Германа Опачића, Епископа бачког, се не каже да је напрасно умро, већ је “после краће болести, преминуо у Бечу 18. јануара 1899. године.“

Да је постојала сумња да овакве смрти нису природне, и да су епископи знали да се у Бечу “лакше умирe“ доказује и случај Јефтимија, митрополита софијског, који се 1633. бавио у Марчанској епархији. Њега је бечки двор у споразуму са папским нунцијем позвао на “консултацијe“ у Беч, али митрoполит Јефтимије “није хтео онамо ићи без јаке пратње Срба“.

У књизи епископа Саве не налазимо да је над неким епископом по пресуди суда била извршена смртна казна, али зато има много сумњивих смртних случајева епископа за које се верује да је власт у Аустроугарској била умешана. Гаврило Предојевић је био eпископ марчански само две године. Да се он не постави за епископа здушно се борио загребачки бискуп Бенко Винковић, јер је имао намеру да народ у Марчанској епархији преведе на римокатолицизам. Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим и онде исповеди латинску јерес, да би био рукоположен за унијатског епископа. Гаврило је пошао, али не у Рим, већ у Пећ, где је рукоположен од Пећког патријараха Пајсија. Ипак, после две године је умро. Настала је велика узнемиреност у народу. После Гаврила, народ је сложно тражио да се постави архимандрит ман. Гомирје Василије, опет Предојевић. Народној жељи је удовољено, али Василије је већ 1648. завршио живот. Постоји мишљење да је отрован.

Епископ Гаврило (Мијакић) је знао да епископи марчански не пролазе добро, и да им је живот кратак, па је помислио да ће се накаквим компромисом извући. Није отишао у Пећ на рукоположење, већ је 1663. пошао мученик у Молдавију. Пошто је имао велике невоље у својој епархији, нарочито од загребачког бискупа Петра Петретића, пошао је и у Рим да тражи милост, али милости није нашао. Цар Леополд је на његово место поставио унијатског епископа Павла Зорчића. Пошто еп. Гаврило није мировао окован је и послат у Грац у затвор. У току тамновања се упокојио.

Арсеније Теофановић постао је Епископ костајнички, зринопољски, глински, дубички, јасеновачки, северински и марчански 1750. Царица Марија Терезија му је под претњом казне наредила да ову титулатуру избрише и тражила да се ограничи само на “костајнички“. Као и многи други “умро je напречац 15. маја 1753. Сматра се да је био отрован.“

Да се у аустроугарској царевини није само умирало овако мистериозно, доказује пример Еврема (Јефрема) Митрополита пожешког кога је «побожна» римокатоличка светина убила у селу Куле, близу Пожеге. Могло би се рећи да је живот архијереја Српске цркве био на простору Аустроугарске био континуирана мука, зној, па и крв, био је стална борба за одбрану Вере од унијатства.

Историјски период живота православних у Аустроугарској био је обележен датумима, углавном трагичним, али гледајући из ове перспективе, и славним, датумима страдања народа и његових епископа за Веру православну. Аустроугарска је уклањала архијереје, правила им непремостиве тешкоће, постављала оне које народ није желео, гледала да их искомпромитује у очима народа… и све је то било мало успешно у напорима да православни пређу на унију или римокатолицизам. Дешавало се неретко да Аустроугарска уклони једног доброг архијереја, а да на његово место дође још бољи! Ако је Беч био престоница Аустроугарске, он се може назвати и престоницом српског страдања од римокатоличке Европе.

Видели смо да је приличан број епископа, почевши од патријарха Арсенија Чарнојевића, тамо завршио свој многострадални живот. Беч је град у коме је чак основано и постојало друштво са најморбиднијим могућим именом: “Друштво за католичење Срба“. Беч, културна престоница Европе, је заиста имала некада чудно-смешне идеје. Мада, колико год ово сада нама изгледало смешно, епископима Српске цркве је у своје време значило огроман терет и невољу. Митрополит дабробосански Сава Косановић је подлегао у неравноправној борби са овим “друштвом“ и његовим истомишљеницима. Наиме, морао је да да оставку на место митрополита, човек који је живот свој посветио одбрани своје пастве од агресивног римокатоличког прозелитизма.

Ко ће испричати и ко ће набројати све муке и невоље које су наши достојни архијереји, свештенство и народ поднели ради одбране Вере. Могло би се рећи да је живот Срба у Аустроугарској једна непрекидна рана, која симболично почиње смрћу првог патријарха на простору Аустроугарске Арсенија Чарнојевића, а завршава се смрћу последњег српског патријарха који је живео на овом простору, Лукијана Богдановића. После тога почиње нова “епизода“ у животу наше Цркве, али та епизода која траје до данас није нимало срећнија за саму Цркву.

Патријарх Лукијан Богдановић

Карловачки патријарх Лукијан изабран је једногласно за Епископа будимског 1897. а за патријарха аутономне Карловачке митрополије изабран је 1908. у својој 41. години живота. Ипак, његова управа Карловачком митрополијом није дуго трајала. Мада се п. Лукијан и раније отворено борио за права православних у Аустроугарској, највећи сукоб је настао пошто је угарска влада имала намеру да патријархово седиште премести из Карловаца у Будимпешту. Овај предлог је био неприхватљив јер је подразумевао уклањање патријарха и средишњих црквених власти из средине народног живота, међусобно отуђење народа и црквених власти, као и лакше манипулисање Црквом од стране угарске владе. Пошто п. Лукијан није прихватио овакав предлог, како каже еп. Сава Шумадијски: “…угарска влада је, изгледа, одлучила да га онемогући или чак и физички уништи… Приликом лечења патријарх Лукијан је 1. септембра 1913. нестао у Бад Гаштајну. Његови посмртни остаци пронађени су у реци, али тек крајем месеца октобра, и то тридесет километара од Бад Гаштајна.“

Шта се десило после смрти патријарха Лукијана? Почео је Први светски рат у коме је агресивна Аустроугарска хтела да покори и анектира читаву Србију. Међутим, десило јој се зло и наопако, па је као поражена страна изгубила већину територија на којој су до тада живели Срби. Великим делом, српски народ је ушао у нову државу, која је названа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, “бечки синдром“ није мимоишао ни ову краљевину без благослова Божијег. Опет је Ватикан играо улогу, и опет су појединци губили живот на тајанствен начин. Овде пре свега мислимо на патријарха Варнаву (Росића) који је у току борбе Српске цркве против конкордата са Ватиканом умро “под још увек неразјашњеним околностима“.

Ни у следећем периоду, који са историјским варијацијама, до данас траје, српски епископи нису били нимало срећнији. После Беча и конкордатског периода, нову социјалистичку Југославију повео је бечки ђак, бравар који је добар део свога живота провео у Бечу – наравно, мислимо на Јосипа Броза. Да «бечка школа» има утицаја и на ову државу, нисмо морали много да чекамо да се покаже. Мада је патријарх Викентије (Проданов) важио за попустљивог човека, није био довољно попустљив колико је то требало комунистима. “Умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната тзв. ‘Македонска православна црква’. У сваком случају, његова смрт није била природна“, каже еп. Сава. То се десило 1958.

Човек који је преживео сусрет са Антом Павелићем, а није му се покорио, велики светитељ наше цркве је и Варнава (Настић). Клеветан, малтретиран, затваран, неподржан од патријарха Германа и црквених тела када му је било најтеже, велики беседник и духовник који је ућуткан и био затворен у четири зида под сталном присмотром службе државне безбедности, епископ Варнава је рођен у САД-у и као такав, његов случај би могао да буде отежавајућа околност у пријатељским односима социјалистичке Југославије и САД-а. Његова вишегодишња агонија завршена је 1964. у Беочину, «где је умро под врло чудним околностима 12. новембра.» Упокојио се после посете зубару, па се сумња да је отрован.

Патријарх Павле

Патријарх Павле завршио је свој живот на најбољој клиници у земљи, али у јавности се ћутало о томе како је дошло до тога да заврши на клиници, што опет рађа сумњу. Истовремено, његови последњи дани личили су на ону шалу “како Пироћанац испраћа свог оца на самрти“: – Пошто је отац на самрти, Пироћанац пали прву свећу. Свећа догори, а отац и даље жив. Тужан, пали другу. Није то мали трошак. Свећа догори, а отац и даље жив. Нестрпљиви Пироћанац, који има утисак да ће га татково оклевање финансијски уништити, палећи трећу свећу говори оцу: “Тато, молим те, сконцентриши се!“. Није тајна да се некима журило да се изабере нови патријарх, поред још живог патријарха. То питање постављано је и на Сабору. Опет је Ватикан “ни крив, ни дужан“ скренуо пажњу на себе, јер се у време око упокојења п. Павла покренуло питање око доласка папе у Ниш на прославу 1700 година Миланског едикта. Требало је за то вешта и ефикасна организација. Чак је и председник републике, Борис Тадић, баш у те дане посетио папу Рацингера у Риму. Патријарх Павле отишао је на ВМА пошто су попуцале инсталације у купатилу у Патријаршији и ошурио се водом кренувши на купање. Иако се говорило да је људски фактор у питању, никада јавност није чула за истрагу поводом тога. Изгубивши свест, преживео је, али не још дуго. Његов пратилац, монах Давид (Перовић) није имао времена да поведе рачуна о расветљивању овог случаја јер је после тога вртоглавом брзином напредовао од монаха преко ђакона, свештеника… до Епископа крушевачког. А можда би требало да се пронађе ко је одговоран? Барем да се сазна да није и надлежни водоинсталатер учио свој занат у Бечу, као онај бравар.

Ако бисмо проанализирали све ове смрти за које се сумња да нису природне, можемо рећи да је Беч у сваком случају нудио смрт многим архијерејима. Постављан је избор: да ли желиш духовну смрт тако што ћеш прихватити унију са папизмом и издати хришћанство, или више волиш телесну смрт, оставши православни хришћанин. Нису сви епископи одолели чарима Беча. Да споменемо само несрећног Епископа пакрачког Петронија и Великоварадског и јегарског Јефрема (Бањанина). Овој двојици није било угодно у бечким тамницама, већ су примили унију и пред папом исповедили римокатолицизам. Како папа Иноћентије XII није био толико издашан према овим одступницима од православне вере, они су (ваљда, сетивши се своје душе) побегли од њега вративши се православљу.

Патријарх Иринеј, такође је одлазио у Аустрију и Беч. Епископ Иринеј Бачки је чест посетилац. Били су и у Загребу. Да ли су бечка клима и кухиња остале исте или не, они нам могу рећи. Ипак, не треба их пуштати саме, јер је функција епископа у СПЦ функција високог ризика, те може да им се понуди једна или друга смрт – телесна или духовна. Мада је стање римокатолицизма другачије од онога у ранијим вековима, пре би се рекло да је Ватиканским концилом 1965. вук длаку променио, али ћуд никако.

Данас је Аустрија држава у којој је све мање римокатолика. По неким статистикама 40.000 људи годишње у Аустрији напусти римокатоличку “цркву“. Ипак, иако је ова “црква“ у којој “благодат“ делује по примитивним рационално-механичким законима, изгубила сваки ауторитет над својим верницима, она не престаје да жуди за освајањем нових територија. Данас се њен прозелитизам огледа у потреби корпоративног сједињења са другим верским заједницама. Док се представници папизма кроз екуменизам труде да релативизују Истину Јеванђеља, под мотом: “Све је то исто. У праву су и православци и римокатолици, на свој начин.“ или: “Због тужног раздељења, криви смо и једни и други“, дотле се успостављају све чвршће друштвене везе са православним јерарсима, ваљда са надом да “тиха вода брег рони“.

Тачно је да данас у Бечу не постоји “Друштво за католичење Срба“, али постоји једно слично друштво под именом “Про ориенте“. Функције су им идентичне.

*Текст по подацима из књиге “Српски јерарси“ блаженопочившег Епископа шумадијског Саве који се пре неколико година изненада упокојио.

Припремила екипа ФБ странице Православље живот вечни

Извор: Православље Живот Вечни

Прочитајте још:

Зашто је убијен патријарх србски Варнава

Убиство патријарха Лукијана (Богдановића) 1913. увертира за Први светски рат