ТРАДИЦИЈА

Нова српска 7529. година

Када сунце у подне 1. априла… пређе преко Пећке патријаршије почиње ново лето 7529, месеца априла у првом дану, по Српском календару Светог Саве. Тог дана укрсте се северна и јужна енергија Сунца и најави долазак Српске нове године. Српско лето траје седам месеци, а зима пет…

Срби су знали да се на Митровдан секу енергије које долазе са Сунца у току једне календарске године. Пресек енергија добија се само коришћењем електромагнетске силе, односно силе Првог покретача свих природних појава…

„Српски календар” је најзначајнији научни и културни споменик српског народа и линија водиља кроз време и историју и чувар српског идентитета. Данашња компјутерска обрада података врши се по протоколу „Српског календара” – година, месец, дан.  Овакав протокол нема ниједан други календар у свету… Управни акти свих српских држава датирани су по „Српском календару”, са српским симболом за време који потиче из Винчанске културе…

Свети Сава је у лето 6707. унео Српски календар у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Милан Т. Стеванчевић Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве…

Српски календар Светог Саве, са симболом за време ( ), био је званични календар свих српских држава и Српске православне цркве све до 1881. Међутим, те године, скривено од српског народа, потписана је „Тајна конвенција” између Аустријског царства и Србије. По налогу потписника „Тајне конвенције” Чедомиља Мијатовића, министра Србије, избрисана је целокупна историја и наука српског народа, која се до тада учила на Великој школи, а са њом и Српски календар.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80_%D1%83_%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8.jpg

Црквени сабор у ослобођеној Србији (Џорџина Мјур Макензи, Путовања по словенским провинцијама Турске у Европи 1877); фото: Википедија (обрада: Расен)

На основу „Тајне конвенције”, Србија се обавезала да ће увести Јулијански календар као званични календар Србије и Српске православне цркве. Међутим, са овим се није сагласио митрополит Михаило, па је министар црквених дела, историчар Стојан Новаковић, протерао митрополита Михаила из Србије и установио незакониту црквену јерархију.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stojan_Novakovi%C4%87,_portrait_by_Uro%C5%A1_Predi%C4%87.jpg

Стојан Новаковић (Урош Предић, 1938.); фото: Википедија

Незаконита црквена јерархија спровела је наређење цара Фрање Јосифа, и Јулијански календар је од 28. јуна 1881. године, на Видовдан, постао државни и званични календар Српске православне цркве. Тако је први пут у историји Свете српске цркве уведен туђ календар као званични календар.

Тако је дан посвећен Светом Стефану, деспоту српском, са 19. јула померен на 1. август. У Црквинама на гробном камену Светог Стефана пише: „у Лето  6935. месеца јула у 19. дану”. Датирање на гробном камену Светог Стефана је по Српском календару Светог Саве, а српски народ слави дан Светог Стефана деспота српског по туђем Јулијанском календару 1. августа који је наметнуо цар Фрањо Јосиф…

За време српске царске династије Свевладовић, која је владала Србијом од лета 6000. до лета 6181. (од 492. до 675. године по католичком календару папе Гргура 13) и српске краљевске  династије Дрвановић, која је владала Србијом од лета 6183. до лета 6662. (675. до 1160. године), српска нова година почињала је када сунце у подне пређе преко тадашње престонице  Рашке, односно тамо где живео владар Србије. У време српске царске династије Свевладовић написано је Српско четворојеванђеље на 305 страна, које се сматра Светим српским рукописом. Препис се налази у Даблину (Република Ирска).

Избором навода драгоцених података Мр Милана Т. Стеванчевића желимо да вас подсетимо на непроценљиво значење српског календара у трајању нашег народа и велику неправду која је нам је нанета његовим потискивањем.

Извори: Правда, Тањуг, Блиц, galaksijanova.rs, atvbl. com

Сергеи Николаевич Лазарев читаоцима, уочи Богојављења

Добар дан драги читаоци. Сутра је велики празник, Богојављење (Крштење Господње). У чему је смисао Крштења?  У томе што се завршава, затвара живот, који се поклања људском, инстиктима, људским жељама и вредностима и почиње нови живот, са завршетком старог, живот који је посвећен Богу, тј живот који који је посвећен нашим вишим циљевима и вишем смислу живота. Он не пориче људско постојање већ се мења систем приоритета.
Сергеи Николаевич Лазарев

Сергеј Николаевич Лазарев; фото: Јутјуб снимак

Хтео бих свима да честитам празник и да се задржим на неким стварима. Недавно сам посматрао сајт и гледао какви су резултати анкете тј. колико је очигледних промена на боље? Неки нису ништа постизали, код једног процента је дошло до погоршања . Мене је увек интересовао проблем, тј. када човек има добре резултате или када му нешто не иде, какве ствари и какве задатке није решио. И тај моменат је веома важан и веома озбиљан. Замислио сам се зашто код неких људи не долази до промене, зашто код њих нема побољшања у првом реду душевног, нема побољшања карактера, јер су медицински показатељи, чисто физички, друго и треће питање.

Према томе постоји ред, да кажемо, може бити, заблуде или неправилно прихватање информација. Један је такође јело, може код сваког човека бити другачије дејство, тј. од исте хране један може оздравити а други се разболети, у зависности колико је јео, у које време у каквом је стању и расположењу био.

Дакле, шта ја мислим да су уобичајене грешке при читању књига? Ствар је у томе што сам ја почео као научник, а наука сама по себи произилази у првом реду из појмма првенства свести у односу на душу, примата тела у односу на све остало, тј. прво иде тело, разум и тада све остало. Према томе научни приступ греши у себичном, да кажемо тако, аспекту. То јест када човек почиње да сређује свој живот, своју душу, али је за њега главни циљ тело, онда покајање он окреће не у очишћење душе већ у оздрављеље тела.

И прочитавши моје књиге многи људи могу рећи – „да ево сада ћу прегладати (ревидирати) свој живот или ћу ревидирати своје грешке и нешто ћу изменити“, али главни циљ ће код њих бити подсвесни, а то је физичко здравље, а физичко здравље је само један од аспеката здравља наше душе.

Према томе, по чему се разликује научни приступ од религиозног? Религиозни подразумева да је душа првенствена, што с почетка иде Божанствена логика, тј све иде са врха (одозго). Са почетка иде Божанско откровење, а затим све остало. Наука иде са друге стране, она иде одоздо ка горе, на почетку иду интереси тела, тело – то је све за науку. Телу је припојена свест, а затим осећања и постоји ли душа или не, наука до краја још не разуме. Стога научни приступ у таквом концепту као што је здравље, има своје место постојања, али никад не може бити основним. Никад било какво разумевање, наука, свесност, не може доћи и не би требало да буде на првом месту, и не могу заменити та откривења која нам долазе кроз религиозне истине.

У том смислу потребно је јасно разумети следеће. Када човек почиње да чита моје књиге код њега свесност долази на прво место. Он мисли, разуме, код њега се мења поглед на свет и у том плану мисао води за собом осећања. Затим човек започиње ревизију (ре-визију, поновни преглед) живота, креће покајање, пролази кроз различите болести и мења се судбина. Али то је прва етапа. Прва етапа закључује се у томе што је нужно схватити, говорећи религиозним језиком, шта је то грех. Потребно је да промените свој однос, јер покајање подразумева измену погледа на свет и однос према ситуацијама и догађајима. И тиме већ почиње друга етапа.

Прва фаза, покајања промене ставова, разумевање онога што си урадио погрешно се завршава и почиње друга фаза у којој у принципу све иде у другом режиму. Тамо није првенствена мисао већ осећања. Односно, човек се прво концентрише на своја осећања, а затим она воде мисао. Ако сравнимо ово са религиозним системима, можемо то урадити са јудаизмом и хришћанством. У Јудаизму на пример јасно је назначено да ће човек који се не понаша правилно бити болестан и несрећан. У Старом завету је речено како је потребно да се човек понаша и какве прекршаје он може да направи, тј. повреда заповести је грех. 

Значи, у јудаизму постоји јасно разумевање о томе да је грех повезан са болешћу, о томе да је нужно бојати се Бога и из тог страха потребно је испуњавати заповести и то је рецепт за се добије здравље и добробит. Али, када из страха пред Богом човек испуњава заповести код њега ће доћи до проблема са љубављу,  јер страх изгони љубав, они се немогу сјединити.

Дакле, елемент користољубивог односа према заповестима у јудаизму постоји и њега је немогуће избацити. Тј. човек разуме да је, када се страшно разболи и дође до несреће, потребно себе довести до правилног понашања и за почетни ниво то је веома добро. А затим прва етапа прелази у другу, када човек све ради не из страха од казне и страха пред Богом већ схватањем да благотворне промене нису само из испуњења заповести, већ благотворне измене карактера и односа према свету, то јесте срећа.

Девет заповести блаженства јесу срећа. О чему говоре девет заповести блженства? О томе да се код човека који  мења свој карактер према бољему, појављује милосрђе, искреност, добродушност, брига о другима и тај човек постаје срећан. То јест, да је главна компонента у хришћанству (хришћанина) да превазиђу проблеме тежећи срећи. То је веома важан моменат.

У хришћанству прво иде осећање љубави, а затим логика свести, која је у принципу себична јер је она везана за тело. У хришћанству прво иде осећај љубави а затим све друго. И у том плану та етапа која је обележила хришћанство пружа велике могућности за трансформацију човека. У хришћанству главни циљ није страх пред Богом и испуњавање заповести већ љубав према Богу, Бог јесте љубав. У хришћанству је главни циљ служење Богу, уподобљавање (обожавање), то значи од почетка је нужно научити волети безусловно, без страха, претензија, оптужби и тако даље . И ето у том плану хришћанство даје огромне могућности за измену човечанства.

Овде често чујемо тај израз љубав према Богу. Шта значи љубав према Богу. Ствар је да је осећање љубави само по себи тешко објаснити. Могуће је видети како се љубав претвара у неке наше особине (квалитете), то јест, љубав се често манифестује као милосрђе, искреност, нељубомора, великодушност, простодушност, једноставност, смирење. Све ове особине су докази љубави. Ако човек у себи развија ове особине тада и према томе код њега је љубав у души. Ако он говори о љубави, а измене карактера нема, то је од мале помоћи. У том плану хришћанство даје чисту слику тога како је човек дужан да се мења и у ком правцу. Тај је моменат важан и у том плану је важно јасно схватити да су покајање и ревизија живота само прва етапа.

Друга етапа је измена карактера и начина живота. Шта је измена карактера? То је измена односа према свету, према људима и себи тј. на мени је да не правим конфликте. Карактер то је скуп реакција на свет који нас окружује, то јест, ако правилно реагујемо на свет који нас окружује имамо правилан карактер. Карактер још обухвата начин живота, исхрану, поглед на свет и када се то мења почињемо заиста да се крећемо напред.

Говорећи религиозним језиком, прва етапа је избављење од греха, односно од болести, а друга етапа је измена у том правцу да грех не дозволимо. То јест, прва етапа је очишћење душе која је ближе везана телу а друга је више ка души.

Шта је то душа? То су душевне особине. Ми побољшавамо душевне особине, мењамо се и код нас оживљава душа. Према томе, веома важно је схватити да без измене карактера покајање и ревидирање живота су недовољни. Више од тога, ево ја сам поставио питање – може ли неправилно покајање изазвати некакву штету или неки проблем? И сетио сам се, читавши библију, заиста проблема може бити. Каквих?

Код Христа постоји задивљујућа парабола коју нисам схватио до скоро. Зове се прича о породици демона (бесова). Ако човек истера демона из душе, душа се чисти, изгледа све предивно, али отишавши, овај демон ће наћи још седам демона више и биће седам пута више проблема. О чему се ту ради, ја нисам разумео. И тек недавно сам схватио. Ради се о томе да када је болестан, како говоре Апостоли, она не даје човеку да греши. И према томе када се разболи, то везује његову себичност, похлепу, приврженост свету и он почиње да размишља о Богу и побољшава се његов карактер. Према томе ако се човек ослобађа болести, а карактер се при томе не побољшава, болест ће се вратити. А ако се човек једноставно не ослобађа од болести, него чисти своју душу кроз покајање или некакве специјалне психо технике и успева да очисти душу и болест одлази и све изгледа дивно.

То јест многи људи који су прочитали моје књиге могу рећи ево ја сам се(заиста)покајао , ревидирао болест је прошла и шта даље да радим? 

Даље почиње најважније, душа је очишћена, болест је прошла… а човек се није изменио. Шта ће се десити? Он ће много више, како кажемо, сагрешити. Он ће се много више неправилно понашати, још више ће се кретати ка тој страни коју називамо демонским аспектима. Код њега ће се појачавати похлепа, егоизам, итд. односно, он ће својој души нанети штету ако се буде кајао без побољшања карактера.

Према томе врло је важно разумети да је прва етапа покајање и промена погледа на живот, друга је измена карактера, појављивање нових душевних особина које дозвољавају да се да индикација присуства љубави код човека. Прва етапа је разумевање, освешћивање. Друга етапа већ није разумевање, то је осећање љубави којем, да кажемо, није потребно разумевање и свесност.

Недавно сам читао Бхагават гиту и био сам изненађен колико информације у светим књигама одговарају једне другима, и колико она одговара, да кажемо, главним законима у свету. У Бхагавад гити говори се о демонским и о божанским цртама човека. У чему је код њих разлика између божанских и демонских црта? О демонским је могуће говорити много, али је то разумљиво, то је похлепа, мржња, користољубље итд.

Занимљиво је да и у хришћанству и у ведској култури главне негативне особине човека, главне особине карактера, да кажемо, одјекују једне у другима. Ако погледамо и ове и оне системе погледа на на свет, увидећемо да у основи свих грехова који су присутни, и који, можемо рећи, воде у демонском правцу, леже свега три особине. То је похлепа, љутња(гнев), и пожуда. Ако ово преведемо на језик мојих истраживања, похлепа је привезаност душе, љутња привезаност духа-ума, разума, и пожуда је везаност тела.

Када душа почиње да се везује за овај свет тада у њој почињу да се појављују агресивност, демонски аспекти, који се умножавају, претварају у искривљавање карактера, болест, несрећу… Према томе, можемо рећи да је главни задатак човека развој оних душевних особина које превазилазе основе греха. Превазилажење таквих особина и концепата каошто су похлепа, завист, себичност, то све иде заједно. Таквих као што је гнев, осећај супериорности и охолости, односно пожуде, са свим овим особинама заједно.

Како да се превазиђу ове негативне, тако опасне демонске особине? Оне се превазилазе позитивним особинама, несебичност, трпљење, смирење, негневљивост, уздржавање, чистота начина живота. Када човек у себи гради такве црте карактера, он превазилази основе греха и тиме и болести.

Шта је важно што сам недавно разумео? Шта може лежати у основи тих трију особина, аспекта карактера који потом могу нанети толико много проблема? У принципу, то је неправилан однос према животу као таквом. Прво иде неправилан однос према Богу, затим неправилан однос према животу, и на крају неправилан однос према осталом и појављивање негативних особина у карактеру, понашању и свему осталом.

У ведској култури постоји такав концепт као што је невезаност за резултате свога рада. Раније нисам разумео шта је то, а онда сам то освестио. Када човек има за циљ добробит, новац, статус, способност, светлу будућност, он почиње да се на то концентрише, да зависи од тога и код њега се појављују негативне црте карактера. Односно, да се не би везивао за овај свет нужно је да му циљ буде служење Богу, љубав према Богу. На какав начин?

Веде говоре о томе. Када човек прави такав циљ да служи Богу, када је за њега свака делатност средство за достизање творца, тада његов резултат долази на друго место, а на прво сам процес. За човека запада главни циљ је резултат. За човека истока, можемо рећи религиозног, где орјентација не иде на спољашње, него на унутрашње, главни циљ је сам процес, јер тај процес наших активности јесте процес сазнања Свевишњега. Тако, ако се човек не концентрише на резултате својих делатности, ако се не клања идолима, тада он превазилази те корене из којих се појављују ти проблеми у нашем карактеру, погледу на свет и свему осталом.

Исто је речено и у јудаизму. Прва заповест: „воли Бога више од свега“, а друга заповест: „не прави себи идола“. Када човек себи прави идола то значи да он почиње да се клања послу, новцу, другим људима, добробити, идеалима и било чему другоме. И та тенденција претвара било коју његову делатност у одређену зависност. Зато јудаизам, хришћанство, где је Христ говорио: „главни непријатељи су домаћи“, где су Апостоли говорили: „не везујте се том свету и томе шта је у њему“, је одраз процеса за превазилажење корена наших проблема.

Прво је да главни циљ треба бити љубав према Богу, служење њему, рад на измени ка бољему, односно на измени црта карактера, а затим све друго. И када се човек правилно односи према животу тада му је лакше да схвати: смисао живота је служење Творцу, љубав према њему, која се изражава у изменама у души, у њеном очишћењу и побољшању црта карактера. У том смислу хришћанство нуди огромне могућности, у смислу да тежња према Богу којег се бојиш је веома сложена, а када схватиш да је Бог љубав, да смо једно са њим, да је у свом главном аспекту та љубав вечна и бесмртна и у том плану тежња ка Творцу је природна и није из принуде и из осећања страха, већ као жеља, као потреба за срећом, јер је то дом среће.

Тако, сутра је Богојављење, то је празник промене, трансформације  човека. Промени правац свог главног вектора. Затим промене могу бити не само на главној линији у смислу живота, већ и промене карактера, погледа на свет, начина живота и свега осталог. Према томе, желео бих свима да пожелим плодотворне промене, управо карактера. Не само преиспитивање (ревидирање) својих живота, већ и почетак озбиљног рада на себи.

У ближем времену не планирам семинаре јер ми је потребно много тога да преиспитам, да доведем себе у ред, да одморим. И да дам свима времена за то. Иначе су људи већ гледали семинаре само из радозналости према некој новој информацији. А да би се разумевање преобратило у дејство, да би се мисао преобратила у осећање, за то није нужан месец или два. Да би до тога дошло као могућности, ослобођење од сталног тражења нове информације омогућиће многима да дођу до реалних успеха у измени карактера, промена понашања и свега осталог. Желим вам свима успеха управо у том правцу.

Апостол Јаков је говорио ’’молитва без дела је мртва’’. Покајање без измене карактера такође не даје никаквог ефекта. Према томе, било која религија, у принципу, омогућава човеку, за разлику од науке, да измени свој карактер, да измени свој карактер кроз дубоку промену, кроз постепену измену човека и његово приближавање вишим истинама. Свима желим у том плану много благотворних измена, здравља и успеха. Хвала и све најбоље.

 

Сергеи Николаевич Лазарев, јануар 2014

Превод: М. Стефановић

Приредио: Расен

Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина трагичних догађаја у Црној Гори

Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.
Jovan Krstitelj

Рука Светог Јована Крститеља; фото: ruskline

Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?

И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).

Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.

Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.

1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.

Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. 1

1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.

У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).

У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? 2

Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.

Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.

Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.

Богородица Филермоса

Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија

У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. 3

Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. 4

Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.

Честица часног крста

Честица часног крста; Фото: СПЦ

„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ 5

И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.

Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.

Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. 6

Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.

Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)

За Расен превео: Мирко Стефановић

Извор: Десница святого Иоанна Крестителя и Мальтийский орден

Додаци тексту:
  1. Девет векова Малтешког реда
  2. О улози Малтешког реда за пријем Филипа Вујановића код папе пред референдум за независност Црне Горе.
  3. О формирању реда малтешких витезова у Црној Гори
  4. Како сам открио Филермосу!
  5. Реаговање др Антуна Сбутеге поводом формирања Малтешког реда у Црној Гори
  6. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић о хришћанским светињама на Цетињу
Сродни текстови:

Крсташке пљачке Цариграда
Црна Гора као Венеција војводе Драшка
– Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
– Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
– У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком
– Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ
– Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
– О приморским Србима
– Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

Бхагавад-Гита – најстарија предања аријеваца – о урушавању породице

Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. У давној прошлости један братоубилачки рат између Аријеваца разрушио је дотадашње законе који су владали унутар породице и друштва. Каква се трагедија тада десила сазнајемо из разговора човека са богом, забележеног у великом епу Бхагавад-Гита, који је настао из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила…
Бхагавад Гита, Махабхарата

Илустрација битке код Курукшетре из рукописа Махабхарате; фото: Википедија

Данас су актуелне теме нарушавања националних заједница, напада на традиционалне вредности друштва, разбијања породице и свођење појединца на индивидуу без природних и традиционалних веза. Уместо свега тога што је проглашено непожељним пројектују се неприродне групе и заједнице на основу унапред створених образаца, у сврху апсолутне контроле појединаца и група.

Велика брзина наметања нових друштвених вредности последњих деценија говори нам да се пројектантима новог светског поретка много жури, односно да су проценили како им апсолутна моћ даје одрешене руке да своје експерименте из лабораторија и агенција примене у стварности.

Побуна душе и здравог разума против овакве врсте тоталитарзма оличена је у отпору који опажамо на свим меридијанима и паралелалама планете. Али тај отпор је парцијалан, недовољно организован и немоћан да се на глобалном нивоу супротстави сили која се дуго организује и припрема да наметне своју идеологију.

Такође, природни поредак подразумева одређене традиционалне моралне вредности, које свакога стављају пред дилему, на који начин и којим средствима се супротставити сили која не познаје и не признаје такве вредности. Исту дилему имао је Арђуна у тренутку када је процес разбијања породице код Аријеваца због грамзивости и лакомости почео. У разговору са богом он управо износи своје моралне дилеме, а од бога добија савете и упутства, како се треба борити и изборити.

Арђунине дилеме

Бхагавад Гита, Махабхарата

Битка код Курукшетре; илустрација из Бхагавад Гите из 16. века; фото: Википедија

Са рушењем породице
Закони се древни гасе;
Без закона, породицом
Безакоње влада целом.

Овлада ли безакоње,
Стрампутиом жене пођу;
А пођу ли кривим путем,
Ето, Кршно, збрке каста.

Збрка каста у ад води
И кривце, и породицу,
Јер падају у ад преци
Оставши без хране, воде.

Грехом тих што породицу
Руше, збрку каста творе,
И закони исконски се
Породице, касте гасе.

А ми знамо, Ђанардано:
Они људи што закона
Породичних не имају
У пакао нужно греду.

Куку, какав злочин грдни
Наумисмо да чинимо.
ради царства и наслада
Крв лијући рода свога!

Не! Боље је за ме нек’ од
Дхртараштровића мача ,
Без отпора, без оружја,
На бојишту мирно паднем!…

Кришнини одговори:

Откуд сад та срамна слабост,
Недостојна Аријевца,
Што не води небу? Откуд
У одсудном часу, реци!…

Не дај да те нежност свлада:
Не доличи теби, краљу!
Малодушност ниску збаци,
Па устај, на трепет врагу!…

Жалиш оне што жалити
Није, а о мудрости ми
Збориш! Мудри, знај, не жале
Ни умрле, нити живе…

Пролазна су тела ова,
Ал’ је душа њина вечна
Неразорна, неизмерна,
И зато се бори, Краљу!…

Нерањива, неспаљива,
Влази, суши неподложна,
Свеприсутна, вечна, иста,
Постојана, непокретна…

Мрачни су почеци бића,
Средњи њихов пут је јасан,
Крај им опет тама скрива:
Чему на то туговати?

Узмемо ли дужност твоју,
Колебању места није,
За Кшатрију нема другог
Добра осим дужна боја.

Благо оним Кшатријама
Којих такав рат допаде,
Срећом, Краљу, задобише
Отворене двери неба.

Погинеш ли, небо стече;
Победиш ли – земна блага.
Зато устај, Пртхин сине,
Чврсто решен да се бориш!

Исто цени радост-патњу,
Добит-штету, успех-пораз,
Такав за бој сабљу паши:
Онда у грех нећеш пасти!…

Бхагавад Гита, глава 1-2 (у преводу Мирослава Марковића)

Сведоци смо да Арђуна упркос примљеним саветима није успео да трајно сачува поредак, јер је процес разградње и декаденције, који је тада почео кроз историју много пута долазио до тачке апсурда и бесмисла, увек пред пропаст царстава. Данас је тај процес опет доведен надомак тачке апсурда и бесмисла, али овога пута као један од битних услова стварања новог царства.

Ако је судити према историји, поредак се увек изнова враћао у мање или више измењеним облицима, ма колико царства у тим тренуцима била моћна. Ако је судити према садашњем тренутку, никада планета није била под моћнијим нападом силе организоване на основама грамзивости и лакомости.

И овде можемо препознати мотив царства небеског, који се кроз историју сачувао и одржао у нашем народу до данашњег дана. У овом епу присутни су и многи други мотиви које налазимо у нашој народној књижевности, што и није необично, с обзиром на то да су многе наше песме, приче, пословице загонетке… велике старине, као и овај еп. 

Приредио: Далибор Дрекић

Бхагавад Гита (санскрт भगवद्गीता, „Песма Узвишенога „) једна је од епизода епа Махабхарата (поглавља 23-30, шесте књиге), “Велика песма о племену Бхарата”. Овај велики еп од 700 стихова, који се сматра најопсежнијим делом у светској књижевности, настао је из најстаријих предања аријевске цивилизације која су се усмено преносила, а његов данас познат писани облик настајао је вековима, у раздобљу од 400. п.н.е. до 400. године. У садржај Махабхарате упредени су тако митолошки и обредни мотиви, елементи историје и политичке вештине аријевске цивилизације, брахманска и ратничка предања, теолошке и филозофске идеје, морално учење кроз легенде, приче, басне и параболе.

Бхагавад Гита, Махабхарата

Војске Пандава и Каурава суочене на Курукшетра бојишту; Илустрација из Махабхарате, око 1700.; фото: Википедија

Бхагавад Гита почиње на бојном пољу: војске Пандава и Курава постројене су на Курукшетри. Обе су подједнако бројне и моћне и исход битке је неизвестан. У средини, између две војске, налази се Арђуна на својим бојним колима којима управља Кришна. У Арђуниним рукама је лук, а прва одапета стрела означиће почетак битке. Међутим, Арђуна посматра обе војске и у свакој од њих види позната лица, чланове своје породице, пријатеље из детињства, другове у игри, учитеље. Арђуна је испуњен моралном дилемом због насиља и смрти које ће рат проузроковати. Он размишља да ли да се одрекне своје улоге и тражи Кришнин савет и помоћ, (Кришнини савети и дискурс чине срж овог списа).

Тако почиње разговор између бога и човека. Кришна га саветује да испуни своју ратничку дужност да би постигао дарму кроз несебичну акцију. Овај дијалог обухвата шире теме попут духовних и етичких дилема, као и филозофских питања која немају везе с ратом који им је инспирација.

Сродни текстови:
.

Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?

У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Generalna_proba_predstave_-_U_cara_Trojana_kozje_u%C5%A1i_-_DADOV_16.jpg

У цара Тројана козје уши у Омладинском позоришту ДАДОВ (2017); фото: Википедија (Predrag Mitic)

Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А неупућени кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније.

Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.

Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Hall%C3%A9%27s_Justice_of_Trajan.jpg

Трајанова правда (Ноел Але, 1765. Музеј у Марсеју); фото: Википедија

„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)

У цара Тројана козје уши

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:La_justice_de_Trajan.jpg

Трајанова правда (Ежен Делакроа, 1858. Музеј лепих уметности у Роуену); фото: Википедија

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.

Украс 1

Двојица римских царева са именом Трајан

1. Марко Улпије Нерва Трајан (53 -117), освајач Дакије и Месопотамије

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих и најправеднијих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије. Тацит је период Трајанове владавине дефинисао као „beatissimum saeculum“  („најсрећније доба“), а сенат је пожелео да сви следећи цареви буду „срећнији од Августа и бољи од Трајана“.

Трајан, Римско арство

Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77

Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“

Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године. Прешавши северну обалу Дунава, поразио је Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу. Већ следеће зиме, контраофанзива Дачана је успешно одбијена након две битке у Мезији, а Децебал је приморан на предају. Трајан се тако тријумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Децабал

Дачки краљ Децебал; фото: Расен

Међутим, краљ Децебал је убрзо поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава и проширио пут кроз Ђердапску клисуру, што је омогућило римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног.

Трајанов мост

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Римљани су 106. године освојили делове Дакије и уништили Децабалово упориште, Сармизегетузу, а дачки краљ је извршио самоубиство. Дакија је проглашена римском провинцијом, а на месту старе престонице подигнут је нови град, Улпија Трајана.

У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Трајан није унео ништа ново у своју политику према хришћанима, већ је само наставио политику својих претходника. Забранио је тајна окупљања, наредио да се хришћани погубе само због имена. Анонимне пријаве су отказане, односно, морао је постојати тужилац, иначе случај није разматран на суду. Под њим је процес суђења хришћанима био поједностављен. За време његове владавине, према сведочењу Јевсевија Цезарејског, страдали су Игњатије Антиохијски, Симеон Јерусалимски и Климент Римски.

О односу према хришћанима сведочи његова преписка са Плинијем Млађим, током Плинијевог намесништва у Битинији. На захтев Плинија, Трајан је одговорио:

„Поступио си како треба, мој Секундусе, у истрази случајева оних који су ти проглашени хришћанима. Немогуће је у таквим случајевима једном за свагда успоставити дефинитивну формулу. Не треба их тражити: ако су пријављени и могуће их је осудити, морају бити кажњени, вођени, међутим, чињеницом да покајање отклања кривицу са оптуженог, ма какве сумње на њега леже, ако почиње да пориче своју припадност хришћанима, потврђујући своје убеђење делом, односно обожавањем наших богова. Неименоване оптужбе не треба узимати у обзир ни у једној оптужби. Ово је веома лош пример, не треба га се држати у нашем добу.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:006_MG_6430_Tropaeum_Traiani_Adamclisi_006.jpg

Трајанов Трофеј, историјски споменик у Констанци; фото: Википедија/Bogdan Croitoru

У православном житију Светог великомученика Климента, цар Трајан се приказује као непосредни покретач прогона хришћанске заједнице Херсонеса и погубљења Светог Климента око 100. године.

Постоји легенда, која се помиње у једном рукопису из 8. века, према којој је папа Гргур Велики једном, пролазећи поред Трајановог стуба, био „убоден до самог срца“ од помисли да је најправеднији владар био мучен у паклу. Григорије се препустио усрдној молитви, проливајући потоке суза, и на крају га је анђео обавестио да је незнабожац Трајан нашао спасење. Ову легенду су средњовековни писци тумачили на различите начине. Неки су „крштење у сузама“ Григорија Великог схватили буквално, до те мере да је Трајанов живот враћен како би он постао хришћанин и тако добио опроштај. Њихови противници су тврдили да је цар само ослобођен паклених мука.

У средњем веку Трајан је приказиван као модел праведног владара. Теолози, попут Томе Аквинског, говорили су о њему као о примеру врлих пагана. У Божанственој комедији, Данте Алигијери види Трајанов дух на Јовеовом небу, заједно са другим историјским и митолошким личностима које се истичу по својој правди.

Према Константину Јиречеку, име дачког освајача Трајана стекло је толику славу међу Словенима да је убрајано међу словенске богове. И друге присталице еухемеристичких ставова изводили су лик Тројана из култа обоженог римског цара Трајана (divus Traianus). Оваквим тумачењима противрече бројни подаци из јужнословенског фолклора, где постоји ноћни демон Тројан са воштаним крилима и магарећим ушима, или троглави тројански цар, зван Цар свих људи и стоке.

Дације Трајан (201-251), илирски цар Рима

Постојао је и један Трајан илирског (српског) порекла међу римским царевима, што изазива велике забуне међу историчарима. Често се Трајану Првом освајачу Дакије (53 -117) приписују карактеристике, народне легенде и веровања, који се односе на Трајана Другог, илирског цара Рима (201-251).

Деције Трајан

Златни новац са ликом цара Деција Трајана

Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Између 234. и 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван је од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.

Многе народне и митолошке представе које пропсују Цару Трајану освајачу Дакије заправо се односе на цара Трајана из Срема. Исти је случај са историјским подацима о прогонима Хришћана, а постоје показатељи да се и легенда „У цара Трајана козје уши“ односи на њега.

Украс 1

Српски и словенски Тројан

Тројан  (срп. Тројан, староруски Троянъ) је теоним познат из митологије старих Словена у Старој Русији и код Срба. Прасловенско *trojanъ долази од дистрибутивног броја (формално придев) и има значење „тројан“, „троједан“, „три карактеристике у једном (три-један)“. Иако именички наставак -анъ код личних имена најчешће има хипокористичну улогу, овде је реч о семантичком прелазу. Изворни придев указује на поседовање неког квалитета, односно на онога ко поседује одређени квалитет. Трајан се такође може довести у везу и са старочешким личним именом Тројан за треће рођено дете.

Руски списи о Тројану

Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.

У апокрифима као што је Ход Богородице по мукама, забележено је да су међу боговима пагани сматрали и људе као што су „Тројан, Херс, Велес и Перун“,

Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.

Цар Трајан у српској митологији

Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина. Трајан или Тројан, краљ са магарећим или козјим ушима из народне приче, чест митолошки је лик у српском фолклору.

Према српском народном предању, краљ Трајан или Тројан је ноћни демон, хуманоидно створење са некад са три главе, са животињским (козјим или магарећим) ушима и ногама које се плаши сунца и креће се само ноћу. У неким српским и бугарским песмама и бајкама појављује се и као богати цар

Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Када коњи поједу сву храну, а петлови запевају у зору, Трајану је био знак да је време за повратак у замак. Једнога дана Брат Тројанове вољене сипао је коњима песак уместо овса, а петловима је одсекао језике. Трајан тако није био упозорен да свиће, због чега је приликом повратка спржен сунчевим зрацима.

Трајанова табла

У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој „Кнежевини Србији“: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Biliwar.jpg

Иван Билибин, Изгнанство кана Батига (Слово о походу Игореву, 1941); фото: Википедија

И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом прождирао стоку, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења. Овде се симболично приказује веза троглавог бића са три нивоа света, чији представници постају његове жртве. На сличну симболику наилазимо и код других балтичко-словенских троглавих бића. И у античкој (Хеката, Хермес Трисмегистос) и у келтској митологији такође постоји веза троглавих или троликих божанстава са ноћи и подземним светом.

Намеће се питање: због чега би Срби који су према тврдњама историчара на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?

Украс 1

Цар Трајан као звер са ознаком 666

Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.

У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.

Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.

Приредио: Далибор Дрекић

Напомена:

(1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.

Литература:

Константин Иречек, Историја Бугара, стр. 92
Питро Мартин, Вокач Петр, Богови старих Словена, Праг 2002.
Зденек Вана, Свет словенских богова и демона, Панорама, Праг 1990.
Александар Гјејштор, Митологија Словена. Варшава: Издавачка кућа Варшавског универзитета, 2006.
Јерзи Стрзелцик, Митови, легенде и веровања старих Словена . Познањ: Ребис, 2007
В. В.  Мартинов Свети мир „Речи о полку Игоровом“. словенски и балкански фолклор, 1989.
Л. В. Соколова, Тројан у „Слову о Игоровом пуку“, Тр. Депт. староруски лит. Л., 1990.
Д. С. Лихачов, Превод објашњења „Речи о Игоровом пуку”. Реч о Игоровом пуку. 800 година. Москва, 1986.
В. Г. Скљаренка, „Мрачна места” у „Слова о полку Игоровом”. К., Поверење, 2003.
В. Н. Топоров. О иранском елементу у руској духовној култури. словенски и балкански фолклор. М.: „Наука“, 1989
В. В. Иванов, В. Н. Топоров. Студије из области словенских старина. Москва. Наука. 1974.
Словенска митологија. Енциклопедијски речник / С. М. Толстој (уредник), Међународни односи , 2002..

Извори: Википедија, Аура, Стари Словени, Блиц, Дијаспора

Народно предање о постанку Сарајева

Кад је султан Фати Мехмед ударио с војском на Златни До, како се онда звало Сарајево, наишао је на велики отпор. Цар подијели војску на два исета (дијела) и отуда добију имена двије улице у Сарајеву: Исета Горња и Исета Доња. Фати Мехмед нареди војсци да све руши и спаљује гдје год наиђе на кулу или колибу.

Неколико дана трајао је бој на Златном Долу, а бијаше касно јесенско доба. Војска је, по наредби царевој, све рушила и палила.

Кад су освојили Златни До наједанпут застуди и окрене снијег и мећава. Војска је била под чадорима, а цару нађу некакву колибу и склоне га од зиме и мраза. Кад су га увели у колибу, рећи ће лале и везири: “Опрости, свијетли царе и господару, морамо те склонути макар и у ову сеоску колибу, само да не дува“. А цар им на то одговори! „Сарај је ово мој, сарај, само кад могу главу склонити“. И тако од цареве ријечи „сарај је ово“ и мјесто се назове Сарајево.

За вријеме саме борбе српска војска била је на сјеверо-западној страни Златног Дола. Фари Мехмед упућивао је своју војску противу непријатеља и угледавши непријатеља на тој страни узвикне: „Кош, кош“ (потеци) – и од тада се тај читав крај Сарајева зове Кошево.

Пошто је освојио Сарајево, цар се попне на источно брдо више Сарајева и погледа доље, па зачудивши се природној љепоти Сарајева – завикаће: „Бак, бак“ (гледај) и од тада се то брдо прозове Бакије.

Забиљежио од Стевана Петровића у Сарајеву.

Н. Т. К.

Извор: Босанска вила бр. 7-8, април 1911. стр. 119.

Данас је субота или безимени дан

Данас је субота, једини несрпски назив дана у недељи. Некада је то био безимени дан, а потом је именован преузимањем из једног туђег језика. Порекло назива показује нашу давну повезаност са другим древним цивилизацијама.
Пећина, Бугарска

Пећина Магура у Бугарској – Пећински цртеж који представља календар; фото: Википедија

Од давнина је код Срба постојала безимена недеља у години и безимени дан у недељи. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло.

Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Миле Недељковић

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Повезани чланци:

Српски и словенски називи за дане у седмици

Пећина у Матосу – Испосница, скрипторијум и црква са кулом

Очито је да појава Анахоретских лаври на потезу Матос – Русеница – Кориша у нашем Подгору и са њиховим киновитским седиштима у манастирима : Свете Тројице Русеница, Свети Петар и Свети Марко у Кориши, као и манастир Преображење на Мужљаку, датира још од крајем 12. века, т.ј, од времена Светог Отшелника, преподобног оца, Петра Коришког.
Матос

Испосница у ; фото: фб група Мушутиште Форум

Поред двоспратне Русеничке испоснице, Мушутиште красе и чувене Матоске испоснице које се налазе у подножју Црног Врха, после Куле, на левој страни, када се иде узводно Белом Реком, према локалитету Градац (који није никада истражен). Смештене у дивљим врлетима Шар планине, кроз који протиче Матоски поток, келије су на посебном (неприступачном) месту, где је образована важна монашка насеобина (у науци готово непозната).

За назив Матос везују се два предања. Постоји теорија да само име Матоса има везе са монахом Матејом, који је имао своју келију и апостолско име. Док за другу, верује се, да се у карпи ројиле дивље пчеле па отуда тај назив.

Матоска пештера састоји се од неколико пећинских скупина, које се налазе у литици, висине 60. метара. Прва, али и највећа келија, уједно и најприступачнија, налази се на уској заравни, отприлике на средини стене неједнаке ширине.

На северној страни у ширем делу платоа (од којег падина почиње да прелази у литицу), налази се оклесана окапина, док, на јужној страни постоје две занимљиве просторије. Прва просторија је била заправо једнобродна црква са полукружном апсидом, која је озидана каменом где се јасно виде темељи са јужне и источне стране. То сакрално језгро монашке лавре је ипак било на приступачном месту и тај мали једнобродни храм је задовољавао основне богослужбене потребе анахорета.

Црква је била дужине 6.5 метара, ширине 340. цм, а дебљина зида је 70 цм. Међутим, црквица је веома уско заснована, па, је, додатно клесањем проширена, зато што је апсида задирала у окапину стене. Верује се, да је црква у Матосу посвећена Богородици Одигитрији, јер, по предању, у првој сеоби (1690.), чувена црква Богородице Одигитрије из 1315. године је затрпана земљом (да је не би спалили Турци), па, мештани, јужније су (уз испосницу), доградили и цркву са истим именом. Да је црква у Матосу заиста била посвећена Богородици Одигитрији, сведочи нам, нико други, већ, велики Милош С. Милојевић.

Поред ове цркве, верује се да је ту постојала и мала црквица Светог апостола Матеје или келија неког еремите Матеје. Пећине у Матосу су заиста посебне и има их око 7, али, због дограђивања преградних зидова и постављања дрвених подова на високим келијама, било је и више просторија. Друга просторија је одмах поред цркве и правоугаоног је облика, чији је зид дебљине 90. цм.

На јужном веома уском делу платоа (где се литица стрмо спушта 30. метара у дубину), такође, постоје две оклесане окапине у стени са обрађеним подом. Испосница са северне стране имала је стамбену функцију, ширине 4. метара, дубине 260. цм, која је у равни пода затворена зидом дебљине 40. цм. У унутрашњости те мале пећине постоји фино уклесана ниша са испустом, а споља (са северне стране), у стени је уклесан омањи банак.

Наиме, због тешког прилаза Матоској пештери, основни је разлог што су је истраживачи заобилазали, већ, само је кратко описивали, али, нису се усудили да уђу у ове посебне испоснице! Сам Иван Јастребов, није смео да у њих уђе, али је записао следеће : ,, У том кланцу има доста чудна пећина под именом Матос, која је изгледа била испосница или можда нешто друго“. Такође је записао, да је врло неприступачна и да не познаје никог ко бих смео да се спусти у њу и види да ли се у келији налази и црква.

Међутим, у лето 1997. године приликом рекогносцирања, успешно су испитане две испоснице, међу тим пећинским скупинама. Прва келија налази се северно од поменутог платоа и може јој се прићи узбрдо, кроз једну расцелину у стени, док, навише, воде уклесане степенице и рукохвати. Та (прва келија) се састоји од две окапине, од којих већа има очуван део зида.

До друге испоснице прилаз је са врло стрме падине, да би даље, наишли на лепо уклесане степенике које воде до саме пећине, која је некада била затворена зидом. Од тог зида, остало је свега неколико реда камена.

У литици са леве стране степеника, т.ј, на пола пута, налази се, такође, пространа пећина са два отвора, накнадно оклесана. Њена унутрашњост је некада имала двоспратну конструкцију, од којих се сачувала само лежишта за греде. Остале скупине испосница налазе се на највишем делу литице и за њихово је истраживање неопходна је савремена опрема. Мада, за ово значајно истраживање које је урадила др Даница Поповић, најзаслужнији је јеромонах, Петар Улемек, који је без страха ушао у Матоској пештери.

Иако има мало ахривске грађе, истраживачи се слажу, да се у Матоским пећинским лаврама биле образоване монашке заједнице развијеног типа. У тој стеновитој литици која се састоји од 7. келија, већина су адаптиране у природним окапинама за потребе еремита који су ту боравили. Када су ту живели пустињожитељи, осим природних стаза и степеника са рукохватима, монаси су користили ужад, лествице и лаке дрвене конструкције, налик на мостове.

У Србији је у средњем веку владало је правило да се анахоретске насеобине образују у пештери, по угледу на оне ранохришћанске пећинске лавре, од Блиског Истока, Атоса, па до Србије (Русеничког Подгора). Пракса је била, да Пештера мора бити окренута ка сунцу (југу или истоку) и да се обавезно зазида пећински отвор, изузимајући улаз који се затвара дрвеним вратанцима, или, чак, прозором, док, у самој унутрашњости дотерују се зидови и под, али, у вишљим пећинама, додају се и дрвене (подне) конструције, да бих се поделила на етаже.

Слој чађи у Матосу (нарочито на зидовима и стропу) нам јасно говори, да су ту била огњишта. Од круцијалног је значаја поменути намену правоугаоног постројења уз поменуту цркву (Богородице Одигитрије у Матосу). Изнета препоставка је, да је у питању кула – звоник. Јер ако погледамо ранорхришћанске пештерске лавре у Палестини, које су служиле као исихастрије и имале келије при врху, али и скрипторијуме, што је и данас уобичајена пракса на Атосу, онда се јасно види постојање контуинуитета и да је лавра у Матосу, такође, имала исту намену.

Ако овој тези придодамо постојање још неколико кула у Метохији, као нпр, Кулу Стефана Дечанског у клисури Дечанске Бистрице и правоугаоно постројење у оближњим Белајским испосницама, али и тзв ,,књижни стип“ у манастиру Светог Петра у Кориши (којег цар Душан помиње у повељи 1355.), као и скрипторијум у оближњој Русеници, може се лако закључити, да се у Матоскм испосницама свакако вршило преписивање књига, повеља, хрисувља и јеванђеља.

Као што знамо, главна делатност монаха лавриота свакако је био рад на пољу преписивања књига, почев од Блиског Истока, до средњовековне Србије и Кијевске Русије у Кијевско Печерским Лаврама.

За Расен: ЗМ

Свети Сава и хала (Народна легенда)

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.  Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце.

Ђорђе Крстић; Свети Сава благосиља српчад, 1891.

У једној причи Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола.

Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима.

Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу.

Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама.

Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.

Свети Сава и хала

Праведна судба за неке грехе казни Светог Симеуна те уђе у њ хала прождрљива. Од тога доба обичан ручак Светом Симеуну бејаше печен во и у волу ован, и у овну кокош, а у кокошчици јаје – и од свега тога иза његовога ручка не остајаше ништа.

Један пут дође Свети Симеун у Хиландар, па у дугом разговору са Светим Савом огладни и стане хитати да иде да руча, али га Свети Саво вештим разговором задржи, док хала у њему сасвим не огладни и много га умори, Онда му Свети Сава пружи поскурицу, а из Светог Симеуна зину хала и обвину поскурицу. Свети Сава докопа тад халу рукама за врат, извуче је из њега и баци у море. И од тада не могаше Свети Симеун ни целу кокошку да поједе.

Народна легенда

Украс 1

  • Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године

„Господо и пријатељи!
Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Кентеберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Kosovo_day.jpg

Британски ратни постер који промовише солидарност и пријатељство са српским савезницима током српске кампање у Првом светском рату

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе.

А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.

Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.

На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.“

Владика Николај Велимировић, Видовдан 1916. године

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Косовски завет и Видовдан

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vidovdan_na_Gazimestanu_2009._godine.JPG

Видовдан на Газиместану 2009. године; фото: Википедија

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubomir_Simonovi%C4%87_-_Vladika_Nikolaj.jpg

Љубомир Симоновић – Владика Николај (Уметничка збирка ликовних радова „Завичајци“ Народне библиотеке Јефимија Трстеник); фото: Википедија

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

Извор: Косово: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Српска вила Мајка Југовића

Мајка Југовића није обична смртна жена, већ митолошко биће. Њена појава на разбојишту, њен интерес за пале јунаке и облик у којем се јавља довољно је карактеришу.
Југ Богдан

Југ Богдан и девет Југовића, Литграфија

У српској митологији за јунаке се интересују виле; с њима другују, помажу им у борбама, лече им ране, жале их и оплакују када им се деси несрећа. Вилинско и змајевско порекло епских јунака је факат са којим се свакога часа срећемо у срп. Митологији.

У песми „Милош Обилић змајски син“ то се тврди поименце за Милоша Обилића, Змај огњеног Вука, Рељу Бошњанина, Бановић Секулу, Бановић Страхињу, Љутицу Богдана, Краљевића Марка; па нема ништа природније да се то прича и о Југовићима, тим пре што су они чисто митолошке личности.

У песми мајка Југовића моли бога да јој да лабудова крила и бог јој их даје. Вила је и сама собом у стању да се претвори у лабуда… Вила је шумско божанство, божанство природе и природних појава; она је нераздвојно, физиолошки везана за шуму, за потоке и језера, за облаке… И тврдо срце мајке Југовића никако није срце српске мајке, него срце виле…

Српске виле могу бити покаткад добри помажући демони али су оне у основи свирепе, осветољубиве, каприциозне; оне одузимају људима памет, вуку их у дубине, да их ту удаве; Краљу Вукашину не даје вила да подигне Скадар; Милоша Обилића убија вила зато што има лепши глас од ње; виле јунацима очи копају а коњима ноге одсецају (Марко Краљевић и вила Водарица). Несрећник који нагази на вилинско коло, или на вечеру, или иначе нечим увреди виле… има да изгуби очи или обе руке или сам живот.

Смрт мајке Југовића, Миленко Д. Гјурић

Смрт мајке Југовића, Миленко Д. Гјурић, Универзитетска библиотека у Загребу

Вила може бити верна пријатељица људима које сама изабере, или који је, јунаштвом или лукавством себи потчине; али њена љубав увек има у себи нечег одбијајућег, божански резервисаног, њена нежност пуна је скрупула.

Она милује своју децу, жали јунаке, али само кад они спавају, кад ничије око не може видети. Нико не види њену жалост и њену радост, никоме она не отвара своје срце – њени осећаји остају за смртне људе нерешена загонетка.

Веселин Чајкановић, „Студије из српске религије и фолклора“ (1910–1924)

Кавад – Култура одевања у средњовековној Србији

Најчешћи вид властеоског одевања у Србији у средњем веку свакако је дуга тесно скројена хаљина типа кавад (кавадион), са краћим или дугим уским рукавима, која се копчала напред и могла имати пришивене златоткане траке на оковратнику и целом дужином.
Ана Дондоло, Сопоћани

Смрт Ане Дандоло, фреска у манастиру Сопоћани, црква Свете Тројице; фото: Википедија

Међу најранијим примерима властеоских ликова приказаних у каваду свакако су дворјани у сцени смрти краљице Ане Дандоло у Сопоћанима. Властелин, приказан одмах до епископа, у плавој је одећи са златним појасом око струка, а крај њега је још један племић у дугом црвеном каваду једноставног кроја и дугих рукава, такође опасан појасом.

Хаљина је са бочних страна, до половине дужине од рамена до струка, порубљена златном траком, као и око вратног изреза. До њега је властелин у црвеној доњој хаљини са златним наруквицама, који има и плаву горњу хаљину, са страна расечену од пазуха наниже, вероватно врсту плашта који се носио преко кавада.

Најранији српски властелински портрет налази се у Кучевишту, где је војвода Дејан представљен управо у каваду порубљеним украсним златотканим тракама.

Извори:

Татјана Вулета – Стаде шкрипа жутијех кавада, Зборник 7/2011 (Музеј примењене уметности), страна 17-30
Татјана Вулета – Лесновски кавади Јована Оливера 2015.

Јеванђеље о Победиоцу смрти

Омилије (Беседа на Васкрс)
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubomir_Simonovi%C4%87_-_Vladika_Nikolaj.jpg

Љубомир Симоновић – Владика Николај (Уметничка збирка ликовних радова „Завичајци“ Народне библиотеке Јефимија Трстеник); фото: Википедија

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним – и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду – ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут – ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба – Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења – јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство – и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Владика Николај Велимировић, Омилије

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Теодосије Мангала о Србима и Србији

Мир вам и радост од Господа Исуса Христа.

Ево нас у Србији, једној чудној земљи на Балканском полуострву. Не мислим на чудесну лепоту природе – та природа Божија свуда је неисказано чудо од лепоте – него мислим на овај народ и његову историјску судбу. Јер је човек важнији од природе, па често и лепши. Није човек природе ради, но природа човека ради.

Православље

фото: pixabay

Узели смо за правило, да чим ступимо у једну нову земљу прочитамо најпре прошлост народа те земље. У Србији нас је послужила добра срећа, те смо наишли на човека, индолога, који одлично познаје и веома воли Индију. Десет ноћи он нам је читао и причао историју српског народа. Да нам је причао не десет ноћи него десет месеци, не би нам било доста. Но оно што смо чули од нашег новог пријатеља и љубитеља Индије за десет ноћи ја морам очајно скратити, што би ви могли прочитати за десет минута. Јер писмо које се не може прочитати за десет минута није писмо него друга врста књижевности.

Свеци су ослободили и ујединили племена досељена на Балкан из Индије. Запамтите ово из Индије. Свети Симеон Немања и његов син Свети Сава извршили су то дело. Династија Немањина служила је Богу и народу преко 200 година. Безмало сви жупани, краљеви, деспоти и кнежеви, као и њихове супруге и ближи и даљни сродници посветили су се. Њихова посвећена тела држе се нераспаднута и сада у ћивотима у манастирима и храмовима не само на српској земљи него по целом Балкану, у Грчкој, Бугарској, Румунији и Албанији. То су били уистину свети људи; свак се од њих увек потписивао: слуга Христа Бога. Само зато што су себе у сјају, сили и богатству предали на службу Богу они су и могли онако сјајно послужити људима. Јер се људи не могу волети међу собом као браћа ако сви заједно не воле Оца свог небесног. Многи из Немањине династије, и мушки и женски, посветили су се монашком животу, водећи борбу против крви и меса и духова злобе поднебесне. Други опет херојски су се борили против Хуна, Монгола, Татара и папиштанаца са сјајним геслом: „За Крст и Слободу!“ Запамтите ово српско гесло које је старо много столећа но које је и данас за Србе ново и савремено као путоводна поларна звезда. И дан данас свуда чујете од Срба: ми живимо и боримо се за крст часни и слободу златну. Часни крст то је Христов крст, а слобода златна је чиста и света слобода у Христу.

Браћо моја и сестре, нема народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу против Спаситеља света као што су Јевреји, нити има народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу и жртвовао се за Христа као српски народ. Ја вас молим, све вас крштене душе у Малабару, молите се Богу за овај необични, свети и херојски народ.

На Косову пољу 1389. године била је битка између муслимана и Срба. И по недокучивом Божијем промислу муслимани су победили Србе. То је највећи датум у историји српскога народа. У тој бици сва је српска изгинула војска на челу са светим кнезом Лазаром, чије мошти леже и сада у ћивоту, као да је јуче умро. Кад упитате Србе, баш ове Србе у 20 веку, зашто је српска војска подлегла турској на Косову, добићете увек исти одговор: Зато што се приволела царству небесноме а не земаљскоме. Од тада па за 400 и неколико година период је српских мученика за веру Христову, тј. за крст часни и слободу златну. Милиони Срба клани су као јагањци, на колац набијани, глађу и другим мукама умртвљени – да вечито живе.

Године 1804. сељаци српски дигли су Устанак против турске царевине. Шака хришћана против једне силне царевине која се простирала од Дунава до Индије. Сва Европа била је запањена овом неравном борбом. И чудо над чудима, Срби су извојевали слободу и независност с Божијом помоћи. Чак и насупрот Европе, коју је она вековима штитила прсима својих синова од турске силе. Само с Божијом помоћи, као што је библијски Гедеон са 300 људи и с Богом победио неизбројну множину Мадијамаца.

Има Бога, браћо. Историја српског народа треба да уђе у верске читанке свих народа као доказ да има Бога.

Ето, само толико. Кад бих писао више писао бих књигу; да, писао бих нову Библију. Али пошто вам не пишем књигу него писмо морам да закључим. Стотину пута оволико задржавам у памети, да вам испричам када стигнем у Малабар.

Јуче се загледала деца у нас на београдској улици, па ће један, смелији од других упитати:

– Одакле сте ви, господо?

– Из Малабара, рекох ја.

– Малабара! Па то је српска реч, – вели дечак. То значи Мала бара. Ви сте дакле из Мале баре.

Наш вођ и пријатељ, индолог, насмејао се на то, помиловао дечка и рекао:

– Ти имаш право. Тако је.

На крају још да вам наведем српску химну, најузвишенију од свих националних химни у Европи:

„Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас,
„Чуј и од сад наше гласе, и од сад нам буди спас!
„Моћном руком води, брани, будућности српске брод;
„Боже спаси, Боже храни, српског краља, српски род!
„Из мрачнога сину гроба српске круне нови сјај,
„Настало је ново доба – нову срећу, Боже дај!
„Краљевину српску брани, петвековне борбе плод!
„Српског краља Боже спаси, моли ти се српски род!“

Ово је највеличанственија химна коју сам ја чуо до сада. Друге европске химне или не зарезују Бога ни у шта те га и не спомињу, или су то охоле ратоборне песме националног самохвалисања. Кажу ми да су и Енглези у Светском рату највећма заволели српску химну, као химну над химнама, и да су је певали по свим црквама у Енглеској. И добро су учинили. Кад се вратим ја ћу вас научити, како се пева српска химна.

Благодат Божија нека је с вама. Све вас поздрављам и целујем

Тодосије Мангала

Напомена:

(1) Малабар је на југу Индије. То је један махараџилук са главним градом Траванкором. Ту живи око четврт милиона хришћана, који нису ни римокатолици ни протестанти. Себе називају православним, премда у свом учењу имају неке јеретичке примесе. Они сматрају Диоскора свецем. Иначе су велики ревнитељи хришћанске вере и веома благи и добродушни људи.

Извор: Владика Николај Велимировић, Индијска писма, Писмо 6, Теодосије Мангала пише Малабарској цркви 

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Српска баштина у данашњој Македонији: Манастир Лесново

 

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена светом Архангелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, за кога се везује настанак манастира, као што се види у његовом житију из 1330. године. Први сигурни историјски подаци о манастиру помињу се, дакле, тек око 1330. године. Тада један стари преписивач биљежи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Архангела Михаила, за игумана Теодосија …“ Старији манастир 1341. године потпуно обнавља и проширује деспот Јован Оливер, представник српске аристократије и господар региона Овче Поље и Лесново.

Манастир Лесново

Манастир Лесново, Фото: Википедија/Dalco26

На црквеном сабору у Скопљу 1347. српски цар Душан Силни је одредио Лесновски манастир за сједиште новоформиране злетовске епископије. Године 1381. манастир Светог Гаврила Лесновског је подарен као метох (посјед) манастиру Хиландару. Ризница лесновског манастира је имала велики број вриједних црквених рукописа и књига.

Милош С. Милојевић у свом дјелу “Наши манастири и калуђерство“ (први пут објављено 1881. године) у попису знатнијих и познатијих манастира српских, наводи и Лесновски манастир за који каже: “Лесновски манастир, у Кратовској нахији, храм св. Аранђела, задужбина Јована Оливера и Душанова, место боравлења моштију Србина свеца, св. Гаврила тако званог Лесковског. Старешине Лесновских калуђера, више станују у Кратову, месту вечне куће Неманића, од пре Немање, па до изумирања те свете српске породице, у коме још и данас има целокупних 9 Неманићских гробница. У овој породичној Неманићској гробници, која је се и састојала од самих цркава подигнутих над гробовима знатнијих умрлих чланова Неманићске породице, који за живота, свога, нису одсечно, било то усмено, или писмено, наредили, где ће се сахранити, као што је речено, још стоје 9 целих и млого разваљених Неманићских надгробника“.

У истом дјелу на другом мјесту у набрајању “Србa борaцa против идолопоклоника, мухамеданаца, јеретика, безбожника Бугара и осталих“, Милојевић помиње и Гаврила Лесновског: “Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као: епискупи: св. Климент, Ангеларије, Горазд, Сава, Наум, Иларијон Магленски, у Битољској нахији итд.— као и онако свеци и мученици: св. Јаћим Осоговски, Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски, Св. Петка Параскева, св. Андреја, Јуродиви, роб грчки око 990, Управда, син Истока и Бегленице, уморени 14. новембра 505. год., св. Никола војник у 9. веку и млоги други…“

ПОВЕЉА МАНАСТИРА ЛЕСНОВА

Натписи

Ктиторски натпис у манстиру Лесново, ктитор: деспот Јован Оливер; фото: Википедија

Оснивачка повеља манастиру “Архистратига вишних сила Михаила“ у Леснову и војводе потоњег деспота “све српске земље и поморске“ Јована Оливера сачувана је у његовом ктиторском натпису уклесаном у два надвратника лесновске цркве. У српском средњовјековном живопису познати су примјери исписивања повеља на зидовима цркве техником фреско сликања (жичка и грачаничка) или појединих дијелова повеље (Ариље, манастир Андреаш). 

Међу бројним сачуваним рукописима Лесновске библиотеке није пронађена повеља војводе Оливера о оснивању манастира. Према запису из 1342. године, годину дана по оснивању манастира, војвода Оливер је манастир приложио Хиландару. Овај његов дар потврдио је цар Душан. До данас објављени акти из Хиландара не дају о овоме никакве податке иако је манастирска архива морала садржати оригинал повеље. Тако ктиторски натпис Јована Оливера представља за сада једини сачувани документ о првобитном лесновском властелинству.

Ктиторски натпис великог војводе Јована Оливера у Леснову из 1341. године са реконструкцијом оштећеног дијела натписа/ Томовић 1977.

ЗНАЧАЈАН ЦЕНТАР МОНАШТВА, ПИСМЕНОСТИ И ПРЕПИСИВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

Манастир Лесново је у средњем вијеку и касније био значајан центар монаштва, писмености и преписивачке дјелатности. Књижевно наслијеђе из овог духовног центра је велико и разноврсно. Листа рукописа је прилично велика, али ниједан рукопис није сачуван у самом манастиру. У њему су се првобитно налазили рукописи који су написани у Лесновском манастиру и рукописи који потичу из манастирске библиотеке, али за које није потврђено да су ту и преписани. Најпознатији су рукописи које је саставио Станислав Лесновски или Станислав Граматик, српски писар из манастира Лесново. Судећи по његовом секуларном имену, он није био монах, већ мирјанин. Највјероватније да је родом из Штипа, према потпису “Станислав Граматик из Штипа“. Живио је и стварао своја дјела у српској држави краља Стафана Дечанског и његовог сина Стефана Душана у првој половини 14. вијека. Станислоав је најважнији представник лесновског књижевног центра у овом периоду. Заједно са својим ученицима Станислав је саставио неколико рукописа од којих су најзначајнији:

Први Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, који је до 1860. године био у библиотеци манастира, данас се чува у Београду у библиотеци САНУ, под бр. 53. Састоји се од 321 листа пергамента. Садржи житије светитеља, укључујући Гаврила Лесновског. Напомена на крају Пролога говори да га је Станислав у манастиру Лесново преписао по налогу игумана Теодосија 1330. године под краљем Стефаном Урошем који је “убио моћног бугарског цара Михаила Шишмана“.

Други Лесновски пролог потиче између 1330. и 1340. године. Дио је рукописне збирке Народне библиотеке Србије у Београду, под ознаком Пц 705.

Манастир Лесново

Фрагмент другог лесновског Пролога; фото: Википедија

Трећи Лесновски пролог је из 1340. године. Чуван је у Народној библиотеци у Београду под бројем 27. Уништен је током бомбардовања 1941. године.

Оливеров минеј из 1342. године. У манастиру Лесново преписао га Станислав Лесновски на захтјев Јована Оливера. Рукопис је чуван у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 62, а при преносу збирке рукописа при повлачењу српске војске 1915. године је нестао.

БОГАТСТВО И РАЗНОВРСНОСТ ФРЕСАКА ЛЕСНОВСКОГ МАНАСТИРА

Зидање и живописање Леснова трајало је осам година. Својом сачуваношћу и разноликошћу фресака, овај манастир предстаља једно од најбољих умјетничких сликарских остварења 14. вијека. Цјелокупна унутрашњост светиње је осликана фрескама, које су рађене у два периода: први у времену између 1341. и 1346. године и други 1347/48. и 1349. године.

Међу фрескама се издвајају портрети оснивача деспота Јована Оливера и његове жене Марије, портрети српског цара Душана, који се сматра његовим најбољим приказом, и царице Јелене, те архангела Михаила и пустињака Гаврила (као и светаца — пустињака Јоакима Осоговског и Прохора Пчињског).

Детаљ фреске српског цара Стефана Душана са жезлом у облику двоструког крста, манастир Лесново, Фото: Википедија

Портрет цара Душана доминира својом величином, он је већи и од самог Христа и светаца који су око њега насликани. На таваници нартекса манастира Леснова су фреске сунца и мјесеца и 12 зодијачких знакова на небу.

Фреско сликарство манастира Леснова је рад четворице фреско-сликара, чија три имена се налазе на фризу. Прецизно, јасно сликање са богатим орнаментима и бојама је приказано на фрескама које приказују Архангела Михаила, на потрету оснивача цркве и у сценама оболелих од богиња, Успења Богородице, Архангела Михаила који спасава Константинопољ од Сарацена и друге.

Ктиторски аранжмани су представљени у светињама које је градила властела. У фрескама у нартексу, издвајају се композиције из живота Христа и прикази Светаца, као и композиције Давидових псалама. Портрети цара Душана и царице Јелене су међу најмонументалнијим приказима у средњовјековном сликарству.

У овом манастиру се налази и једна прелијепа фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама.

Манастир Лесново

Фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама, манастир Лесново; фото: Народни музеј

Ова фреска својевремено је инспирисала српског глумца, сниматеља и прослављеног играча ансамбла “Лола“ и “Коло“, Братислава Грбића да 1973. године оствари сценско-музичко дјело оживљавања средњевјековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. Наиме, Грбић је снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која је на њега оставила фасцинантан утисак о чему је рекао овако: “Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом ‘Иво Лола Рибар’ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су ‘оживели’. Утисак је заиста био чаробан!“.

Албум са фотографијама раскошног иконописа манастира Лесново можете погледати овдје.

Сања Бајић

 

Литература:

Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство (1881), репринт издање Издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић“, Београд 1997. 

Гордана Томовић, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис, књ. XXIV, 1977, 83-122.

The Scripture Heritage from the Lesnovo Monastery in MacedoniaSLOVO

 

Сродни чланци:

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

 

Сав се српски народ усправио!

Народ с’е ускомешао. Ко је спавао, пробудио се. Ко је дремао, пренуо се. Изувени су се обули; распојасани опасали. Опасност је. Сав се српски народ усправио. Као гора јелова. Као војска Божја. Свак из душе уздиже молитве Господу: „Господе, спасавај, изгибосмо!“
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%A1%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B0.jpg

Сабор свих српских светитеља (2. септембра); фото: Википедија/Zslavo

О, како је диван овај народ кад се уједини и исправи у опасности! Тешко га познати. Тешко га схватити. Дубока му је душа као што му је дубока и сва епска прошлост његова. А сва му је прошлост насловљена геслом: За крст часни и слободу златну!

Изненадно дунуо је неки тајанствени ветар. Одједном се подигла бура. Тај ветар није запретио нашим кућама; није ударио по нашим шумама и усевима. Он је ударио по душама нашим. Ударио је по часним крстовима нашим, да их поломи; по вери нашој, да ју угрози; по слободи нашој, да ју згази; по светињама нашим, да их помрачи.

–  Доле издајници вере православне!

У историји Срба записана су и описана многа гоњења свете вере православне. Гонили су је Монголи – зато што су Монголи. Гонили су је Мађари – зато што су Мађари. Гонили су је Турци – зато што су Турци. Свако је чудо Србин претурио преко главе….

… Но све су то били људи и народи друге вере.

… Али у дубинама и дубравама историје наше ми нигде не налазимо случај гоњења српског Православља од српских православних синова. Данас су неки такви синови дигли руку на духовну Мајку своју, на Српску православну цркву.

–  Доле са издајницима!

Не вичи, народе, доле! Јер сваки је већ доле, у низини најнижој, ко је дигао руку на Цркву своју, на духовну Мајку своју. Таквоме ми треба да помогнемо да се дигне горе, а не да му желимо још дубљи пад…

… Но, одакле дуну онај тајанствени ветар што усколеба језеро нашег живота и подиже буру? Кад сам био у Јерусалиму, рекли су ми једнога дана, да не треба да излазим из куће, јер је дунуо ветар из Мисира. То је заиста чудан ветар. Не осећаш га да дува, али он је ту, и од њега се кваре уши и очи. Тајанствени ветар који је произвео буру код нас личи на тај мисирски ветар. Он је дунуо из прекомора. Тај ветар тајанствено удара на нашу земљу још од Светог Саве.

– Слава му и чест!

И Свети Сава је чувао српски народ да не оглуви и не ослепи од тог ветра. Кад је видео свога брата Вукана, тешко ударена тим западним ветром, он га је одбацио од себе и од народа српскога да не заражава друге. Кад је видео, да је тај ветар замајао и брата му Стевана, који заслепљен пружи руку да прими круну од онога који дува тим ветром западним, он га доведе у Жичу, па на свенародном Сабору круниса га православном круном, и окрете и управи, и њега и сав српски народ, ка Истоку, одакле се и јавио Спаситељ света; одакле се и сунце рађа. Но овај тајанствени ветар заслепио је у наше дане неке синове православне, те не виде шта раде.

– Није, није ветар него хаљадарка !

Напад је дошао изненада. Но главни стражар на капији Цркве Светосавске није спавао. Ви сви знате, као ратници и војници, шта је дужност стражара у логору где се војска одмара. Кад спази непријатеља, он мора да труби на узбуну. Ако то не учини, шта је он?

– Издајица!

Патријарх Варнава био је будан стражар. Кад је уговор са римским папом објављен у нашој земљи, он је громогласно затрубио народу српском на узбуну. Он је викао, да је тај уговор угарак, који ће нам кућу запалити, државу ослабити, народ поцепати и безброј рана и зала вашем националном телу нанети.

–  Слава му!

Народ је чуо глас свога Патријарха, и узбунио се. Народ је схватио опасност. Он је осетио дим и мирис од оног угарка. Али они који пуним устима говоре за себе: „Ми смо православци“ нису се дали уразумити, нису се могли пробудити. Гакање гусака некад је пробудило римски сенат, а вика Патријархова није могла пробудити ону високу господу нашу. Они су говорили: на капију не улази непријатељ, него спасилац. И да не уноси угарак, него маслинову грану!

– Доле издајице!…

Извод из говора светог владике Николаја у Горњем Милановцу, у недељу 29. августа 1937.године

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Српско Светосавље равноапостолско – Френсис Конт

Француски историчар и професор на Сорбони Франсис Конт уочава пресудну улогу Светосавља у животу и трајању српског народа. Од Доментијана до данас значај Светог Саве за српски народ пореди се са значајем Мојсија за Јевреје и с правом се назива равноапостолским.
Френсис Конт

Френсис Конт, Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)

„Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време ропства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело Светог саве. Зато је и он назван равноапостолним.

Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог Саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израелски народ.“

Френсис Конт

Френсис Конт (Francis Conte) је француски историчар, професор и шеф Катедре за руску цивилизацију на Сорбони и један од водећих слависта Европе.

Његов најзначајнији рад  је дело „Словени: настанак и развој словенских цивилизација у Европи (VI-XIII век)“, јединствена синтеза историје словенских цивилизација почев од њихове најраније прошлости. Дело представља капиталан допринос духовној историји највеће од три велике групе европских народа, сагледане у духу такозване „Нове историје“, данас водећег правца западне историографије.

Књига обрађује питања везана за словенску прапостојбину, сеобу, језик, начин живота, обичаје, друштво, положај жене у словенском свету, правне односе, задругарство, религију, баштину византијске цивилизације и  политичку  идеологију словенских народа.

Лазо М. Костић, „Срби у очима странаца” Швајцарска 1968-72.

Приредио: Далибор Дрекић

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

Русеничка испосница код манастира Свете Тројице у Мушутишту поред богослужбене намене била је и преписивачко средиште током средњег века. До почетка 20. века била је живописана, али данас постоје само трагови. У близини испоснице налази се столетна  „Буква и извор Светога Саве“. Неке од сачуваних књига насталих у овој испосници однели су Бугари у Првом светском рату, а неке су запалили Шиптари 1999. године.
Мушутиште

Русеничка испосница код Мушутишта; фото: З. Милошевић

Средњовековна испосница Русеница сведочи о живом анахоретском центру током 14. века и касније, поред Матоских испосница. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Русеничка испосница налази си у модрозеленој шуми у истоименој клисури на пола сата хода од манастира Свете Тројице код села Мушутишта у Русеничком Подгору. Испосница је смештена у окомитој стени у природној пећини, која је са јужне стране сазидана каменим зидом висине 15 метара и дебљине 70 центиметара.

У стену уклесане степенице, воде до светилишта које је имало два нивоа и неколико засебних одељења, што је било постигнуто делимичним зазиђивањем и клесањем природног отвора пећине.

Сама испосница је двоспратна, подељена је на спрат и приземље, где у приземљу има два одељења. Такође и горњи спрат поседује две просторије које су имале Богослужбену намену за разлику од приземног дела испоснице.

Распоред одељења указује на то да је осмишљена као простор чија би будућа намена могла да буде велико преписивачко средиште. Да се заиста на горњем спрату служила литургија сведоче две нише уклесане у стени. Прва (већа) лучно је завршена и служила је као олтар, док друга (мања), је квадратна и представљала је проскомидију.

Има још један битан детаљ на горњој етажи којег треба поменути, а то је, да је у другој просторији (између стене и зида) образована мала келија за молитву. Улаз на спрату је отворен на јужном зиду и пажљиво је био обрађен. Праг и архитрав су у почетку били од дрвета, да би изнад врата такође била фино уклесана ниша где се првобитно налазила слика патрона урађена у фреско техници.

Ако је веровати једном сведочењу са почетка ХХ. века, унутрашњост Русеничке испоснице је била и живописана. На несрећу, до краја ХХ. века скоро ништа није сачувано. Нажалост, пред нашим очима су нестајали и задњи трагови живописа за које су и Срби заслужни, јер су кредама шарали по некада фрескописаној испосници.

На преградним зидовима преостало је неколико записа до сада непубликованих, које су оставили нама у наслеђе побожни поклоници који су долазили у келији кроз прошле векове. Међутим, у једној приземној просторији сачувао се крст изведен у фреско-техници.

Да је неки траг остао неоштећен, свакако би значио научницима каквог су карактера биле фреске у Русеничкој испосници, где је кроз златни средњи век (почев од 13. столећа) ту боравиле анахоретске монашке заједнице у Русеничком Подгору и то на потезу: Кориша – Русеница – Матос.

Изнад испоснице у шуми постоје извор и столетна буква. Народ их поштује и зове „Буква и извор Светога Саве“ (М. Ивановић „Метохија“).

Преписивачки и књижевни скрипториј

Испосница Русеница је била познати српски средњовековни преписивачки и књижевни скрипториј, у коме су писане и преписиване многе црквене књиге почев од 14 па до 17 века. Један од тих најстаријих писаних књига био је и Апостол из 14 века који се чувао у суседном манастиру Свете Тројице Русенице, где су га шиптарскии терористи спалили заједно са целим манастиром, јуна 1999.

Такође у овом скрипторијуму је био писан и познати Поменик манастира „Свете Тројице Русеничке“ из 1465. године, којег су Бугари за време окупације у току Првог светског рата однели у Софију, где се и сада налази. У Софијској библиотеци чува се и књига Слово светих отаца (бр. 160) са записом:

„Сија книга светије Троице в погкрилију Горо глаголима Русиница, многогрешни Пахомије“ (Светли књига свете Тројице у подкриљу Горе зване Русиница, многогрешни Пахомије), датована у 1560. годину.

О обиму делатности ове радионице јасно сведоче и сами очувани записи на књигама, које је наш познати научник Љуба Стојановић објавио у својих шест зборника Стари српски записи и натписи, под редним бројевима: 128, 611, 647, 717, 727, 729, 796, 1123,1129, 1171, 1173, 2583, 3881, 3982, 4067, 4067, 4068, 4073.

Судбина ове испоснице данас је слична судбини остале српске баштине на Косову и Метохији. Шиптарске власти у окупираној српској покрајини својатају је кривотворећи њен карактер и намену. До испоснице су организоване бициклистичке туре.

 

За Расен: Звездан Милошевић

Сродни чланци:

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Свитак… Јевреји и Срби

Чињеница је да постоје само две древне “књиге” чији је садржај остао целовит, списи у којима није ни једно слово променило место. Једна од њих је Тора (хебр. תּוֹרָה — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч.Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења.
Тора

Најстаријји у целини сачуван свитак Торе. Стар је око 850 године, а пронађен је недавно у библиотеци болоњског универзитета

У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршавања Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора.

У песничким контекстима и у Причама Соломоновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.

Основни подаци о свитку Торе

– Свитак Торе је најсветија књига Јевреја, која се састоји од пет књига Мојсијевих.

– У свитку Торе има 304, 805 слова.

– Свака страница има 42 ретка.

– Свитак Торе мора бити написан од посебно увежбаног побожног писара који се назива софер.

– Софер мора знати више од 4000 јеврејских закона пре него што започне писати свитак Торе.

– Треба отприлике годину дана да би се написао цео свитак Торе.

– Ако јој недостаје само једно једино слово или је оно деформисано, оно чини неважећим читаву Сефер Тора.

– Тора коју користимо данас у нашим синагогама написана је на потпуно исти начин како ју је био написао Мојсије први пут, пре 3300 година.

– Тора се састоји од много листова пергамента који су међусобно зашивени, тако да чине један врло дугачки свитак.

– Читава Тора писана је руком, свако слово је написано и посебно обликовано пером и посебно припремљеним мастилом.

– Тора се чита барем четири пута недељно у синагогама широм света.

***

Када кренемо са ишчитавањем….

1. Мојсијева, глава 35

И дадоше Јакову све богове туђе који беху у њиховим рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
…и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

Јаков је отац Данов и Вењаминов….
Да, Јаков је Отац Данов и Вењаминов….

Шта се још може надодати о култу дрвећа и биљака код старих Срба, традицији која је опстала.

Према Чајкановићу бадњак представља божанство своје врсте које се спаљује да би поново оживело. Чајкановић такође износи претпоставку да крстови који се праве од дебљег краја бадњака имају порекло у претхришћанским идолима који су репрезентовали божанства упоредива са римским ларима, а да се облик крста развио из антропоморфног облика идола. За бадњак се најчешће бира дрво из рода храстова (у које спада и цер), а храст је у старословенској религији било најцењеније дрво, повезано са врховним богом Перуном.

Према Дробњаковићу, он је битан моменат што се при Бадњој вечери призивају „домаћи покојници“ што говори о вези са култом покојника. Поготово што је трпеза посна, служи се на слами и не поспрема се три дана већ само додаје. Други пак наглашавају посебну улогу бадњака као неке врсте заштитника огњишта.

У сваком случају, бадњак је повезан са сунчевим циклусом и представља део поштовања сунца. Спаљивањем храста (светог дрвета) се из ватре рађало ново сунце и зато је прослављано у кругу огњишта.

Запис има битну улогу у обредима везаним за крстоноше или литије. Израз „Стари Завет“ је, у ствари, хришћански термин, и води порекло од његове употребе код Св. Павла: „Јер до дана данашњега то исто откривало у читању Старога Завета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида“ (1 Кор 3,14). Управо у истој глави Апостол напомиње да смо Христом оспособљени да будемо „служитељи Новога Завета, не слова него Духа“ (1 Кор 3,6).

У ствари, сам оснивач Цркве, Исус Христос, установљујући евхаристију, појаснио је: „Ова је чаша Нови Завет у крви мојој.“ (Лк 22,20) Поново, Апостол у Посланици Јеврејима истиче да је Христос „посредник Новога Завета.“ (Јев 9,15) Јеврејски израз за „завет“ је b’rith, који Септуагинта преводи на грчки са διαθήκη, у значењу: савез, завет, и означава савез учињен, направљен, склопљен између Бога и човека, Израиља, који је имао за сврху да припреми долазак Mecиje, оснивача Цркве, Новога Завета.

Пошто ништа не знам, само читам оно што је записано и спајам оно што сам видела…

Карло Велики је победио Сасе, тек кад им је храст (!) посекао… кренули су поклонички за њим.

Руски Крст је Храст…

Симболика одеће руских монаха неодољиво подсећа на покопане старе идоле испод Храста…

За Расен: Татјана Младеновић