ЗАНИМЉИВОСТИ

Како је осветљаван Београд

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_Terazije_circa_1930.jpg

Београд, Теразије, 1930. фото: Википедија

Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи били су приморани да ноћу иду са фењерима. Прво улично осветљење уведено је за време кнеза Милоша на Ташмајдану, за потребе читања првог Хатишерифа, 1830. године. О питању осветљења улица често се расправљало на општинским седницама, а први фењери настали су до 1846. године.

Изостанак фењера није узбуђивао градске власти јер је по тадашњим схватањима како „поштени свет ноћу спава, док је осветљавање улица за сумњива лица, која ноћу тумарају и њима сличне”, то изгледало неразумљиво. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору.

Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу власницима сваке кафане, механе и гостионице су били у обавези да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. Фењери су морали да горе до 10 сати увече. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.

За осветљење се користило неколико стотина уличних фењера. За општинске фењере су се користиле посебне свеће, које су набављане у Бечу. Како би пао мрак, фењерџије би кренуле у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Светла је било док је трајао гас у лампи. Овакво улично осветљење стајало је градску општину око 40.000 динара годишње.

Прве гасне светиљке у Београду су постављене поводом отварања Народног позоришта 1869. године.

Када се Станојевић вратио у Београд, определио се за популаризацију и комерцијализацију свог знања, нарочито у области електрицитета и хлађења. Активно се укључио у решавању проблема осветљавања Београда. Био је чврстог уверења да електрична енергија, иако нова и недовољно познатих карактеристика, представља енергију будућности, као и да је улагање у њу дугорочно гледано, економски далеко исплативије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ugao_Radojlovica_i_Perse_Milenkovic.jpg

Поглед на Обилићев венац од Позоришног Трга (Јеремија Станојевић); фото: Википедија (обрада: Расен)

Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били решени комунални проблеми. Чланови комисије су по задатку посетили градове Темишвар, Пешту, Берлин, Лајпциг, Беч и Брисел. Комисија је, на основу лоших искустава у Темишвару, једином граду у Европи, који је у то време у потпуности користио електрично улично осветљење одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.

Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. У Београду је тако све до 1890. преовладавало мишљење да је гасно осветљење најбоље. Станојевић је тада покренуо читаву београдску јавност и започео борбу за прихватање идеје о електричном осветљењу.

Прво електрично осветљење се појавило 1880. у кафани „Хамбург”, чији је власник био Пера Јовановић Шапчанин, који је у ту сврху набавио локомобилу и електромотор, који је био постављен у башти испред тадашње Народне скупштине и одакле је струја спровођена проводником преко Топчидерског друма до кафане, где су се налазиле Боген лампа и Едисонове сијалице.

„Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Сада је улогу модернизатора преузео кафеџија: Петар Јовановић Шапчанин поставио је сијалицу у својој кафани „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Он је набавио „локомобилу“ са генератором и поставио је у дворишту Скупштине. Затим је спроводник пренео преко улице и у свом локалу га везао са гасном „боген-лампом” у коју је стављена Едисонова сијалица са угљеним штапићима. По опису, свет се тискао и жељно ишчекивао да се пусти струја. Неописиво славље и граја настали су кад је синуо дотад невиђен бљесак. Окупљени свет је клицао: „Живела електрика, смрт фењерима“, а многи су остали до зоре гледајући у лампу „из које као да горе хиљаде свећа“. Држале су се и здравице и пило се у част прве сијалице и газда-Пере. Грађани су данима опседали „Хамбург“ опремљени нагарављеним стаклом да им дотад невиђено светло не би „оштетило очи“. Две године касније, „чудо технике“ уведено је у Народно позориште, па је у паузи између чинова, 10. децембра 1882. године, засијало електрично светло. Кад су грађани изашли после завршене представе сачекало их је светло на Позоришном тргу, што је била друга појава електрике на Београдским улицама.“ (Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 120.)

Поглед на Универзитет и Студентски парк у Београду 1890. године; фото: Википедија

Најзаслужнији је за доношење одлуке да Београд буде електрифициран, уз све оне који су подржавали његове аргументе у стручној конфронтацији октобра 1890. године, са хемичарем, професором Марком Леком да се у Београду изгради електрична централа, а Београд добије електрично осветљење, док је Марко Леко био поборник примене гаса. У извештају комисије, који је потписао Никола Пашић као њен председник, стоји одлука:

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.”

Иако је Ђорђе Станојевић успео да придобије новоформирану Комисију, полемика о предностима једног или другог осветљења између два професора потрајала је пуне две године. Противници електрификације сматрали су да је она донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“.

Општина је јануара 1891. расписала конкурс за концесију над осветљењем, али и варошком железницом, односно трамвајима. На конкурсу је 29. априла 1891. победио Периклес Циклос, Грк из Милана, представник страних финансијских друштава.

У важнијим улицама у дужини од 7 km требало је да се постави 65 Боген лампи, док у осталим улицама, у дужини од 55 km, је требало да се постави 1.000 сијалица. Требало је да све сијалице буду упаљене до 11 сати увече, а остатак ноћи, половина од њих. Време гашења сијалица требало је да одради надзорна комисија, према добу године и месечевим менама. За унапред утврђену потрошњу за улично осветљење од 185.200 kWh

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%94%D0%BE%D1%80%D1%9B%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D0%B8%D0%B7_1893.jpg

Термоелектрана на Дорћолу 1893. (пре 1928.); фото: Википедија

Мада су Ђорђу Станојевићу мотив и инспирација за ангажман биле идеје и дела Николе Тесле, опрема је ипак набављена од компаније његовог противника Томаса Едисона, који је још 1881. у Њујорку изградио прву електричну централу.

У време када је Тесла посетио Београд (1892), централа у Београду је још увек била у изградњи. Тесла је том приликом рекао да једносмерна струја даје „најпримитивније и најгоре електрично светло”. Станојевић је већ био упознат са Теслиним полифазним системом наизменичних струја, али се бојао да ће због великог отпора бити приморан на примену једносмерне струје. Ово се касније одразило и на квалитет осветљења у Београду.

Централа је почела са радом 23. септембра/5. октобра 1893. године, што представља почетак електрификације Србије, исте године када је Никола Тесла осветлио Светску изложбу у Чикагу. Свечаност отварања централе је улепшана упловљавањем у град једног од првих српских пароброда „Делиград“, чиме је започела међународна пловидба Дунавом у Србији. Сви радови су коначно завршени 15. јануара 1894. године и од тада је Општина почела да плаћа осветљење

Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористила за напад на власт.

Станојевић је постао председник комисије Београдске општине за увођење електричног осветљења, а касније и надзорник радова на изградњи прве јавне електричне централе (термоелектране) на Дорћолу у Београду, која је 6. октобра 1893. пуштана у рад. Тако је Београд, пре многих европских градова, осветљен електричном енергијом. Годину дана потом у рад је пуштен и први електрични трамвај, на линији од Теразија до Топчидера.

Украс 1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg

Проф. др Ђорђе М. Станојевић у свом кабинету. Фото: Википедија (обрада: Расен)

Ђорђе M. Станојевић (Неготин, 7. април 1858 – Париз, 11. децембар 1921) био је српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроелектрана у Србији. Донео је први рентген апарат, инсталисао прву радиотелеграфску станицу, донео прве расхладне уређаје

Током више десетлећа рада, поред питања електрицитета и његове употребне вредности, бавио се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијом у боји, расхладним уређајима и другим областима.

Често је боравио у европским градовима где је учествовао на скуповима и изложбама из разних области науке и технике, прикупљао знања и искуства која је, одмах потом, покушавао пренети у своју земљу.

Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београд и тадашњу Србију, крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног осветљења. То је Београд увело међу прве престонице Европе са потпуно електричним осветљењем.

Извори: Википедија, Српска енциклопедија, Историјска читанка, Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008

ГЕОПОЛИТИКА / ЗАНИМЉИВОСТИ / ИГРА БРОЈЕВИМА / МИСТЕРИЈЕ / ПАЛИНДРОМИ

Круг се затворио за хиљаду година (1991-2002)

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Следећи тако кратак размак јавиће се тек за хиљаду година. Приликом повлачења паралела између догађаја који су се одиграли у ове две године могу се извући занимљиви закључци.

Компас и карта света; фото: pixabay.com

Недавно се десио веома редак феномен, да се две палиндромне године јаве у размаку од свега десет година, 1991. и 2002. Колико је редак овај феномен показује чињеница да је претходна година са карактеристиком палиндрома била давна 1881., а следећа ће бити тек 2112. година.

Палиндромне године се редовно јављају у размаку од 110 година (1221, 1331, 1441…), а само на граници миленијума дође до овако малог размака. Претходни такав размак догодио се пре хиљаду година (999/1001), а следећи ће се десити такође за хиљаду година (2992/3003)

Сведоци смо бурних догађаја који су се на глобалном и локалном плану одиграли у ових десет година, између 1991. и 2002. Не улазећи у сва дешавања овог кратког периода, покушали смо да повучемо паралеле само између битних догађаја који су се одиграли 1991. и 2002. године.

ГЛОБАЛНО

1991	2002
1. јула на састанку у Прагу лидери источноевропских земаља укинули су војни савез Варшавски пакт.	21. новембра НАТО је позвао Бугарску, Естонију, Литванију, Летонију, Румунију, Словачку и Словенију да му се придруже.
26. децембра Врховни совјет Совјетског Савеза констатовао да земља више не постоји, након што су све републике прогласиле независност.	13. децембра на самиту у Копенхагену Европска унија је донела одлуку о проширењу за 10 држава (Пољска, Чешка, Мађарска, Словенија, Словачка, Естонија, Летонија, Литванија, Кипар и Малта).
31. јула Председници СССР и САД Михаил Горбачов и Џорџ Буш потписали су у Москви споразум о ограничењу нуклеарног оружја великог домета.	24. маја председници САД и Русије, Џорџ Буш и Владимир Путин потписали су уговор о смањењу нуклеарног наоружања за две трећине у наредних 10 година.
06. марта Џорџ Буш поднео конгресу говор о Новом светском поретку, а 23. септембра у Уједињеним Нацијама одржао говор под називом „Наша потрага за новим светским поретком“	31. јануара на другом Антиглобалистичком социјалном форуму у Порто Алегреу у Бразилу усвојена је декларација о праведнијем светском поретку.
16. јануара САД и западни савезници почели су операцију Пустињска олуја масовним ваздушним ударима у Ираку и Кувајту.	7. децембра Ирак је инспекторима УН предао документ о ирачком оружју за масовно уништење као и о војној индустрији.
08. јуна Чеченски конгрес прогласио независну Чеченију чиме је почео чеченски конфликт у Русији	Током 2012. траје други чеченски рат у Русији, праћен бројним терористичким нападима широм земље.
31. маја у Лисабону је потписан мировни споразум о Анголи, којим је после 16 година окончан Анголски грађански рат.	13. марта Влада Анголе је прогласила једнострано примирје у 27-годишњем грађанском рату. 4. априла окончан је грађански рат у Анголи.

ЛОКАЛНО

1991	2002
1991. почело разбијање бивше СФРЈ, тако што су парламенти Словеније, Хрватске и Македоније прогласили независност. 26. марта у Бриселу Европска Заједница донела Декларацију у којој се наглашава да „Уједињена и демократска Југославија има најбоље шансе да се интегрише у Европску унију“.	14. марта потписан споразум о преуређењу односа између Србије и Црне Горе, чиме је почело разбијање државе. Од марта 2002. Европска комисија односи редовне извештаје Савету и Европском парламенту о напретку Србије. Одлуком Владе формирани су Сектор и Савет за европске интеграције, обновљени односи и припрема преговора.
9. марта у Београду су избиле демонстрације против режима Слободана Милошевића. 15. маја спречен избор Стипе Месића за председника Председништва СФРЈ, али је 30. јуна под притиском Европске заједнице, изабран. 7. јуна на састанку Северноатлантског савета у Копенхагену усвојен је концепт о партнерству са државама Централне и Источне Европе.	12. фебруара пред Међународним судом у Хагу почело је суђење Слободану Милошевићу. 13. октобра – 8. децембра у два покушаја Војислав Коштуница упркос победи на изборима није изабран за председника Србије . У мају СРЈ добија статус посматрача у Парламентарној скупштини Алијансе, а у децембру доноси одлуку о успостављању ваздушних путева преко територије СРЈ за потребе мисија НАТО-а.
29. маја фудбалски клуб Црвена звезда постао је првак Европе и света (8. децембар) у фудбалу.	8. септембра на светском првенству у кошарци Југославија је по други пут постала првак света.

Поређењем ових догађаја могу се извући одређени закључци о периоду који је уоквирен двема годинама. Многи битни догађаји истичу се подударношћу, неки говоре о почецима и завршецима одређених процеса, о узроцима и последицама, а неки су само занимљиве случајности. Како год их тумачили, овај палиндромни круг је затворен, а на следећи ће се чекати хиљаду година.

Далибор Дрекић

ДУХОВНОСТ / ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА

Православни Исланд

Мало је познато да је Исланд била једина земља на свету која је била ненасељена све до открића и насељавања православних хришћанских монаха. За прве становнике Исланда сматрају се ирски пустињаци с краја 8. века. Како се ово догодило?

Морфолошки маркери и структура становништва Исланда (ICES CM 2009)

Православно хришћанство је прво стигло на Исланд из манастира јужног Велса. Међутим, велшко монаштво је стигло из Галије, дошавши прво из Египта и Палестине где је постало развијено захваљујући Светом Јовану Крститељу и Јеванђељу. Ипак, ирско монаштво је било свеукупно, базирано не само на повлачењу из света, већ такође на покајничком егзилу. То је допринело да ирски монаси путују широм познатог и непознатог света. Тако су стигли да живе на изолованим хридима ирске обале, а неки су дугим путовањима стигли и до усамљених острва северног Атлантика, пловећи у једноставним чамцима, направљених од коже растегнуте дрвеним оквиром, такозваним кораклима.

Најпознатији пример овога је, свакако, Свети Брендан, познат као „Путник“ (такође назван и Свети Брендан „Навигатор“ или „Морепловац“ – пр. прев). У једноставним, али пловно способним чамцима, они су путовали до Хебрида и Оркнија, затим једрили до Шетланда, Фарских острва и Исланда, и коначно, вероватно најдаље, до Гренланда и Винланда (Северна Америка). Опсег њихових путовања може се препознати у топонимима на овим атлантским острвима и, у неким случајевима, помоћу остатака који се могу наћи у пећинама или у стаништима ћелијастог облика.

Ипак, најраније помињање датира око 825. године, када је ирски монах Дисул, тада живећи у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“ („Величина света“). У њој, говорећи о острвима северне Шкотске и о локацији Туле, он упућује на ирске монахе на Исланду.

Тридесет година раније, 795. године, када је Дисул вероватно већ био у Ирској, монаси су му пренели своја искуства са далеког севера. Пустињаци су му говорили о острву у северном Атлантику. Казали су да су били на острву од краја јануара до краја јула, и да су летње ноћи биле невероватно светле; сунце је зашло, али као да се крило иза брда. Није падао мрак и видљивост је била једнако добра као по дневној светлости. Може се замислити да, наставио је, ако би неко ишао ка највећој планини, да би уједно увидео да сунце никад не залази.

Према његовим речима, они су такође имали представу да је пучина уоколо земље и да је од севера острва до залеђеног мора потребан један дан пловидбе. Ово је најранији помен Исланда и то потврђује оно што су нам раније исландски књижевни извори рекли о ирским испосницима.

Такође, наилазимо и на друге трагове раног хришћанства на Исланду. Један број нордијских колониста дошао је у Ирску и на Хебридима, тако да је известан број њих био упућен у хришћанство Келта, међу којима су живели. Један од њих је био Хелги Мршави, предак свих најистакнутијих фамилија у Евјафјорду и околини, који је свом салашу наденуо хришћански назив „Eyjafjordr Kristnes“.

Друга особа, Орлигр Храпсон, према спису из „Књиге насељавања“ („Landnámabók“), био је Норвежанин кога је ирски епископ одгојио на Хебридима. Када је одлучио да оде на Исланд, епископ му је дао освештану земљу, жељезно звоно, богослужбену књигу и друге ствари, и објаснио му је да место, на коме би требало да изгради фарму и цркву, посвети Светом Колумби.

Орлигр је скренуо са курса и прво се искрцао на Вестфирбиру. Одатле је запловио на југ и, испод планине Есја, нашао је место које је тражио. Ту је изградио кућу и цркву посвећену Светом Колумби, у складу са упутствима. Текст каже да су Орлигр и његови рођаци светковали Светог Колумбу и да су касније донели драгоцености из његове прве цркве – звоно и књигу, предмети који су постојали још у 13. веку.

Још један досељеник из паганског времена, Ауслоуфр Алскик, покушава да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, део о њему у „Књизи насељавања“ није сасвим јасан. Према делу о његовој религији, изгледа да су га пагани изопштили из заједнице и одвели на југ земље. По свему судећи, он је био тиха и мирољубива особа, неко ко би радије дао шансу компромису него што би се потукао. Напокон, населио се у Акранесу и окончао је живот као пустињак, о коме се за живота старао пријатељ који је такође био хришћанин.

Више детаља у вези са овим првим хришћанима и осталима на Исланду можемо добити из књижевних извора. У закључку се може рећи да су ови пустињаци били утицајни у неким областима, поготово на југу и нешто северније од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се наметнули организованим паганским култовима и њиховим друштвеним групама. Могуће да је то било једино 999. године (устаљено мишљење, мада погрешно, да је то 1000. године), под притиском норвешког краља Улава Тригвасона, када је хришћанство званично прихваћено на Исланду.

Краљ Улав, одрастао у Русији, крштен на острвима Сили (област Корнвол) и миропомазан у Андоверу, у јужној Енглеској, године 994. или 995, од будућег Светог Алфеџа, инсистирао је на томе да сав његов народ постане хришћански. Стога, јуна 999. године, „130 година од убиства Едмунда“, алтинг или исландски народни парламент, састао се и званично прихватио захтеве норвешког краља. То је славом овенчало Исланд, једину земљу на свету чији су први становници били православни монаси. Међутим, то је такође и трагедија Исланда, с обзиром да је православље на почетку другог миленијума само формално прихваћено, као и да религија скреће с курса и изумире у Западној Европи.

Ипак, данас, на почетку трећег миленијума Руска православна црква се налази у Рејкјавику. Остаје да се види да ли ће Исланђани бити способни да спознају руско емигрантско православље и да пронађу исти онај дух који је надахњивао прве становнике Исланда, ирске монахе из првог миленијума. Дух Светог Колумбе и Светог Серафима су уистину једно. Уколико Исланђани увиде ово, онда ће наћи православне корене и тако ће се духовно обновити. Свети Колумба и Серафиме, молите се Господу за исландски народ!

: Свети Колумба

: Герард Дау: Пустињак

Orthodox Iceland – превод: Иван Петровић

Извор: Идентитет

Овај текст је објављен у 1. броју часописа „Идентитет“, који можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ

Превод 5.000 година старих госфордових глифова пронађених у Аустралији

Хијероглифи названи Госфордови Глифови представљају загонетни низ симбола за које је претпостављено да су урезали у камен древни Египћани који су пре 5.000 година посетили Аустралију. Иако многи овај налаз виде као превару, неки други као коначни доказ древних египатских преко-океанских путовања, чудни низ симбола је изазвао помешане реакције и гледишта у међународној заједници истраживача.

Госфордови Глифови; Фото: ancient-code

Једна од најконтроверзнијих тема у модерној историји је питање ,да ли су напредне древне цивилизације ,каква је била египатска, успеле да путују око света. Према бројним „доказима“ древни Египћани су представљали изузетно развијену цивилизацију, која им је омогућила да конструишу моћне преко-океанске бродове којима су, према бројним ауторима, могли да их превезу не само на амерички континент, него и у Аустралију.

Сећате ли се да је постојао чланак у „Газети Аризоне“ у ком је сензационално изнета тврдња како је „Институт Смитсонијан“ заташкао откриће древне египатске колоније у Велико Кањону? Па, то није једино изненађујуће откриће, како се чини. Исто тако, постоје докази да је у древним египатским мумијама пронађено присуство дувана и кокаина, чак и у ДНК. Овај податак је контроверзан, јер, историјски гледано, ове биљке су потицале искључиво са претколумбовског америчког континента, а не из других делова света.

Ипак, оно што се сматра, чак, најконтроверзнијим доказом у прилог замисли да су древни Египћани успели да отпутују на различите континенте света, јесу Госфордови глифови пронађени у Аустралији. Прво су уочени на локалитету још 1900. године као загонетни низ урезаних симбола у масивну стену која је у локалном предању помињана у то време већ, више од једног века.

И док су многи научници уверени да ови наводни, хијероглифи не представљу ништа више од обичног модерног фалсификата – археолошког вица, постоје и они научници који не само да верују да су хијероглифи стварни, него су чак и успели да преведу ову поруку, за коју тврде да су је за собом оставили египатски истраживачи, пре више од 5.000 година (око 3.000.године пре нове ере).

Али, модерни египтолози наводе да су уочили да постоје многа неслагања у анализи Госфордових Глифова. У ствари, аустралијски египотолог, професор Нагиб Канауати је чврсто уверен да интригантни низ хијероглифа није аутентичан тврдећи како се међу тим древним хијероглифима, на појединим сегментима, налазе глифови који потичу из различитих периода историје развоја египатских хијероглифа и да су, чак, неки од њих и уклесани обрнутим редом одн. „уназад“ (прим.прев. – налик одразу у огледалу).

Осим тога, локална „Служба Националног Парка и бриге за Дивљач“ и даље тврди да ови урези нису аутентични, а професор са „Одељења за Древну Историју Универзитета МекКуари“, Бојо Окинга, је такође тог уверења. „Било то дивно…. али, бојим се, то једноставно није могуће.“ Пре свега нису уклесани на начин како су древни Египћани урезивали своје записе, врло су неорганизовани,“ тврди он.“Осим тога, ту је и проблем са стварним облицима симбола који су ту употребљени. У време Кеопса људи нису могли клесати записе знаковима који су код Египћана настали тек 2.500 година касније. То је хронолошко неслагање ових глифова.“ каже он.

Ипак, има научника који се не слажу са мишљењем двојице које смо претходно навели и тврде да ови глифови не само да су аутентични, него још и „причају причу другачију од свих осталих“. Што је још интересантније, тврдње да су ти хијероглифи модерни фалсификат оспоравају многи египтолози као што су Мохамед Ибрахим и други колега који врши функцију директора Школе „Khemit School“, Јусеф Абдел Хаким Авјан (који је цео свој живот посветио проучавању древних египатских хијероглифа, како наводи извор ове вести).

Мохамед Ибрахим и Јусеф Абдел Хаким Авјан наводе да је клесар који је урезивао ове древне „аустралијске симболе“ употребио неколико древних глифова у тексту и то у граматичким варијантама, чије примере, на опште изненађење, немамо документоване у осталим налазима египатских хијероглифских текстова пре 2012. године.

Превод текста Госфордијевих глифова: натпис египатским хијероглифима на источном зиду:

„У име његовог величанства , Принца, са овог проклетог места у овој земљи, одвео нас је брод. Уклесано у име Круне Доњег Египта, према Божјој речи. Моји другови Египћани, завапите са овог места у овој чудној земљи и призовите бога Сутија. Ја, НЕФЕР-ДЈЕСЕБ, син Куфуа, Краља Горњег и Доњег Египта (у милости Птаха) доведох бога Сутија. Принц беше љубазан и добронамеран, пратилац Бога Сунца Ра. Две сезоне (11 месеци) нас је водио на исток, исцрпљене, али до краја снажне. Сво време, молећи се, радостан и уништавајући инсекте да заштити свој народ. Ја сам очврснух, обилазећи брда и пустиње, по ветру и киши, не наишавши ни на какво језеро у близини, благословен од ноћи када је падала, јер сам био од ње скривен, сасвим ван домета икакве (прим. прев. – опасности). У нашем последњем логору својим рукама скувах дивљач и призвах кишу, али повредих леђа док сам носио нашег златног сокола и прелазио брда, пустињу и водене баре које ми се нађоше на путу. Биљке копне, земља умире. Да ли нам је највише божанство ово доделило за Свети Мер (или пирамиду – прим. прев. Мер – староегип. назив пирамиде)? Сунце се излива доле на наша плећа . О моћни Кеперу (егип. божанство чија је представа био скарабеј), ово није то што су нам пророци говорили. Наша осећања су се променила, али нисмо сломљени. Овај поклон, сам НЕФЕР-ТИ-РУ, дође из храма божанства у Пенуу у Египту. Он дође из куће божје. Он је био Син Куфуа, краља Горњег и Доњег Египта. Он, који пре умре, овде је положен да почива. Нека добије живот вечни. Он, који више неће стати поред вода које запљускују обалу Светог Мера (Пирамиде). Сад пригрлите га Браћо моја Духови у Ваш свет, о Оче Земље.“;

Натпис египатским хијероглифима на западном зиду:

„Змија угризе два пута. Ми, пратиоци божанског Краља Куфуа, моћног владара Доњег Египта, Господара Два Адзеса (кратког египатског сечива), ми се сви не враћамо. Ипак, морамо да наставимо даље; не смемо да се осврћемо. Сви потоци и речна корита су пресушили, а ми смо пометени. Бродове вучемо конопцима. Смрт је дошла од змија. Дадосмо (уједеном – прим. прев.) жуманце од јајета из ковчежића са лековима и помолисмо се Амону, Скривеноме, јер беше угризен два пута. То беше тежак трен за све нас док смо нарицали над одром и одржали правило обичаја. Наши људи седећи у кругу око су посматрали сахрану, брижни и испуњени љубављу. Мумифицирано тело је сахрањено у делић Црвене земље. Онда смо се опоравили. Отворили смо са стране врата у погребној одаји од камена са свих страна. Одају поравнасмо да буде у правцу звезда Западних Небеса. Ја пребројах и заплених ножеве од људи. Три капије вечности смо спојили са задњим делом Краљевске Гробнице и изнутра запечатили .“

Овај превод на енглески језик је објављен у раду Др Р. Џонга „Гробница Господара Нефер-Ти-Ру-а“.

Изворни текст превела Катарина Крстић

Извор: ancient code

ЗАНИМЉИВОСТИ

Камени сат у Херцеговини: Кад сунце обасја стијене, тачно је подне!

Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило вријеме, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао, каже мештанин Хатеља.

Црвењуша; фото: Аура.ба

На Хатељским гредама брда Стражевица, код истоименог села, постоји “камени сат”, који вековима показује време, чим сунце огреје Црвењушу, тачно је 12 сати!

У планинском венцу Трусине, Стражевица је господарица и доминантна “стражарица” херцеговачког крша. Изнад плодоносног Дабарског поља, у коме леже Берковићи, уздиже се преко хиљаду метара надморске висине. Моћан изглед ове планине је одувек био магнет за људски поглед из долине. Бројне легенде се везују за ову „господарицу крша“, али једна од најпознатијих је како су људи у овом крају вековима мерили време према „каменом сату“.

Мерење времена

“Сат” налази се на стени званој Црвењуша, а о овом јединственом мерењу времена, Сава Ђурица, мештанин Хатеља, каже:

– Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило време, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао. Позивам свакога да дође и нека се увери по свом часовнику, само под условом да је сат тачан!

Забрањено благо

За Стражерицу се везују бројне легенде. По једној, три безимене сестре су на Стражевици саградиле три цркве, које су временом затрпане каменом и земљом, па се и данас према казивањима неких могу чути црквена звона, док је према другој легенди, на Стражевици закопано злато.

Легенда казује да се у каменим њедрима ове планине налазе закопани „буре говеђег меса и буре злата“, а предања претказују да ће „доћи време када ће буре меса бити вредније од бурета злата.“

До тада било ко да покуша да откопа благо, стићи ће га проклество. Неки су покушали, па су по Дабарском пољу копачи једва спасли живу главу од олује која се обрушила уз црну маглу.

Амерички златни сат

Први сат у берковићки крај донио је један мештанин Хатеља из Америке. Велики златни сат са златним ланцем многи су са нестрпљењем гледали и чекали да виде да ли ће и он да покаже тачно време као и Црвењуша. Сат је показао подне као и оближња стијена на радост многих и доказало се да је ова легенда истинита.

Извор: Aura.ba, Слободна Херцеговина

ЗАНИМЉИВОСТИ / МИТОЛОГИЈА / ОКО НАС / ТРАДИЦИЈА

Кратак поглед на змију и штап – симбол медицине

Змија се постојано везује и за штап, веома стару – и вероватно најстилизованију – варијанту Axisа mundi. Међу најстаријим сачуваним симболима змија које се увијају око Светске палице (Аxial rod) јесу слике сумерског божанства подземља Нингишзид-е (Ningishzida, сум. dnin-ğiš-zid-da), чије име значи „господар доброг дрвета“, и богиње доњег Египта из прединастичког периода Wadjet у виду кобре која се увија око свитка папируса.

: Асклепије – статуа изложена у музеју Епидаурус театра; фото: Википедија

: Хендрик Голцијус: Меркур, са кистом, гласничким штапом и крилатом кацигом

: Свети пророк Мојсије – фреска из Хиландара

Египатски бог Тот, којег су александријски неоплатоничари идентификовали с Хермесом Трисмегистусом и Меркуром, приказиван је како се ослања на штап око којег се увија змија.

Хермесов кадуцеус и Асклепијев и Мојсијев штап млађи су од поменутих представа више од миленијума. Симболика и иконографско решење су, међутим, исти: штап око којег се увија змија, често сликан или вајан с крилима на врху (кадуцеус), представљао је Светску осу (са змијом у дну и птицом/крилима на врху), а власника човеком или богом који је могао да се креће и посредује између доње и горње космичке сфере.

Природно је отуда што се овај атрибут везао с једне стране за Хермеса (Меркура, у римској варијанти), који је, као гласник богова, повезивао два света, људски и божански, „доњи“ и „горњи“, а с друге стране за Асклепија/Ескулапа, легендарног исцелитеља и бога медицине, јер је уобичајен шамански концепт лечења подразумевао одлазак „лекара“ по знање из другог, „вишег“ света.

Исти симбол преузели су у средњем веку различити езотеријски редови, јер су се окултне, мистичке доктрине и праксе заснивале на представи о стицању знања техникама екстазе и досезању виших нивоа знања и свести, а, посредством њих, у XX веку, и институције модерне медицине и фармацеутска индустрија.

Змија на штапу је, најзад, Мојсијев атрибут. …Интерпретатори се превасходно позивају на епизоду спасавања Јевреја од змија, које је разгневљени Бог послао на незадовољан народ који се, гладан и жедан, кретао пустињом… Бог претвара Мојсијев штап у змију и опет у штап; метаморфозом змије у штап (и обратно) Мојсије треба да увери оне који не верују да му се јавио Бог.

Хијерограм који се доводи у везу с Хермесовим кадуцеусом – уреус (Uraeon/Uraeus) – пронађен је на готово свим просторима и у готово свим древним цивилизацијама (Персија, Египат, Мексико, Кина, Грчка, Италија, Велика Британија, Хиндустан, Камбоџа итд.). Реч је о симболу соларног божанства, у којем наместо штапа, ознаке Аxisа mundi, фигурира круг – ознака Сунца, опет с препознатљиво позиционираном змијом у дну и крилима у горњем делу.

: Хермес са мајком Мајом, детаљ са античке вазе из 500. године п. н .е

: Приказ борбе Краљевића Марка и Мусе Кесеџије; Владислав Тителбах, око 1900.

Од најстаријих цивилизација до данас, у различитим културним и географским зонама, змија се… постојано везује за Космичку вертикалу, односно њено дно, било да је оно представљено у виду корена дрвета, подземља или подножја планине, позиције испод људских или богињиних стопала и сл…

У (реконструисаном) индоевропском „основном“ миту, змија/змај фигурира као противник бога Громовника. У епским интерпретацијама и сижеима који баштине нешто од те древне приче (комплекс о змајеборству) змија и њој изоморфна бића јесу демонски противници протагонисте и посредно се везују за доњи пол светске осе (мада ни протагонисти сами нису лишени змајевских атрибута). Тако се, на пример, антитеза између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије успоставља не само у социјалном (краљица/„љута Арнаутка“), већ и у просторном коду – Марко је рођен на чардацима (горе), у свили и злату, а Муса на „плочи студеној“ (доле), код оваца (које се у словенској традицији везују за Волоса/Велеса, Громовниковог противника).

Иначе, у Новаковићевим варијантама (али то важи и за јужнословенски корпус у целини) нема реципроцитета између змије као денотата и њене замене у тексту. евентуално би се могло указати на постојање загонетака у којима се предмети у облику штапа означавају као „змија“ (на пример – чибук)

Заједничко је библијским причама и загонеткама симболизација зла у обличју змије и моћ Бога да уклони зло у чему му је озлоглашена животиња средство, као и исти контраст неживог, људском руком створеног (штап) и живог (змија).

Извор: Лидија Делић, Змија а српска, зборник „Гује и јакрепи“, Београд, 2012.

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА

Шимоново бекство из немачког логора и дуг пут до Србије

Ратна исповест шабачког берберина Стевана Шимона, који је 1941. године заробљен и одведен у Немачку, потом је успео да се у бекству домогне родног Шапца, да би поново био ухапшен и послат у радни логор у Немачкој.

Шабац, Господар Јевремова улица пре 1. светског рата

Шабачки берберин Стеван Шимон је у априлском рату 1941. године, као војник Краљевине Југославије, са својом бригадом заробљен у Сарајеву. Са осталим војницима и официрима спроведен је у заробљенички логор Оснабрик, на граници са Холандијом.

После шест недеља проведених у логору, заробљеници су подељени за рад на селу. Ко је желео да се спаси глади, прихватао је рад. Тако је и Шимон, са неколицином официра прихватио да ради у једном немачком селу.

А могао је Стеван Шимон још у Сарајеву да буде ослобођен да је изјавио да је Мађар, што је по националности и био. Он је пак, поносно рекао да је Шапчанин и Србин, те бритву заменио ашовом, ралом, вилама…

Једног мајског дана 1942, Шимон је одлучио да побегне. Пред сеоском кафаном, видео је камион са цирадом, под којом су биле бачве пива. Решио је да уђе у камион и сакрије се међу бачвама. Целе ноћи је путовао, а пробудила га је шкрипа трамваја. Када је погледао кроз рупе на циради, схватио је да се налази у фабрици пива у Дортмунду. Одједном, као спасење, чуо је сочну псовку на српском језику.

– Еј , брате Србине! – позовем. Кад човек приђе, упита: „Ко си ти ? Откуд овде ? – Заробљеник. Бежим. Незнанац је после неког времена решио да помогне Шимону. Дали су му цивилно одело, нешто новца и картице за храну. Исте ноћи, одвели су га до железничке станице и посаветовали га : „Кад те буду легитимисали, само кажи да си се загубио од транспорта радника, који су упућени за Беч, па си због тога без икаквих исправа.“

Тако је почело Шимоново дуго и самотно лутање. Страховање, неизвесност, скривање, саслушавање, хапшења…

„Два месеца сам лутао по Немачкој. Спавао сам по вагонима. Док спавам, воз крене. Одједном се нађем негде. Ухапсе ме и ставе у станични затвор. Саслушавају ме. Ја све исто. Остао за транспортом… Било је веома тешко сналазити се, јер нисам знао немачки језик.“ Најзад, једног дана, Шимон се нашао у возу за Беч. Сада је осећао да је ближи циљу. Шабац је још био далеко. Из Беча је кренуо пешице за Марибор. Дању је пешачио, ноћу спавао у сеницима.

У Марибору се пријавио комисији за репартрирање заробљеника. Они су га ухапсили и спровели у логор за заробљенике у Дугом Селу код Загреба. У логор је једног дана стигла мађарска комисија за репартрирање. Ту је Шимон замолио једног чувара да га приме код њих. „Пошто ми је мајка из Бачке Паланке, а има родбину у Мађарској, пријавим се на њихово име. Међутим, муке моје, јер не знам мађарски језик. Смејали су ми се, али су ме примили, ваљда због презимена.“ Тако се Стеван Шимон у мађарском транспорту докопао Бачке Паланке. Једно време се крио код тетке. Међутим, после неколико дана, брат од тетке му је рекао да су наредили да се пријави војном рефреренту, другим речима, да се спрема да обуче немачку униформу са мађарским ознакама и крене на Источни фронт.

Кад је то сазнао, позајмио је од брата нешто новаца и отишао за Нови Сад, где је скелом хтео да пређе Дунав. На скели је био легитимисан, а потом и ухапшен. На саслушању је изјавио да је из Сремске Митровице. Полиција га је тамо спровела и на гаранцију рођака из Митровице, ослободила. Из Сремске Митровице је кренуо возом до Кленка, села које је наспрам Шапца. На мосту преко Саве је била стража, па је решио да на обали тражи чамац или неко друго пловило да би се домогао Шапца.

Шабац, Karađorđeva улица početkom 20. veka

„Није било другог избора него да запливам. Ципеле сам везао око врата и ушао у брзу и хладну Саву. Био је 21.октобар. Пливам колико имам снаге. Једва сам испливао на десну обалу, негде испод фабрике „Зорка“. Извукао сам се из воде само до пола и загрлио земљу. У једном тренутку, подигао сам поглед. Преда мном су стајала два пара немачких војничких чизама.“ После толико мука, самовања, гладовања, напора, опет у рукама Немаца. „Наредили су ми да скинем одело, и онако у гаћама, кошуљи и босоног, потерали према граду. Пред кућама су изашли неки моји познаници и пријатељи. На њихову молбу, свратили смо у кланицу, где су ми дали да једем и да се обучем. Одатле су ме спровели у затвор.“ После само десет дана, специјални стражар спровео је Стевана Шимона поново у Немачку, у радни логор.

Тамо су га сликали и као чудака показивали официрима и немачким војницима. Човека који је две хиљаде километара превалио да би дошао до завичаја, готово до куће, да би све било узалуд. Стеван Шимон је дочекао крај рата и у ослобођену земљу и свој Шабац вратио се кад и остали заробљеници. Вратио се и свом берберском занату. Као берберин и као човек, био је и остао легенда.

Не само по његовом чувеном бекству, већ по господском понашању, учтивости, хуманости. Његово име старији Шапчани и данас са поштовањем изговарају.

Извор: Српски Академски Круг

ДУХОВНОСТ / ЗАНИМЉИВОСТИ / ТРАДИЦИЈА

Одговор поглавице Сенека Индијанаца влади САД: „Прихватите нашу веру!“

Брате, устајем да бих захвалио у име овог народа и да бих упутио поздраве нашим пријатељима – уколико их уопште имамо – због добре намере коју су имали да нас подуче вашој религији. Реците им да ћемо добро размотрити то питање. Добро смо извагали ваша настојања и сматрамо да ваш успех не испуњава наша очекивања. Уместо срећних последица које сте нам дуго обећавали, увођење ваше религије нас је до сада чинило неприлагођеним и јадним.

Џон Микс Стенли, Суђење Црвеном Мундиру (1869)

Одвели сте неке наше младе људе у ваше школе. Образовали сте их и подучили својој вери. Када су се вратили међу своје рођаке и народ, нису били ни белци ни Индијанци. Вештине које су научили нису биле прилагођене лову и не одговарају нашим обичајима. Они су научили ствари које су нам непотребне. Почели су да осећају вештачке потребе, које никада нису падале на памет њиховој браћи. Примили су, у великим градовима, семе порока који су били непознати у шуми. Постали су обесхрабрени и изнурени – Индијанци их презиру, белци их запостављају, нису од користи ни једнима ни другима – мање су поштени од ових првих, а можда чак и покваренији од ових других.

Брате, речено нам је да су ови први покушаји пропали због лошег приступа и позвани смо да покушамо поново, да пошаљемо друге наше младиће у друге школе, где ће их подучавати други учитељи. Брате, исход је увек био потпуно исти. Верујемо да је погрешно да и даље покушавате да ширите своју веру међу нама, или да уводите своје вештине, понашање, навике и осећања. Верујемо да је погрешно да вас подржавамо у томе. Верујемо да је Велики дух створио и Индијанце и белце, али у различите сврхе.

Брате, Велики дух се љути због покушаја да се следи ваш пример – видите да не благосиља и не крунише ваше напоре. Али, брате, с друге стране знамо да Великог духа радује што следимо традиције и обичаје својих прадедова – чинећи тако добили смо његов благослов – добили смо снагу и истрајност за лов. Велики дух подарио је изобиље – када смо гладни, шума је пуна дивљачи – када смо жедни, утољујемо своју жеђ на бистрим потоцима и изворима који нас окружују.

Када смо уморни, лишће с дрвећа је наш кревет – одлазимо на починак спокојни – устајемо са захвалношћу према Великом духу. Обновљене снаге у удовима, с моћном радошћу у срцу, осећамо се блаженим и срећним. Нема ни раскоши, ни порока, ни свађа око титула, ни грамзивости да уздрмају темеље нашег друштва или наруше мир и срећу. Знамо да је Велики дух задовољнији својом црвеном децом него белом, јер је стоструко био издашнији према нама него према вама.

Можда сте, брате, у праву што се тиче ваше религије – можда је она посебно прилагођена вама, какви јесте. Кажете да сте уништили Сина Великог духа. Можда је то заслужени узрок свих ваших мука и недаћа. Али, браћо, немојмо заборавити да ми нисмо учествовали у том убиству. Ми га се одричемо – ми волимо Велики дух – и никада ништа нисмо имали са тако неправедним, безобзирним злочином, стога се он и даље смеши на нас и дарује нам мир, радост и изобиље.

Брате, ми вас сажаљевамо – желимо да пренесеш нашим добрим пријатељима наше најбоље жеље. Обавести их да смо спремни, из самилости према њима, да им пошаљемо мисионаре да их подуче нашој религији, навикама и обичајима. Желели бисмо да буду срећни као и ми и јамчимо им да ће, уколико следе наш пример, бити много, стварно много срећнији него што су сад. Ми не можемо прихватити вашу религију, она нас раздваја и чини несрећнима – али ако ви прихватите нашу, верујемо да ћете бити срећнији и ближи Великом духу.

Овде (показујући прстом на неколико белаца који су заробљени као деца и одрасли међу Индијанцима), овде, брате, имаш живи доказ пред очима. Ови су младићи стасали код нас. Задовољни су и срећни. Ништа их не би могло навести да напусте своје радости и прихвате ваше – исувише су свесни преимућства наше заједнице и свих зала ваше. Ипак, пошто гајимо добру вољу према вама, обрадовало би нас када бисмо чули да сте одбацили своју веру, која уноси толико раздора и неспокојства међу вас, и уместо ње почели да следите нашу.

Одговор представнику владе

Поглавица Sagoyewatha из племена Сенека (познат као „Црвени мундир“) 1794. године

Превод: Зоран Петковић

Традиционална књижевност северноамеричких Индијанаца

Samuel G. Drake, The Book of the Indians of North America: Comprising Details in the Lives of about Five Hundred Chiefs and Others …, Josiah Drake, 1833

Извор: Принцип.инфо

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / УМЕТНОСТ

Понори зла – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине

Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

Стрип “Понори зла“, Јован Братић

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

Извор: Слободна Херцеговина

БАШТИНА / ЗАНИМЉИВОСТИ / КУЛТУРА

Марков дуб и Маркова крушка – из путовања по Маћедонији

Ни једна српска покрајина можда није тако препуна местима и предметима, која носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља у Маћедонији. Куда се год кренете, наићи ћете на места и предмете са Марковим именом. Тамошњи српски народ, који није богат традицијама и причама као наши Ерцеговци, ипак о Краљевићу Марку зна много и прича много. То је његов омиљени јунак. Њега увек спомиње и вазда нађе по неку причицу да вам исприча о Марку, па макар га ви сасвим о нечем другом питали.

http://srpskaenciklopedija.org/lib/exe/fetch.php?w=280&h=199&tok=8b8b8b&media=%D0%BC:%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%B8_%D0%BC%D1%83%D1%81%D0%B0_%D0%BA%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpg

Илустрација у Босанској Вили (1888), по народној пјесми Марко Краљевић и Муса Кесеџија аутора Ферде Кикерца

Зашто је баш Краљевић Марко остао у тако живој успомени код тамошњега сељака, не који други српски јунак или какав други важан догађај из наше историје, не могу себи да објасним. Ако није то, што је Марко био последњи владалац у Маћедонији; па народ о оном последњем највише зна и да прича. Шта било да било, ово је у ствари: да је Марко Краљевић једини омиљени и опевани јунак код свих наших Маћедонаца. Њему певају, о њему причају и његово име дају свима предметима који су необични за другога човека.

Да се не бих удаљавао од предмета, да пређем на саму ствар о којој сам почео говорити. У почетку маја ове године ишао сам као ревизор по српским селима у скопској епархији. Као новајлију све ме интересовало, па сам непрестано запиткивао сапутнике о овој или оној ствари. 12. маја био сам на бачилима села Горњана (Скопска Црна Гора) испод манастира Благовештења на висини од 950 метара. Са мном беху три наша учитеља и неколико сељака који од старости више не могу да раде него чувају куће или колибе и разговарају госте. Под нама је лежала скопска котлина (висина Скопља: града 335 метара, a Вароши до Вардара 300) тако да смо могли све поље и сва околна села прегледати.

У то доба беше дивно погледати скопско поље, када је пшеница умлечила, а мак (опијум, а тамо се зове офијум) процветао па се нека места на пољу беле од цвета макова, као да су снегом покривена, а нека модре од шесторедне пшенице као да су морском водом испуњена. Још Вардар то поље пресеца својим коритом и вијуга се кроза њ као гуја, док се не изгуби у кланцу више Велеса. У горњем делу поља а на Вардару лежи град Скопље у долини речице Сераве између скопскога града и косе Гази-Бабе.

Скопље је некад било престоница Немањића, краља Вукашина и његова сина Марка, а данас је валијско место за Косовски вилајет. Врхови мунарета од 17 скопских џамија сијају се према сунцу, да се Скопље не може прегледати од блеска. Има џамија врло великих и веома богатих. Многе су од њих подигнуте на темељима српских цркава или су само цркве у неколико преправљене у џамије.

Тако Сија-бегова џамија најлепша и најбогатија у Скопљу (1000 ока леба раздаје свако јутро скопској сиротињи) подигнута је на темељу и од камена Душанова Св. Аранђела; Алаџа џамија на Серави постала је од цркве Св. Ђорђа краља Милутина, њој је само оборен звоник и мунаре донето. Све је друго и остало као што је и било, те тако сада џамија има олтар и врата окренута западу. Мустаф-пашина џамија на граду више ућумата (конака – валијске куће), такође веома велика и врло лепа, има пет кубета са великим шедрваном – водоскоком, у авлији, била је црква Св. Петке. Под овом су џамијом сва села (18 их на броју) која су некада припадала манастиру Матејићу. Пармиџи џамија (блехом покривена) на каменом мосту с десне стране Вардара, у којој је доскора била смештена џебана (муниција), била је негда црква Св. Недеље итд. итд.

Скопље – град цара Душана

По крајевима скопске котлине (или поља као што тамошњи народ каже) испод Карадага, два сата удаљено од Скопља, налазе се црногорска села јако збијенога типа са врло мало зеленила – шуме. То сиромаштво у шумама паде ми у очи. Још више ми се то учини некако неприродно, кад испод нас, сев.зап. од села Чучера, у чучерским виноградима спазим један огроман дуб (5 ђака IV разреда не могу га обухватити), коме су се већ неке гране осушиле, неке почеле сушити, а још му се врх (китка) зелени.

Запитам старца, који седаше до мене: Зашто, чича Илија, не гајите дрвеће око кућа, но су вам куће изложене ветру и сунцу и зашто не чувате шуме око села но вам поплаве досађују, а онај вам дуб стоји у виноградима како какав самохранац? На то чича Илија, коме је сада 82 године, али је у великој задрузи па одавно ништа не ради, одговори чисто ресавским наречјем, јер поред тога што наши Црногорци лепо српски говоре, овај је старац провео неких 15 година у Србији и био је нераздвојни друг пок. Милојевића – ‘’Не даду, дијете, Турци да шуме по селу и око села имамо, а да хоће и онај дуб да падне, сви бисмо запевали.“

A што Турцима смета шума? – Њима не смета него нама. Ако имаш какво дрво гранато у авлији, одмах беглери и други Турци, који иду по селима ради послова, дођу у твоју авлију, траже ти да му простреш што год у лад, па ту излежавају по два и три дана. Нити га смеш отерати нити га можеш трпети. Само слушаш што ти заповеда и једва чекаш да се скине беда. Па чим оде, кућу бих своју запалио, да ми више не дође, а камо ли да дрво не посечем.

Тако је исто и са шумама око села. Прво су их Турци секли бојећи се наших ајдука, а сада их ми сечемо због Арнаута, који се провлаче до самих кућа, па нам краду не сaмо стоку него и децу, и онда док их откупимо, половину имања продамо. Ту мало старац одахну па настави: А пре него ти почнем причати о ономе дубу, који се зове ‘’Марков дуб’’, да ти кажем све шта се овде прича о Краљевићу Марку и да ти покажем све што носи име Марково.

Видиш колико је ово поље (па ми показа целу скопску котлину руком), оно је некада било све Краљевића Марка. Он је седео у Скопљу, али је ишао те гледао како му се поље ради. Заштићавао је народ и бранио га од свакога. Народ га је волео и само је њему песме певао. Он се није женио, а имао је брата Андрију. Ено у Трески (Треска је десна притока Вардарева и улева се у њега више Скопља) више самога ушћа у Вардар два манастира, један више другога, један је Марков а други је његова брата Андрије па по њиховим именима и зову се ‘’Марков манастир’’ и ‘’Андријин’’.

Више манастира је ‘’Марково Кале’’ (Марков град) са кога је чувао Дервен (пролаз из Тетовскога поља у Скопско). Исто тако ‘’Марково кале’’ има испод села Кожња, на дну овога поља, при ушћу Пчиње у Вардар, са кога је чувао Дервен из Велеса за овамо. Поред онога доњег Маркова Калета има мало село Пакошево, а зове се зато тако што се ту Марку десила пакост (несрећа).

– Па погледај онамо преко Водна она села Торбешка. Кроза њих тече река која се зове Маркова река. На њојзи је диван манастир ‘’Марков манастир’’. У њему се и данас служи и ми идемо тамо на сабор о Св. Димитрију. А ово место пак на коме ми седимо зове се Марков Камен. Са њега је Марко скочио ено до на Врвеш (па показа руком добро пола сата пута. На Врвешу онде где се зауставио имају копите од Шарца и шапе од његова хрта. Доле испод Врвеша до самога Лепенца у Качанику има ‘’Мусов гроб’’. Ми чувамо и Марков дуб да га нико не посече, али желимо да сам што пре скапље, јер за то имамо рачуна.

: Марков манастир, цртеж Љубомира Ивановића

: Марков манастир

: Манастир Андријаш, цртеж Љубомира Ивановића (1882-1945)

: Марков манастир, српски манастир Старе Србије, који се налази у селу Маркова Сушица, 18 километара јужно од Скопља у сутјесци Маркове реке. Манастир је посвећен Св. Димитрију.

Ево шта народ о овоме дубу прича. Једном кад је Марко путовао по својој земљи дође у ове наше винограде. Ту мало почине, а Шарца привеже за колац кога сам побије у земљу. Кад пође, шћаше да извади и колац са конопцем, али то не мога да учини, јер колац се већ беше примио и своје жиле по земљи пустио. Марко одсече конопац од коца и рече: Тешко нама! Ово се Турчин укорењује у нашу земљу и догод овај колац буде напредовао и растао, дотле ће Турци освајати хришћанских земаља, а чим му почну гране да се суше и опадају и турска ће држава почети пропадати. Кад се последња грана осуши те и последњи зелен лист на земљу падне, онда ће и последњи Турчин из Јевропе отићи тамо одакле је и дошао!

Ову анегдотицу чича поче да прича тужним изразом лица, и сврши је мало живље и очима веселијим. Па настави: ми, синко, у ово верујемо, па зато овај дуб и поштујемо и чувамо. Чуо сам од старих људи да причају, да је дуб читавих 300 година напредовао и растао. За то је време и турска држава напредовала и освајала хришћанске земље.

Ну ево једно 200 година како дуб не расте него му се гране почеле сушити и опадати, а то су српске и хришћанске земље, које су биле под Турском, па су се ослободиле. Сада му још стоји она зелена ‘’китка’’ на врху, а то смо ми. Ту старац мало застаде и подиже очи ка врху дуба и као кроз плач врло тихо рече: Е хоће ли Бог дати, да ја видим, да се и она китка осуши и нас сунце са севера огреје.

Овако чича сврши своје причање а ми сви немо поустајасмо и пођосмо у село. После сам обилазећи скопску епархију долазио на ова места, која ми је чича у своме причању поменуо.

Св. Т.

Нова искра, број 10, Београд, 16. октобра 1900, стр. 298-300.

Приредила: Сања Бајић

ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Мика Антић – Рецепт за срећан живот

Један од најтраженијих рецепата на свету јесте рецепт за срећан живот. Овај су рецепт тражили многи од памтивека, а некима је и пошло за руком да га нађу. Проблем је што је тај рецепт толико променљив и несталан да је за свакога различит. Ретки су успели да му извуку неке опште карактеристике. Један од њих био је и Мирослав Мика Антић.

Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за целу годину.

Сваки дан посебно испунити надевом од: једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора, уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта.

Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га свакога дана, са обавезном ведрином, уз шољу доброг, освежавајућег чаја.

Напомена: Рецепт не чувајте само за себе, већ га поделите и са другима!

Мирослав Мика Антић

ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Чачански музеј чува једини грб династије Обреновић

Конак господара Јована Обреновића подигнут је 1835. године у стилу оријентално–балканске архитектуре карактеристичне за први период владе кнеза Милоша. Данас је конак Јована Обреновића из 1835. године најстарија стамбена зграда у Чачку, која је током свог постојања претрпела многе измене и преправке.

Конак Јована Обреновића фото: Чачански музеј

: Грб Јована Теодоровића Обреновића са фасаде Конака у Чачку; фото: Википедија

: Господар Јован конак као поликлиника

: Грб града Чачка; фото: Википедија

Породицу Јована Обреновића, рођеног брата кнеза Милоша, „у дворцу новом“ први је посетио барон Август фон Хердер октобра 1835. године. Господар Јован Обреновић кратко је живео у свом конаку.

Са осталим члановима владарске породице отишао је 1842. године и више се није враћао у Чачак. После тога у конаку је било смештено Окружно начелство, затим жандармеријска чета, потом школска поликлиника.

Од 1953. у њему је стална поставка Народног музеја у Чачку. Оно што овај музеј чини јединственим у Србији је једини сачувани изворни грб династије Обреновић!

Без обзира на то што је Јован Обреновић отишао из Чачка овај град га никад није заборавио као и целу династију Обреновић. Наиме, градски грб у својој основи има грб ове династије која је била значајна за овај део Србије. Такође, једна улица у граду носи његово име.

Мада су у граду на Западној Морави склони да кажу како овај грб не треба да буде заснован на грбу Обреновића (због династије Карађорђевић) ипак ово је једини грб који указује на династију која је саставни део наше историје а коју данас мало помињемо.

извор Народни музеј у Чачку

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ЗАНИМЉИВОСТИ / ТРАДИЦИЈА

Како су добили име римски месеци које данас користимо…

У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Римски називи месеци

Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.

Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Степа Степановић – легенда у легендама

Тешко је нешто написати о човеку о коме је све написано. Све о његовом животу и животарењу је речено. Ипак, Степа је неко ко је у свом народу и својој провинцији био омиљен. И дан данас се причају легенде везане за њега. Ево неких од њих:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:General_Stepa_Stepanovic.jpg

Степа Степановић у униформи генерала војске Краљевине Србије 1913. фото: Википедија

1. Волео је да пеца

Степа је волео да своје пензионерске дане проводи пецајући. Свако јутро је волео да прошета до Западне Мораве и пеца што га је учинило најпознатијим пецарошем у граду.

2. Тражио да му се смањи пензија

Када је добио своју прву пензију Степа је био увређен јер је она била превелика и тражио је да се смањи.

3. За живота је подигао споменик

Од своје пензије за свога живота подигао је себи споменик на Чачанском гробљу.

4. Рођен у Кумодражу а живео у Чачку

Иако је рођен у Кумодражу, Степа је свој живот провео у Чачку одакле је његова жена. Живели су у њеној кући која се налази у центру града.

5. Краљ Александар присуствовао сахрани

На Степиној сахрани су присуствовали краљ Александар и владика Јефрем Бојовић.

Краљ Александар на сахрани фото: Албум старог Чачка

6. Једина посета краља Чачку

Једини пут када је краљ Александар посетио Чачак била је сахрана Степе Степановића.

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ДРУГИ О СРБИМА / ЗАНИМЉИВОСТИ / КУЛТУРА / НАУКА

Алберт Ајнштајн открио кафану и Србе као генијалан народ

У три наврата Алберт Ајнштајн је са породицом проводио годишње одморе у тазбини, 1905., 1907. и 1913. Боравећи у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду открио је чари српске кафане и закључио да су Срби генијалан народ. Откад се сусрео са Србима престао је да верује и лекарима и медицини, због тога што су против алкохола.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Albert_Einstein_and_his_wife_Mileva_Maric.jpg

Алберт Ајнштајн и Милева Марић Ајнштајн 1912; фото: Википедија (обрада: Расен)

Један од највећих физичара и најзначајнијих личности у историји света Алберт Ајнштајн, допутовао је у лето 1905, у Каћ, село надомак Новог Сада. Са њим је дошла и супруга, математичарка Милева Марић, и њихов 14-годишњи син. Те године породица Ајнштајн провела је годишњи одмор у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду, а потом долазе и 1907. и 1913. године.

У монографији проф. Десанке Ђурић-Трбуховић “У сенци Алберта Ајнштајна”, тај њихов боравак овако је описан:

„У кући Марићевих су свечано дочекани и ту су поваздан долазили рођаци и познаници да поздраве Милеву и виде њеног мужа и сина. Алберт се понашао природно и лежерно, носио је свог сина на леђима по Новом Саду. Разговори су били живи, само Милевина мајка није могла да се споразумева са зетом, јер није говорила ниједан страни језик…“

Творац теорије релативитета био је неколико пута у Новом Саду. Био је и у Београду, а у поменутој књизи је Ајнштајнов боравак, 1907. године, на основу сведочења савременика, једноставно приказан:

Алберт Ајнштајн

„Имао је дугачку неуредну косу, радостан и насмејан, носио је сина на рамену по новосадским улицама. То је бунило новосадску средину, која је ценила само конвенционалан ред и устаљену учтивост, од чега је он целом својом појавом одступао, па су га назвали ‘онај шашави Марићев зет’… Студенти су се окупљали око његовог стола у кафани ‘Ержебет Кираљи’, где је волео да долази…“

Два сина Милеве и Алберта Ајнштајна Ханс-Алберт и Едуардо, крштена су у православној Николајевској цркви у Алмашу крај Новога Сада 21. септембра 1913. године, као и њихова кћерка Лизерл (Љубица).

У једном од кафанских разговора, Ајнштајн је казао:

„Ја више не верујем ни лекарима, ни медицини, ни било чему, јер они су против алкохола. Србин пије од рођења, па до смрти; како се роди, како расте, кад путује, кад се жени, кад се сахрањује, па ипак су Срби генијална нација. Ја их тако ценим према мојој жени…“

Извор: Новости (Радован Поповић),

ДРУГИ О СРБИМА / ЗАНИМЉИВОСТИ / КЊИЖЕВНОСТ

Иван Буњин – први руски нобеловац је преко Србије пребегао у Француску

Иван Алексејевич Буњин је рођен 22. октобра 1870. године у руском граду Вороњежу. Био је романописац, песник, приповедач и први Рус добитник Нобелове награде за књижевност.

Сунчаница ( плакат филма)

Пореклом је из породице у којој се књижевност неговала и у којој је било знаменитих песника. Породица Буњин је имала племићко порекло тако да је имала могућности да младом Буњину обезбеди најбоље школовање. Своје прве песме ( збирка песама Јесен ) Иван објављује 1901. године са непуних 17 година и за њих добија Пушкинову награду.

У својим раним двадесетим упознаје Пушкина, Чехова и Горког. Преводи са француског и енглеског Лонгфелоуа, Бајрона, Темисона и Мисеа. Први објављени роман “ Село „ објављен 1909. године му отвара пут на Академију. Успех овог романа у великој мери дугује скандалу – сељак, идеализован код руских писаца, приказан је ограничен, похлепан и насилан.

У време Октобарске револуције Буњин бежи у Француску преко Србије, успевајући да избегне стрељање захваљујући Луначарском. Горки га је сматрао највећим руским мајстором стила. Чак је и Стаљин размишљао да му омогући повратак у државу.

https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%BD,_%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87#/media/%D0%A4%D0%B0%D0%B9%D0%BB:Ivan_Bunin_(sepia).jpg

Иван Буњин

Важно је рећи да су Буњинове књиге за време Стаљиновог режима биле забрањене за читање. Сматрао је да Русија сама треба да решава своје проблеме па је тако изјавио “ радије бих умро него се вратио у Русију уз помоћ Пољске и Енглеске „. Јавно диже свој глас против социјализма 1933. године. Такође, 1933. године добија Нобелову награду за књижевност а за преводе са енглеског језика награђен је премијом Руске академије наука.

Његова најпознатија дела су: “ Село“ , “ Господин из Сан Франциска“ , “ Живот Арсењева“, мемоари “ Успомене „ и многа друга. „ Сунчаница „, кратка прича из Буњиновог дневника “ Проклети дани „ екранизована је од стране Никите Михалкова у филм који има исти назив као и приповетка.

Није био присталица књижевних покрета, и био је ближи реализму, психолошком портрету и класичној књижевности него сложеној радњи. Приповедао је о пропасти племства, декаденацији царске власти, беди сељаштва, пропасти царства као и о својим путописима из Азије. У Русији се и данас мало зна о животу и раду Ивана Буњина тако да већина Руса још увек није упозната са његовим ликом и дело. Иван Буњин је остатак свог живота провео ван Русије. Умро је 8. новембра 1953. године у Паризу.

извор: Блицова едиција Великани руске књижевности

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Долина камених лутака код Кратова и легенда о окамењеној свадби

Недалеко од Кратова у Македонији, у селу Куклица, налази се природни феномен познат под именом Камене лутке или Долина лутака. Ријеч је о више од 140 огромних природно обликованих камених фигура које неодољиво подсјећају на људе, а старе су неколико милиона година. У народу се приповиједа необична легенда о њиховом настанку по којој мјештани ово мјесто зову Весела или Камена свадба јер су скамењени сватови остали насмијани а младенци загрљени. Због ових окамењених „лутки“ (мкд. кукли), мјесто је и добило име – Куклица (Луткица).

Невјеста и младожења, Фото: Wikipedia

Камене лутке на овим просторима представљају природну појаву насталу дуготрајном ерозијом вулканских стијена различитих јачина: игнимбрити, андезити и туфови. Чврсти, компактни игнимбрити и андезити полако нестају и остављају за собом меке туфове.

Овако заштићени, туфови заједно са каменим блоковима на врху, остају да вире у виду рељефа на стијенама и стубовима, односно земљаним пирамидама. У међувремену, дуготрајне климатске промјене довеле су до модификације и настанка оваквих карактеристичних облика. Научници вјерују да су ови процеси почели прије десет милиона година и трају до дана данашњег.

Због непрестаног процеса модификације, неке од земљаних пирамида постепено се уништавају док се друге стварају. Због тога пирамиде стално мијењају свој облик. Овај процес је веома спор и не може се примијетити у кратком временском периоду.

Феномен земљаних пирамида или камене лутке, широм свијета представљају ријетку појаву па је овај локалитет заштићен као природно добро. Истовремено, забрањене су било какве активности које би могле да угрозе природне љепоте локалитета. Цијели овај локалитет има велику вриједност и незамјењив природни изглед на овим просторима.

ЛЕГЕНДА О ОКАМЕЊЕНИМ СВАТОВИМА

Према предањима постоји прича, легенда, о настанку камених лутака која говори о несрећној љубави између једног момка и двије дјевојке из тог мјеста, односно о скамењеним сватовима проклетог младожење у освети остављене дјевојке.

Легенда каже да се некада давно у селу Куклица, десила велика трагедија. Момак који је био велики зидарски мајстор живио је баш у том селу. У њега се заљубила дјевојка, али с обзиром на то да је био вјерен са другом, то је довело до великог разочарења дјевојке и она га је проклела. У складу са традицијом, млада је била богата дјевојка из доњег дијела села. Заљубљена дјевојка која је бацила клетву, била је љепша али сиромашна. Када је дошао дан вјенчања, наизглед је све било у реду. Окупили су се сватови и други гости и забава је почела. У тренутку када су се младенци пољубили, клетва се остварила и сватови су остали скамењени. Окамењени сватови свједоче о бијесу и болу несрећне дјевојке.

Друга легенда говори о младићу и двјема дјевојкама са којима је истовремено заказао вјенчање. Када је код сиромашније али љепше дјевојке, чуо гајде и бубњеве и кренуо ка њој, богата дјевојка га је проклела. Младожења и сватови остали су скамењени.

Мјештани ово мјесто зову „Весела свадба“ или „Камена свадба“ јер су скамењени сватови остали насмијани а младенци загрљени. Они су свакој каменој фигури дали улогу. Тако ћете ондје пронаћи младожењу и младу, кумове, старог свата, свештеника, сватове…

Због ових окамењених „лутки“ (мкд. кукли), мјесто је добило име – Куклица (Луткица).

Приредила: Сања Бајић

Извор: Vintage News, Wikipedia

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / ОКО НАС

Један споменик за четири вере, погинулим ратницима 1912-1918

“ Спомен костурница погинулим ратницима 1912 – 1918 “ или “ Споменик ратницима четири вере “ на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године ратницима погинулим током Балканских ратова и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Споменик четири вере Чачак

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби су били сахрањивани на војничком гробљу док су други учесници на тзв. Швабском гробљу које се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом “ Умро је сваки за своју отаџбину “ . Женска секција “ Удружења резервних официра и ратника “ која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе настрадале у ратовима у периоду 1912 – 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гробницу.

У спомен костурници почива 914 војника из 15 данашњих држава. Од тога 615 ратника је било из чачанског краја а 95 из рудничког и других округа у Србији. У костурници су сахрањена 262 војника Централних сила, 65 из Чешке, 61 из Угарске, 33 из Аустрије, 14 из Словеније, 20 из Хрватске. 19 из БиХ, 9 из Војводине и 26 из Немачке, Бугарске, Италије, Моравске, Галиције и Буковине док њих 15 има непознато порекло. Сахрањивање је завршено 5. августа 1934. године а споменик је откривен исте године 23. септембра. Споменик је открио краљев изасланик Оскар Часка уз представнике Енглеске, Италије, Француске, Немачке, Белгије, Бугарске, Румуније и Турске.

На све четири стране споменика се налази по једно верско обележје. У Другом светском рату, кад су Немци заузели Чачак, тражили су да се са споменика уклоне Давидова звезда и полумесец. Тако оскрнављен, споменик је био пуних 66 година. Поново је обновљен 2007. године а исте године је уз присуство верских и политичких представника откривен и презентован јавности.

извор Википедија

Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ДРУГИ О СРБИМА / ЗАНИМЉИВОСТИ / ОКО НАС

Чиме је краљ Алфонсо XIII заслужио улицу у Бањалуци

Бањалучани у самом центру града имају улицу која носи име краља Алфонса XIII, али колико њих зна ко је заправо био краљ Алфонсо, какав је његов значај за овај град или зашто треба да му буду захвални?

Господска улица у Бањалуци

По избијању Првог светског рата Аустро-Угарска је у Бањалуци похапсила све виђеније Србе и оптужила их за велеиздају. Углавном су то били чланови и учесници различитих националних друштава и покрета – истакнути политичари, учитељи, трговци, свештеници и адвокати.

Велеиздајнички процес у Бањалуци 1915. године био је највећи од 17 таквих процеса у Босни и Херцеговини, вођених у Првом свјетском рату. Коначном пресудом 16 лица је осуђено на смрт, 87 их је добило казну затвора од 2 до 20 година.

Након објављивања пресуде, тражена је помоћ са свих страна како би се избјегле смртне пресуде. Међу најзаслужнијим за помиловање оптуженика били су шпански краљ Алфонсо XIII и његова мајка, на чију молбу је аустријски цар Карло пристао да их помилује. Телеграм из Мадрида о ослобађању од смртне пресуде добио је Никола Пашић, 28. марта 1917. године.

Након ослобођења Бањалуке по завршетку Првог свјетског рата, главна улица у Бањалуци (Господска улица) као знак захвалности добила је назив по овом шпанском монарху.

Алфонсо XIII је био шпански краљ, син краља Алфонса XII и Марије Кристине Аустријске из куће Хабзбург. Рођен је 1886. године и одмах проглашен за краља. Са 16 година преузео је краљевске дужности и владао до 1931. кад је напустио Шпанију, а преминуо је у политичком егзилу у Риму 1941. године. Данас се Алфонсо XIII сматра за једну од најконтраверзнијих личности шпанске историје у 20. вијеку.

Извор: Фронтал

ЗАНИМЉИВОСТИ / МУЗИКА / ОКО НАС / УМЕТНОСТ

Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла

Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.

Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.

Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.

Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.

Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.

Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.

Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.

Валцер: Таласи Дунава