СТАВ

Узалуд (Не можете нам ништа)

Ко су људи у мантијама ухваћени ових дана у неделу? Да ли су то свештеници? Наравно да нису. Ко су онда? То су нељуди убачени у Цркву с јасном намером – да је компромитују. Добро увежбани и дуго припремани. Наивни ће одмах оптужити Цркву. Неверницима је ово сјајна шанса да се устреме на Бога. Једва чекају овакве прилике. Ђаво напада најчешће у време поста, у време великих празника. Зашто? Жели да у нама убије сваку наду. Неко поред тога што нам одузима језик, писмо, територије, жели да нам убије и Бога. Али неће моћи. Паметан је ово народ, мада је понижен више пута. Али памтимо све. Узалуд политичари покушавају да нам згаде српство, да омаловаже наше претке, да нам дају до знања да смо се узалуд борили.

Нисам ја родољуб због политичара. Ја сам родољуб због Његоша, Дучића, Миланковића, Тесле. Ја сам родољуб због пријатеља код кога одем у госте, господо! Родољуб сам због дечака који последњу уштеђевину дају, да би купили карту за утакмицу и бодрили наш тим. Родољуб сам због баке која на кантар стави још једну јабуку, кад види да држим дете за руку. Родољуб сам због учитеља који брину о нашој деци иако нису ваљано плаћени. Родољуб сам због девојака и момака у војничким униформама, који, упркос свему, ту униформу с поносом носе. Родољуб сам због детиње руке која спрејом исписује КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ!

Не можете нам ништа. Светог Николу и Свету Петку никада нећете победити! Убаците још ђавола у манастире, али ми тамо не идемо због њих. Србин ће увек палити свећу, за здравље најмилијих, за своје, за све добре људе на свету. Узалуд већ годинама покушавате да нам пришијете етикету националиста – расиста. Ми смо навијали за муслимане, Гадафија, Хусеина, ми смо навијали за црнце које сте тлачили. Ми осећамо бол за Индијанцима којих више нема. Ми волимо свет, а фашисти сте ви! И знајте да је свака кућа овде једна мала Црква у којој се Господу клањамо. Ту нећете успети да убаците своје. Никада!

Недељко Попадић

Из књиге БЕЛЕШКЕ, ЗАПИСИ, ПЕСМЕ И ПРИЧЕ

 

Последња линија одбране

„Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале…

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.“

[„Завештања Стефана Немање“, Миле Медић]

Добровољачки одреди српкиња у српско-турским ратовима и бунама.

Да ли знате период историје дужи од 30 год. a да у њему Срби нису били на неки начин страдални? Вековима нас прогоне, убијају на најсвирепији начин, силују, отимају, ваде органе и продају, одузимају територије, прекрштавају, забрањују нам веру, гурају туђе и стране идеологије, измишљају нове нације (бошњаке, црногорце, македонце, хрвате…) који сем новог имена немају ништа друго јер су им имена и презимена српска, јер пишу, читају и говоре српски, јер су им преци срби православне вероисповести, јер су им најзнаменитије личности којима се диче Срби …  Желе да не видимо, да не размишљамо, свака слобода мисли је забрањена, намештају нам злочине, мењају нам историју, поништавају нам свест. Бомбардују нас по не знам који пут, наравно за наше добро, умањују наше жртве а жртве наших звери пропорционално увећавају и праве невинима. А онда наступа оно „најлепше“, кад заврше са отвореном рафалном паљбом, са геноцидом над људским разумом, кад нам затворе било какву могућност за маневар спаса, стављају нас у руке политичког олоша и шљама који нам наметну.

То је истина времена у коме живимо, делује безизлазно, изгледамо беспомоћно, али то може да помисли само онај ко не познаје српску душу, само онај ко не зна да је Србин најжилавији кад га доведеш до последње линије одбране, јер се онда у њему поново буди дух предака, у његовим жилама се јавља крв уснулих старина. Тада нема назад, нема више сагињања, понижавања, пропадања, јер то не дозвољавају пробуђени гени великана, војсковођа, генерала, писаца, родољуба и оног најважнијег, светосаваца. Јаве се сећања на кости предака који почивају на Косову, Кајмачалану, Дрини, Куманову, Албанији, Крфу, Солуну, Церу, Марици, Мојковцу, Велбужду, Колубари…  А онда Србин зна да мора да испуни завет, завет косовских јунака, завет цара Лазара, завет Светом Сави.

Давно је Јован Дучић рекао и написао „верујем у Бога и у Српство“. А то је рекао јер Српства нема без Бога, а оно што нам се догађа, догађа нам се јер су нам вође људи који верују само у материјално. Морам да признам да они имају неку чудну храброст, јер ја никад не бих могао и имао храбрости да због пар лажних тренутака славе своје поколење ставим на стуб срама и проклетства, али они ваљда у том страшном заносу славе помисле да су краљеви па се поистовете, али као и увек са погрешним. А ови наши су се поистоветили са Лујем XV (1710–1774) краљем француске па и они као и он кажу  „после мене потоп“.

Ако неко и сумња или размишља шта је исправно чинити, има једноставан одговор. Нека помисли шта би му рекао и посаветовао онај који га највише воли. А ко је особа која те највише воли?  Па мајка. Нико не воли као мајка. Нико не жели боље, него мајка своме чеду. А историја је записала шта кажу српске мајке. У нама треба увек да одзвањају речи мајке Јевросиме:

„Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
немој сине изгубити душе,
боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“

Када овако говори српска мајка ко се сме одрећи Српске земље, ко се сме одрећи Косова, ко сме да стави на своја поколења вечни крст проклетства и Јудин белег. Србин мора да зна да неко може да отме, али оно што је отето биће и враћено. Али Србин нема права да се одрекне. Моменат када човек схвати „да се част не може одузети, част се може само изгубити“ је последња линија одбране,  а ево шта о томе опет каже онај који вас највише воли, мајка.

Мајка Ивана на одру П.П.Његоша каже:

„Браћо Његуши соколови, брђани. Није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег и српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.

Ја сам била и сада сам најсретнија српска мајка, када ми је Бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине, који си био најлепши међу најлепшима, не само тијелом него и душом. Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер кад бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лепог узео…“

Мали су људи који не слушају своје претке, који се не воде заветима свога рода, који мајку не остављају поносну. Они кратко трају, јер и сам живот је кратак. Али остављају нешто велико. Остављају велику срамоту, остављају најтежи крст срама својим потомцима.

Не дозволите да вас завара лажна слика њиховог живота, не доводите себе у сумњу шта је исправно, живите часно, биће те испуњени. Размислите о речима Далај Ламе, који је на питање шта га је највише изненадило о човечанству, одговорио:

„Човек! Јер он жртвује своје здравље како би зарадио новац, тада жртвује новац како би оздравио, а онда је толико забринут за будућност да не ужива у садашњости, а резултат тога је да не живи ни у садашњости ни у будућности, живи као да никад неће умрети, а потом умире као да никада није стварно ни живео.“

У овој последњој реченици је садржан њихов живот. Они никада нису стварно ни живели. Зато немојте никад сумњати у исправност часног живота, не смете проћи овај живот тако као да нисте живели. Јер се човек ни у гробу не може сакрити од своје истине, а да је то непобитно прочитаћу вам још један део завештања великог жупана српског Стефана Немање:

„Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба.  Што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати“…

Ненад Благојевић

Извор: Фонд стратешке културе, Срби на окуп

Баците коску да Шарпланинци постану нација!

Подржите покрет Шарпланинаца, аутохтоне врсте рођене на Шар-планини!

Шарпланинци имају више елементата за нацију од Македонаца, Хрвата, Црногораца, Бошњака, Херцеговаца, Шумадинаца, Војвођана и Маломокролужана. Од Срба се разликују језиком, њушком, длаком и улогом у друштву. Вековима чувају овце, лају на вукове, завијају на месец и Србима су верни како пси. Дошло је време да се истакну све разлике које Шарпланинце разликују од Срба и на томе да се утемељи њихова нација. Ако се испуни тај главни услов за стварање нација на Балкану, Шарпланинци ће коначно исправити вековну неправду. У претходном периоду већ је остварен први предуслов – српски овчарски пас Шарпланинац проглашен је прво илирским, а затим и југословенским овчарским псом. На тај начин испуњени су први кораци у стварању нације.

Својим основним карактериситкама ова је врста заслужила самсвојност, самобитност, национални суверенитет и интегритет.

ФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарпланинац је импресиван пас, чврсто грађен, има широка и мишићава прса, чврсте шапе. Глава му је симпатична. Његове лепе бадемасте очи имају дубок и миран поглед, помало меланхохчан. Длака му је удво­стручена бујном и начичканом поддлаком. Кратка је на глави и на предњем делу ногу.

Саставни део традиције ове врсте јесте сечење репа и ушију. Овај део фолклора има своју практичну примену у томе што су ти делови тела приликом борбе најизложенији, због чега се секу да не би пали у зубе непријатељу. Што се тиче расизма, код Шарпланинца боја најчешће варира у нијансама сиве, иако су и друге боје дозвољене (на пример: бела, смеђа, боја меда итд). Дакле, боје су дозвољене и расизам је непознат, када је ова врста у питању. Шарпланинци су толико снажни да се без проблема носе са вуковима, а често и са медведима.

 

ПСИХИЧКЕ И ГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Шарплалнинац је „веома интелигентан, спокојан, добродушан, храбар, одлучан, нападачки само када је потребно, изврстан чувар, одан господару, воли децу и нагонски их чува, а на уложену љубав и стрпљење узвраћа безграничном оданошћу.“ Изузетан је чувар, што је део његовог инстинкта. Храбар и одлучан. Лојалан је господару и породици са којом живи. Неповерљив према странцима, али човека не напада без разлога. За посао чувара га није потребно обучавати, јер то шарпланинац носи у генима.

Способан је да самостално доноси исправне одлуке што му је често неправедно замерено као тврдоглавост. и у таквим приликама му треба омогућити да се склони у хлад. Хладноћу подноси одлично и она је у ствари његов природни амбијент.

Воли да се слободно креће по имању које чува и зато није пас који ће бити задовољан у стану или пасјој кући – ТРЕБА МУ СЛОБОДНА ДРЖАВА!

Где ћете наћи бољег кандидата за Уједињене Нације, НАТО пакт, УНЕСКО и Европску Унију. А и то што је „нападачки само када је потребно“ може се променити мењањем његове свести. Најбитније за све ове светске и европске организације јесте веома лака дресура, а Шарпланинац управо тај услов задовољава. У зависности од потреба, веома лако се може издресирати да служи у корисне сврхе, што је и главни циљ свих глобалистичких организација.

МАЛО ЈЕ НАГАО

На својој територији не трпи уљезе, због чега ће морати са њим у почетку да се ради како се у новој држави не би десило етничко чишћење. Својом појавом и држањем углавном одвраћа странце, а ако то није довољно онда силовитим нападом, коме претходи упозорење, брани своју територију – тако да се по сваку цену морају спречити сукоби на Шар-планини. Шарпланинац има доминантан карактер, али прихвата доминацију укућана. Стога је веома битно, да се исправно васпитава од почетка стварања нације и државе и да му се не попушта.

ОД ИНДИЈЕ ДО АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

На основу историјских података, верује се да преци шарпланинца потичу од молоса древног Тибета, са обронака Хималаја. Са ове географске територије, молоси су кренули у бескрајна путовања следећи своје господаре. Шарпланинац је стигао на Балкан са војском Александра Великог. где се и задржао. Дакле, ако неко има педигре древности и старине, то је Шарпланинац.

Кост

ПОЧЕТАК СТВАРАЊА НАЦИЈЕ

Име је добио по планини где је највише одгајан. Први пут је приказан у Љубљани 1926. године и од тада креће његово превођење од Србина у Илира, па у Југословена, што су само прелазне фазе у стварању нових нација.

Од стране међународне кинолошке федерације први пут је признат као посебна врста илирског овчара, тј. Илирски овчарски пас (на основу старог имена региона Илирија), 1939. године.

А онда, 1957. године, на захтев Југословенског кинолошког савеза, Међународна кинолошка федерација променила му је име у Југословенски овчарски пас – Шарпланинац.

Код шарпланинаца разликујемо неколико подврста: Мурџ, Карабаш, Мерџан, Тиграсти, Мефов, Зелендух, Златан, Караман – што наговештава и могућност додатног стварања нација, ако се за то укаже потреба. Томе у прилог иду и препирке око тога која је од ових подврста права, изворна, односно ко је ту најшарпланинац.

АКО МОЖЕ МАЈМУН, МОЖЕ И ЏУКЕЛА

Пошто данас сваки мајмун има право да оснује нацију, зашто то право не би имале и џукеле. Шарпланинци су кинолошки признати као аутохтона врста, немају ниједну реч сличну српској, имају јаку емиграцију ван Шар.планине, чека их ланац у Уједињеним Нацијама, чекају их керовође у Нато пакту и све остале џукеле Европске Уније.

Шарпланинци и вечерас завијају на месец тражећи вашу подршку,

Баците коску!

Подржите их!

 

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Матија Бећковић: Косово пре Косова

Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово уочила још пре Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље одавно изабрао да смести своју песму.
Матија Бећковић

Матија Бећковић – Косово

Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.

И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:

Боље ти је изгубити главу
Него своју огр’јешити душу!

Ето, колика је вредност душе, и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.

Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.

И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићке лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу – Лазару за небеса.

Песма свезнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призивала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.

Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цара Мурата. Косово је постало поетска правда за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.

У косовском предању нема ничег што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ниједан велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила ко је највећи јунак и која је највећа битка.

На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.

Извор: Искра

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Гледано из угла мајмуна

Гледано из угла мајмуна, многе наоко нелогичне и глупе ствари изгледају сасвим друкчије. На пример: гледајући из угла мајмуна, сасвим је природно живети на дрвету! По тој истој мајмунској логици, нема ничег чудног ни у свему другом што мајмуни раде – а познато је шта све мајмуни раде.

Мајмун

Ако се за тренутак ставимо у улогу мајмуна, нама ће многе невероватне ствари постати блиске и разумљиве. Тако ћемо другим очима гледати, рецимо на крађе, јер у мајмунском моралу та категорија не постоји. Молимо вас, шта за једног мајмуна значи лепо понашање – то једино може да значи не понашати се као мајмун, што је за мајмуне неприродно, ако није и немогуће!

Ставите се мало у кожу мајмуна, па вам ништа неће бити природније и ближе него да се чешете, биштете, церекате и плазите језик.

Пример мајмуна нас упозорава да стварима не прилазимо једнострано и догматски.

Мајмунски поглед на свет нуди нам велико олакшање и решење за многе неурозе савременог света.

Ако је све релативно, а јесте, онда нема мање или више компетентних. Ако је историја тачка гледишта, угао гледања, онда се ни угао мајмуна не може игнорисати, сем на властиту штету.

Према томе, кад год вам се деси да нешто не разумете, или да вам нешто смета, помислите шта би у тој ситуацији урадио и како би се поставио један мајмун. Видећете да решење постоји, мање или више мајмунско, али је ипак решење. Ако и ту не нађете задовољавајући одговор, покушајте да исту ствар видите као коњ, миш или слон. Све су то равноправни и могући погледи на свет и живот.

Важно је објаснити ствари, а није важно како и из ког угла.

За многе проблеме је једино решење ставити се у положај мајмуна, и одатле уживати у хармонији и логици историје и света.

Матија Бећковић
Извор: Искра
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Данило Киш: Живео сам лепше и богатије од вас захваљујући патњи и махнитости

Живео сам лепше и богатије од вас, захваљујући патњи и махнитости, па желим и у смрт да одем достојанствено, како то приличи том великом тренутку после којег престаје свако достојанство и свака величанственост. Мој леш ће бити моја корабља, а моја смрт дуго плутање по таласима вјечности. Ништа у ништавилу.

Сат, Време, Часовник

И шта сам могао да супроставим ништавилу до то, ту своју корабљу у коју сам желео да сакупим све што ми бејаше блиско, људе, птице, звери и биље, све оно што носим у свом оку и у свом срцу, у троспратној лађи свога тела и своје душе.

Желео сам све то да имам крај себе, у смрти, као фараони у величанственом миру својих гробница, желео сам да буде све онако као што бејаше и пре тога: да ми у вечности певају птице. Желео сам да Харонову барку заменим једном другом, мање безнадном и мање пустом, да незамисливу празнину вечности оплеменим горким земаљским травама, оним што ничу из срца човекова, да глуву празнину вечности оплеменим кукањем кукавице и певањем шеве.

Ја сам само развио ту песничку горку метафору, развио сам је страсно и доследно, до краја, до консеквенци које прерастају из сна у јаву (и обратно), из луцидности у махнитост (и обратно), које прелазе из живота у смрт, као да нема међа, и обратно, из смрти у вечност, као да то није једно те исто. Тако је моја себичност само себичност људског бића, себичност живота, противтежа себичности смрти, и моја се свест, упркос привиду, противи ништавилу са себичношћу којој нема равне, противи се скандалу смрти кроз ову страсну метафору која жели да сакупи на гомилу оно мало људи и љубави који чињаху тај живот.

Желео сам, дакле, и још увек желим, да одем из живота са специменима људи, флоре и фауне, да све то сместим у своје срце као у корабљу, да их затворим под своје капке када се они последњи пут спусте. Желео сам да прокријумчарим у ништавило ту чисту апстракцију која ће бити у стању да се у тајности пренесе кроз врата једне друге апстракције, ништавне у својој неизмерности: кроз врата ништавила. Требало је, дакле, покушати згуснути ту апстракцију, згуснути је снагом воље, вере, интелигенције, лудила и љубави (самољубља), згуснути је у толикој мери и под таквим притиском да задобије специфичну тежину која ће је подићи увис, као балон, и изнети је ван домашаја мрака и заборава.

Ако не нешто друго, остаће мој материјални хербаријум или моје белешке, или моја писма, а шта је то друго до та згуснута идеја која се материјализовала: материјализован живот, мала, тужна, ништавна људска победа над големим, вечним, божанским ништавилом.

Или ће остати макар – ако у великом потопу потоне и све то – остаће моје лудило и мој сан, као бореална светлост и као далек ехо. Можда ће неко видети ту светлост, можда ће чути тај далеки ехо, сенку негдашњег звука, схватиће значење те светлости, тог светлуцања. Можда ће то бити мој син, који ће једног дана издати на свет моје белешке и моје хербаријуме с панонским биљем (и то недовршено и несавршено, као и све људско).

А све што надживи смрт јесте једна мала ништавна победа над вечношћу ништавила – доказ људске величине и Јахвине милости.

Non omnis moriar.

Одломак из романа „Пешчаник“, стр. 334-336; БИГЗ

Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио

Можда сте чули вест да је Нобел добио Дилана. Или је обрнуто… Свеједно. Уствари, вест је да је свеједно.

nobel-prize

Colin MacCormack and Alex Lou Presen

И сам Алфред Нобел је био запрепаштен и шокиран начином на који је свет употребљавао његов изум – динамит и због тога је основао фонд за додељивање награде – како би био запрепаштен начином на који свет додељује његову награду.

„Правда се може наћи једино у машти“ – пророчанске су речи овог шведског научника који је о свом завештању рекао: „Планирам да након смрти за собом оставим мноштво идеја о миру, али сам скептичан да ће то имати некакве резултате.“

Многе од нас који смо одрасли уз Дилана и много га волимо, ова вест је запрепастила, због тога што смо одрастајући уз Дилана повремено имали прилику и нешто да прочитамо.

Можда не може свако да уочи разлику између Ђорђа Балашевића и Васка Попе или између Боре Ђорђевића и Данила Киша, али сам сигуран да Бора и Ђорђе ту разлику знају и никад не би пристали да се сврставају у исту категорију са овим песницима.

Дакле, ко је следећи? Леонард Коен?, Фил Колинс? Стинг? И који ће од светских књижевника следеће године да прихвати награду за књижевност, за коју се сада више не зна да ли је баба или је жаба?

Ни образложење за доделу ове награде није ништа мање шокантно: Секретарка Шведске академије Сара Данијус рекла је да је Дилан добио Нобелову награду за књижевност јер је „створио нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

Можда би то са америчком поезијом и прошло без веће реакције да Сара није подбола антику и тако опасно разљутила Аристотела: „Ако погледате далеко у прошлост… открићете Хомера и Сафо. И они су писали поетске текстове који су били намењени изовођењу, и исто је и када се ради о Бобу Дилану. И данас читамо Хомера и Сафо, и уживамо у њиховим делима. Можемо и треба да читамо и њега.“

„Духовитост је дрскост која је стекла образовање“ – Одмах је реаговао чувени антички филозоф и љутито додао: „Најгора форма неједнакости је када покушате неједнаке ствари учинити једнаким.“ Упитан да прокоментарише речи представнице жирија, Аристотел је са жаљењем изјавио „Ниједна изузетна душа није изузета од одређене мешавине лудила.“

Али да се вратимо Дилану и његовом схватању поезије, са становишта рокенрол песника који ствара „нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

О поезији Дилан каже:
Аристотел

Аристотел

„О како је кул кад вас називају песником! Али то ми није нимало помогло, није ме нимало усрећило. Хеј, волeо бих и сам да се називам песником, али, нажалост, не могу због свих осталих бедника који деле исту титулу. Ко је на крају био прави песник? Allen Ginsberg? Он је песник. Бити песник не значи нужно да морате исписивати ретке речи на папиру. Знате ли на шта мислим: један од камионџија који полако хода степеништем у мотелу је песник. Говори као песник. Прави песници, старци, смрт, пропадање, људи попут Роберта Фроста који певају о гранама и дрвећу, али то није оно шта нам треба. Allen Ginsberg је једини прави писац којег уважавам. За остале нема пуно поштовања или разумевања. Такво сврставање само би ме довело у исту категорију с људима с којима не желим да будем. Рећи некоме да сам песник, било би чисто заваравање. Гледајте, свиђа ми се пуно људи, али свакако их не сматрам песницима.“

Е, па Дилане, сврстали те међу људе за које немаш пуно поштовања или разумевања, сврстали те међу људе са којима не желиш да будеш, а ти се ниси бунио. Шта ће на то да каже камионџија који полако хода степеништем у мотелу?

А шта је рекао Аристотел? – „Тачно је да је „Немогуће да се све доказује“ али би требало да „Музика има моћ да обликује карактер.“ – „Драг ми је Дилан, али ми је истина дража!“. – закључио је филозоф и вратио се у антички поредак ствари и појава.

Ову доделу можда је најбоље одсликао оштар став шкотског писца Ирвина Велша, аутора „Трејнспотинга“, „Ја сам Диланов фан, али је све ово непромишљена носталгична додела избачена из покварене простате сенилних, фрфљајућих хипија

Сасвим заслужено, Дилан је добитник бројних награда и признања, међу којима су Оскар, Златни Глобус, неколико Греми награда за најбољи музички албум, почасни „Пулицер“, место у Рокенрол холу славних, амерички Орден слободе, француска Легија части… Нобелову награду за књижевност није заслужио, у најмању руку због неколико стотина врхунских књижевника који стварају широм света.

Било како било, текст ћу завршити симболичним речима Боба Дилана о истини и лажи у данашњем свету:

„Сва истина на овом свету је само додата једној великој лажи.“

Далибор Дрекић

  • У прилогу се неке од реакција признатих светских књижевника:
2 1
3 4
5 6

Мит о фантомкама

Ако привреду заснивате на фирмама које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна. Не очекујете ваљда да се огласи њихов синдикат, или да имају пријем код градоначелника?
Зидање Скадра

Зидање Скадра; Фото: Леутар

Фантомске фирме које ноћу руше град имају код нас вишевековну традицију. Могло би се рећи да су оне у самом корену настанка српске привреде. Старије су и од Лазаревића и од Немањића, а њихов карактер указује на митско порекло.

На примеру зидања и рушења једног града види се сва проблематика и комплексност српских фантомских фирми.

Једном давно три брата су основала грађевинско предузеће са намером да изграде град:

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:

Три године дана са триста мајстора нису могли ни темељ да направе. А ево и разлога зашто:

Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Фантомска фирма у власништву виле у трећој је смени обаљивала све шта би триста мајстора у прве две смене изградило. Како у оно време фантомке нису биле у моди, вила је морала да се крије и са планине оглашава интересе своје фирме:

Кад настала година четврта,
тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
а камоли саградити града,
док не нађеш два слична имена,
док не нађеш Стоју и Стојана,
а обоје брата и сестрицу,
да зазиђеш кули у темеља:
тако ће се темељ обдржати,
и тако ћеш саградити града.“

Као што се може закључити из њене поруке краљу Вукашину, основни интереси сваке фантомске фирме остварују се увек путем насиља. Некад је то било узиђивање, а данас премлаћивање, везивање и застрашивање.

Познато је да су такве фирме по својој природи агресивне и упорне у остваривању својих интереса, али изненађује немоћ и неодлучност краља Вукашина да се супротстави.

Ако у привреди толеришете фирме које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна.

Далибор Дрекић

О рибама и коралима

Драган Николић – Гага (Београд, 20. август 1943 — Београд, 11. март 2016) био је југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Због стила глуме је од стране обожавалаца окарактерисан као Шмекер са карактером господина.
Драган Николић

Драган Николић; фото: јутјуб снимак

О рибама и коралима

Корални гребен настаје хиљадама година.
Многе рибе се туда врзмају,
разне врсте настају и нестају,
али само корали имају привилегију да га стварају.
Тако некако се развија и град,
са рибама и коралима.
Једни мисле да је важан само трен,
колико вешто умеш да пливаш,
а други знају да је битније трајање.
колико си спреман да се уградиш
у гребен.
Далибор Дрекић
Украс 1
Нешто лепо

 

Драган Николић је у серијалу „Нешто лепо“ говорио текстове које је покојни драмски писац Слободан Стојановић („Више од игре“) својевремено писао за Љубу Тадића. У свакој епизоди серијала по једнa прича у култури, уметности и животу на неки начин примећује нешто лепо. Све епизоде снимане су на чувеним и репрезентативним местима која мапирају Београд као видео-разгледницу која нас упућује како да разумемо град и људе који у њему живе.

Прва епизода – чувена београдска Каленић пијаца
Друга епизода – Топчидер: О свадбама
Трећа епизода – Ташмајдан: О зрелости, лекција прва
Четврта епизода – Кафана Каленић: О зрелости, лекција друга
Пета епизода – Калемегдан: О штапу
Шеста епизода – Кнез Михаилова: О (не)озбиљности
Седма епизода – Калемегдански парк: О деци
Осма епизода – Трг Републике: О бригама
Девета епизода – Скадарлија: О глупости
Десета епизода – Теразије: О свакодневици
Једанаеста епизода – Пристаниште: О агогији
Дванаеста епизода – Железничка станица Топчидер: О историји
Тринаеста епизода – Савамала: О срећи
Четрнаеста епизода – Топличин венац: О тикванима
Петанеста епизода – Калемегдан доњи град: О лагању
Шеснаеста епизода – Ушће: О сањарењу
Седамнаеста епизода – Хотел Москва: О плакању
Осамнаеста епизода – Савски кеј: О слатком животу
Деветнаеста епизода – Бранков мост: О кафанама
Двадесета епизода – Библиотека: О причи и приповедању

Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам

Поред окултног значаја, датуми имају велики симболички значај јер се бирањем одређених датума шаљу недвосмислене поруке и симболички поништавају или релативизују неке националне или међународне тековине и историја.
Генералштаб

Генералштаб; фото: Novinar.de

28. јун – Видовдан
НАТО Бомбардовање

НАТО Бомбардовање

Када желе да вас понизе, моћници то раде веома прорачунато и без трунке случајности, када су датуми у питању. Тако ћете, на пример, изручивање свог бившег председника Хагу одрадити ни мање, ни више, него на Видовдан (28. јуна 2001.). Милошевић је тада изјавио: „Знате ли да је данас Видовдан, Срби?“. Бивши председник изручен је мимо одобрења Врховног суда чије судије нису хтеле да потпишу документ о изручењу. Потписао га је помоћник тадашњег министра правде, чиме је прекршена сва правна регулатива, а изручење се може сматрати неуставним, а учесници кривично одговорним.

Тајна конвенција коју је Србија под утицајем Аустроугарске и Хабсбурга потписала 1881. потписана је 28. јуна на инсистирање Аустроугарске да буде баш тај датум. Била је то срамотна капитулација без рата, јер су Србији наметнута ограничења и рестрикције да не сме да се меша у односе преко Дрине, Саве и Дунава. Такође, Србија је у тој конвенцији прихватила услов по којем не сме да постоји заједничка граница између Србије и Црне Горе, а Србија не сме да шири своје границе јужно од Косовске Митровице. Српска власт је пристала да ни у ком облику неће пристати на помоћ треће стране у случају рата.

Новијег датума је видовданско понижење Срба од стране суседних Хрвата: Устав Хрватске у којем су Срби избачени као конститутивни народ донет је 28. јуна 1990. године.

И конференција „Западни Балкан и НАТО пре и после Варшавског самита“, на којој је било речи о процесу евроатлантских интеграција у региону и о сарадњи у суседним државама, одржана је у Београду 28. јуна 2016., у организацији Центра за евроатлантске студије.

Годишњице и верски празници

Многима тада није упало у учи да је тачно на стогодишњицу анексије БиХ, на Огњену Марију, Радован Караџић изручен је Хагу. Случајност или не?

За ову тему је итекако важно поменути савезничко бомбардовање цивилних циљева у Србији и Црној Гори на дан православног васкрса 1944. године. На једној неексплодираној бомби писало је: Срећан ускрс!“ на српском језику. Из тога и из циљева који су гађани можемо закључити да су те бомбе биле упућене српском цивилном становништву, више него немачкој војној сили. Тада је бомбардован само простор Србије и Црне Горе и ниједна друга бивша република Југославије.

Узгред да поменемо да се овакви датуми не бирају само у случају Срба, него се народи широм света понижавају на њихове највеће верске и националне празнике или се догађаји планирају на важне датуме сатанистичких ритуала. Тако је, на пример, Садам Хусеин обешен баш у време великог муслиманског сунитског празника.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

Да долазак Тонија Блера у Србију 2015. године није био само ради испијања бесплатне кафе показују догађаји који су потом уследили.

Велика понижења српски народ морао је да истрпи на њему значајне датуме. То је тактика затирања сећања кроз постављање дуплих или тродуплих годишњица. Тако је укидање суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији и добијање умањеног Ахтисаријевог плана у преговорима српске Владе, Хашима Тачија и представника ЕУ (Кетрин Ештон) и САД (Филип Рикер), изведен у две фазе.

Прво је 17. априла, на годишњицу капитулације Краљевине Југославије од 1941. године, у деветој рунди преговора Влада Србије усмено прихватила 15 тачака које је Брисел предложио. Затим је Влада прихватила споразум и писмено 22 априла, на годишњицу када је у Бечу 22. априла 1941. постигнут је Немачко-Италијански споразум о подели окупиране Југославије којим је највећи део Косова и Метохије припао италијанском протекторату Албанији.

Следило је заседање Скупштине 26. априла на годишњицу понуде потписивања Лондонског уговора од стране сила Антанте 1915. којим је наводно нуђена тзв. Велика Србија.

Такође је интересантно што је за датум састанка премијера Србије Александра Вучића и председника Албаније Исе Мустафе у Бриселу 2016. да преговарају о Бриселском споразуму изабран баш празник Светог Саве.

Ивица Дачић је 18. марта 2015 у Бриселу потписао „Индивидуални акциони план са НАТО, који је један корак до уласка. По том плану подразумева се потпуна приватизација свега и пропаганда у корист НАТО.“

Зашто баш 18, марта? Осамнаестог марта 1999. у Рамбујеу је завршена конференција за Косово, а потписивањем албанске стране отворен је пут за бомбардовање Србије.

Демократија се доводи бомбама

Можда некоме није познато да се канцеларија НАТО налази баш у згради министарства одбране Републике Србије. А сећамо се и да је за потписивање војно-техничког споразума изабрано баш Куманово због места у којем је извојевана одлучујућа битка за ослобођење старе Србије (Рашке, Косова и Метохије и Македоније)

Сви знамо када је Дан Државности Републике Србије – 15. фебруара на Сретење. Тај 15. и 16 фебруар се празнује државност коју је овај народ остварио. Али многи можда не знају да је Европска унија баш 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисију владавине права Европске уније на Косову и Метохији – такозвани ЕУЛЕКС КОСОВО“ и тиме управо нарушила државност Републике Србије. Дан касније, 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, озваничили су то једностраном одлуком о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије.

Од 31. марта до 02 априла 2015. године у Скупштини Републике Србије одржана је седница Парламентарне Скупштине НАТО.

Мета

Зашто баш од 31. марта до 02. априла?

У јеку злочиначког бомбардовања тих дана српска војска је заробила три нато војника на македонско-српској граници.

Бесомучно су рушени мостови (срушен Петроварадински), бомбардовани српски градови (Пећ, Београд, Куршумлија…), рушени верски објекти и убијани цивили.

02. априла, између осталог, у селу Ногавац, општина Ораховац, погинуло је 11 лица а 5 је задобило тешке телесне повреде. Током напада на Куршумлију погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века…

Сатанистички ритуали

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије званично је почело 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Многима вероватно није познато да је 24. март један од најважнијих датума у календару сатанистичких ритуала. То је Дан младе Сатанине (The Bride Of Satan Ritual) – изигравање свадбе Сатане, сексуално терорисање женске особе.

Пресуда Радовану Караџићу била је заказана за 24. март 2016. Да ли је и то случајност’? Можда наизглед није у складу са темом да је први ресторан Мекдоналдс у Београду отворен 24.03.1988. године.

До дна

Да ли би адекватан одговор на понижења био да се 31. марта у згради срушеног генералштаба организује манифестација „Радост Европе“, у срушеној згради РТС-а трибина о новинарским слободама, а у Буђановцима изложба стелт технологије? Можда и нека конференција о култури касетних бомби или о лековитим својствима осиромашеног уранијума?

Остаје нам да видимо какве су нам ритуалне увреде и понижења припремили наредних година.

Хронологија НАТО злочина над Србијом
Хронологија НАТО бомбардовања Србије
Хронологија НАТО бомбардовања Београда

Извори:
Восток Вести
Србски ФБ репортер
NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY