СТАВ

Гледано из угла мајмуна

Гледано из угла мајмуна, многе наоко нелогичне и глупе ствари изгледају сасвим друкчије. На пример: гледајући из угла мајмуна, сасвим је природно живети на дрвету! По тој истој мајмунској логици, нема ничег чудног ни у свему другом што мајмуни раде – а познато је шта све мајмуни раде.
Majmun

Мајмун; фото: pixabay

Ако се за тренутак ставимо у улогу мајмуна, нама ће многе невероватне ствари постати блиске и разумљиве. Тако ћемо другим очима гледати, рецимо на крађе, јер у мајмунском моралу та категорија не постоји. Молимо вас, шта за једног мајмуна значи лепо понашање – то једино може да значи не понашати се као мајмун, што је за мајмуне неприродно, ако није и немогуће!

Ставите се мало у кожу мајмуна, па вам ништа неће бити природније и ближе него да се чешете, биштете, церекате и плазите језик.

Пример мајмуна нас упозорава да стварима не прилазимо једнострано и догматски.

Мајмунски поглед на свет нуди нам велико олакшање и решење за многе неурозе савременог света.

Ако је све релативно, а јесте, онда нема мање или више компетентних. Ако је историја тачка гледишта, угао гледања, онда се ни угао мајмуна не може игнорисати, сем на властиту штету.

Према томе, кад год вам се деси да нешто не разумете, или да вам нешто смета, помислите шта би у тој ситуацији урадио и како би се поставио један мајмун. Видећете да решење постоји, мање или више мајмунско, али је ипак решење. Ако и ту не нађете задовољавајући одговор, покушајте да исту ствар видите као коњ, миш или слон. Све су то равноправни и могући погледи на свет и живот.

Важно је објаснити ствари, а није важно како и из ког угла.

За многе проблеме је једино решење ставити се у положај мајмуна, и одатле уживати у хармонији и логици историје и света.

Матија Бећковић
Извор: Искра
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Данило Киш: Живео сам лепше и богатије од вас захваљујући патњи и махнитости

Живео сам лепше и богатије од вас, захваљујући патњи и махнитости, па желим и у смрт да одем достојанствено, како то приличи том великом тренутку после којег престаје свако достојанство и свака величанственост. Мој леш ће бити моја корабља, а моја смрт дуго плутање по таласима вјечности. Ништа у ништавилу.
Време, Сат, Датум

фото: pixabay

 

И шта сам могао да супроставим ништавилу до то, ту своју корабљу у коју сам желео да сакупим све што ми бејаше блиско, људе, птице, звери и биље, све оно што носим у свом оку и у свом срцу, у троспратној лађи свога тела и своје душе.

Желео сам све то да имам крај себе, у смрти, као фараони у величанственом миру својих гробница, желео сам да буде све онако као што бејаше и пре тога: да ми у вечности певају птице. Желео сам да Харонову барку заменим једном другом, мање безнадном и мање пустом, да незамисливу празнину вечности оплеменим горким земаљским травама, оним што ничу из срца човекова, да глуву празнину вечности оплеменим кукањем кукавице и певањем шеве.

Ја сам само развио ту песничку горку метафору, развио сам је страсно и доследно, до краја, до консеквенци које прерастају из сна у јаву (и обратно), из луцидности у махнитост (и обратно), које прелазе из живота у смрт, као да нема међа, и обратно, из смрти у вечност, као да то није једно те исто. Тако је моја себичност само себичност људског бића, себичност живота, противтежа себичности смрти, и моја се свест, упркос привиду, противи ништавилу са себичношћу којој нема равне, противи се скандалу смрти кроз ову страсну метафору која жели да сакупи на гомилу оно мало људи и љубави који чињаху тај живот.

Желео сам, дакле, и још увек желим, да одем из живота са специменима људи, флоре и фауне, да све то сместим у своје срце као у корабљу, да их затворим под своје капке када се они последњи пут спусте. Желео сам да прокријумчарим у ништавило ту чисту апстракцију која ће бити у стању да се у тајности пренесе кроз врата једне друге апстракције, ништавне у својој неизмерности: кроз врата ништавила. Требало је, дакле, покушати згуснути ту апстракцију, згуснути је снагом воље, вере, интелигенције, лудила и љубави (самољубља), згуснути је у толикој мери и под таквим притиском да задобије специфичну тежину која ће је подићи увис, као балон, и изнети је ван домашаја мрака и заборава.

Ако не нешто друго, остаће мој материјални хербаријум или моје белешке, или моја писма, а шта је то друго до та згуснута идеја која се материјализовала: материјализован живот, мала, тужна, ништавна људска победа над големим, вечним, божанским ништавилом.

Или ће остати макар – ако у великом потопу потоне и све то – остаће моје лудило и мој сан, као бореална светлост и као далек ехо. Можда ће неко видети ту светлост, можда ће чути тај далеки ехо, сенку негдашњег звука, схватиће значење те светлости, тог светлуцања. Можда ће то бити мој син, који ће једног дана издати на свет моје белешке и моје хербаријуме с панонским биљем (и то недовршено и несавршено, као и све људско).

А све што надживи смрт јесте једна мала ништавна победа над вечношћу ништавила – доказ људске величине и Јахвине милости.

Non omnis moriar.

Одломак из романа „Пешчаник“, стр. 334-336; БИГЗ

Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио

Можда сте чули вест да је Нобел добио Дилана. Или је обрнуто… Свеједно. Уствари, вест је да је свеједно.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bob_Dylan_in_Toronto1.jpg

Боб Дилан (Massey Hall, Toronto, April 18, 1980) Photo by Jean-Luc Ourlin); фото: Википедија

И сам Алфред Нобел је био запрепаштен и шокиран начином на који је свет употребљавао његов изум – динамит и због тога је основао фонд за додељивање награде – како би био запрепаштен начином на који свет додељује његову награду.

„Правда се може наћи једино у машти“ – пророчанске су речи овог шведског научника који је о свом завештању рекао: „Планирам да након смрти за собом оставим мноштво идеја о миру, али сам скептичан да ће то имати некакве резултате.“

Многе од нас који смо одрасли уз Дилана и много га волимо, ова вест је запрепастила, због тога што смо одрастајући уз Дилана повремено имали прилику и нешто да прочитамо.

Можда не може свако да уочи разлику између Ђорђа Балашевића и Васка Попе или између Боре Ђорђевића и Данила Киша, али сам сигуран да Бора и Ђорђе ту разлику знају и никад не би пристали да се сврставају у исту категорију са овим песницима.

Дакле, ко је следећи? Леонард Коен?, Фил Колинс? Стинг? И који ће од светских књижевника следеће године да прихвати награду за књижевност, за коју се сада више не зна да ли је баба или је жаба?

Ни образложење за доделу ове награде није ништа мање шокантно: Секретарка Шведске академије Сара Данијус рекла је да је Дилан добио Нобелову награду за књижевност јер је „створио нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

Можда би то са америчком поезијом и прошло без веће реакције да Сара није подбола антику и тако опасно разљутила Аристотела: „Ако погледате далеко у прошлост… открићете Хомера и Сафо. И они су писали поетске текстове који су били намењени изовођењу, и исто је и када се ради о Бобу Дилану. И данас читамо Хомера и Сафо, и уживамо у њиховим делима. Можемо и треба да читамо и њега.“

„Духовитост је дрскост која је стекла образовање“ – Одмах је реаговао чувени антички филозоф и љутито додао: „Најгора форма неједнакости је када покушате неједнаке ствари учинити једнаким.“ Упитан да прокоментарише речи представнице жирија, Аристотел је са жаљењем изјавио „Ниједна изузетна душа није изузета од одређене мешавине лудила.“

Али да се вратимо Дилану и његовом схватању поезије, са становишта рокенрол песника који ствара „нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

О поезији Дилан каже:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Aristotle_by_Jusepe_de_Ribera.jpg

Хосе де Рибера – Аристотел. Уље на платну, 1637. фото: Википедија

„О како је кул кад вас називају песником! Али то ми није нимало помогло, није ме нимало усрећило. Хеј, волeо бих и сам да се називам песником, али, нажалост, не могу због свих осталих бедника који деле исту титулу. Ко је на крају био прави песник? Ален Гинзберг? Он је песник. Бити песник не значи нужно да морате исписивати ретке речи на папиру. Знате ли на шта мислим: један од камионџија који полако хода степеништем у мотелу је песник. Говори као песник. Прави песници, старци, смрт, пропадање, људи попут Роберта Фроста који певају о гранама и дрвећу, али то није оно шта нам треба. Ален Гинзберг је једини прави писац којег уважавам. За остале нема пуно поштовања или разумевања. Такво сврставање само би ме довело у исту категорију с људима с којима не желим да будем. Рећи некоме да сам песник, било би чисто заваравање. Гледајте, свиђа ми се пуно људи, али свакако их не сматрам песницима.“

Е, па Дилане, сврстали те међу људе за које немаш пуно поштовања или разумевања, сврстали те међу људе са којима не желиш да будеш, а ти се ниси бунио. Шта ће на то да каже камионџија који полако хода степеништем у мотелу?

А шта је рекао Аристотел? – „Тачно је да је „Немогуће да се све доказује“ али би требало да „Музика има моћ да обликује карактер.“ – „Драг ми је Дилан, али ми је истина дража!“. – закључио је филозоф и вратио се у антички поредак ствари и појава.

Ову доделу можда је најбоље одсликао оштар став шкотског писца Ирвина Велша, аутора „Трејнспотинга“, „Ја сам Диланов фан, али је све ово непромишљена носталгична додела избачена из покварене простате сенилних, фрфљајућих хипија

Сасвим заслужено, Дилан је добитник бројних награда и признања, међу којима су Оскар, Златни Глобус, неколико Греми награда за најбољи музички албум, почасни „Пулицер“, место у Рокенрол холу славних, амерички Орден слободе, француска Легија части… Нобелову награду за књижевност није заслужио, у најмању руку због неколико стотина врхунских књижевника који стварају широм света.

Било како било, текст ћу завршити симболичним речима Боба Дилана о истини и лажи у данашњем свету:

„Сва истина на овом свету је само додата једној великој лажи.“

Сара Денијус проглашава добитника Нобелове награде за књижевност:

 

У прилогу се неке од реакција признатих светских књижевника:

This slideshow requires JavaScript.

Далибор Дрекић

Мит о фантомкама

Ако привреду заснивате на фирмама које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна. Не очекујете ваљда да се огласи њихов синдикат, или да имају пријем код градоначелника?
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%97%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%A1%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Albania_Shkoder.jpg

Рељеф у мермеру који приказује младу Гојковицу, узидану у темеље тврђаве. Музеј у оквиру комплекса тврђаве Розафа у Скадру; фото: Википедија

Фантомске фирме које ноћу руше град имају код нас вишевековну традицију. Могло би се рећи да су оне у самом корену настанка српске привреде. Старије су и од Лазаревића и од Немањића, а њихов карактер указује на митско порекло.

На примеру зидања и рушења једног града види се сва проблематика и комплексност српских фантомских фирми.

https://www.gutenberg.org/files/38571/38571-h/38571-h.htm#p070

Зидање Скадра – Вила руши зидине Скадра (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)

Једном давно три брата су основала грађевинско предузеће са намером да изграде град:

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:

Три године дана са триста мајстора нису могли ни темељ да направе. А ево и разлога зашто:

Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Фантомска фирма у власништву виле у трећој је смени обаљивала све шта би триста мајстора у прве две смене изградило. Како у оно време фантомке нису биле у моди, вила је морала да се крије и са планине оглашава интересе своје фирме:

Кад настала година четврта,
тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
а камоли саградити града,
док не нађеш два слична имена,
док не нађеш Стоју и Стојана,
а обоје брата и сестрицу,
да зазиђеш кули у темеља:
тако ће се темељ обдржати,
и тако ћеш саградити града.“

Као што се може закључити из њене поруке краљу Вукашину, основни интереси сваке фантомске фирме остварују се увек путем насиља. Некад је то било узиђивање, а данас премлаћивање, везивање и застрашивање.

Познато је да су такве фирме по својој природи агресивне и упорне у остваривању својих интереса, али изненађује немоћ и неодлучност краља Вукашина да се супротстави.

Ако у привреди толеришете фирме које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна.

Далибор Дрекић

О рибама и коралима

Драган Николић – Гага (Београд, 20. август 1943 — Београд, 11. март 2016) био је југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Због стила глуме је од стране обожавалаца окарактерисан као Шмекер са карактером господина.
Драган Николић

Драган Николић; фото: јутјуб снимак

О рибама и коралима

Корални гребен настаје хиљадама година.
Многе рибе се туда врзмају,
разне врсте настају и нестају,
али само корали имају привилегију да га стварају.
Тако некако се развија и град,
са рибама и коралима.
Једни мисле да је важан само трен,
колико вешто умеш да пливаш,
а други знају да је битније трајање.
колико си спреман да се уградиш
у гребен.
Далибор Дрекић
Украс 1
Нешто лепо

 

Драган Николић је у серијалу „Нешто лепо“ говорио текстове које је покојни драмски писац Слободан Стојановић („Више од игре“) својевремено писао за Љубу Тадића. У свакој епизоди серијала по једнa прича у култури, уметности и животу на неки начин примећује нешто лепо. Све епизоде снимане су на чувеним и репрезентативним местима која мапирају Београд као видео-разгледницу која нас упућује како да разумемо град и људе који у њему живе.

Прва епизода – чувена београдска Каленић пијаца
Друга епизода – Топчидер: О свадбама
Трећа епизода – Ташмајдан: О зрелости, лекција прва
Четврта епизода – Кафана Каленић: О зрелости, лекција друга
Пета епизода – Калемегдан: О штапу
Шеста епизода – Кнез Михаилова: О (не)озбиљности
Седма епизода – Калемегдански парк: О деци
Осма епизода – Трг Републике: О бригама
Девета епизода – Скадарлија: О глупости
Десета епизода – Теразије: О свакодневици
Једанаеста епизода – Пристаниште: О агогији
Дванаеста епизода – Железничка станица Топчидер: О историји
Тринаеста епизода – Савамала: О срећи
Четрнаеста епизода – Топличин венац: О тикванима
Петанеста епизода – Калемегдан доњи град: О лагању
Шеснаеста епизода – Ушће: О сањарењу
Седамнаеста епизода – Хотел Москва: О плакању
Осамнаеста епизода – Савски кеј: О слатком животу
Деветнаеста епизода – Бранков мост: О кафанама
Двадесета епизода – Библиотека: О причи и приповедању

Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам

Поред окултног значаја, датуми имају велики симболички значај јер се бирањем одређених датума шаљу недвосмислене поруке и симболички поништавају или релативизују неке националне или међународне тековине и историја.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%93%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%82%D0%B8_%D0%BD%D0%B0_%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC_%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0_%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE_%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A1%D0%A0_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpeg

Графити на новосадским улицама током НАТО бомбардовања; фото: Википедија

28. јун – Видовдан

Када желе да вас понизе, моћници то раде веома прорачунато и без трунке случајности, када су датуми у питању. Тако ћете, на пример, изручивање свог бившег председника Хагу одрадити ни мање, ни више, него на Видовдан (28. јуна 2001.). Милошевић је тада изјавио: „Знате ли да је данас Видовдан, Срби?“. Бивши председник изручен је мимо одобрења Врховног суда чије судије нису хтеле да потпишу документ о изручењу. Потписао га је помоћник тадашњег министра правде, чиме је прекршена сва правна регулатива, а изручење се може сматрати неуставним, а учесници кривично одговорним.

Тајна конвенција коју је Србија под утицајем Аустроугарске и Хабсбурга потписала 1881. потписана је 28. јуна на инсистирање Аустроугарске да буде баш тај датум. Била је то срамотна капитулација без рата, јер су Србији наметнута ограничења и рестрикције да не сме да се меша у односе преко Дрине, Саве и Дунава. Такође, Србија је у тој конвенцији прихватила услов по којем не сме да постоји заједничка граница између Србије и Црне Горе, а Србија не сме да шири своје границе јужно од Косовске Митровице. Српска власт је пристала да ни у ком облику неће пристати на помоћ треће стране у случају рата.

Новијег датума је видовданско понижење Срба од стране суседних Хрвата: Устав Хрватске у којем су Срби избачени као конститутивни народ донет је 28. јуна 1990. године.

И конференција „Западни Балкан и НАТО пре и после Варшавског самита“, на којој је било речи о процесу евроатлантских интеграција у региону и о сарадњи у суседним државама, одржана је у Београду 28. јуна 2016., у организацији Центра за евроатлантске студије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_durnig_NATO_bombing_of_Yugoslavia.jpg

НАТО бомбардовање Београда

Годишњице и верски празници

Многима тада није упало у учи да је тачно на стогодишњицу анексије БиХ, на Огњену Марију, Радован Караџић изручен је Хагу. Случајност или не?

За ову тему је итекако важно поменути савезничко бомбардовање цивилних циљева у Србији и Црној Гори на дан православног васкрса 1944. године. На једној неексплодираној бомби писало је: Срећан ускрс!“ на српском језику. Из тога и из циљева који су гађани можемо закључити да су те бомбе биле упућене српском цивилном становништву, више него немачкој војној сили. Тада је бомбардован само простор Србије и Црне Горе и ниједна друга бивша република Југославије.

Узгред да поменемо да се овакви датуми не бирају само у случају Срба, него се народи широм света понижавају на њихове највеће верске и националне празнике или се догађаји планирају на важне датуме сатанистичких ритуала. Тако је, на пример, Садам Хусеин обешен баш у време великог муслиманског сунитског празника.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

Да долазак Тонија Блера у Србију 2015. године није био само ради испијања бесплатне кафе показују догађаји који су потом уследили.

Велика понижења српски народ морао је да истрпи на њему значајне датуме. То је тактика затирања сећања кроз постављање дуплих или тродуплих годишњица. Тако је укидање суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији и добијање умањеног Ахтисаријевог плана у преговорима српске Владе, Хашима Тачија и представника ЕУ (Кетрин Ештон) и САД (Филип Рикер), изведен у две фазе.

Прво је 17. априла, на годишњицу капитулације Краљевине Југославије од 1941. године, у деветој рунди преговора Влада Србије усмено прихватила 15 тачака које је Брисел предложио. Затим је Влада прихватила споразум и писмено 22 априла, на годишњицу када је у Бечу 22. априла 1941. постигнут је Немачко-Италијански споразум о подели окупиране Југославије којим је највећи део Косова и Метохије припао италијанском протекторату Албанији.

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/ab/Master_RTS.jpg

Радио-телевизија Србије, у нападу је страдало 16 новинара; фото: Википедија

Следило је заседање Скупштине 26. априла на годишњицу понуде потписивања Лондонског уговора од стране сила Антанте 1915. којим је наводно нуђена тзв. Велика Србија.

Такође је интересантно што је за датум састанка премијера Србије Александра Вучића и председника Албаније Исе Мустафе у Бриселу 2016. да преговарају о Бриселском споразуму изабран баш празник Светог Саве.

Ивица Дачић је 18. марта 2015 у Бриселу потписао „Индивидуални акциони план са НАТО, који је један корак до уласка. По том плану подразумева се потпуна приватизација свега и пропаганда у корист НАТО.“

Зашто баш 18, марта? Осамнаестог марта 1999. у Рамбујеу је завршена конференција за Косово, а потписивањем албанске стране отворен је пут за бомбардовање Србије.

Демократија се доводи бомбама

Можда некоме није познато да се канцеларија НАТО налази баш у згради министарства одбране Републике Србије. А сећамо се и да је за потписивање војно-техничког споразума изабрано баш Куманово због места у којем је извојевана одлучујућа битка за ослобођење старе Србије (Рашке, Косова и Метохије и Македоније)

Сви знамо када је Дан Државности Републике Србије – 15. фебруара на Сретење. Тај 15. и 16 фебруар се празнује државност коју је овај народ остварио. Али многи можда не знају да је Европска унија баш 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисију владавине права Европске уније на Косову и Метохији – такозвани ЕУЛЕКС КОСОВО“ и тиме управо нарушила државност Републике Србије. Дан касније, 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, озваничили су то једностраном одлуком о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије.

Од 31. марта до 02 априла 2015. године у Скупштини Републике Србије одржана је седница Парламентарне Скупштине НАТО.

Мета

Зашто баш од 31. марта до 02. априла?

У јеку злочиначког бомбардовања тих дана српска војска је заробила три нато војника на македонско-српској граници.

Бесомучно су рушени мостови (срушен Петроварадински), бомбардовани српски градови (Пећ, Београд, Куршумлија…), рушени верски објекти и убијани цивили.

02. априла, између осталог, у селу Ногавац, општина Ораховац, погинуло је 11 лица а 5 је задобило тешке телесне повреде. Током напада на Куршумлију погинуло је 13 цивила и оштећено око 500 цивилних и религијских објеката као што су манастир Пресвете Богородице и Светог Николе из 12. века…

Сатанистички ритуали

НАТО бомбардовање Савезне Републике Југославије званично је почело 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Многима вероватно није познато да је 24. март један од најважнијих датума у календару сатанистичких ритуала. То је Дан младе Сатанине (The Bride Of Satan Ritual) – изигравање свадбе Сатане, сексуално терорисање женске особе.

Пресуда Радовану Караџићу била је заказана за 24. март 2016. Да ли је и то случајност’? Можда наизглед није у складу са темом да је први ресторан Мекдоналдс у Београду отворен 24.03.1988. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE_%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D1%80%D1%83%D1%88%D0%B8%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%BE%D1%81%D1%82_%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B5_%D0%BD%D0%B0_%D0%94%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D1%83_%D1%83_%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC_%D0%A1%D0%B0%D0%B4%D1%83.jpeg

Мост слободе у Новом Саду након бомбардовања

До дна

Да ли би адекватан одговор на понижења био да се 31. марта у згради срушеног генералштаба организује манифестација „Радост Европе“, у срушеној згради РТС-а трибина о новинарским слободама, а у Буђановцима изложба стелт технологије? Можда и нека конференција о култури касетних бомби или о лековитим својствима осиромашеног уранијума?

Остаје нам да видимо какве су нам ритуалне увреде и понижења припремили наредних година.

Хронологија НАТО злочина над Србијом
Хронологија НАТО бомбардовања Србије
Хронологија НАТО бомбардовања Београда

Извори:
Восток Вести
Србски ФБ репортер
NATO PARLIAMENTARY ASSEMBLY