КУЛТУРА

Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи

До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (Арсеније Теодоровић)

Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.

Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.

Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.

Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.

У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:

„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“

Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.

Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“

Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.

То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.

Приредио: Далибор Дрекић

извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46

Света географија града

Извор живота и сваког постања, у србском народном предању је светлост у холограмској представи света, која обредно повезује идеју стана, храма, града и васељене са архетипом станишта. У србском језику, реч “стан”, ариј. ст’ана, значи божанско станиште, па инфинитив “становати” стоји у вези битија, у коме Пиндар разврстава жива бића на богове, људе и мртве душе.
mandala-543

Мандала

У древном знању, град није само прост скуп грађевина већ света географија, у комуникацији сва три митолошка света (П. Витни) и васељена у малом, са духовном представом на небу и материјалном на Земљи. Први библијски град се приписује Каину (Ген. 4,17). Лавиринт je кућа или град Сунца, са небеском и земаљском половином диска, а мегалитски градови су опсерваторије и некрополе. Трипура је “трострука варош”, Махабхарате, саграђена од гвожђа, сребра и злата на небу, у атмосфери и на земљи. Хелиополис је град Сунца, као и Ајод’ја божански град краља Сунца, са тлоцрт мандале од 64 поља.

Плански урбанизам неолита и палеодомска градња насеља, пресликава небеску геометрију која претходи првој цивилизацији холоцена, под којом треба разумети помирење световног и профаног у култури града. Тако су уметнички артефакти добили друштвени значај, проширења духовних димензија појединца у универзалне, а Винча постала културна колевка света нашег међуледеног доба. То је сасвим довољан разлог, да је данас затрпавају ђубретом и крију њене артефакте.

Урбанизам вавилонских градова пресликава сазвежђа на небу, па је Велики Медвед био архетип Ниниве, а Рак града Сипара. Даријев Персеполис је обредни град, наменски изграђен за прославу Нове године. Салем је Божја кућа (Јаков), који су градили Аморити ирашански Салими по којима и носи име. Јевреји га сматрају јединим местом обреда, што стоји у вези сакралног простора, а потврду даје “небески Јерусалим” са 12-оро врата, која пресликавају Зверокруг са симболиком вечности.

Градитељство има потврду космичког символизма и усклађености са законима природе. У народној песми “Скадар на Бојани”, девет пута се понавља подизање темеља при зидању града, што је магијски поступак у вези седам чакри ентитета Земље и две божанске, које нас повезују са универзумом. Градити, значи стварати по слици универзума, а за то умеће је потребна хармонија.

Митолошки, бог Сунце је Велики Градитељ универзума (Вишвакарман). Он је Свестворитељ у уметничкој улози креатора и архитекте света, који је обредно принео самог себе (ариј. сарва-мед’а, вр. општег посвећења). После стварања света, постао је конструктор градова на небу, земљи и подземљу, са придевцима “занатлија” (божанска оруђа, оружја и кочије), “дрводеља” (небески вајар) или “носилац лука”. Касније је поистовећен са Створитељем (Тваштри).

У србском предању, епски град народне песме је тврђава неба и оличење васељене или станишта бога Сунца:

Град градила бела вила
бела вила Самовила
од истока до запада
од запада до севера
од севера па до југа.
(Милојевић, Песме)

Семантички, град је од корена г(у)рд, становати, живети, обитавати, играти… инфинитив г(у)рдате, градити, у значењу “игре божије”, који епску Самовилу дефинише као божанско оличење циклуса године, а потврду даје њена семантика у значењу божанског Огња године, од ариј. сама, година + вила, богиња Нава или њена пратиља.

Да ли је народни геније случајно сложио стихове у облик просторног крста по странама света? Никако. Јер, магнетни фокусатор у атмосфери Земље познат је у народу као Часни крст, преко кога са Сунца стиже на Земљу све оно што нам је потребно за живот. Необичан је само тачан распоред страна света на просторном крсту, обзиром да је званични распоред наопако дат.

Аналогија нематеријалне светлости на небу је греда на земљи, као материјални аспект “свести” грађевине која држи ствари на окупу. У старосрбскомжрд” значи “греда” (ариј.грат’а), која семантички има значење “повезивања” а упоредна је сунчаним зраку илиступу, који енергетским каналом (соха небеска) повезује наше Сунце са Часним крстом, синхронизујући космичко правило броја три, јер енергија са Сунца увек удара у њега три пута.

Град у светој географији символише холограмско средиште света, са обредном улогом, као и кућа (женски симбол) или храм. Одакле онда примена „мушког“ принципа у масонском предању градње (Соломоновог) храма? Из простог разлога, везивања обреда за култ огња који је активан принцип, за разлику од светлости огња која је женски принцип и пасиван. Забуну ствара и двојни облик тлоцрта града, кружни и четвртасти.(1) Круг је духовни симбол а квадрат обележје за испољено, али је без обзира на испољени аспект примарна њихова сакралност.(2) Тајна је у томе, што је нематеријално (неиспољено) присутно у свему што је материјално, а манифестује се у материји као гравитација или тежиште.

Реч “град“, “насеље”, има хомониме у значењу “степен” и “туча”, па се поставља питање, у каквој семантичкој вези стоје ова значења? Повезује их мандала (круг) у свим значењима. У Ведама је она тематски књижевни круг, али поред најопштије магијске моћи, мандала символише воду и космос (Океан), са скривеним значењем изворног медија (средине) или позорнице унутар које се све дешава. Мандала има бројна значења целине простора (територије), укупности, мноштва, повезаности… а лексема “мандал” је у србском језику округла брава, која пресликава облик сунца где кључ има значење “млаза”, а аналоган је зраку светлости!

Многе тајне су скривене у речима, што је покушао да објасни и Буда принц Сака (Кимера, Јавана, Маса-Гета) или античких Срба на Истоку, када је рекао, да човек који трага за истином може направити само две грешке. Прва је, да пребрзо стигне до ње, а друга да уопште не крене. Мудрост је можда заробљена у речима, како би човек поступно дошао до сазнања.

Слободан М. Филиповић и Лесандар Ђ. Манојловић

(1) Урбанизам града у прошлости подразумева тврђаву у центру и подграђе (град) око ње.
(2) Лавиринт је обично округао, али најстарија представа лавиринта у неолитској Винчи код Београда има квадратну основу!

Извор: Васељенска

Квадратура круга – Гора на камену

Пола Црне Горе саздано је на камену и од камена. Вековима су се људи ослањали на тај материјал који им је био на дохват руке и од њега градили све што се саградити могло почев од кућа и палата, преко мостова и аквадуката па до читавих градова.
Црногорци

Црногорска народна ношња, стара разгледница

Човек је врло рано спознао вредност камена, открио његову снагу, постојаност и трајност. Своја прва оруђа и оружја човек је правио од камена, прве цртеже насликао је опет на камену, прве игре биле су са каменом, са њим се човек лечио, кажњавао преступнике каменовањем, а једна од најтежих клетви у Црној Гори и Херцеговини била је упућивана ударањем камена о камен.

Златко Вујотић из Подгорице већ годинама другује са каменом обнављајући старе куће од камена или градећи нове по узору на старе, при чему поштује све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Златко је схватио да је камен хиљадама година чврст и стамен и да је он знамен и вечити човеков пратилац и зато је обновио камену кућу својих предака из 1760. године.

Аутор емисије: Бранко Станковић

Гени почивају на симетрији палиндрома – ДНК палиндром

Смисао палиндрома у контексту генетике је делимично друкчији од оног који се наводи у општим дефиницијама.
DNK Palindrom

ДНК палиндром; фото Pixabay

Наиме, пошто се ДНК обликује од спарених нити нуклеотида, а нуклеотиди се увек спарују на исти начин (Аденин – A, Тимин – T, Цитозин – C, Гванин – G), за ДНК низ се каже да је палиндромни у два одвојена случаја:

1. ако по редоследу знакова други низ исте секције ДНК спирале представља супротност првом;

2. ако се два различита сегмента двоструке спирале читају исто у супротним смеровима (AGAACAnnnTGTTCT – TCTTGTnnnACAAGA – „glucocorticoid response element“; „n“ представља било који нуклеотид).

Дакле, у генетичкој терминологији ДНК или РНК палиндромом или „сликом у огледалу“ назива део дезоксирибонуклеинске или рибонуклеинске киселине у коме је низ нуклеотида (азотних база) у једном ланцу једнак или веома сличан низу у супротном ланцу (нпр. када низ GGTACC стоји наспрам CCATGG, или ACCTAGGT наспрам TGGATCCA).

X и Y хромозом

Такву особину има око шест милиона од укупно педесет милиона ДНК записа, а посебно они базирани на Y хромозому.

Већина осталих хромозома, укључујући и Х хромозом код жена, јавља се у пару, односно међусобно могу бити  комплементарни, али Y хромозом се јавља сам, због чега је принуђен да и сам буде комплементаран.

Стога Y хромозом складишти најважније податке да би услед евентуалног мутационог оштећења могао да се опорави.

Када му је једна страна оштећена случајним мутацијом, палиндромна структура секвенце дозвољава му да се опорави тако што се савије око средине и формира петљу.

DNK Palindrom

ДНК палиндром

На тај начин Y хромозом помоћу похрањених података у целости обнавља ДНК низ и чува га од даљег пропадања.

Амбиграфска нотација нуклеинске киселине која дозвољава ДНК комплементацију ротирањем дела текста за 180 степени назива се амбискриптом.

Палиндромне ДНК низове, поред секвенце нуклеинске киселине имају и низови многих граничних ензима као и многи протеини, али њихова улога у функционисању протеина још увек није довољно истражена.

Недавно је установљено да бројно присуство палиндрома у пептидима може да буде повезано са бројношћу нискосложених региона у протеинима или са поретком протеин/протеин комплекса.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.