КУЛТУРА

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске. 

Шишевски манастир, Фото: Боро Годјевски, Извор: Википедија

Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.

Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.

Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

Марков дуб и Маркова крушка – из путовања по Маћедонији

Ни једна српска покрајина можда није тако препуна местима и предметима, која носе име Краљевића Марка, као околина града Скопља у Маћедонији. Куда се год кренете, наићи ћете на места и предмете са Марковим именом. Тамошњи српски народ, који није богат традицијама и причама као наши Ерцеговци, ипак о Краљевићу Марку зна много и прича много. То је његов омиљени јунак. Њега увек спомиње и вазда нађе по неку причицу да вам исприча о Марку, па макар га ви сасвим о нечем другом питали.
http://srpskaenciklopedija.org/lib/exe/fetch.php?w=280&h=199&tok=8b8b8b&media=%D0%BC:%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%B8_%D0%BC%D1%83%D1%81%D0%B0_%D0%BA%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpg

Илустрација у Босанској Вили (1888), по народној пјесми Марко Краљевић и Муса Кесеџија аутора Ферде Кикерца

Зашто је баш Краљевић Марко остао у тако живој успомени код тамошњега сељака, не који други српски јунак или какав други важан догађај из наше историје, не могу себи да објасним. Ако није то, што је Марко био последњи владалац у Маћедонији; па народ о оном последњем највише зна и да прича.  Шта било да било, ово је у ствари: да је Марко Краљевић једини омиљени и опевани јунак код свих наших Маћедонаца. Њему певају, о њему причају и његово име дају свима предметима који су необични за другога човека.

Да се не бих удаљавао од предмета, да пређем на саму ствар о којој сам почео говорити. У почетку маја ове године ишао сам као ревизор по српским селима у скопској епархији. Као новајлију све ме интересовало, па сам непрестано запиткивао сапутнике о овој или оној ствари. 12. маја био сам на бачилима села Горњана (Скопска Црна Гора) испод манастира Благовештења на висини од 950 метара. Са мном беху три наша учитеља и неколико сељака који од старости више не могу да раде него чувају куће или колибе и разговарају госте. Под нама је лежала скопска котлина (висина Скопља: града 335 метара, a Вароши до Вардара 300) тако да смо могли све поље и сва околна села прегледати.

У то доба беше дивно погледати скопско поље, када је пшеница умлечила, а мак (опијум, а тамо се зове офијум) процветао па се нека места на пољу беле од цвета макова, као да су снегом покривена, а нека модре од шесторедне пшенице као да су морском водом испуњена. Још Вардар то поље пресеца својим коритом и вијуга се кроза њ као гуја, док се не изгуби у кланцу више Велеса. У горњем делу поља а на Вардару лежи град Скопље у долини речице Сераве између скопскога града и косе Гази-Бабе.

Скопље је некад било престоница Немањића, краља Вукашина и његова сина Марка, а данас је валијско место за Косовски вилајет. Врхови мунарета од 17 скопских џамија сијају се према сунцу, да се Скопље не може прегледати од блеска. Има џамија врло великих и веома богатих. Многе су од њих подигнуте на темељима српских цркава или су само цркве у неколико преправљене у џамије.

Тако Сија-бегова џамија најлепша и најбогатија у Скопљу (1000 ока леба раздаје свако јутро скопској сиротињи) подигнута је на темељу и од камена Душанова Св. Аранђела; Алаџа џамија на Серави постала је од цркве Св. Ђорђа краља Милутина, њој је само оборен звоник и мунаре донето. Све је друго и остало као што је и било, те тако сада џамија има олтар и врата окренута западу. Мустаф-пашина џамија на граду више ућумата (конака – валијске куће), такође веома велика и врло лепа, има пет кубета са великим шедрваном – водоскоком, у авлији, била је црква Св. Петке. Под овом су џамијом сва села (18 их на броју) која су некада припадала манастиру Матејићу. Пармиџи џамија (блехом покривена) на каменом мосту с десне стране Вардара, у којој је доскора била смештена џебана (муниција), била је негда црква Св. Недеље итд. итд.

Скопље

Скопље – град цара Душана

По крајевима скопске котлине (или поља као што тамошњи народ каже) испод Карадага, два сата удаљено од Скопља, налазе се црногорска села јако збијенога типа са врло мало зеленила – шуме. То сиромаштво у шумама паде ми у очи. Још више ми се то учини некако неприродно, кад испод нас, сев.зап. од села Чучера, у чучерским виноградима спазим један огроман дуб (5 ђака IV разреда не могу га обухватити), коме су се већ неке гране осушиле, неке почеле сушити, а још му се врх (китка) зелени.

Запитам старца, који седаше до мене: Зашто, чича Илија, не гајите дрвеће око кућа, но су вам куће изложене ветру и сунцу и зашто не чувате шуме око села но вам поплаве досађују, а онај вам дуб стоји у виноградима како какав самохранац? На то чича Илија, коме је сада 82 године, али је у великој задрузи па одавно ништа не ради, одговори чисто ресавским наречјем, јер поред тога што наши Црногорци лепо српски говоре, овај је старац провео неких 15 година у Србији и био је нераздвојни друг пок. Милојевића – ‘’Не даду, дијете, Турци да шуме по селу и око села имамо, а да хоће и онај дуб да падне, сви бисмо запевали.“

A што Турцима смета шума? – Њима не смета него нама. Ако имаш какво дрво гранато у авлији, одмах беглери и други Турци, који иду по селима ради послова, дођу у твоју авлију, траже ти да му простреш што год у лад, па ту излежавају по два и три дана. Нити га смеш отерати нити га можеш трпети. Само слушаш што ти заповеда и једва чекаш да се скине беда. Па чим оде, кућу бих своју запалио, да ми више не дође, а камо ли да дрво не посечем.

Тако је исто и са шумама око села. Прво су их Турци секли бојећи се наших ајдука, а сада их ми сечемо због Арнаута, који се провлаче до самих кућа, па нам краду не сaмо стоку него и децу, и онда док их откупимо, половину имања продамо. Ту мало старац одахну па настави: А пре него ти почнем причати о ономе дубу, који се зове ‘’Марков дуб’’, да ти кажем све шта се овде прича о Краљевићу Марку и да ти покажем све што носи име Марково.

Видиш колико је ово поље (па ми показа целу скопску котлину руком), оно је некада било све Краљевића Марка. Он је седео у Скопљу, али је ишао те гледао како му се поље ради. Заштићавао је народ и бранио га од свакога. Народ га је волео и само је њему песме певао. Он се није женио, а имао је брата Андрију. Ено у Трески (Треска је десна притока Вардарева и улева се у њега више Скопља) више самога ушћа у Вардар два манастира, један више другога, један је Марков а други је његова брата Андрије па по њиховим именима и зову се ‘’Марков манастир’’ и ‘’Андријин’’.

Више манастира је ‘’Марково Кале’’ (Марков град) са кога је чувао Дервен (пролаз из Тетовскога поља у Скопско). Исто тако ‘’Марково кале’’ има испод села Кожња, на дну овога поља, при ушћу Пчиње у Вардар, са кога је чувао Дервен из Велеса за овамо. Поред онога доњег Маркова Калета има мало село Пакошево, а зове се зато тако што се ту Марку десила пакост (несрећа).

– Па погледај онамо преко Водна она села Торбешка.  Кроза њих тече река која се зове Маркова река. На њојзи је диван манастир ‘’Марков манастир’’. У њему се и данас служи и ми идемо тамо на сабор о Св. Димитрију. А ово место пак на коме ми седимо зове се Марков Камен. Са њега је Марко скочио ено до на Врвеш (па показа руком добро пола сата пута. На Врвешу онде где се зауставио имају копите од Шарца и шапе од његова хрта. Доле испод Врвеша до самога Лепенца у Качанику има ‘’Мусов гроб’’. Ми чувамо и Марков дуб да га нико не посече, али желимо да сам што пре скапље, јер за то имамо рачуна.

Ево шта народ о овоме дубу прича. Једном кад је Марко путовао по својој земљи дође у ове наше винограде. Ту мало почине, а Шарца привеже за колац кога сам побије у земљу. Кад пође, шћаше да извади и колац са конопцем, али то не мога да учини, јер колац се већ беше примио и своје жиле по земљи пустио. Марко одсече конопац од коца и рече: Тешко нама! Ово се Турчин укорењује у нашу земљу и догод овај колац буде напредовао и растао, дотле ће Турци освајати хришћанских земаља, а чим му почну гране да се суше и опадају и турска ће држава почети пропадати. Кад се последња грана осуши те и последњи зелен лист на земљу падне, онда ће и последњи Турчин из Јевропе отићи тамо одакле је и дошао!

Ову анегдотицу чича поче да прича тужним изразом лица, и сврши је мало живље и очима веселијим. Па настави: ми, синко, у ово верујемо, па зато овај дуб и поштујемо и чувамо. Чуо сам од старих људи да причају, да је дуб читавих 300 година напредовао и растао. За то је време и турска држава напредовала и освајала хришћанске земље.

Ну ево једно 200 година како дуб не расте него му се гране почеле сушити и опадати, а то су српске и хришћанске земље, које су биле под Турском, па су се ослободиле. Сада му још стоји она зелена ‘’китка’’ на врху, а то смо ми. Ту старац мало застаде и подиже очи ка врху дуба и као кроз плач врло тихо рече: Е хоће ли Бог дати, да ја видим, да се и она китка осуши и нас сунце са севера огреје.

Овако чича сврши своје причање а ми сви немо поустајасмо и пођосмо у село. После сам обилазећи скопску епархију долазио на ова места, која ми је чича у своме причању поменуо.

Св. Т.

Нова искра, број 10, Београд, 16. октобра 1900, стр. 298-300.

Приредила: Сања Бајић

Смедеревска школа

Kао што је за деспота Стефана у Манасији напредовала Ресавска школа, тако је за Бранковића Смедерево било средиште ондашње књижевне делатности српске. Деспот Ђурађ је био велики књигољубац, сем тога што је био врло побожан.

 

Смедерево

Смедеревска тврђава

Зна се, на пример, да је Константин Философ своју биографију о Стефану написао по жељи деспота Ђурађа и на заповест патријарха Никодима (1431) и како је, извесно, Ђурађ желео да разне књиге које је читао на грчком види преведене на наш језик. По његовој наредби преписане су у Хиландару, 1434, Рајске лествице од Јована Лествичника.

Слични послови врше се затим у Смедереву. Стефан Ратковић, доместик, преводи у два примерка – један за деспота Гргура, други за брата му Лазара Шестодневник Јована Златоуста између 1457. и 1458. године.

Од домаћих дела позната су нам само три, и она су постала поводом догађаја који су се десили у Смедереву. Тако је, најпре, састављена Служба Св. Луки, вероватно одмах по преносу свечевих моштију. Она није сачувана. Постоји запис да ју је, 1641, преписао за манастир Раваницу пећки патријарх Пајсије.

Трећи пренос (моштију) апостола и евангелиста Луке из Рогоса у Богом чувани град Смедерево је саставни део већег рукописа неког “блаженог Теодорита“, вероватно калуђера при смедеревској митрополији. Спис је на сву прилику из 1453. Изворно по предмету, самостално по обради, то дело је значајно још и због тога што је писано чистим народним језиком тадашњим.

Најзад, амо спада и чувена Похвала Ђурђу Бранковићу, од непознатог писца, врло дирљива и пуна података о савременим догађајима.

Текст преузет из Споменице петстогодишњице смедеревскога града деспота Ђурђа Бранковића

 

Алберт Ајнштајн открио кафану и Србе као генијалан народ

У три наврата Алберт Ајнштајн је са породицом проводио годишње одморе у тазбини, 1905., 1907. и 1913. Боравећи у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду открио је чари српске кафане и закључио да су Срби генијалан народ. Откад се сусрео са Србима престао је да верује и лекарима и медицини, због тога што су против алкохола.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Albert_Einstein_and_his_wife_Mileva_Maric.jpg

Алберт Ајнштајн и Милева Марић Ајнштајн 1912; фото: Википедија (обрада: Расен)

Један од највећих физичара и најзначајнијих личности у историји света Алберт Ајнштајн, допутовао је у лето 1905, у Каћ, село надомак Новог Сада. Са њим је дошла и супруга, математичарка Милева Марић, и њихов 14-годишњи син. Те године породица Ајнштајн провела је годишњи одмор у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду, а потом долазе и 1907. и 1913. године.

У монографији проф. Десанке Ђурић-Трбуховић “У сенци Алберта Ајнштајна”, тај њихов боравак овако је описан:

„У кући Марићевих су свечано дочекани и ту су поваздан долазили рођаци и познаници да поздраве Милеву и виде њеног мужа и сина. Алберт се понашао природно и лежерно, носио је свог сина на леђима по Новом Саду. Разговори су били живи, само Милевина мајка није могла да се споразумева са зетом, јер није говорила ниједан страни језик…“

Творац теорије релативитета био је неколико пута у Новом Саду. Био је и у Београду, а у поменутој књизи је Ајнштајнов боравак, 1907. године, на основу сведочења савременика, једноставно приказан:

Алберт Ајнштајн

Алберт Ајнштајн

„Имао је дугачку неуредну косу, радостан и насмејан, носио је сина на рамену по новосадским улицама. То је бунило новосадску средину, која је ценила само конвенционалан ред и устаљену учтивост, од чега је он целом својом појавом одступао, па су га назвали ‘онај шашави Марићев зет’… Студенти су се окупљали око његовог стола у кафани ‘Ержебет Кираљи’, где је волео да долази…“

Два сина Милеве и Алберта Ајнштајна Ханс-Алберт и Едуардо, крштена су у православној Николајевској цркви у Алмашу  крај Новога Сада 21. септембра 1913. године, као и њихова кћерка Лизерл (Љубица).

У једном од кафанских разговора, Ајнштајн је казао:

„Ја више не верујем ни лекарима, ни медицини, ни било чему, јер они су против алкохола. Србин пије од рођења, па до смрти; како се роди, како расте, кад путује, кад се жени, кад се сахрањује, па ипак су Срби генијална нација. Ја их тако ценим према мојој жени…“

Извор: Новости (Радован Поповић),

Вараждински апостол

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину. То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

Приредила: Сања Бајић

Вук Караџић препродао стотине старих српских књига странцима

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vuk_Karadzic_1840.jpg

Димитрије Аврамовић, Вук Караџић, 1840. фото: Википедија

У том послу Вук Караџић имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа.

На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина после Вукове смрти. (1)

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом чувеном каталогу „Глагољски и ћирилични рукописи у Аустрији“ ( Glagolitische und kyrillische Handschriftеn in Österreich), Беч 1975. године,  открива, на  страницама од 27 до 35, да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци (данас је то аустријска национална библиотека)  само у периоду од 1856. до 1858. године продао 46 старих српских рукописа које је Вук узео из српских манастира, а после смрти Вука Караџића његова кћерка Мина Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успео да прода за живота. (2)

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор:

Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:

Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.
(1) (2) Петар Милатовић Острошки, Породична распродаја непроцењивог културног блага

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић

Њихови, а наши великани

Српска историја је може се слободно рећи већа од Србије. Поднебље на ком се налази Србија обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су нам свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нам мање позната. Имена која су важна за историје других земља а опет везана за нас. Везана за нас нечим нераскидивим и незамењивим – пореклом. Ово су неки од њих:

Јанош Хуњади, Шандор Петефи, Ђурађ Кастриот Скендербег, Омер паша Латас, Ахмед паша Херцеговић, Мехмед паша Соколовић

Шандор Петефи рођен као Александар Петровић (1. јануар 1823. Кишкереш – 31. јул 1849. Шегешвар) био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац и тада почиње да објављује своје прве песме. Истицао се као велики мађарски националиста који се залагао за отцепљење од Хазбуршке монархије. Сходно својим ставовима, 1848. године постаје вођа будимпештанске омладине и пропагира самосталност Мађарске.  Као револуционар придружује се мађарској војсци против монархије. Погинуо је 1849. године у 26. години живота у месту Шегешвару које се данас налази на територији Румуније.

Његова дела су утицала на рад многих песника међу којима су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Данас многе културне и образоване установе у Мађарској као и мост у Будимпешти носе његово име.

Јанош Хуњади (1387. место рођења није познато – 11. август 1456. Земун) у нашем народу познатији под именом Сибињанин Јанко је био намесник Краљевине Мађарске. Поред тога што је био намесник носио је титуле жупана, бана, војводе Ердеља и капетана Београда. Рођен је као друго дете у браку Србина Војка и Мађарице Ержебет Моржинај. Његова жена Ержебет Силађи која је код нас позната под именом Маргарета Свилојевић је из племићке породице. Ипак, то није било довољно да и сам Хуњади једнога дана постане мађарски краљ. Оно што он није могао да буде пошло је за руком његовом сину Матији Корвину које је био један од најпознатијих мађарских краљева.

Своју војну каријеру је почео код жупана Стефана Лазаревића да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Као војсковођа Хуњади се увек борио на страни хришћана тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цело ово поднебље а посебно за  Румунију и Србију. На територији Србије се борио у неколико битака међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболео и сам Хуњади. Преминуо је 11. августа у Земуну који је тад припадао Краљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја а због својих заслуга то звање носи  и у Румунији.  У српским народним песмама је познат под именом Сибињанин Јанко а у литератури и као Јован Хуњади.

Ђурађ Кастриот ( 6. мај 1405. Сина – 7. јануар 1468. Љеш ) познатији као Скендербег је био албански национални херој а многи у Албанији га сматрају оцем Албаније. Порекло Скендербега води из Зете. Његов отац Јован који је дошао у Јањину као српски кефалија се називао принцом Епира а његова мајка Војислава је имала племићко порекло.Када је Скендербегов отац изгубио битку против Бајазита I,  Скендербег је заједно са својом браћом одведен у Турску. Током боравка у Турској добија име Скендербег и прима ислам. Сам Скендербег је ипак био велики противник Отоманског царства што га је довело до тога да покрене борбе против Турака. Свој поход против Отомана започиње у Албанији а касније се прикључује и у борбама у околини Ниша. Због борби против Османлија глорификовала га је и католичка црква. Истакао се и у другим борбама међу којима су и рат са Венецијом и Млетачком Републиком. Након опсаде Кроје, Скендербег оболева од маларије и умире у 62. години. Скендербег се у документима среће и под другим именима а постоје и списи у којима је Скендербег на српској ћирилици уписан под именом Ђурађ. Без обзира на ове чињенице у Албанији га сматрају етнички чистим Албанцем.

Мехмед паша Соколовић ( 1506. Соколовићи – 1579. Истанбул ) је био познати везир у Отоманском царству. Рођен је као Бајица Ненадић у селу Соколовићи у близини места Рудо. Отац му се звао Димитрије док име његове мајке није познато. Мехмед паша Соколовић је одведен у Истанбул у раном детињству од стране јаничара током данка у крви. Мехмед паша је своју каријеру почео као заповедник царске гарде а завршио као Велики везир. За време његовог живота у Отоманском царству су се променила три владара ( султана ) Сулејман, Селим II и Мурат III. У нашу историју Мехмед паша је ушао као отомански војсковођа који је учествовао у освајању Београда. Управо ова битка га истиче у први план и од тада његова војна каријера креће узлазном путањом. Био је ожењен ћерком Селима II, Есмахан са којом је добио сина Ибрахима. Након смрти Селима II на престо долази његов син Мурат који није имао поверење у Соколовића и његова популарност почиње да опада. Ипак, то га није спречило да до краја свога живота носи звање Велики везир. Соколовић губи живот у атентату а сахрањен је поред Ејуп џамије у Истанбулу.

Мехмед паша Соколовић је био познат као велики задужбинар а иза себе је оставио џамије, цркве и мостове. Мост у Вишеграду је његова најпознатија задужбина а поред њега подигао је још три моста од којих су два у Босни и Херцеговини а један у Црној Гори.

Омер паша Латас ( 24. септембар 1806. Јања Гора – 18. април 1871. Цариград ) је био османски паша српског порекла из Војне Крајине. Рођен је као Михајло у Јањој Гори која је тада била у Аустрији.  Школовао се у Госпићу и Задру где је завршио војну школу. Његов отац је био нижи официр у аустриској војсци. Када је завршио кадетску школу ( због породичних проблема ) побегао је у Гламоч а одатле у Бања Луку. У Бања Луци по саветима свог газде муслимана прелази у ислам. После Бања Луке сели се у Видин где ради као професор техничког цртања у цариградској војној школи из које га унапређују и шаљу у Цариград. Радио је као професор код престолонаследника Абдул – Меџида сина султана Махмуда II.

На подручју Балкана Омер паша Латас је остао запамћен по сламању отпора босанских бегова који су се противили султановим реформама. За време те акције затворено је више од 1000 ага и бегова а око 400 њих је послато за Цариград. Због тога је Омер паша Латас проглашен за најгорег непријатеља у Босни и Херцеговини.

Ахмед паша Херцеговић ( 1445. Херцег Нови – 1517. Цариград ) рођен као Стефан Херцеговић је био адмирал у Османском царству. Потиче из племићке породице Косача. Његов отац Стефан Вукчић био је четврти гувернер Босне, брат Владислав последњи херцег Светог Саве а сестра Катарина краљица Босне. Детињство је провео у Захумљу и Дубровнику где је завршио основну школу. Након доласка Турака у Босну и Херцеговину његов отац одлучује да га пошаље у Истанбул султану Мехмеду II. У Истанбулу је научио турски језик и примио ислам. Служио је три турска султана Мехмеда II, Бајазита II и Селима I Јауза. Учествовао је у многим освајачким походима. Иза себе је оставио много задужбина.

Сахрањен је на свом имању у близини Мраморног мора.

извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Вечни календар Захарија Орфелина

Захарије Стефановић Орфелин (1726 – 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Рођен је у српској породици у Вуковару 1726. од оца Јована. Међу његова најзначајнија дела убраја се Славеносербски магазин штампан у Венецији 1768. То је први јужнословенски часопис. Мада је изашао само један број, његов значај је велики. 

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783. Лево: бакрорез Стварање света

Износи идеју грађанске просвећености да наука, књижевност и филозофија треба да изађу из уског круга учених људи и да постану доступни свима. Године 1768. Захарије Орфелин први уводи српски књижевни језик – мешавину црквенословенског и народног језика, у којој су сe налазиле и многобројне руске речи. Тиме је практично основао славеносрпски језик. Орфелин је аутор првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генарације ђака. Аутор је првих уџбеника латинског језика. Његово најопсежније дело је Житије Петра Великог (Венеција, 1772) у коме је видео узор просвећеног монарха, што је био философски идеал 18. века. Написао је и Вечни календар, у којем се уз календарске податке налази и обимно поглавље о астрономији.

Орфелинов Вечни календар штампан је у Бечу 1783. године у штампарији Јозефа Курцбека, који је имао искључиво право штампања ћирилских књига. То је био први календар у српској штампаној књижевности и једна од првих књига нововековне астрономије. На самом почетку „Вечног календара“ налази се и један од његових најзначајнијих бакрореза „Стварање света“. Поводом његових уметничких радова, пре свега у бакрорезу, изабран је седамдесетих година 18. века за члана Уметничке академије у Бечу.

О садржају књиге и намерама с којима је писана најбоље говори пуни наслов који гласи:

Вечни, то јест од почетка до краја света трајући календар који у себи садржи свецелослов и кратке, по рачунању источне цркве, годишње кругове и друге природне законе; уз то и физичке о небеским телима, и о воденим и ваздушним додатним расуђивањима; прибављеним из свештених и светских хронологија сада први пут на словенском језику на корист словеносербским народима.

Састављена у виду енциклопедије, књига садржи углавном астрономска и природонаучна поглавља, која обилују подацима о основним временским циклусима, свемиру, планинама, земљотресима и животињама. Вечни календар Захарија Орфелина написан је на 366 страница и садржи 9 цртежа из астрономије на крају књиге. Садржи углавном астрономске и природњачке научне појмове, као и историјске догађаје од настанка света који су хронолошки изложени.

Поглавља из астрономије носе називе: О Свету (свемиру), О Месецу и планетама, О кометама, О помрачењу Сунца, О помрачењу Месеца. Ту се налазе подаци о временским циклусима, таблице са подацима о Сунцу и Месецу (за рачунање датума Ускрса по Великом индикту), таблице о дужини трајања дана и ноћи, таблице Месечевих мена и друге. На једној страни је објаснио који месец има 30 дана а који 31 дан, и како на руци можемо то да одредимо; у последњој табели приказао је кристале снежних пахуља које „голим оком“ човек не види. То је било врло интересантно за људе у 18. веку који су то први пут видели.

Вечни календар имао је три издања. Сачувани примерци налазе се у Библиотеци Српске академије наука и уметности, Народној библиотеци, Унивезитетској библиотеци и Библиотеци Матице српске. 

Овде можете погледати дигитализованo издањe Вечног календара, као и остала дигитализована дела Захарија Орфелина: digital.bms.rs

Извори: РТС; Википедија; “Календари у Виртуелној библиотеци Математичког факултета“, рад аутора Надежде Пејовић и Жарка Мијајловића изложен на 10. конференцији ‘Нове технологије и стандарди: дигитализација националне баштине’, 22-23. септембар 2011, Математички факултет у Београду

Приредила: Сања Бајић

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником

Неправедно оптужен и заборављен академик, професор Београдског универзитета протојереј и оснивач музеја СПЦ, човек који је пронашао земне остатке цара Душана, заслужан за спашавање више хиљада српске деце и најдрагоценијих реликвија фрушкогорских манастира током другог светског рата. Радославу Грујићу са разлогом је посвећена једна од емисија у серијалу „Заборављени умови Србије“. Приликом свечаног отварања Музеја Српске православне цркве, после завршене реконструкције у мају 2013. године на приређеној изложби није поменуто име оснивача и првог управника музеја Радослава Грујића, иако је део непроцењивих експоната спашен од уништења управо захваљујући њему. У то време професор Грујић још увек није био рехабилитован и то би могао да буде разлог његовог непомињања. Због тога што као народ каснимо са исправљањем идеолошких неправди нанетих нашим великанима дешава се да се неправде понављају. 
Радослав Грујић

Српски народ Грујићу дугује захвалност што је спасена и враћена баштина из манастира и цркава коју је опљачкала НДХ; фото: Јадовно

Радослав Грујић (1878-1955) је био српски православни свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Школовао се у родном месту Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац.

Након положених додатних испита постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. и на овом месту је остао до 1914. године. У Бјеловару је почео да прикупља грађу о српској историји у Славонији и широм Угарске. У овом периоду је завршио студије права у Бечу (1908). Филозофске науке студирао је у Загребу где је дипломирао 1911. године. На истом факултету је 1919. и докторирао. И поред професионалних обавеза у овом пеироду је написао и објавио 69 радова. Значајем се истиче Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес.

По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава.

Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930-1933. и 1935-1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B0_(%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%B7%D1%80%D0%B5%D0%BD)#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Iskopavanje_arhangela.jpg

Свети Архангели, Главна црква, након ископавања 1927. године; Фото: Википедија

Проналазак земних остатака цара Душана

У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. У тренутку када су земни остаци пронађени нико није знао шта би тачно са њима нити које би то било место достојно цара, да се оне сахране. А године су пролазиле…

Вративши се у Београд остатке цара Душана је понео са собом, прича каже, у обичној дрвеној кутији која је стајала у фиоци његовог писаћег стола. Из страха да не буду уништене током бомбардовања, Грујић је легао преко сандука и својим телом штитио остатке највећег српског цара. Кости су касније пренете у капелу Патријаршије, а тек од 1968. у цркву Светог Марка на Ташмајдану у којој и данас почивају.

На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду.

По доласку у Београд, приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. године, набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. 

За време Друог светског рата радио је на збрињавању српских избеглица као и на очувању споменика српске православне цркве. Његовим залагањем спашени су многи животи недужних људи заточених у бројним логорима.

Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима.

Црквено благо нестало током рата

По завршетку рата радио је на идентификацији и враћању уметничких предмета који су на територији НДХ опљачкани из српских цркава и манастира. Почетком 1946. године предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Допис Синода СПЦ. 8. децембра 1945. Верској комисији Србије уз захтев да се благо врати Патријаршији у Београду.

Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије

„да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама – као иконостаси – враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Кажњавање професора Грујића

Дана 3. априла 1945. суд части Универзитета у Београду казнио је пресудом Радослава Грујића удаљавањем са Универзитета. У пресуди се као кључни доказ колаборација с окупатором наводи његов предлог Недићевој влади да организује Одбор за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време Другог светског рата. Међу онима који су изрекли ову пресуду било је његових ученика и студената.

Пресуда је гласила:

„По расматрању свих аката и саслушања др. РАДОСЛАВА ГРУЈИЋА, редовног професора Теолошког факултета у Београду Суд је нашао:
1) Да је др Грујић за време окупације окупаторовом министру Јонићу послао низ извештаја и предлога за Српски циљни план и то:
а) за организацију Завода Српске православне културе;
б) за организацију Завода за упоредно проучавање религије и философских система;
в) за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа;
г) за организацију Одбора за старе српске штампане књиге;
д) за организацију Одбора за регистровање и опис уништених Српских националних драгоцености за време другог светског рата;
ђ) за организацију Одбора за биографију Светог Саве;
е) за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве;
ж) за организацију Одбора за историју Српске Цркве;
з) за организацију Теолошког факултета;
и) примедбе на пројект општег државног плана.
2. Да је био члан тако зване факултетске матице;
3. Да је био на пријему код Нојербаха, после прославе свечаног отварања од окупатора реорганизованог Универзитета и
4. Да је за време окупације спремио за Коларчев Универзитет и окупаторску радио-станицу два предавања и то:
а) «Основи Српског национализма» и
б) «Привилегије немачких владара Српском народу од 16. до 18. века».

После ових таксативних навода Суд наводи и следеће: „Из свега изложеног види се да је активност др. Грујића за време окупације велика“. Да би то потврдили наводе и делове из изјаве у којој проф. Грујић каже да је „осећао снажан императив целог свог духовног бића, да нашем тешко унесрећеном народу и Универзитету, и у најтежим временима под бездушним окупатором, треба пружити бар онолико духовног освежења и ободрења колико год се то, према приликама буде дало“.

То образложење Суд части није могао уважити па је „одлучио да др Радослава Грујића, професора теолошког факултета, казни удаљавањем са универзитета. Ову пресуду донели су 3. априла 1945. године и својеручно потписали чланови Суда части Београдског универзитета и душебрижници нове идеологије: Иван Томић, Павле Савић (потоњи дугогодишњи председник САНУ), Петар Матић, Борисав П. Стевановић, Ст. Ћелино, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац и Ђ. Николић.

Одлуком Народног одбора IV насеља НО Рејона 1 од 1. септембра 1945. Радослав Грујић је избрисан са списка грађана, лишен српске националне части и стављен на листу ратних злочинаца, јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Овај срамни акт потписао је председник др Јован Томић.

У свом одговору Суду части Београдског универзитета, који је достављен у року од три дана, прота Грујић, поред осталог наводи:

„1. Да, по строгом испиту своје савести и поступака, слободно могу пред свим форумом рећи: да никада, ни пре рата, као ни током окупације, нисам ништа учинио што би могло бити, «на штету части, угледа и интереса народа уопште, а универзитета посебно». И «2. да ми лично нису познати у поменутом смислу поступци осталих чланова Универзитета, сем неколико опште познатих написа и чланака које су појединци под пуним именом и презименом објавили по дневним и недељним листовима за време окупације – а нису могли служити на част не само онима који су их писали, него ни народу ни Универзитету. У Београду 15. децембра 1944.» (ОРГ – архивалије 1333)

После ове две пресуде долази и трећа од стране „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ која га је прогласила за „злочинца који је радио на фашизирању српског народа“.

О тим данима упечатљиво сведочи академик Војислав Ђурић који га памти још из ране младости: „Грујић је био човек изгубљене националне части коме су били забрањени јавни наступи, није имао право гласа. Та неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао. Сачувао је ведар дух захваљујући својој природи и богословском образовању“.

Послератне године провео је у великој материјалној оскудици, радећи у Музеју Српске православне цркве и Патријаршијској библиотеци, где је наставио свој рад на пољу српске црквене историје. Мало његових радова је до сада објављено.

Његови савременици, они ретки, искрени, о њему говоре са дубоким поштовањем и дивљењем. Углавном истичу три доминантне особине проте Грујића: ученост, жељу да сваком помогне, посебно младима, и поштовање личности. Никада ни о коме ништа није ружно рекао и написао. У свакоме је видео човека и у њему обрисе људскости и богостворења. Академик Дејан Медаковић, ученик проф. Грујића код кога је одбранио докторску тезу, у Ефемерису III за њега каже: „Био је пун неке доброте и духовне смирености проистекле не само из његовог историјског, већ теолошког образовања…“.

Две племените страсти нису га никада напуштале – наводи академик Светозар Радојчић – његова жеља да помогне младима и његова вечита брига да спашава драгоцености вечито угрожене ризнице наше старе уметности. Са истим жаром Грујић спасава последње крпице старог антимиса, ситне фрагменте натписа; са истом стрпљивошћу он је у одмаклим годинама, једини међу нама, стрпљиво пребројавао драгоцености фрушкогорских манастира – у данима када је имао разлога да се брине о својој егзистенцији», истиче проф. Радојчић, један од водећих историчара уметности Европе.

У послератним годинама тиховања проф. Др Радослав Грујућ своди свој животни салдо. Остао је као човек сам. Животна сапутница Милица преминула је још 1937. године. Нису имали порода. Своју богату библиотеку са великим бројем рукописних и старих штампаних књига, затим архивске грађе, црквено-уметничких и других предмета завештава Српској цркви, односно Музеју СПЦ. Ова Оставина данас чини једну засебну ризницу унутар Црквеног музеја.

Радослав Грујић умро је у 77. години током лечења на Хвару и сахрањен је 1. јуна 1955. на Новом гробљу у Београду. Његови и посмртни остаци супруге Милице према њиховој жељи пренети су 11. новебра 1992. у фрушкогорски манастир Гргетег.

Историографски рад

Грујићева историјска истраживања била су усмерена у два правца: Карловачка митрополија, односно живот и деловање Српске цркве на простору преко Саве и Дунава, и истраживање црквеног живота на просторима Пећке патријаршије.

Oбајвио je око 270 радова. Највећи део његових радова односи се на историју Карловачке митрополије и међу њима се издвајају Kако се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (1906), Пакрачка епархија (1930) и Духовни живот Срба у Војводини (1939. и 1941) затим на историју Пећке патријаршије (Средњовековно српско парохијско свештенство, Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVIII веку).

Део његових радова односи се на развој школства међу Србима на територији Карловачке митрополије и на проблем унијаћења Срба. Бавио се и проблематиком из историје уметности где се издваја његова монографија о манастиру Ораховица (1939). Организовао је и археолошке радове манастира Светих арханђела код Призрена.

Написао је велики број одредница о Српској православној цркви у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој. Ти чланци су приређени и као посебна књига Азбучник српске православне цркве по Радославу Грујићу за коју је поговор написао Слободан Милеуснић и у оквиру које је објављена библиографија Грујићевох Радова.

За проту Радослава Грујића могло би се у најкраћем рећи да је био народни свештеник и универзитетски професор; прогоњени катихета и један од утемељивача савремене историје, историје уметности, археологије и музеологије; оптуженик за Истину и научник кога су радо дочекивали сви европски универзитетски центри и научни институти. Дубоко везан за свој напаћени и страдални народ, искрено предан својој Цркви, учени Радослав Грујић био је током целог свог живота најеминентнији представник Српске цркве и свог народа за који се несебично жртвовао. Он није само сведок, он је и учесник многих догађаја који су омеђили српску историју и културу током прве половине 20 столећа.

Рехабилитација др Радослава Грујића

Група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, након серије текстова о овом великану који су објављени у Вечерњим Новостима, поднела је… захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.

Историјском пресудом коју је донео Предраг Васић, судија Вишег суда у Београду, 07. марта 2014. је у Палати правде рехабилитован протојереј СПЦ и академик проф. др Радослав Грујић, 

Нема никакве кривице професора Грујића. Одлукама „Суда части Универзитета у Београду“ и „Одбора народноослободилачког рејона“ он је лишен права на рад и на националну припадност само због другачијег мишљења и жеље да заштити културна и уметничка добра српског народа и СПЦ, као и да спречи прикривање злочина почињених од НДХ према српском културном наслеђу. Др Грујићу није дато ни основно грађанско право на одбрану. Све је учињено из идеолошких и политичких разлога. Одлука „Државне комисије ДФЈ“ је потпуно незаконита и по прописима из тог периода. Она је формирана одлуком АВНОЈ са овлашћењем само да прикупља доказе о злочинима, а не да проглашава кривицу. Зато се проф. др Радослав М. Грујић има сматрати неосуђиваним – рекао је судија Васић образлажући пресуду, после чега је уследио дуг апалауз декана и професора Богословског факултета, директора Архива САНУ, председника Матице српске, представника Министарства просвете и бројних студената.

Тако је окончан процес започет 25. јануара 2013, у ком су се променила тројица судија. Захтев за рехабилитацију поднео је Богословски факултет у Београду, чији је професор и декан био др Грујић. Правни заступник племенитог захтева био је Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, и помоћник министра правде. Он је нагласио да је иницијатива за рехабилитацију потекла од новинара „Вечерњих новости“ и Николе Миркова, актуелног главног уредника РТС, који је још пре неколико година у серији „Заборављени умови Србије“ открио јавности заборављеног великана.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

С. Милеуснић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997. (Грујић, Радослав )

Енциклопедија Југославије ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“ Загреб 1986. том 4 пп. 623

Слободан Милеуснић, Радослав Грујић – сведок времена, Београд, 29. мај 2003. (Манстир Лепавина)

Историјска библиотека

САНУ

Вечерње Новости

Заборављени умови Србије: Радослав Грујић

Мост на Жепи

„… оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене. На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и оставили тако за један тренутак, лебдећи над понором“, записао је Иво Андрић, мајстор пера и пасионирани љубитељ мостова, грађевина који не спајају само обале, већ и људе, културе, цивилизације…
Мост на Жепи

Мост на Жепи: фото: Википедија

Према расположивим подацима, мост на ријеци Жепи, лијевој притоци Дрине, саграђен је непосредно након градње Вишеградске ћуприје, у последњој четвртини 16. вијека. То је било вријеме везировања Мехмед-паше Соколовића, који је настојао побољшати комуникације у Отоманској царевини. Претпоставља се да је мост пројектовао један од ученика најславнијег турског градитеља Мимара Синана, вјероватно Мустафа-чауш.

Мост на Жепи налазио се на ушћу ове ријеке у Дрину до 1966. године, када је због изградње ХЕ Бајина Башта и подизања нивоа Дрине измјештен на нову локацију – око 500 метара низводно од насеља Жепа, недалеко од Реџеб-пашине куле. Само насеље Жепа смјештено је далеко од важних саобраћајних комуникација, тако да се до њега, а самим тим и до моста, може доћи из правца Рогатице (око 40 километара) или Хан Пијеска (око 40 километара).

Овај чудесни мост, иако мањих димензија, представља једну од најелегантнијих грађевина на простору Републике Српске. Иако премјештен и веома стар, мост одолијева времену и немару, што говори о квалитету и озбиљности неимара давних времена. Мост је дуг 21,6 а широк 3,95 метара. С обзиром на карактеристике терена, односно стрме стијене на обалама Жепе, мост је једнолучан, са преломљеним луком распона 10,2 метра. Стаза на мосту је у потпуности покривена калдрмом. Највећи успјех остварен је потпуним функционалним и естетским уклапањем грађевине у природну средину. Посјетилац стиче утисак да се ради о дјелу природе, а не вјештог градитеља…

Ово градитељско ремек-дјело под заштитом је државе, као национални споменик БиХ од 2005. године. када је донесена и одлука да се због стања овог моста, односно оштећења конструкције, ово добро уврсти на Листу угрожених споменика Босне и Херцеговине. 2016. године урађени су радови на почетној стабилизацији овог објекта у виду постављања привремене заштитне скеле која треба да омогући наставак радова на рестаурацији овог моста.

“РИМСКИ МОСТ“ НА ИЗВОРУ ЖЕПЕ

Мост на извору Жепе

Мост на извору Жепе; фото: Википедија

Поред старог и добро знаног моста на ушћу Жепе, и на њеном извору, око пет километара одатле, постоји још једна занимљива камена ћуприја. Саграђена је на путу који од Жепе води ка Рогатици подно Боровачких греда. Испод њих избија десетак моћних врела која се спајају ту код моста и чине ријеку Жепу. Ријеч је о ниском, двадесетак метара дугом мосту са три различита, нескладно распоређена лука, прилагођена и уклопљена у терен. Мјештани кажу да је то римски мост, а стручњаци мисле да и он потиче из турског земана, можда из шеснаестог вијека, из времена кад је грађена оближња Реџеп-пашина кула. Као доказ наводе сличност у обради камених блокова. Други, пак, вјерују да је ту постојао неки стари мост, а да је овај који је до нас донијело вријеме, у ствари реконструкција и обнова те древне ћуприје.

Извори: Рогатица инфо, Упознај Српску, Рогатица-бих

Буквари код Срба

Књижица димензија 10,1 са 7,8 центиметара, од свега четири стране, на којима су били отиснути 37 слова азбуке, молитва за вежбање читања и неколико бројева за учење рачунања – толики је био први српски ћирилични буквар. Као данашња „пушкица“! Штампан је 20. маја 1579. године, а пет дана касније изашло је друго, четворолисно издање, на осам страна.
Буквар

Буквар Саве инока Дечанца или први српски буквар инока Саве из 1597 године; фото: Википедија

– Ове букваре на српскословенском саставио је инок Сава из манастира Градиште, уз благослов јеромонаха Стефана, родом из Паштровића. Оба издања су штампана у венецијанској штампарији Ђованија Рампацета, преко наших људи који су тамо живели. Једини познати примерак првог издања својевремено је у Народној библиотеци Србије пронашао истраживач Ђорђе Радојичић; описао га је и фотографисао 1940, а већ наредне године тај буквар је изгорео са осталим књигама током немачког бомбардовања. Ипак, у Народној библиотеци још се чува један примерак другог издања на осам страна – каже музејска саветница Бранислава Јордановић из Педагошког музеја, ауторка изложбе „Буквари и букварска настава код Срба“.

Како то већ бива код Срба, одмах после најмањег, добили смо највећи буквар који смо икада имали. Био је то Буквар приређивача Гаврила Стефановића Венцловића из 1717. године са преко шесто страна! Иако су већи део овог буквара чиниле различите молитве, човек не може а да се не запита да ли је то било средство за учење или за мучење. „Вежбанка“, боли глава, рекли би данашњи клинци.

Срећа је, зато, да су нам тада у помоћ притекли Руси и, бар када је реч о букварима, „растеретили“ српске ђаке.

– Крајем 17. и почетком 18. века, за Србе под Турцима и у Аустро-Угарској, просвета је саставни део борбе за очување културног идентитета. У тој борби, главни савезник Србије је Русија. Тамо се школују наши први студенти, а српски митрополити траже од Петра Великог и помоћ за отварање школа на територијама где су живели Срби, јер су им недостајала средства, квалификовани учитељи и најосновнији уџбеници. Тако у Сремске Карловце долазе руски учитељи, који 1726, између осталог, доносе и 400 буквара Теофана Прокоповића, на рускословенском, величине данашње ђачке свеске. Овај Прокоповичев буквар из 1724, прештампаван је неколико пута у различитим местима и послужиће као основа буквара штампаних у 18. веку – објашњава Јордановићева и додаје да се 1738. појављује прво издање буквара Матије Карамана, који садржи упоредо и глагољску и ћириличну азбуку.

Ипак, међу српским букварима 18. века, посебно место припада Словенском буквару Захарија Орфелина из 1767. године. И та књижица штампана је у Венецији, а продавала се по цени од 1,05 млетачких лира. Орфелин је развио и посебан наставни метод: ученицима је делио картончиће са словима, а када би неко од слова изговорио, требало је да му ђаци донесу одговарајучи картончић, за шта их је награђивао воћем или колачима. Тврдио је да тим методом свако може научити да чита за 15 дана.

Уз то, Орфелин је приредио и Прописе и Калиграфију за вежбање у лепом писању.

– Све до 1838, када из државне штампарије у Београду излази буквар Петра Радовановића, српски буквари су штампани у бечким, млетачким и другим штампаријама у иностранству. У Млецима је штампан и Буквар славенски триазбучни Павла Соларића из 1812, који је имао глагољицу, црквену азбуку и грађанску ћирилицу, као и угледне табле за лепо писање. Занимљив је и буквар Адама Драгосављевића, настао 1825, у јеку Вукове борбе за нови правопис. То је први буквар са Вуковим правописом, који је законом озваничен тек 1868, због чега Драгосављевићев уџбеник никада није одштампан, већ је остао у рукопису – каже наша саговорница.

Године 1846. појављује се Брзоуки буквар Исидора Станојевића, по чијој се методи азбука могла савладати за 40 часова. У овом уџбенику се по први пут напушта до тада доминантни метод срицања и уводи гласовно – фонетски метод, који је у потпуности примењен са букваром Ђорђа Натошевића из седамдестих година 19. века, првом штампаном буквару по Вуковом правопису. Такође, новина у Натошевићевом буквару је напуштање методе срицања и примена методе нормалне речи, и то тако што је уз свако слово дата илустрација неког предмета (игла за „и“, левак за „л“, обруч за „о“). На крају, треба поменути и буквар Стеве Чутурила из 1878, који је у употреби био безмало 50 година. Министар просвете у Црној Гори, Чутурило је био аутор и седам уџбеника који су продати у чак 30 милиона примерака.

Извори: Србин инсајд, Дигитална БМС

Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“). У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D1%85%D0%B8%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%BE%D0%B4_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%9F%D0%BE%D0%B4_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC.jpg

Хидроелектрана ‘Под градом“на реци Ђетињи у Ужицу: фото: Википедија (обрада: Расен)

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас.

Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. 

Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града, да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце.

Извори: Ђорђе М. Станојевић – Електрична индустрија у Србији, 1901. Википедија, Вечерње новости, Ужице.нет, PCpress

Прва српска математичка књига штампана у Венецији 1767. године

Срби за дуги низ векова нису имали математичку науку. Она се у нашем народу јавља тек са Руђером Бошковићем (1711-1789) угледним математичаром, астрономом и филозофом 18. века. Недуго после Друге велике сеобе Срба, појављује се прва српска математичка књига Новаја сербскаја аритметика (Hoвая сербская ариθметика или простое наставление къ хесапу) Василија Дамјановића (1734-1792). Штампана је у Млецима (Венецији) у штампарији Димитрија Теодосија, 1767. године.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%94%D0%B0%D0%BC%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Prva_srpska_artimetika_iz_1767.jpg

Новаја сербскаја аритметика из 1767. године; фото: Википедија

Занимљиво је и од значаја што је ова књига, изузев предговора, сва писана скоро чистим народним језиком, чиме је Дамјановић, уз Захарија Орфелина, један од ретких писаца који су још пре Доситеја писали књиге народним језиком. Без обзира на оригиналност, књига одаје високу стручност и методичност ауторову, а интересантна је и по својој терминологији, у којој Дамјановић даје прве наше стручне изразе и називе у аритметици.

Колико је нама познато, сачувано је седам примерака Дамјановићеве Аритметике. Три се чувају у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, једна у Националној библиотеци у Скопљу, једна у Народној библиотеци у Београду, једна у Библиотеци Српске академије наука и уметности у Београду и једна у библиотеци Музеја у Осијеку.

Библиотека Матице Српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом 250 година од објављивања Аритметике Василија Дамјановића, прве аритметике на српском језику, а том приликом је објавила и пригодан електронски каталог изложбе који садржи опис штампаног издања из 1767. године, препис из 1790. и литературу са сигнатурама. Види: bms.ns

Дигитализовано издање можете погледати овде: digital.bms

Приредио: Расен

Коме је Тесла сметао? (или: Бирократска каста српских институција)

За своја епохална открића Тесла је добио много признања, и од домаћих и од страних институција. И поред тога, може се рећи да се наше научне и друге институције нису баш претргле у одавању заслужених признања своме великом сународнику за његова живота. Оне су, нажалост, најчешће биле међу последњим институцијама које су га примиле у своје редовно чланство.
Никола Тесла

Никола Тесла; фото: Расен

„Нека будућност каже истину, процените сваког човека према његовом раду и заслугама. Садашњост је њихова, али будућност је моја, за коју сам тако напорно радио.“

Никола Тесла

С обзиром на то да је Тесла сам имао више светски признатих проналазака него сви чланови Академије наука заједно, могло би се молијеровски констатовати, да ако њему и нису била потребна њихова признања, он је био потребан тим институцијама – да би им дао значај и ауторитет…

Домаће и стране институције

Опште је позната и често помињана неправда која је Николи Тесли учињена тиме што је остао ускраћен почасти Нобелове награде, али су мање познате и нерадо помињане неправде које су научнику учињене од стране домаћих институција. Следећих неколико примера илуструју одређену инертност и одсуство слуха за праве вредности, односно традиционалну самодовољност бирократске касте у српским институцијама:

Већ 1908. године Тесла је био удостојен титуле почасног доктора Бечког универзитета, док су Београдски и Загребачки универзитет ту титулу доделили Тесли тек 1926. године, приликом његовог седамдесетог роћендана.

Још сликовитији пример јесте чињеница да је већ 1895. године Тесла био изабран за члана Америчког удружења за развој науке, а годину дана касније и за члана Америчког филозофског друштва у Филаделфији.

Америчка академија наука (основана 1817. године), изабрала је Теслу за активног члана 27. маја 1907. године, а Српска краљевска академија наука у Београду држала је Теслу пуне 43 године као дописног члана, тако да је тек 16. фебруара 1937. године изабран за редовног члана. Додуше, био је предложен за избор у редовно чланство Академије већ 1892. године, када су и настали његови најзначајнији проналасци, али није добио довољан број гласова на тајном гласању… Иначе, и ЈАЗУ (данас ХАЗУ) у Загребу, изабрала је Теслу за почасног члана још у 19. веку, 1896. године.

Матица Српска одбија две Теслине молбе за стипендију

Тесла се још као студент политехничке школе у Грацу два пута, 14. октобра 1876. и 1. септембра 1878. године, обратио Матици Српској у Новом Саду својеручно писаним молбама за „штипендију“ како би у Бечу или Прагу завршио „започете науке на техници“. Основни разлог обраћања Матици био је смрт Теслиног оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање. Матица је његове молбе оба пута одбила, али му је, на срећу, у помоћ новчано притекао ујак Петар Мандић.

Добро је познат и породични и социјални профил тадашњих Матичиних стипендиста, као и њихова каснија професионална достигнућа. У својој другој молби Матици за стипендију, од 1. септембра 1878. године, Тесла напомиње да му стипендију „не условљавају студијама у Пешти, јер не зна мађарски“. Молбу завршава речима: „у поузданој нади да ће му славна Матица ако је иоле могуће молбу испунити“. 

Некадашњи председник Матице Божидар Ковачек у књизи „Никола Тесла и Матица српска“ на основу докумената из тог времена, наводи да је Матица предност дала Теслином конкуренту и вршњаку Александру Табаковићу, доследно поштујући сопствени критеријум да стипендира најдаровитије, али истовремено и најсиромашније студенте. Табаковић је био бриљантан студент права у Бечу и једно од укупно седморо деце сиромашног обућара из Арада, па је ово друго превагнуло да добије предност у односу на сина угледног и добростојећег личког проте Милутина Тесле.

Вратићемо се на разлог Теслиног обраћања матици: смрт оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање

Упркос томе, Тесла је 1902. године из Њујорка послао Матици позамашну цифру прилога у износу од 100 круна и тако постао један од њених добротвора. Исто је учинио и Михајло Пупин, па су, на седници Главне скупштине одржаној 12. септембра, обојица, у статусу приложника, и званично примљена за чланове Матице.

Да је Тесла био и велики добротвор показују и записи српског привредног друштва „Привредник“ (основаног 1897. године у Загребу) једне од највећих задужбина наше новије историје, са просветно-привредним карактером: „Велики научник Михајло Пупин, човек светског угледа и изузетни патриота је оставио „Привреднику“ позамашне суме новца за школовање даровите деце. Знатну помоћ дао је великан Никола Тесла и научник светског гласа Јован Цвијић.“

Пензија краљевине Југославије

Познато је да је Тесла био веома поносан и одбијао новчану помоћ и од стране приватних лица и добротвора и од стране компанија. У писму од јануара 1935. упућеном генералном конзулу Југославије у Њујорку, господину Јанковићу, Тесла га моли да извести Михајла Пупина, да би сваки покушај новчане помоћи сматрао тешком увредом, и као знак да је дошао крај његовом стваралачком раду.

Тешком муком су га ипак успели наговорити да прима доживотну пензију од владе Краљевине Југославије у висини од 600 долара месечно, како би могао да плаћа боравак у хотелу и има за живот. Тако је пензија Николе Тесле заслуга Краљевине Југославије.

Један од Теслиних чекова за пензију, Међународни Центар за истраживање наслеђа Николе Тесле у Београду

Извори: Др Васо Милинчевић. Задужбина, март, 2006.; Музеј Николе ТеслеПривредник, Башта Балкана

Учитељ својим “библиомобилом“ доноси радост деци у забаченим селима

Пензионисани италијански учитељ Антонио Ла Кава своју љубав према књизи и читању наставио је да шири и након 42 године рада са децом. Од старе веспе направио је покретну библиотеку која садржи око 1.200 књига, и од 2003. године обилази забачена италијанска села.
Библиомобил

Библиомобил

Сваке недеље, он пређе 500 километара сиромашне области Басиликата на југу Италије. Када деца зачују звук сирене која најављује долазак “Библиомобила” сјате се око Антониа са радошћу какву обично испољавају због камиона са сладоледом.

Како објашњава Ла Кава, искуство из образовног система уверило га је да постоји бољи начин да се деца науче да воле књиге. “Незаинтересованост за читање обично почиње у школама где се деца уводе у свет књига са недовољно љубави. Читање треба да буде уживање а не дужност.”

Антонио своју мисију спроводи без икакве надокнаде, из жеље да малишанима у забаченим крајевима пружи прилику да заволе читање.

Извор: detinjarije

Никола Тесла као преводилац Змајевих песама

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Teslathinker.jpg

Никола Тесла са књигом Руђера Бошковића „Theoria Philosophiae Naturalis“, испред трансформатора , Њујорк 20. maj 1896.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.

Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:

Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.

На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)

– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг
– Састанак нам кратко траја –
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.

Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.

Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.

Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:

„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”

По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.

ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ

Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.

Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.

Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.

„Високо поштовани господине, славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.
Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:

„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj.pdf

Јован Јовановић Змај (Знаменити Срби 19.века, 1904.): фото: Википедија (обрада: Расен)

ПИСМО  РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ

„Драги господине,

У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.

Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)

За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.

Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.

За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)

Ваш Роберт Андервуд Џонсон”

ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tesla_color2.jpg

Никола Тесла; фото: Википедија (pulsepowernow.com)

Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове

У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.

Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:

… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.

Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада.

Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.

Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):

Три хајдука (Three Giaours),

Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),

Јадна мајка (A Mother of Bosnia),

Чудовиште (?) (The Monster),

The Monster (Чудовиште)

“ IN place of the heart, a serpent ;
Rage for the mind’s command ;
An eye aflame with wildness ;
A weapon in the hand ;

“ A brow with midnight clouded ;
On the lips a cynic smile
That tells of a curse unmatchable
Born of a sin most vile.

“ Of longing, or hope, or virtue,
No vestige may there be ;
You, even in vice inhuman
What can you want of me ?

“ You in its maddest moment
The Deepest Pit designed,
Let loose to sow confusion
In the order of mankind ;

“ Here Hatred found you crawling
Like vermin, groveling, prone,
Filled you with blood of others
And poisoned all your own.

“ Your very thoughts are fiendish
Smoke of the fires of Hell.
Weird as you are, how is it
I seem to know you well ?

“ Why with your wild delirium
Do you infect my sleep ?
Why with my daily footstep
An equal measure keep ? „

The monster mutely beckons me
Back with his ghostly hand,
And dreading his fearful answer
I heed the grim command.

 

The Coming of Song (Песма о песми)

When the sky darkened on the first great sin, 
And gates that shut man out shut Hope within, 
Like to the falcon when his wing is broke, 
The bitter cry of mortals then awoke : 
“ Too heavy is our burden,“ groaned the two. 
“ Shall woes forever on our track pursue, 
And nest within these empty hearts ? Or, worse, 
Shall we be withered by the cruel curse ? 
Already less than human, shall we fall 
By slow succession to some animal ? “ Then, filled with pity at the desperate cry, 
Came from His throne of thunder the Most High : 
“ That you should suffer “ (spake the Voice) „is just : 
‘T is you have chosen for a feast a crust. 
But not so unrelenting I the least 
Of all your kind shall be above the beast. 
That erring mortals be not lost in fear, 
Come from My shining courts, O daughter dear ! 
Thou dost to heaven, shalt to earth belong.“ 
She came ; she stayed : it was the Muse of Song. Again the day was radiant with light, 
And something more than stars illumed the night. 
Hope, beckoning, to the desert took its flight. 
 Where is Pain and dire Distress,
Song shall soothe like soft caress ;
Though the stoutest courage fails,
Song ‘s an anchor in all gales ;
When all others fail to reach,
Song shall be the thrilling speech ;
Love and friends and comfort fled,
Song shall linger by your bed ;
And when Doubt shall question, Why ?
Song shall lift you to the sky.

“ Nay, softly,“ he says ; “ I pray thee,
Silence thy frightened moan,
And wipe the sweat from thy forehead
My kinsman thou, my own!

“ Look at me well, good cousin ;
Such wert thou fashioned of !
Thou, too, wouldst me resemble
Without that magic Love!“

Два сна (Two Dreams),

Тајна љубав (MysteriousLove),

Песма о песми (The Coming of Song),

Клетва (Curses),

Curses (Клетва)

Fain would I curse thee, sweet unkind!
That thou art fair;
Fain curse my mother, that not blind
She did me bear;
But, no! each curse would break, not bind,
The heart ye share.

 (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.

Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:

Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).

Целокупан садржај објављен у магазину „Век“ 1894-5, са Теслиним преводима песама „Три хајдука“, „Тајна љубав“, „Два сна“, „Јадна мајка“, и „Лука Филипов“

Следе песме:

Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),

Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)

и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).

Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).

Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави – mysterious.

Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.

Једна цура (1857)

Једна цура мала
пољубац ми дала,
а што га је дала
кад се покајала;
за пољубац један
песму је искала.

Кад си песму хтела,
што си ми отела
срце из недара
које песме ствара,
зоро моја бела!

 I Begged a Kiss of a Little Maid

I begged a kiss of a little maid;
Shyly, sweetly, she consented;
Then of a sudden, all afraid,
After she gave it, she repented;
And now as penance for that one kiss
She asks a poem — I’ll give her this.

But how can my song be my very best
When she, with a voice as soft as Circe’s,
Has charmed the heart from my lonely breast —
The heart, the fountain of all true verses?
Why, oh, why should a maid do this?
No — I must give her back her kiss.

  (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.

Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“

Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.

Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)

Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил’ птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој’ он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л’ мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј’ бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

The Gipsy Praises his Horse (1866)

You ‘re admiring my horse, sir, I see.
 He ‘s so light that you ‘d think it ‘s a bird—
Say a swallow. Ah me!
 He ‘s a prize!
 It ‘s absurd
To suppose you can take him all in as he passes
 With the best pair of eyes,
 Or the powerful aid
Of your best pair of glasses:
 Take ’em off, and let ‘s trade.

What! “Is Selim as good as he seems?”
 Never fear,
 Uncle dear,
He ‘s as good as the best of your dreams,
 And as sound as your sleep.
 It ‘s only that kind that a gipsy would keep.
The emperor’s stables can’t furnish his mate.
But his grit and his gait,
 And his wind and his ways,
 A gipsy like me does n’t know how to praise.
But (if truth must be told)
Although you should cover him over with gold
He ‘d be worth one more sovereign still.

“Is he old?”
Oh, don’t look at his teeth, my dear sir!
 I never have seen ’em myself.
Age has nothing to do with an elf;
So it ‘s fair to infer
My fairy can never grow old.
Oh, don’t look—(Here, my friend,
Will you do me the kindness to hold
For a moment these reins while I ‘tend
To that fly on his shanks?)…
As I said—(Ah—now—thanks!)
The longer you drive
The better he ‘ll thrive.
He ‘ll never be laid on the shelf!
The older that colt is, the younger he ‘ll grow.
I ‘ve tried him for years, and I know.

“Eat? Eat?” do you say?
Oh, that nag is n’t nice
About eating! Whatever you have will suffice.
He takes everything raw—
Some oats or some hay,
Or a small wisp of straw,
If you have it. If not, never mind—
Selim won’t even neigh.
What kind of a feeder is he? That ‘s the kind!

“Is he clever at jumping a fence?”
What a question to ask! He ‘s immense
At a leap!
How absurd!
Why, the trouble ‘s to keep
Such a Pegasus down to the ground.
He takes every fence at a bound
With the grace of a bird;
And so great is his strength,
And so keen is his sense,
He goes over a fence
Not across, but the way of its length!

“Under saddle?” No saddle for Selim!
Why, you ‘ve only to mount him, and feel him
Fly level and steady, to see
What disgrace that would be.
No, you could n’t more deeply insult him, unless
You attempted to guess
And pry into his pedigree.

Now why should you speak of his eyes?
 Does he seem like a horse that would need
An eye-glass to add to his speed
Or, perchance, to look wise?
No indeed.
Why, not only ‘s the night to that steed
Just the same as the day,
But he knows all that passes—
Both before and behind, either way.
Oh, he does n’t need glasses!

“Has he any defect?” What a question, my friend!
That is why, my dear sir, I am willing to sell.
You know very well
It is only the horse that you give or you lend
That has glanders, or springhalt, or something to mend:
T is because not a breath
Of defect or of death
Can be found on my Selim that he’s at your pleasure.
Alas! not for gipsies the care of such treasure.

And now about speed. “Is he fast?” I should say!
Just listen—I’ll tell you.
One equinox day,
Coming home from Erdout in the usual way,
A terrible storm overtook us. ‘T was plain
There was nothing to do but to run for it. Rain,
Like the blackness of night, gave us chase. But that nag,
Though he ‘d had a hard day, did n’t tremble or sag.
Then the lightning would flash,
And the thunder would crash
With a terrible din.
They were eager to catch him; but he would just neigh,
Squint back to make sure, and then gallop away.
Well, this made the storm the more furious yet,
And we raced and we raced, but he was n’t upset,
And he would n’t give in!
At last when we got to the foot of the hill
     At the end of the trail,
By the stream where our white gipsy castle was set,
And the boys from the camp came a-waving their caps,
At a word he stood still,
To be hugged by the girls and be praised by the chaps.
We had beaten the gale,
And Selim was dry as a bone—well, perhaps,
Just a little bit damp on the tip of his tail

(Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Симптоматично је да је Тесла приликом превода песме „Три хајдука“ реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.

„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)

Приредио: Далибор Дрекић

извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.

ПолитикаНивостиВикипедија, Авантарт, TeslaCollection, Century Magazine

Тајна златног пресека: Веза између културе Лепенског вира, Винче и средњовековне српске културе

Предраг Милосављевић упростио Еуклидову конструкцију златног пресека и померио границу свесног познавања златног пресека за око 3.300 година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке. Куће Лепенског вира и египатске пирамиде грађене по истоветној конструкцији.
Lepenski Vir, Kuća

Лепенски Вир, кућа према реконструкцији Драгослава Срејовића; фото: Расен

Београђанин Предраг Пеђа Милосављевић је још као дизајнер „свратио“ у свет геометрије и физике и довео у питање константе ових наука које су хиљадама година биле светиња.

Са двадесет година, на првој години студија Факултета примењених уметности успео је да упрости Еуклидову конструкцију златног пресека која се користила око две и по хиљаде година, а само три године касније усавршио је своју претходну поставку, која ће, како тврди, померити границе научног сазнања.

Златни пресек заснован је на томе, да је однос мањег дела геометријске дужи према већем делу, исти као и однос већег дела према целини. Све ствари у природи у својој основи садрже златни пресек, као вид савршене природне поделе, симетрије и равнотеже. Анатомија човека је у потпуности подређена законима златног пресека и односима блиских њему.

На пример, златни пресек код човека одређује се у сразмери, тако да је раздаљина између врха темена и врхова прстију на опруженој руци иста као између стопала и пупка.

Овај најсавршенији начин дељења употребљавали су стари Грци у вајарству, сликарству, архитектури, естетици уопште као и науци. Током времена, а на основу искуства, утврђен је, као један од основних закона природе.

Још су филозофи предсократовци тумачили тајну хармоније златног пресека, али су је објашњавали на свој начин. Касније, своје виђење златног пресека дао је и Еуклид и на основу његове поставке вршена су каснија тумачења.

Тајну за коју се сматрало да је изгубљена „пронашао“ је Милосављевић. Његова истраживања, како доказује, померила су границу свесног познавања златног пресека за око 3300. година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке.

– Реконструисао сам куће Лепенског вира које су старе преко седам хиљада и осамсто година, као и слова винчанске азбуке млађа за скоро хиљаду и по година. Слова винчанске културе установио је археолог Милоје М. Васић приликом првих истраживања праисторијске Винче, а које је објавио 1912. године – прича Милосављевић.

Велико изненађење представља новооткривена веза између геометрије кућа Лепенског вира и естетике винчанског писма. Винчанско писмо и облици кућа засноване су на истоветној геометријској методи, на шта је раније указивао и Радивоје Пешић (професор на Миланском универзитету).

– Познавање златног пресека везивано је за античко доба, али је још египатска култура познавала тајну златног пресека, па савремена схватања теоретичара о томе да су египатске пирамиде грађене без свесне употребе златног пресека падају у воду, тврди Милосављевић и напомиње да Египћани, не само да су знали за златни пресек већ су и пирамиде засноване на потпуно истоветној основи златног пресека која је откривена и у култури Лепенског вира, а која је старија од египатске за преко три, а од грчке за око пет хиљада година. По њему, куће Лепенског вира и египатске пирамиде у основи имају исту конструкцију.

Најзанимљивији део Милосављевићевог истраживања јесте откриће везе између културе Лепенског вира (5800. г. пре н. е.), Винче (4300. г. п. н. е.) и средњовековне српске културе, упркос томе што досадашња историјска сазнања не увиђају никакву везу између становника који су преко 70 векова насељавали подручје данашње Србије.

Необјашњиво је и то да разне цивилизације, које су сматране напреднијим (Грчка, Рим, Византија Отоманска и Аустро-угарска империја), а које су се смењивале на овим подручјима нису преузеле лепенско и винчанско тумачење златног пресека.

Наиме, Милосављевић је у задужбинама српских средњевековних лоза Немањића, Хребељановића, Лазаревића и Бранковића открио да је коришћен исти геометријски принцип, који је употребљаван седам хиљада година раније на простору Балканског полуострва.

Манастири Студеница, Манасија, смедеревска тврђава, куће из Лепенског вира и слова винчанског писма на први поглед немају ништа заједничко. Оно што их повезује је примена истог геометријског принципа – златног пресека. Ту разлику или сличност, веровали или не, открио је Милосављевић.

Милосављевић је одбранио докторску дисертацију „Златни пресек и филозофија природе“ на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија.

Матица Српска је 2015. године приредила изложбу и предавање под називом „Слово ренесансе: античка геометрија у средњовековном српском стваралаштву“, аутора др Предрага Милосављевића.

Циљ изложбе је био да, како аутор каже: „укаже на постојање рационалних приступа у примени античке геометрије од стране српских мајстора, али, такође, и утицаја које су античка учења имала на развој науке и естетике у средњевековној Србији“, а сврха: „да се продуби свест о различитим аспектима примене античких знања која су утицала да се средњевековно српско наслеђе позиционира у самим темељима развоја хуманизма и ренесансе у Европи“.

Српско средњевековно стваралаштво, хришћанско и светосавско, према Предрагу Милосављевићу, аутентични је чувар античких грчких и римских знања.

Од описа војних направа, „словенског мајстора“ (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (…) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,…) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lepenski_Vir.tif

Реконструкција архитектуре Лепенског Вира, 1968. (Предраг Ристић); фото: Википедија

Аутор је до изреченог становишта дошао упоредним анализирањем елемената српског средњевековног наслеђа и њему истоветног западног средњевековног наслеђа из периодароманике, готике, ране и високе ренесансе. Идеја која је не само изречена, него и на један добро утемељен и аргументован начин приказана, јесте да се српско средњевековно наслеђе може и да га ја потребно вредновати на основу „продубљивања културолошких приступа и веза заснованих на мултидисциплинарним истраживањима аспеката његових оригиналних основа“, како би се на целовитији начин „сагледала и разумела лична и заједничка улога у будућим приступима заштите и унапређења националног идентитета“

Према томе, било би корисно знати да је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу заснована на примени тзв. Птоломејове методе конструисања правилног петоугла; да се у основи града Рибница, у којем је рођен велики жупан Стефан Немања, налази „Метода V6/4“; да манастирски комплекс Студенице има везе са системом музичке аналогије и структуралним основама додекаедра (питагорејски символ космоса), о чему говори Платон у оквиру дијалога „Тимај“; а да је сама Богородичина црква у вези са Еуклидовим поступком конструисања златног пресека, познатог као Метода II, 11,… Први ренесансни уметник који је на непосредан начин приказао истоветан геометријски образац био је Леонардо да Винчи применивши га приликом компоновања зидне слике „Тајна вечера“ (Santa Maria delle Grazie,Милано, Италија).

На мермерној оплати Богородичине цркве (Манастир Студеница) налази се урезан читав низ техничких цртежа (скица) у размери 1:1. Поменути цртежи указују на изузетну геометријску студиозност коју су српски неимари исказали приликом изградње задужбине Стефана Немање. Међу неимарима Студенице налазили су се Мајстор Радован, Мавријан и Сек(ула?). Геометрија уреза указује да је Мајстор Радован био изузетан познавалац статике, али и античких знања чије основе је још током 1. века старе ере описао римски архитекта и теоретичар Марко Витрувије Полио у збирци „Десет књига о архитектури“. Поменута Витрувијева књига остварила је немерљив утицај на каснији развој италијанске ренесансе, али и на специфичност развоја класичне архитектуре у Европи. 

Више о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, можете сазнати у видео-предавању др Предрага Милосављевића:

 

Приредила: Сања Бајић

Извори: Глас јавности, sanjaonica.blogspot, Матица српска

Добривоје С. Божић – изумитељ савременог система кочења воза

Угледни инжењер машинства Добривоје С. Божић остаће упамћен у целом свету по проналаску и конструисању кочнице за железничка возила. Први у свету је оргинално решио проблем аутоматског регулисања силе кочења у функцији тежине терета (Изум Божић кочник) и први у свету је предложио аутоматски систем регулисања силе кочења путничког воза у функцији брзине,
Локомотива

Локомотива; фото: Pixabay

У склопу изума Добривоје Божић је дао оригинално решење распоредника са три радна притиска, повећао пробојну брзину ваздуха, решио проблем исцрпности кочнице и проблем постепеног откочивања воза, при чему је дао најједноставнију конструкцију.

По својим изумима и конструкционим решењима (патентима и сертификатима) Добривоје Божић налази се на трећем месту у досадашњој историји Срба (након Николе Тесле и Михајла Пупина),

По оствареним резултатима, Добривоје Божић може се сврстати раме уз раме са највећим изумитељима из области железнице (Изум Божић кочник) и његов допринос је апсолутно упоредив са доприносом оца пнеуматске кочнице Џорџа Вестингхауса.

У намери  да се промовише и подстакне развој инжењерства у Србији, а поводом 130 година од рођења српског инжењера Добривоја Божића и 40 година постојања Универзитета у Крагујевцу, на Факултету за машинство и грађевинарство у Краљеву одржан је научни тематски скуп под називом ”Добривоје С. Божић – изумитељ савременог система кочења воза”.

На скупу је зекључено 

– неопходно је наставити даљи рад на идентификацији и истраживању вредности патената Добривоја Божића (до сада су идентификована 62 патента у 18 различитих земаља, од којих је 16 основних),

– неопходно је спровести истраживања улоге Добривоја Божића у развоју млазних мотора и гасних турбина из којих је такође имао веома цитиране патенте, 

– потребно је даље радити на подизању нивоа јавне свести о улози и значају Добривоја Божића,

– неопходно је да све релевантне институције у Србији, као и градови у којима је рођен, живео и радио, имају у виду све наведене чињенице, и да сходно томе Добривоју Божићу одају почасти које му припадају,

– потребно је интензивирати подизање нивоа јавне свести о улози и значају српског инжењерства у европским и светским оквирима (једна од могућности је оживљавање пројекта ПИНУС реализованог у периоду од 1994. до 1998. године који се бавио истраживањем развоја инжењерства у Србији.

Добривоје Божић кратка биографија

Добривоје Божић рођен је 23. децембра 1885. године у Рашкој. Као изузетно добар студент, похађао је Вишу техничку школу у Немачкој, где му је предавао и чувени конструктор дизел мотора Рудолф Дизел који ће га инспирисати током читавог школовања и дуже. По завршетку студија, Добривоје Божић посвечује се  истраживачким радом који се односио на кочењу железничких возила..

Свој патент Добривоје Божић пријавио је Међународној унији железница 1925. године. Само три године касније, након бројних тестирања, признат је Божићев систем кочења, али и кочница која је добила његово име – Божић (Изум Божић кочник)

Добривоје С. Божић

Добривоје С. Божић

Божић, је пронашао решења распоредника са три радна притиска, решење неисцрпности кочнице воза приликом кочења, решење препуњења радне коморе, решење проблема аутоматске промене силе кочења у зависности колико је железничко возило оптерећено, повећање пробојне брзине ваздуха у главном ваздушном воду са 80 на 150 м/сек. Добривоје Божић конструисао је и главни део кочнице којим се са локомотиве управља кочницом воза.

По завршетку Другог светског рата Добривоје Божић одлази у Америку где живи  до 1964. године када се враћа у Београд у којем након три године и умире.

Верољуб Милошевић

 

извор: Српска телевизија

Средњовековни град Солотник

Веома мали број људи је чуо за Солотник, још мање га је видело… Солотник је на висини до 900 метара, налази се између Таре и Поникава, на Шанику који је географски део Поникава

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Tvr%C4%91ava_Solotnik_026.jpg

Солотник; фото: Wikipedija

У Србији не постоји страшније и одбојније место од Солотника.

Солотник (Кулина или Кулинград) је утврђење код села Солотуше, удаљено 10km јужно од Бајине Баште на обронцима Таре. Смештено је на каменој узвишици која се стрмо спушта у Солотушку реку, тако да му је са севера, запада и истока немогуће прићи и једини могућ прилаз се налази на југу односно југоистоку.

Утврђење се не помиње у историјским изворима због чега га је немогуће прецизније датирати, али је извесно да је подигнуто у средњем веку (XIII или 14. веку) да би осигуравало пут који је повезивао Ужице (Ужички Град) и Вишеград, али у његовој непосредној околини има остатака насеља из доба Келта и Римљана, што би могло указивати на континуитет утврђења на овом простору. Данас је махом у рушевинама, од којих се одржао бедем правоугаоне основе са остатком улаза, а на целом простору за сада нису извођена археолошка истраживања.

Солотник има основу неправилног четвороугла приближних димензија 26m x 20m са бедемима дебљине од 1m до 2m, а сама утврда је заштићена сувим шанцем. У њега се улази преко мостића који води до улазне полигоналне куле која је висока 12m. На другом (североисточном) крају утврђења се налази четворострани Донжон. У унутрашњости се налази омањи двор/касарна у чијем је подруму смештена цистерна за воду.

Данас су од Солотника остале махом само рушевине. Улазна кула је срушена пред Други светски рат, тако да од ње данас скоро и да нема остатака. Још увек се држи бедем у висини од око 7m на месту четвоространог Донжона који се налазио у североисточном углу утврде на који се надовезују много нижи остаци бедема у висини од око 3m. У самој унутрашњости града назиру се остаци вишеспратних зграда и цистерне за воду.

Украс 1

Помиње се да су га основали стари Келти пре доласка Срба. Ово место има типичан амбијент паганских некропола! Солотник делује више пагански него Средњевековни српски град!

Солотник

Солотник

Како до Солитника

За оне који не познају ове крајеве треба много распитивати, треба питати много људи ако желите да видите Солотник!

Од Бајине Баште према Ужицу, долазите у село Пилица одакле скрећете у село Солотуша, асфалтним путем. Затим распитивати. Из села Солотуша треба се попети на врх, на Пеарски превој где имате широк макадамски пут, а затим на првом скретању десно два километра ка Солотнику.

Извор: Википедија

Застава коју је Тесла лично дизајнирао и поклонио Србима

У просторијама Културно-уметничког друштва “Никола Тесла” у Београду чува се застава коју је за ову организацију лично дизајнирао и поклонио им наш велики научник Никола Тесла чије име, на крају, друштво и носи.

This slideshow requires JavaScript.

Друштво је основано 1926. године у Београду, као Певачко друштво, на иницијативу групе радника тадашње Управе трамваја и осветљења. Исте године оснивачи су упутили писмо славном научнику са наших простора, Николи Тесли, у Америку са молбом да дозволи да Певачко друштво понесе његово име.

После два месеца, велики, на свим меридијанима познат научник, Никола Тесла одговорио је оснивачима да му је изузетно драго што може да да сагласност. Уз одговор, Никола Тесла шаље и идејно решење амблема друштва. За прославу десетогодишњице друштва Тесла шаље заставу са копљем. Она се и данас чува са поносом у просторијама КУД-а.

После добијене дозволе, рад друштва је добио нови замах у годинама које су следиле. Основане су нове секције, окупљани нови чланови, а 1946. године КУД „Никола Тесла“ било је проглашено за најбоље у Београду.

Друштво данас ради у оквиру Градског-саобраћајног предузећа “Београд” које обезбеђује организационе услове за рад, а у свом саставу има неколико секција – ансамбл народних игара, оркестар, секцију шпанских игара, ликовну секцију, хор ветерана и књижевни клуб.

Никола Тесла

КУД Никола Тесла

Извор: kudnikolatesla