КУЛТУРА

Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду

За Калемегдан и Земун знате. A да ли сте чули за треће велико утврђење у Београду? Ад Октавум – утврђење код Вишњице, на десетак километара од центра Београда, изграђено је у шестом веку у време цара Јустинијана. Унутар утврђења пронађени су стамбени објекти. које су чували пет метара дебели бедеми. У непосредној близини откривени су некропола и гробови у којима су вероватно сахрањена и двојица београдских мученика Хермил и Стратоник.
Ад Октавум, Бедем, фото: Завод за заштиту споменика града Београда

Ад Октавум (Ad Octavum), Бедем, фото: Завод за заштиту споменика града Београда

Ад Октавум (Ad Octavum) је утврђење подигнуто на самој обали Дунава, у раном средњем веку, за време владавине цара Јустинијана (527.-565.), на месту званом Градина, на око 2 км од села Вишњица.

Прве податке о овом утврђењу даје писац Јустинијановог времена – Прокопије, који наводи да је на осмој миљи од Сингидунума саграђено утврђење Октавум, који се налази на одлично стратешки изабраном месту.

Ископавања на овом локалитету изводио је Музеј града Београда 1955. и 1964. године. Анализом добијених података утврђено је да је каструм био правоугаоног облика, димензија 180 х 100 метара и да су пет метара дебели бедеми грађени наизменично од великих камених тесаника и опеке, нађених у оближњем каменолому.

Са јужне стране откривени су остаци кружне куле, а на западној страни утврђења откривена је некропола и гробови. Постоје претпоставке да су двојица београдских мученика Хермил и Стратоник („чија су тела испливала низводно од Сингидунума, на месту где су и сахрањени“) сахрањени управо овде. Сахрањивање је вршено у гробовима изведеним од опеке или слободним укопавањем у земљу. Мали број гробова садржи гробни инвентар који се састоји од глеђосане керамике, скромног накита, гвоздених остатака аплика са одела и оруђа.

Остаци архитектуре потврђују историјске податке о снажном утврђењу у склопу лимеса, које је саграђено као заштита од упада варварских племена са леве обале Дунава. Бројни фрагменти керамике, опека, црепова и једва видљиви обриси зидова унутар бедема, говоре о стамбеним зградама које су постојале у склопу овог утврђења.

На локалитету су констатовани трагови старијих и млађих култура од римске до средњовековне, на још неиспитаним деловима, што говори да је овај терен био настањен током дужег периода, од антике, до касног средњег века.

Веома драгоцен налаз са овог локалитета представља  хришћански  накит као гробни прилог из VI века –  златна огрлица са два медаљона и крстом.

Постоји и једно сведочанство Феликса Каница о неистраженим зидинама код Вишњице. Према предању, то су остаци летњиковца који је Ђурђе Бранковић изградио на изворима топле лековите воде. Некада су на подручју Вишњичке Бање такви извори били бројни, док их је данас преостало само неколико.

Данас је локалитет под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Заштићено налазиште обухвата утврђење Ад Октавум и некрополе у непосредној близини.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:
Википедија
Београдско наслеђе
Наслеђе
Виртуелни музеј Дунава
ArcheoSerbia
Гордана Јеремић, Рано хришћанство на лимесу; Зборник: Римски лимес и градови на тлу Србије, Српска академија наука и уметности, Београд, 2018.

Сродни чланци:
Београдски Римски водовод и Београдска шума
Врмџански град из времена цара Јустинијана
Бачка тврђава, најзначајније средњовековно утврђење у Војводини
Загонетна обредна порука из цркве Свете Софије у Цариграду

Сергеи Николаевич Лазарев читаоцима, уочи Богојављења

Добар дан драги читаоци. Сутра је велики празник, Богојављење (Крштење Господње). У чему је смисао Крштења?  У томе што се завршава, затвара живот, који се поклања људском, инстиктима, људским жељама и вредностима и почиње нови живот, са завршетком старог, живот који је посвећен Богу, тј живот који који је посвећен нашим вишим циљевима и вишем смислу живота. Он не пориче људско постојање већ се мења систем приоритета.
Сергеи Николаевич Лазарев

Сергеј Николаевич Лазарев; фото: Јутјуб снимак

Хтео бих свима да честитам празник и да се задржим на неким стварима. Недавно сам посматрао сајт и гледао какви су резултати анкете тј. колико је очигледних промена на боље? Неки нису ништа постизали, код једног процента је дошло до погоршања . Мене је увек интересовао проблем, тј. када човек има добре резултате или када му нешто не иде, какве ствари и какве задатке није решио. И тај моменат је веома важан и веома озбиљан. Замислио сам се зашто код неких људи не долази до промене, зашто код њих нема побољшања у првом реду душевног, нема побољшања карактера, јер су медицински показатељи, чисто физички, друго и треће питање.

Према томе постоји ред, да кажемо, може бити, заблуде или неправилно прихватање информација. Један је такође јело, може код сваког човека бити другачије дејство, тј. од исте хране један може оздравити а други се разболети, у зависности колико је јео, у које време у каквом је стању и расположењу био.

Дакле, шта ја мислим да су уобичајене грешке при читању књига? Ствар је у томе што сам ја почео као научник, а наука сама по себи произилази у првом реду из појмма првенства свести у односу на душу, примата тела у односу на све остало, тј. прво иде тело, разум и тада све остало. Према томе научни приступ греши у себичном, да кажемо тако, аспекту. То јест када човек почиње да сређује свој живот, своју душу, али је за њега главни циљ тело, онда покајање он окреће не у очишћење душе већ у оздрављеље тела.

И прочитавши моје књиге многи људи могу рећи – „да ево сада ћу прегладати (ревидирати) свој живот или ћу ревидирати своје грешке и нешто ћу изменити“, али главни циљ ће код њих бити подсвесни, а то је физичко здравље, а физичко здравље је само један од аспеката здравља наше душе.

Према томе, по чему се разликује научни приступ од религиозног? Религиозни подразумева да је душа првенствена, што с почетка иде Божанствена логика, тј све иде са врха (одозго). Са почетка иде Божанско откровење, а затим све остало. Наука иде са друге стране, она иде одоздо ка горе, на почетку иду интереси тела, тело – то је све за науку. Телу је припојена свест, а затим осећања и постоји ли душа или не, наука до краја још не разуме. Стога научни приступ у таквом концепту као што је здравље, има своје место постојања, али никад не може бити основним. Никад било какво разумевање, наука, свесност, не може доћи и не би требало да буде на првом месту, и не могу заменити та откривења која нам долазе кроз религиозне истине.

У том смислу потребно је јасно разумети следеће. Када човек почиње да чита моје књиге код њега свесност долази на прво место. Он мисли, разуме, код њега се мења поглед на свет и у том плану мисао води за собом осећања. Затим човек започиње ревизију (ре-визију, поновни преглед) живота, креће покајање, пролази кроз различите болести и мења се судбина. Али то је прва етапа. Прва етапа закључује се у томе што је нужно схватити, говорећи религиозним језиком, шта је то грех. Потребно је да промените свој однос, јер покајање подразумева измену погледа на свет и однос према ситуацијама и догађајима. И тиме већ почиње друга етапа.

Прва фаза, покајања промене ставова, разумевање онога што си урадио погрешно се завршава и почиње друга фаза у којој у принципу све иде у другом режиму. Тамо није првенствена мисао већ осећања. Односно, човек се прво концентрише на своја осећања, а затим она воде мисао. Ако сравнимо ово са религиозним системима, можемо то урадити са јудаизмом и хришћанством. У Јудаизму на пример јасно је назначено да ће човек који се не понаша правилно бити болестан и несрећан. У Старом завету је речено како је потребно да се човек понаша и какве прекршаје он може да направи, тј. повреда заповести је грех. 

Значи, у јудаизму постоји јасно разумевање о томе да је грех повезан са болешћу, о томе да је нужно бојати се Бога и из тог страха потребно је испуњавати заповести и то је рецепт за се добије здравље и добробит. Али, када из страха пред Богом човек испуњава заповести код њега ће доћи до проблема са љубављу,  јер страх изгони љубав, они се немогу сјединити.

Дакле, елемент користољубивог односа према заповестима у јудаизму постоји и њега је немогуће избацити. Тј. човек разуме да је, када се страшно разболи и дође до несреће, потребно себе довести до правилног понашања и за почетни ниво то је веома добро. А затим прва етапа прелази у другу, када човек све ради не из страха од казне и страха пред Богом већ схватањем да благотворне промене нису само из испуњења заповести, већ благотворне измене карактера и односа према свету, то јесте срећа.

Девет заповести блаженства јесу срећа. О чему говоре девет заповести блженства? О томе да се код човека који  мења свој карактер према бољему, појављује милосрђе, искреност, добродушност, брига о другима и тај човек постаје срећан. То јест, да је главна компонента у хришћанству (хришћанина) да превазиђу проблеме тежећи срећи. То је веома важан моменат.

У хришћанству прво иде осећање љубави, а затим логика свести, која је у принципу себична јер је она везана за тело. У хришћанству прво иде осећај љубави а затим све друго. И у том плану та етапа која је обележила хришћанство пружа велике могућности за трансформацију човека. У хришћанству главни циљ није страх пред Богом и испуњавање заповести већ љубав према Богу, Бог јесте љубав. У хришћанству је главни циљ служење Богу, уподобљавање (обожавање), то значи од почетка је нужно научити волети безусловно, без страха, претензија, оптужби и тако даље . И ето у том плану хришћанство даје огромне могућности за измену човечанства.

Овде често чујемо тај израз љубав према Богу. Шта значи љубав према Богу. Ствар је да је осећање љубави само по себи тешко објаснити. Могуће је видети како се љубав претвара у неке наше особине (квалитете), то јест, љубав се често манифестује као милосрђе, искреност, нељубомора, великодушност, простодушност, једноставност, смирење. Све ове особине су докази љубави. Ако човек у себи развија ове особине тада и према томе код њега је љубав у души. Ако он говори о љубави, а измене карактера нема, то је од мале помоћи. У том плану хришћанство даје чисту слику тога како је човек дужан да се мења и у ком правцу. Тај је моменат важан и у том плану је важно јасно схватити да су покајање и ревизија живота само прва етапа.

Друга етапа је измена карактера и начина живота. Шта је измена карактера? То је измена односа према свету, према људима и себи тј. на мени је да не правим конфликте. Карактер то је скуп реакција на свет који нас окружује, то јест, ако правилно реагујемо на свет који нас окружује имамо правилан карактер. Карактер још обухвата начин живота, исхрану, поглед на свет и када се то мења почињемо заиста да се крећемо напред.

Говорећи религиозним језиком, прва етапа је избављење од греха, односно од болести, а друга етапа је измена у том правцу да грех не дозволимо. То јест, прва етапа је очишћење душе која је ближе везана телу а друга је више ка души.

Шта је то душа? То су душевне особине. Ми побољшавамо душевне особине, мењамо се и код нас оживљава душа. Према томе, веома важно је схватити да без измене карактера покајање и ревидирање живота су недовољни. Више од тога, ево ја сам поставио питање – може ли неправилно покајање изазвати некакву штету или неки проблем? И сетио сам се, читавши библију, заиста проблема може бити. Каквих?

Код Христа постоји задивљујућа парабола коју нисам схватио до скоро. Зове се прича о породици демона (бесова). Ако човек истера демона из душе, душа се чисти, изгледа све предивно, али отишавши, овај демон ће наћи још седам демона више и биће седам пута више проблема. О чему се ту ради, ја нисам разумео. И тек недавно сам схватио. Ради се о томе да када је болестан, како говоре Апостоли, она не даје човеку да греши. И према томе када се разболи, то везује његову себичност, похлепу, приврженост свету и он почиње да размишља о Богу и побољшава се његов карактер. Према томе ако се човек ослобађа болести, а карактер се при томе не побољшава, болест ће се вратити. А ако се човек једноставно не ослобађа од болести, него чисти своју душу кроз покајање или некакве специјалне психо технике и успева да очисти душу и болест одлази и све изгледа дивно.

То јест многи људи који су прочитали моје књиге могу рећи ево ја сам се(заиста)покајао , ревидирао болест је прошла и шта даље да радим? 

Даље почиње најважније, душа је очишћена, болест је прошла… а човек се није изменио. Шта ће се десити? Он ће много више, како кажемо, сагрешити. Он ће се много више неправилно понашати, још више ће се кретати ка тој страни коју називамо демонским аспектима. Код њега ће се појачавати похлепа, егоизам, итд. односно, он ће својој души нанети штету ако се буде кајао без побољшања карактера.

Према томе врло је важно разумети да је прва етапа покајање и промена погледа на живот, друга је измена карактера, појављивање нових душевних особина које дозвољавају да се да индикација присуства љубави код човека. Прва етапа је разумевање, освешћивање. Друга етапа већ није разумевање, то је осећање љубави којем, да кажемо, није потребно разумевање и свесност.

Недавно сам читао Бхагават гиту и био сам изненађен колико информације у светим књигама одговарају једне другима, и колико она одговара, да кажемо, главним законима у свету. У Бхагавад гити говори се о демонским и о божанским цртама човека. У чему је код њих разлика између божанских и демонских црта? О демонским је могуће говорити много, али је то разумљиво, то је похлепа, мржња, користољубље итд.

Занимљиво је да и у хришћанству и у ведској култури главне негативне особине човека, главне особине карактера, да кажемо, одјекују једне у другима. Ако погледамо и ове и оне системе погледа на на свет, увидећемо да у основи свих грехова који су присутни, и који, можемо рећи, воде у демонском правцу, леже свега три особине. То је похлепа, љутња(гнев), и пожуда. Ако ово преведемо на језик мојих истраживања, похлепа је привезаност душе, љутња привезаност духа-ума, разума, и пожуда је везаност тела.

Када душа почиње да се везује за овај свет тада у њој почињу да се појављују агресивност, демонски аспекти, који се умножавају, претварају у искривљавање карактера, болест, несрећу… Према томе, можемо рећи да је главни задатак човека развој оних душевних особина које превазилазе основе греха. Превазилажење таквих особина и концепата каошто су похлепа, завист, себичност, то све иде заједно. Таквих као што је гнев, осећај супериорности и охолости, односно пожуде, са свим овим особинама заједно.

Како да се превазиђу ове негативне, тако опасне демонске особине? Оне се превазилазе позитивним особинама, несебичност, трпљење, смирење, негневљивост, уздржавање, чистота начина живота. Када човек у себи гради такве црте карактера, он превазилази основе греха и тиме и болести.

Шта је важно што сам недавно разумео? Шта може лежати у основи тих трију особина, аспекта карактера који потом могу нанети толико много проблема? У принципу, то је неправилан однос према животу као таквом. Прво иде неправилан однос према Богу, затим неправилан однос према животу, и на крају неправилан однос према осталом и појављивање негативних особина у карактеру, понашању и свему осталом.

У ведској култури постоји такав концепт као што је невезаност за резултате свога рада. Раније нисам разумео шта је то, а онда сам то освестио. Када човек има за циљ добробит, новац, статус, способност, светлу будућност, он почиње да се на то концентрише, да зависи од тога и код њега се појављују негативне црте карактера. Односно, да се не би везивао за овај свет нужно је да му циљ буде служење Богу, љубав према Богу. На какав начин?

Веде говоре о томе. Када човек прави такав циљ да служи Богу, када је за њега свака делатност средство за достизање творца, тада његов резултат долази на друго место, а на прво сам процес. За човека запада главни циљ је резултат. За човека истока, можемо рећи религиозног, где орјентација не иде на спољашње, него на унутрашње, главни циљ је сам процес, јер тај процес наших активности јесте процес сазнања Свевишњега. Тако, ако се човек не концентрише на резултате својих делатности, ако се не клања идолима, тада он превазилази те корене из којих се појављују ти проблеми у нашем карактеру, погледу на свет и свему осталом.

Исто је речено и у јудаизму. Прва заповест: „воли Бога више од свега“, а друга заповест: „не прави себи идола“. Када човек себи прави идола то значи да он почиње да се клања послу, новцу, другим људима, добробити, идеалима и било чему другоме. И та тенденција претвара било коју његову делатност у одређену зависност. Зато јудаизам, хришћанство, где је Христ говорио: „главни непријатељи су домаћи“, где су Апостоли говорили: „не везујте се том свету и томе шта је у њему“, је одраз процеса за превазилажење корена наших проблема.

Прво је да главни циљ треба бити љубав према Богу, служење њему, рад на измени ка бољему, односно на измени црта карактера, а затим све друго. И када се човек правилно односи према животу тада му је лакше да схвати: смисао живота је служење Творцу, љубав према њему, која се изражава у изменама у души, у њеном очишћењу и побољшању црта карактера. У том смислу хришћанство нуди огромне могућности, у смислу да тежња према Богу којег се бојиш је веома сложена, а када схватиш да је Бог љубав, да смо једно са њим, да је у свом главном аспекту та љубав вечна и бесмртна и у том плану тежња ка Творцу је природна и није из принуде и из осећања страха, већ као жеља, као потреба за срећом, јер је то дом среће.

Тако, сутра је Богојављење, то је празник промене, трансформације  човека. Промени правац свог главног вектора. Затим промене могу бити не само на главној линији у смислу живота, већ и промене карактера, погледа на свет, начина живота и свега осталог. Према томе, желео бих свима да пожелим плодотворне промене, управо карактера. Не само преиспитивање (ревидирање) својих живота, већ и почетак озбиљног рада на себи.

У ближем времену не планирам семинаре јер ми је потребно много тога да преиспитам, да доведем себе у ред, да одморим. И да дам свима времена за то. Иначе су људи већ гледали семинаре само из радозналости према некој новој информацији. А да би се разумевање преобратило у дејство, да би се мисао преобратила у осећање, за то није нужан месец или два. Да би до тога дошло као могућности, ослобођење од сталног тражења нове информације омогућиће многима да дођу до реалних успеха у измени карактера, промена понашања и свега осталог. Желим вам свима успеха управо у том правцу.

Апостол Јаков је говорио ’’молитва без дела је мртва’’. Покајање без измене карактера такође не даје никаквог ефекта. Према томе, било која религија, у принципу, омогућава човеку, за разлику од науке, да измени свој карактер, да измени свој карактер кроз дубоку промену, кроз постепену измену човека и његово приближавање вишим истинама. Свима желим у том плану много благотворних измена, здравља и успеха. Хвала и све најбоље.

 

Сергеи Николаевич Лазарев, јануар 2014

Превод: Мирко Стефановић

Приредио: Расен

Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина трагичних догађаја у Црној Гори

Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.
Jovan Krstitelj

Рука Светог Јована Крститеља; фото: ruskline

Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?

И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).

Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.

Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.

1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.

Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. 1

1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.

У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).

У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? 2

Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.

Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.

Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.

Богородица Филермоса

Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија

У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. 3

Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. 4

Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.

Честица часног крста

Честица часног крста; Фото: СПЦ

„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ 5

И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.

Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.

Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. 6

Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.

Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)

За Расен превео: Мирко Стефановић

Извор: Десница святого Иоанна Крестителя и Мальтийский орден

Додаци тексту:
  1. Девет векова Малтешког реда
  2. О улози Малтешког реда за пријем Филипа Вујановића код папе пред референдум за независност Црне Горе.
  3. О формирању реда малтешких витезова у Црној Гори
  4. Како сам открио Филермосу!
  5. Реаговање др Антуна Сбутеге поводом формирања Малтешког реда у Црној Гори
  6. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић о хришћанским светињама на Цетињу
Сродни текстови:

Крсташке пљачке Цариграда
Црна Гора као Венеција војводе Драшка
– Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
– Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
– У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком
– Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ
– Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
– О приморским Србима
– Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

 

Напокон откривен ДНК народа на Балкану (ВИДЕО)

Јован Д. Марјановић, дипл. инж. који се последњих година посветио проучавању објављених радова генетичара о пореклу Y хромозомских хаплогрупа, представио јавности шта је истина о пореклу народа на Балкану.
Јован Д. Марјановић

Јован Д. Марјановић; фото: Центар

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, коју уређује и води Дејан Петар Златановић, био је публициста и истраживач Јован Д. Марјановић који се бави проучавањем прошлости Балкана и историје европских народа из угла генетских истраживања. Тема емисије је била решавање ДНК мапа Европе, Србије и Срба и како су генетска истраживања порекла народа донела нова открића и велика изненађења на пољу проучавања прошлости Балкана.

Јован Д. Марјановић је привукао велику пажњу јавности и медија у региону својом недавно објављеном књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ (www.vemircbooks.com) у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Емисија се бави темом формирања народа југоисточне Европе и достигнућима популационе генетике на пољу проучавања миграција народа и у њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

У разговору са водитељем поменуто је низ занимљивих чињеница везаних за саму науку генетику, појашњено је шта су то хаплогрупе које се све чешће спомиње у медијима, ко је су генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту, како је преко ДНК откривено порекло народа на Балкану и дат је предлог како дати коначну научну потврду ко су и одакле заиста потичу народи у југоисточној Европи.

Украс 1

Јован Д. Марјановић, дипл. инж. електротехнике, је српски публициста и истраживач са интересовањима за прошлост, филозофију природе, чисте енергетске технологије и гранична подручја науке. Међународно је познат по својим текстовима и анализама о новим енергетским технологијама о чему је до сада написао десетак популарних научних радова и објавио две најзначајније научне књиге на пољу слободне енергије, Основни принципи овер јунити електромагнетних машина (2011) и Наука о слободној енергији (2018). Последњих година интензивно се бави и истраживањем прошлости Балкана и историје европских народа кроз анализе и тумачења достигнућа генетике на пољу проучавања миграција народа, што је на крају резултирало његовом капиталном књигом Генетика Старе и Нове Европе (2018).

 

Истраживачко-развојни центар Вељко Милковић – ВЕМИРЦ

Завирите у Ватиканску библиотеку 1

Водимо вас у најзагонетнију библиотеку на свету. О Ватиканској библиотеци много је писано, најчешће уз нагађања о њеном јавном и тајном садржају. Представљамо вам линкове који вас воде пред близу 18 000 дигитализованих старих и вредних рукописа Ватиканске библиотеке. Наравно, реч је рукописима из фонда јавне библиотеке. Линк ка рукописима из индекса забрањених књига објавићемо у другом наставку овога чланка, ако Бог да, једнога дана.
Ватиканска библиотека

Ватиканска библиотека

Ватиканска библиотека или библиотека Свете столице (итал. Biblioteca apostolica vaticana) формално је основана 1475. године, иако је заправо много старија, и може се сматрати једном од најстаријих библиотека у свету.

Она садржи једну од најзначајнијих збирки историјских текстова:

око 1,6 милиона штампаних књига,

150.000 рукописа,

више од 8.500 инкунабула,

више од 100.000 гравира и мапа,

више од 300.000 златника и медаља.

Библиотеци припада и Ватиканска школа библиотекара и лабораторија рестаурације и репродукције важних рукописа.

Почетак прикупљања фонда Ватиканске библиотеке био је одређен још у IV веку, тада је на Латеранском двору био сакупљен архив. У VI веку сакупљањем рукописа бавио се државни секретар Ватикана, а у VIII веку се појављује дужност библиотекара Ватикана.

Библиотека папе Бонифиција VIII садржала је и кодексе, украшене минијатурама, укључујући 32 грчка рукописа из колекције Фридриха II. У септембру 1303. године неке од његових збирки су опљачкане.

Оснивачем савремене Ватиканске библиотеке сматра се папа Никола V, изабран 1447. године. Његов претходник папа Евгеније IV имао је 350 рукописа на латинском, грчком и хебрејском језику. Ти рукописи и лична колекција папе Николе V, постали су основа Ватиканске библиотеке, која је тада имала свега 800 рукописа на латинском и 353 на грчком језику.

Званично библиотека је била основана 15. јуна 1475. године, булом папе Сикста IV лат. Аd decorum militantis ecclesiae. Први библиотекар Ватиканске библиотеке био је хуманиста Бартоломео Платина.

Папа Лав X, писао је у својим писмима да жели да сакупља копије дела античких писаца. Око 1587. године папа Сикст V, ангажовао је архитекту Доменика Фонтану, за изградњу нове зграде за библиотеку, која се и данас користи.

Током реформације приступ збирци библиотеке био је ограничен, након увођења Индекса забрањених књига. Ограничења су укинута током 17. века, а папа Лав XIII формално је поново отворио библиотеку 1883. године.

Године 1809. Наполеон Бонапарта пренео је садржај библиотеке у Париз. Садржај је враћен 1817. године, три године након његовог пораза.

Ватиканска тајна библиотека

Тајни архиви Ватикана, је назив за централни архив у коме се налазе сви акти проглашени тајним од стране Свете столице, као и државна документација, преписка и многи други документи које је Црква сакупљала вековима.

У XVIII веку, по наређењу папе Павла V, тајни архиви били су одвојени од Ватиканске библиотеке, где су научници имали врло ограничен приступ и остао је потпуно затворен до 1881. године, када их је папа Лав XIII отворио за истраживаче.

Дигитализација

Године 2012. објављени су планови за дигитализацију, у сарадњи са Бодлеаном. Године 2014. Света Столица је објавила да је библиотека склопила споразум да дигитализује око 3.000 рукописа у року од 4 године.

Пошто су књиге украшене златом и сребром, неопходна је посебна опрема за њихово скенирање.

Презентација Digita Vaticana доступна je на италијанском, енглеском и јапанском језику.

Дигитализовано је и јавности доступно близу 18 000 од преко 80 000 рукописа предвиђених за дигитализацију. Цела библиотека је претраживапрегледно уређена и категоризована.

Уверите се и сами претражујући у DigiVatLib

Међу дигитализованим рукописима је неколико десетина словенских, који чине засебну збирку, под називом Vat.slav. Странице рукописа могу се преузети у облику фотографија  високе резолуције.

Приредио Далибор Дрекић

Извор за опште податке о историји библиотеке: Виикипедија

Говор Милутина Миланковића поводом Теслиног 80-тог рођендана 1936.

Говор великана наше науке, Милутина Миланковића, потпредседника Српске краљевске академије, на прослави 80. рођендана Николе Тесле у Коларчевој задужбини 1936. године.
Милутин Миланковић

Милутин Миланковић, (Паја Јовановић, 1943)

Пуних педесет векова требало је човеку да, упознавши законе природе, својом данашњом техником загосподари копном, морем и ваздухом и да прошири свој поглед у дубине васионе. Историја природних наука н технике, светла страна историје човечанства, учи нас да је тај освајачки рад човеков напредовао тешко, корак по корак. Она нам показује да еслиногје од 3500-те године пре Христа па до наших дана остварено око 15.000 проналазака који чине ризницу наших знања о природним силама, и којима је створена наша данашња техника. Сваким таквим проналаском кренуло се по један корак унапред.

У том великом броју проналазака има их око две стотине одабраних, који се по своме значају разликују од свих осталих. Ти проналасци, које називамо епохалним, били су муње духа генијалних људи, које су, забљеснувши, осветлиле хоризонт нашег знања и отвориле видике у далеке непознате крајеве. Таквим проналаском није наше знање и наше господство над природом раширено само за корак, него за целу једну пространу област.

У тој царској ризници епохалних проналазака људског генија блистају као алем-каменови два проналаска Николе Тесле – проналазак преношења енергије полифазном струјом и проналазак електричних струја високог напона и високе фреквенције. Првим проналаском је домет преношења енергије електричном струјом устостручен, другим проналаском попети су напон и фреквенције електрнчне наизменичне струје од стотине једнница на милионе, откривене су неочекиване особине таквих струја и искоришћене у телеграфији без жица, радиотехници и медицини. Та два проналаска Николе Тесле нису били корацинапретка, него крилати летови његови. И они су, онога часа када су објављени стручном свету, као такви оцењени и поздрављени.

Тим својим проналасцима, епоха у развитку технике, Тесла је узлетео високо изнад наше средине. Али када се попео на врхунац своје славе, када је пред Краљевским енглеским институтом у Лондону одржао своје предавање и онда извршио своје сензационалне опите на оном истом столу на којем је некад Ферадеј експериментисао, Никола Тесла је долетео и у своје старо соколово гнездо да целива гроб свог оца Милутина, православног свештеника и националног борца, да загрли своју мајку која га је била задојила српским млеком, да пољуби десницу нашег великог песника Змаја, који га је надахнуо духом својим, и да овде, у престоници предратне Србије, објави целом свету своју припадност Српству и свој понос што је из њега изникао. Ицело Српство, од Кршне Лике, Теслине колевке, па до Тимока, клицало је тада одушевљено свом великом сину.

То је било маја месеца 1892 године. Од тога доба прохујало је скоро половина века, славан одсек наше историје. Крвљу својих најбољих синова наш народ се ујединио и сазидао своју велику државу. У тој борби за ослобођење и уједињење, стављени пред нове задатке и бриге, ми смо почели да заборављамо нашег великог сина с оне стране дебелога мора. У новосазданој нашој држави ми нисмо још доспели да, користећи се оруђем које је Тесла ковао, постанемо господари природних снага наше земље. Наше реке и сливовитроше још бесплодно своју баснословну енергију. Тек на периферији наше државе, када се већ приближимо њеној граници, можемо опазити по који електрични далековод високог напона, и у његовим трима жицама препознаће стручно око остварење Теслиног проналаска. Наша материјална култура, није се још попела на онај степен да осети благодети Теслиних проналазака, а јавност да схвати њихов значај. Тек у последње доба, благодарећи раду и перу нашег електротехничара, инжењера Славка Бошкана, наша, а и страна јавност постала је боље обавештена о свему оном што је Теслин геније створио. И сигурно је да ће семе које је Тесла посејао донети и за нас свога плода. Доћи ће доба када ћемо електричним таласима ступити у духовну везу са целим широким светом, када ће електрнчни далеководи испрекрштавати целу нашу државу, а светлост коју ће они распростирати свугде где наш народ живи, говориће речито потоњим нараштајима о ономе титану, сину нашег народа, који је џиновском снагом свога духа надвладао природне стихије.

Прослављајући данас осамдесетогодишњицу Николе Тесле, ми не мислимо нитипокушавамо да тиме увећавамо његову недостижну славу, него желимо само да дадемо израза нашем поносу што је из ове наше средине изникао један геније, чије ће име, и без наше помоћи, остати занавек забележено светлим словима у историји науке и технике.

Српска краљевска академија, коју имам част овде да заступам, ставила је јошпре четрдесет година Теслино име на прво место листе својих дописника. Она учествује свим срцем у овој данашњој прослави Николе Тесле и одаје своју пошту његовом генију и његовом бесмртном делу.

Украс 1

Говор Милутина Миланковића, за поуке.орг приредила је Александра Нинковић Ташић, председница Образовно-истраживачког центра „Михајло Пупин“ и ауторка изложбе о Михајлу Идворском Пупину у Историјском музеју Србије коју је за 15 месеци видело више од 200 000 људи.

Извор: Патриот

Српска баштина у данашњој Македонији: Манастир Лесново

 

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу и пустињаку Гаврилу Лесновском) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Македонији. Лесновски манастир је сазидан на темељима старије светиње, која је, како се претпоставља постојала већ у 11. вијеку, у вријеме испосника Гаврила Лесновског. Црква Лесновског манастира је посвећена светом Архангелу Михаилу и светом Гаврилу Лесновском, за кога се везује настанак манастира, као што се види у његовом житију из 1330. године. Први сигурни историјски подаци о манастиру помињу се, дакле, тек око 1330. године. Тада један стари преписивач биљежи како је довршио књигу „у области овчепољској, у земљи злетовској, у месту Леснову, у манастиру светог Архангела Михаила, за игумана Теодосија …“ Старији манастир 1341. године потпуно обнавља и проширује деспот Јован Оливер, представник српске аристократије и господар региона Овче Поље и Лесново.

Манастир Лесново

Манастир Лесново, Фото: Википедија/Dalco26

На црквеном сабору у Скопљу 1347. српски цар Душан Силни је одредио Лесновски манастир за сједиште новоформиране злетовске епископије. Године 1381. манастир Светог Гаврила Лесновског је подарен као метох (посјед) манастиру Хиландару. Ризница лесновског манастира је имала велики број вриједних црквених рукописа и књига.

Милош С. Милојевић у свом дјелу “Наши манастири и калуђерство“ (први пут објављено 1881. године) у попису знатнијих и познатијих манастира српских, наводи и Лесновски манастир за који каже: “Лесновски манастир, у Кратовској нахији, храм св. Аранђела, задужбина Јована Оливера и Душанова, место боравлења моштију Србина свеца, св. Гаврила тако званог Лесковског. Старешине Лесновских калуђера, више станују у Кратову, месту вечне куће Неманића, од пре Немање, па до изумирања те свете српске породице, у коме још и данас има целокупних 9 Неманићских гробница. У овој породичној Неманићској гробници, која је се и састојала од самих цркава подигнутих над гробовима знатнијих умрлих чланова Неманићске породице, који за живота, свога, нису одсечно, било то усмено, или писмено, наредили, где ће се сахранити, као што је речено, још стоје 9 целих и млого разваљених Неманићских надгробника“.

У истом дјелу на другом мјесту у набрајању “Србa борaцa против идолопоклоника, мухамеданаца, јеретика, безбожника Бугара и осталих“, Милојевић помиње и Гаврила Лесновског: “Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као: епискупи: св. Климент, Ангеларије, Горазд, Сава, Наум, Иларијон Магленски, у Битољској нахији итд.— као и онако свеци и мученици: св. Јаћим Осоговски, Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски, Св. Петка Параскева, св. Андреја, Јуродиви, роб грчки око 990, Управда, син Истока и Бегленице, уморени 14. новембра 505. год., св. Никола војник у 9. веку и млоги други…“

ПОВЕЉА МАНАСТИРА ЛЕСНОВА

Натписи

Ктиторски натпис у манстиру Лесново, ктитор: деспот Јован Оливер; фото: Википедија

Оснивачка повеља манастиру “Архистратига вишних сила Михаила“ у Леснову и војводе потоњег деспота “све српске земље и поморске“ Јована Оливера сачувана је у његовом ктиторском натпису уклесаном у два надвратника лесновске цркве. У српском средњовјековном живопису познати су примјери исписивања повеља на зидовима цркве техником фреско сликања (жичка и грачаничка) или појединих дијелова повеље (Ариље, манастир Андреаш). 

Међу бројним сачуваним рукописима Лесновске библиотеке није пронађена повеља војводе Оливера о оснивању манастира. Према запису из 1342. године, годину дана по оснивању манастира, војвода Оливер је манастир приложио Хиландару. Овај његов дар потврдио је цар Душан. До данас објављени акти из Хиландара не дају о овоме никакве податке иако је манастирска архива морала садржати оригинал повеље. Тако ктиторски натпис Јована Оливера представља за сада једини сачувани документ о првобитном лесновском властелинству.

Ктиторски натпис великог војводе Јована Оливера у Леснову из 1341. године са реконструкцијом оштећеног дијела натписа/ Томовић 1977.

ЗНАЧАЈАН ЦЕНТАР МОНАШТВА, ПИСМЕНОСТИ И ПРЕПИСИВАЧКЕ ДЈЕЛАТНОСТИ

Манастир Лесново је у средњем вијеку и касније био значајан центар монаштва, писмености и преписивачке дјелатности. Књижевно наслијеђе из овог духовног центра је велико и разноврсно. Листа рукописа је прилично велика, али ниједан рукопис није сачуван у самом манастиру. У њему су се првобитно налазили рукописи који су написани у Лесновском манастиру и рукописи који потичу из манастирске библиотеке, али за које није потврђено да су ту и преписани. Најпознатији су рукописи које је саставио Станислав Лесновски или Станислав Граматик, српски писар из манастира Лесново. Судећи по његовом секуларном имену, он није био монах, већ мирјанин. Највјероватније да је родом из Штипа, према потпису “Станислав Граматик из Штипа“. Живио је и стварао своја дјела у српској држави краља Стафана Дечанског и његовог сина Стефана Душана у првој половини 14. вијека. Станислоав је најважнији представник лесновског књижевног центра у овом периоду. Заједно са својим ученицима Станислав је саставио неколико рукописа од којих су најзначајнији:

Први Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, који је до 1860. године био у библиотеци манастира, данас се чува у Београду у библиотеци САНУ, под бр. 53. Састоји се од 321 листа пергамента. Садржи житије светитеља, укључујући Гаврила Лесновског. Напомена на крају Пролога говори да га је Станислав у манастиру Лесново преписао по налогу игумана Теодосија 1330. године под краљем Стефаном Урошем који је “убио моћног бугарског цара Михаила Шишмана“.

Лесновски пролог

Лесновски (Станислављев) пролог из 1330. године, написан у манастиру Лесново; фото: Слово

Други Лесновски пролог потиче између 1330. и 1340. године. Дио је рукописне збирке Народне библиотеке Србије у Београду, под ознаком Пц 705.

Манастир Лесново

Фрагмент другог лесновског Пролога; фото: Википедија

Трећи Лесновски пролог је из 1340. године. Чуван је у Народној библиотеци у Београду под бројем 27. Уништен је током бомбардовања 1941. године.

Оливеров минеј из 1342. године. У манастиру Лесново преписао га Станислав Лесновски на захтјев Јована Оливера. Рукопис је чуван у старој збирци Народне библиотеке у Београду под бројем 62, а при преносу збирке рукописа при повлачењу српске војске 1915. године је нестао.

БОГАТСТВО И РАЗНОВРСНОСТ ФРЕСАКА ЛЕСНОВСКОГ МАНАСТИРА

Зидање и живописање Леснова трајало је осам година. Својом сачуваношћу и разноликошћу фресака, овај манастир предстаља једно од најбољих умјетничких сликарских остварења 14. вијека. Цјелокупна унутрашњост светиње је осликана фрескама, које су рађене у два периода: први у времену између 1341. и 1346. године и други 1347/48. и 1349. године.

Јован Оливер

Лесново, манастир Светих арханђела, деспот Јован Оливер као ктитор, северни зид наоса, после 1341. године; фото: Православна српкиња

Међу фрескама се издвајају портрети оснивача деспота Јована Оливера и његове жене Марије, портрети српског цара Душана, који се сматра његовим најбољим приказом, и царице Јелене, те архангела Михаила и пустињака Гаврила (као и светаца — пустињака Јоакима Осоговског и Прохора Пчињског).

Детаљ фреске српског цара Стефана Душана са жезлом у облику двоструког крста, манастир Лесново, Фото: Википедија

Портрет цара Душана доминира својом величином, он је већи и од самог Христа и светаца који су око њега насликани. На таваници нартекса манастира Леснова су фреске сунца и мјесеца и 12 зодијачких знакова на небу.

Манастир Лесново

Фреска у манастиру Лесново; фото: Поуке

Детаљ фреске из манастира Лесново; фото: philologist

Фреско сликарство манастира Леснова је рад четворице фреско-сликара, чија три имена се налазе на фризу. Прецизно, јасно сликање са богатим орнаментима и бојама је приказано на фрескама које приказују Архангела Михаила, на потрету оснивача цркве и у сценама оболелих од богиња, Успења Богородице, Архангела Михаила који спасава Константинопољ од Сарацена и друге.

Ктиторски аранжмани су представљени у светињама које је градила властела. У фрескама у нартексу, издвајају се композиције из живота Христа и прикази Светаца, као и композиције Давидових псалама. Портрети цара Душана и царице Јелене су међу најмонументалнијим приказима у средњовјековном сликарству.

Христос се јавља ученицима на језеру Тиверијадском (Галилејском), фреска у манастиру Лесново; фото: monumentaserbica

У овом манастиру се налази и једна прелијепа фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама.

Манастир Лесново

Фреска са приказом српског кола са укрштеним рукама, манастир Лесново; фото: Народни музеј

Ова фреска својевремено је инспирисала српског глумца, сниматеља и прослављеног играча ансамбла “Лола“ и “Коло“, Братислава Грбића да 1973. године оствари сценско-музичко дјело оживљавања средњевјековних фресака из српских манастира под називом „Фреска Вива“. Наиме, Грбић је снимајући документарне програме „Фреске Југославије“ и „Време фресака“ обишао 122 српска манастира. У манастиру Лесново угледао је фреску „Коло“ која је на њега оставила фасцинантан утисак о чему је рекао овако: “Дубоко у мени постојала је насушна потреба да оживим то културно благо. Добио сам идеју да наснимим фреске и да их на позорници пројектујем. С ансамблом ‘Иво Лола Рибар’ направио сам идентичну композицију и када сам преломио светло са фреске на њих, људи са фреске су ‘оживели’. Утисак је заиста био чаробан!“.

Албум са фотографијама раскошног иконописа манастира Лесново можете погледати овдје.

Сања Бајић

 

Литература:

Милош С. Милојевић, Наши манастири и калуђерство (1881), репринт издање Издавачко-књижарског предузећа „Никола Пашић“, Београд 1997. 

Гордана Томовић, Повеља манастира Леснова, Историјски часопис, књ. XXIV, 1977, 83-122.

The Scripture Heritage from the Lesnovo Monastery in MacedoniaSLOVO

 

Сродни чланци:

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

 

Павле Савић – српски нуклеарни физичар ускраћен за Нобелову награду

Павле Савић је био један од највећих српских научника свих времена, иако наша јавност о њему јако мало зна. Био је научник светског ранга, један од пионирских истраживача који су увели човечанство у атомску еру својим проналасцима у области нуклеарне фисије. За епохално откриће да се језгро урана може поцепати Савић и Ирена-Жоли Кири нису добили Нобелову награду, због тога што је други светски рат прекинуо њено додељивање. Али је ту награду одмах по окончању рата добио Немачки научник Ото Хан, иако је управо он предњачио у исмевању и оповргавању открића Савића и Кири, да би га напослетку и сам прихватио. Савић је оснивач нуклеарног института у Винчи, један од покретача совјетског нуклеарног програма и дугогодишњи председник Српске академије наука и уметности.
Павле Савић

Павле Савић, поштанска мрка из 2009.

Павле Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну, који је тада био део Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Савић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири. Планираних шест месеци претворило се у петогодишњи успешан истраживачки рад, који је дао светске резултате. У Институту за радијум Марије Кири, Павле Савић је прихватио понуду Ирене-Жоли Кири, кћерке Марије Кири, да заједно раде на истраживању порекла радиоактивности које настају неутронским озрачивањем урановог језгра. До тада је светска наука сматрала да се неутронским бомбардовањем могу добити одређени трансурански елементи, као што су ренијум и осмијум, али је двојац младих истраживача успео да детектује нове елементе, много ниже масе, као што је лантан.

Њихово епохално откриће из септембра 1938. године да се језгро урана може поцепати на ниже елементе узбудило је светску јавност, и прве реакције су биле да је то неозбиљно, да је то шарлатанство или „алхемија“. У критикама је предњачио чувени научник Ото Хан из Берлина, који је чак упутио писмо нобеловцу Фредерику Кирију, Маријином супругу и оцу Ирене-Жоли, да аутори демантују „немогуће и погрешне“ резултате. То Павлу и Ирени није падало на памет, веровали су у своје резултате и наставили да вредно раде даље.

После свих неуспешних покушаја оповргавања њиховог рада, Хан и екипа су се 1939. уверили у исправност и епохалност откирића, па су и сами наставили у „париском тренду“ откривши да се у емисији налази и радиоактивност баријума. И, од тада је званично детектовање ове нуклеарне реакције добило назив фисија. Очекивало се да ће Павле Савић и Ирена-Жоли Кири бити предложени, и да ће добити Нобелову награду, али је то прекинуо почетак Другог светског рата. Да лицемерје буде потпуно, најпрестижнију светску награду у области науке после рата је добио управо „неверни Тома“ – Ото Хан.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.

Павле Савић после рата одлази у Москву где се придружује тиму нобеловца Пјотра Капице, са којим ради на развијању нуклеарних технологија. Године 1947. Савић добија државни задатак да у нашој земљи пројектује и подигне институцију за домаћа нуклеарна истраживања. Павле тај пројекат реализује 1949. оснивањем Института за нуклеарне науке у Винчи.

Славни научник предавао је физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду, и био дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности. Бавио се истраживањима до краја живота.

Извори: Патриот, Википедија

Чији је стварно Тесла?

Никола Тесла се са правом може сматрати једним од највећих светских научника икада. Много тога о њему је речено и написано, много тога се не зна, а такође, још увек постоје информације које деле јавност. Једна од недоумица свакако је везана за његово порекло тј. националност. Коме припадају Тесле? Одговор следи у истинитом догађају: 

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током „Олује“ дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју „Николе Тесле“.

Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: „Шта хоћеш?“ а декица му одговори: „Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам.“ Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

Дакле, ако је и било дилеме око тога чији је Тесла и коме припада више је нема? Тесла је наш!

 

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види

Владика Николај Велимировић и Никола Тесла били су веома добри пријатељи, о чему сведочи и анегдота настала из једног од њихових сусрета у којем су разговарали о науци и вери. Остала је запамћена прича о томе  да је владика упитао Теслу: „Да ли сте Ви видели струју“? „Не“, одговорио је Тесла, „али  знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео, сви знамо да постоји“.

Николај Велеимировић и Тесла

Анегдота о једном од сусрета владике Николаја и Николе Тесле

Свети владика Николај Велимировић био је близак пријатељ Николе Тесле. Њих двојица су се често звали имењацима. Када је владика 1927. године био у Америци, посетио је славног научника и Тесла га је позвао у своју лабораторију.

Чим је владика отворио врата Теслине лабораторије, Тесла је ставио у покрет хиљаду некаквих точкова и зупчаника.

– Имењаче, шта то уради? Kаква је то сила која покреће толике точкиће?- питао га је владика Николај.

– Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то?- одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – одговори Тесла – док је света и века.

– Па зашто онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и када се не види – закључи владика Николај.

Извор: Светосавско звонце

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

 

Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара

Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.
Illyrici sacri, Illyricum sacrum

Illyricum sacrum

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.

Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.

Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна

Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Локрумски фалсификати – неколико примера:

Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.

Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум. 

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму. 

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.

T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.

У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Српско средњовековље, Википедија

Женски вокални ансамбл “Роса“ из Њујорка чува српско традиционално пјевање

“Роса“ (ROSA) у Бостону, октобар 2014. Фотографија са: www.facebook.com/rosavocalgroup

Традиционална вокална група “Роса“ је женски вокални ансамбл из Њујорка који уједињује пјевачице са три континента, а који чува и његује изворни облик српског традиционалног пјевања.  Групу су 2014. године основале Марија Стојнић, филмски стваралац и извођач традиционалне српске музике из Њујорка и Александра Денда, вокалисткиња (џез пјевачица) и композиторка која је дипломирала на Беркли колеџу.

 

“Роса“ је тренутно једина активна српска традиционална вокална група у Њујорку са чланицама из САД-а, Индије, Малезије, Колумбије, Грчке и Србије. У групи су поред Марије и Александре, Тифани Вилсон (Tiffany Wilson), Шилпа Анан (Shilpa Ananth), Елени Арапоглу (Eleni Arapoglou), Ирма Селеман (Irma Seleman), Ванеса Бергонзоли (Vanessa Bergonzoli), Тамара Усатова (Tamara Usatova) и Трупти Пандкар (Trupti Pandkar).

“Роса“ је и дио филмског пројекта “Girl who opossed the Sun“. Према ријечима Марије Стојнић, “Girl Who Opposed the Sun” је музички документарац о народној умјетности и музичкој традицији из Србије која нестаје, а коју су стварале и изводиле жене кроз вијекове наше турбулентне историје. Неуклопљиве у западњачки тонски систем, ове пјесме је немогуће записивати и могу се преносити само као усмена традиција. У овом филму видимо три генерације жена које откривају очаравајућу моћ овог наслијеђа које утјеловљује фолклор и мит, као и жељу да се истражи вриједност међугенерацијског памћења.

 

Сања Бајић

 

Руски научници користе свемирску технологију за дешифровање древних текстова

Стручњаци Института за истраживање свемира Руске академије наука помажу Државном историјском музеју да дешифрује древни глагољски рукопис. Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа уткано као уметак са новим садржајем у србски рукопис из 14. вијека. Очекује се да ће његово потпуно ишчитавање постати свјетски догађај.

Глагољица

Истраживање јединствених рукописа из фонда Историјског музеја спроводи се помоћу мултиспектралних снимака и оригиналних алгоритама за обраду информација које је развио тим научника из Института за свемирска истраживања РАН.

Рукопис ће бити фотографисан помоћу специјалних камера у различитим дијапазонима – од ултравиолетног до инфрацрвеног. На тај начин се омогућава разликовање ранијих слојева од каснијих, чиме се разјашњавају и услови у којима је рукопис створен, као и још штошта. Слично, ове камере се користе за изучавање свемира помоћу различитих свемирских технологија.

Институт је прецизирао да је седам листова из древног глагољског рукописа било уметнуто у србски рукопис из 14. вијека. Тај старији текст написан глагољицом, како се наводи, настао је вјероватно у 10 – 11. в. у Бугарској а садржи Божићни канон.

Будући да је свега сачувано мање од двадесетак ранословенских глагољских споменика, његово потпуно ишчитавање постаће свјетски догађај.

Превела и приредила: Сања Бајић

Извор: Тass.ru

Повезани чланци:

Мистерију игле са Хисара не знају ни Американци
Бодеж фараона Тутанкамона није са овога света
Симетрија је космички закон
Мистерије српских средњовековних манастира
Теслин рани плес кроз светове

 

Теслин рани плес кроз светове

Плес и певање заједно стварају осећај јединства са мислима људи. Бављење музиком и вајарством у духовном свету је појединачна или групна активност. Обликовање енергије у предмете и стварање мањих животних облика у том свету не сматра се забавом. Духовне хармоније имају улогу која је много већа од музичке комуникације – оне су градивни блокови стварања енергије и спајања душа. Тесла је тврдио да се нигде на планети Земљи не могу наћи људи лишени музике и плеса. Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Ипак, по свему судећи. он је душа која се бави обликовањем енергије у предмете и стварањем мањих животних облика. Али, како схватити Теслу, када рационално знање још увек не објашњава мистерију стварања, ништа више него било које веровање у прошлости?

Никола Тесла

И сада је несхваћен. Као да је стигао на свет из 22-ог века. Оног који човек не помиње и не може да замисли. Многи људи сматрају да није требало да просипа бисере пред свиње, а, по свему судећи, то је и сам схватио 1905. године. После је само чувао своју душу. Тек, душа Николе Тесле, интелигентна светлосна енергија која нема границе, постала је симбол недоступног ума. Како је могуће да га једни сматрају генијем и аватаром, а други чудаком и шарлатаном? Једноставно, реч је о души која је стално спајала духовну и световну димензију.

Не треба заборавити, како каже Мајкл Њутн, аутор књиге Судбина душа, да душе жуде за савршенством и да део своје енергије оне остављају у духовном свету. Та енергија је увек тамо за њих. Никола Тесла није изузетак. Питање је колики део енергије је оставио, али је свакако имао непрестану везу са њом. Душа може да подели своју енергију и да живи више живота истовремено.

Унутар астралног плана који окружује Земљу постоје алтернативне или паралелне стварности. Неки екстрасенси могу да виде нематеријална бића. Све просторне зоне имају вибрациона својства која омогућавају пролазак душа када су њихови енергијски таласи прилагођени одговарајућим фреквенцијама. Вибрационе енергијске силе око Земље у сталном су току.

Са Теслом се није догодило ништа посебно. Као код сваке душе у младости дошло је до неке врсте сукоба, односно превирања, несагласја психосоматског типа. Његов сукоб је изазвао болест, а произашао је из односа бесмртног карактера душе и темперамента његовог личког схватања, односно његовог генетског пртљага, крајем деветнаестог века.

Тај сукоб је за Теслу очевидно био исцрпљујући, будући да душа користи само енергију коју је донела у Земљин свемир, а завршио се условним помирењем. Када је реч о свемирима, они могу да буду паралелне стварности које се преклапају унутар исте димензије, или нешто друго потпуно несазнатљиво. У случају рађања на Земљи, и код Тесле, потпуно је јасно да су ставови и уверења ума његове душе утицали на његов биолошки ум. Он је учинио бројне потезе који су драгоцени за тела (своје и других људи), а остали су несхваћени у окружењу у којем је живео.

Уосталом, све што је чинио Тесла у складу је са космичким законима. Можда је пре рођења пожелео да одигра улогу аватара на Земљи, јер, посматрано из вечне садашњости духовног времена, „прошлост може да се стопи са будућим могућностима у следећем животу“, а њега је изазивала садашњост у којој су живели Вилијам Томсон – барон Келвин, Томас Алва Едисон и Алберт Ајнштајн. Требало их је убедити да нису у праву. У доброј мери је у томе успео.

Како је Тесла попут свих душа отелотворењем постао део апсолутно несвесног и све време настојао да се освести, јасно је да је успео да на време схвати да је спој са остатком своје душе могућ само у одређеним менталним стањима. У ствари, све на Земљи и у свемиру повезано је мисаоним таласима са духовним светом, али је човек тог феномена несвестан.

Први пут се Тесли пробијање ка духовном свету догодило „случајно“, у време прве теже болести. Тада је успео да понешто схвати, а потом је тренутке сваког новог умног бљеска успевао да продужи вежбањем. У условима посебног стања организма, на посебним фреквенцијама (између живота и смрти, или сна и јаве) добијао је информације од дела своје душе настањене у духовној димензији, а његова душа се, као што је речено, бави обликовањем енергије у предмете и стварањем мањих животних облика. То је, сасвим

сигурно, „животно“ опредељење душе коју су у наведеном времену оличностили именом Никола Тесла. Уосталом, душе се развијају различитом брзином са низом талената.

Касније проводе све више времена на усавршавању одређених вештина које ће допринети силама космичке свести.

Ради кретања кроз међудимензионе зоне, душе морају да науче како да се прилагоде различитим облицима таласа који постоје у свакој димензији и да брзо прилагођавају своју енергију да би прошле кроз ту димензију. Познато је да је Никола Тесла имао искуства с вантелесним путовањима, тзв. телепортацијама. Постоје планетарни обрасци вибрационих мрежа који утичу на интелигентан живот на другим местима осим Земље. Можда је зато Тесла храбро тврдио да је успоставио везу са ванземаљцима.

Уз много неуобичајених ставова, Тесла је ипак најпознатији по тврдњи: „Када примим идеју, одмах почињем да је дограђујем у својој имагинацији. Мењам конструкцију, правим побољшања и укључујем апарат у свом уму да ради. Сасвим је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или лабораторији. То „примање идеје“ у сагласју је са његовим основним ставом да је човек аутомат космичких сила. Међутим, баш тај феномен намеће питање: од кога, или из чега, је примио идеју. Да ли је примао идеје од Светог духа, из информационог омотача, из бездана, празнине, поља нулте тачке, јединственог поља интелигенције природе, акаше, или од другог дела своје душе? Најлогичније је да је примао идеје из духовне сфере, у којој је имао исту улогу – стваралац, „проналазач“.

Све је визуелизовао. Стварао је менталну представу циља. Тврдио је: „Тешко да има научног изума који може бити унапред предвиђен искључиво математички, без визуелизовања… Људски мозак, и ако изазван на рад споља, ипак може непрестано да продукује нове садржаје, мисли и слике, јер је број надражаја из околине неограничен…

Бити сам са идејом, то је услов открића“. Догађало се да Тесла не успева да оствари своје науме, посебно када због душевног грча није успевао да се концентрише и довољно усаврши менталну представу. Тако је било код конструисања парних турбина у фебруару 1911. године. Разлика између оног што је визуализовао и онога што су показали експерименти била је велика. Исто се догодило и са генератором за чеоно светло локомотиве. Та два пројекта није успео да заврши. Због учесталих киксева, било је све више судских спорова и потраживања на Теслин рачун. Проблем је што је Тесла знао да је преузео улогу аватара, па су му била страна приземна размишљања тзв. обичних људи.

Едварду Баду Тесла је писао: „Вама можда није јасно да сам ја један од оног малог броја људи који се појављују с времена на време и мењају лице Земље новим идејама“. У једном случају је скоро беспомоћно јавно зајечао: „Време да испуним своје планове је све што захтевам“.

Али, шта све то значи? Па, само једно. Никола Тесла је пробијао космичке баријере и био у сталној вези са духовним светом. Можда је погрешио. Можда му улога коју је одиграо није била намењена у том времену. Пожурио је. Нису постојали услови да га разумеју људи с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Не разуме га научни свет ни сада на почетку 21-ог века. А успевао је да пробије баријеру према духовној сфери и одржи скоро сталну везу са њом само због душевног инцидента, који се догодио у младости.

Велимир Абрамовић је у књизи Тесла – еволуција свести човечанства написао: „Тесла је увежбао да непрестано одржава одређену духовну и креативну пермеабилност. Ову моћ стекао је после оне тешке и чудесне болести (деветомесечна колера) коју је једва преживео у детињству… Појава живих слика које су често биле праћене бљесковима светлости…

Екскурзије изван граница малог света; нове сцене; ускоро успешно усредсређивање пажње… Годинама после упорно је практиковао контролу својих нервних путева и то не само у психолошком смислу већ и физиолошком“.

Ту јесте одгонетка: Никола Тесла је остварио контакт са светом у којем учи да ствара. Зато је с подједнаким успехом проучавао физичку основу психе и психичку основу физике. Зато је знао да је планета Земља огроман магнет који се врти и да је она сама генератор непотрошивих количина електрицитета. Зато је знао да Сунце јонизује атмосферски гас и да га земљина гравитација и магнетизам држе на окупу тако да га људи могу неограничено користити. Тврдио је да живи системи због своје сложености акумулирају време и да им то омогућава да имају одложену реакцију, која омогућава, а често и изазива грешку. Био је велики, необичан и занимљив, будући да се одрицао својих мисли и писао „кад год сам размислио, погрешио сам“.

И духовни свет је из Теслиног живота извукао драгоцене поуке. Сада је јасно да само људи његовог кова могу помоћи човечанству да се извуче из самоуништавајућег „врзиног кола“. Зато се све чешће прича о индиго, кристалној и звезданој деци, која се рађају са умним капацитетима Тесле, за које се он изборио у грчевитој борби са суровом стварношћу. Из истих разлога је Јевгениј Игњатјевич Ливенцов у књизи Обраћање Бога разума написао да ће следеће генерације душа долазити много свесније на Земљу, односно да душе више неће бити апсолутно несвесне. Напротив.

Зато је оптимизам у људским душама све присутнији. Зар помисао на Теслу не ствара слику човека који плeше кроз светове са белом голубицом раширених крила?

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати притиском на слику:

Драга Љочић – филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар 1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња.
Драга Љочић

Драга Љочић

Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је велика филантропкиња и заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у Српско-турским ратовима, Српско-бугарском рату у 19. веку, као и Балканским и Првом светском рату у 20. веку и на тај начин показала своје безгранично и неупитно родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада. 

Пошто је завршила Лицеј, 1872. је постала прва Српкиња која је похађала циришки Медицински факултет. Када је 1876. почео Српско-турски рат (1876-1878) напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, где је 1879. дипломирала са темом „Прилог оперативној терапији фимбриома материце“ и тако постала прва српска лекарка.

По повратку у Србију безуспешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Вршила је дужност руководитељке Женског одељења Опште државне болнице, али са платом и правима лекарске помоћнице. Због невероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за време трајања Српско-бугарског рата из 1885. унапређена је у секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама: њена нова плата је износила две хиљаде динара годишње, док је њихова била две и по, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.

Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лечила децу, нарочито девојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лечила девојчице из Женске радничке школе. Са др Јованом Јовановићем је 1904. основала Материнско удружење и била његова прва председница. Циљ удружења био је старање о напуштеној деци и смањивање смртности новорођенчади. Ни овај филантропски пројекат није остао без осуде јавног мњења. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника били ванбрачна деца. Захваљујући великом угледу који је Драга ипак уживала, она је успела да се избори и добије зграду где су незбринута деца смештана.  Била је једна од оснивачица и прва председница Друштва београдских жена лекара, 1919., које је било веома активно у прикупљању средстава за изградњу прве болнице за жене и децу, у којој је било предвиђено да раде искључиво лекарке. Драга Љочић се изузетно залагала да се та болница што брже изгради, али нажалост због ратних разарања отворена је тек 1929, три године после смрти Драге Љочић. Болница је добила име по чувеној шкотској докторки Елсие Инглис.

Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Живот са њим је био пун неизвесности, та је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промена пуштен из затвора три године након пресуде. Имали су пет кћерки.

Докторка Драга Љочић је преминула 5. новембра 1926. у Београду, у седамдесет првој години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

Јелисавета Начић – прва жена архитекта у Србији

Јелисавета Начић (Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта.
Јелисавета Начић

Јелисавета Начић

[dropcap]Р[/dropcap]ођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва.

Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. 

Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши тако прва жена архитекта у Србији.

По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је 1902 са службом у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица.

Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је 1916. године када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској јер је 1913. на Теразијама подигла славолук у част повратка српске војске из Балканских ратова на коме је писало „Има још неослобођених Срба“. Ту је упознала албанског интелектуалца Луку Лукаја, за кога се 1917. удала и родила ћерку Лулу. По завршетку рата кратко су живели у Београду, одакле су се преселили на Скадар, где је Лукај био министар у влади Есад Паше, пријатеља Срба, који је помогао Србима да пређу преко Албаније у време Првог светског рата.

Преминула је у Дубровнику 6. маја 1955. године. Умрла је сиромашна и заборављена, а била је део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, једна од првих жена запослена у јавном сектору, пројектовала прву модерну школску зграду, прву болницу за туберкулозу, прву кружну пећ за израду опеке, прву плански зидану стамбену зграду на Балкану.

Њених руку дело су и цркве Александар Невски у Београду и Архенгел Михаило у Штимљу као и спомен плоча војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу и Глигору Соколовићу.

извор Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Слободан Јовановић: Шта је полуинтелектуалац?

„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. 

Слободан Јовановић (Урош Предић, 1931.)

Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у „чаршијском” смислу, дакле сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ” – израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција и да је успео постати министар. Тај положај могао је да уграби само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово”. Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: „Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте. Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:

1. Да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца престане да слаби;

2. Да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спречи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Слободан Јовановић, Један прилог за проучавање српског националног карактера, О полуинтелектуалцу

Слободан Јовановић 

(Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба(1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.

Нови полис, Видовдан

Србин који је изумео први рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике

Свестрани српски научник, често неправедно запостављен, оснивач је неколико математичких дисциплина: математичке феноменологије, теорије математичких спектара и интервалне математике: творац је више признатих патената: даљинар, аутоматски мењач за аутомобиле, дубиномер, направа за шифорвање, мотор са клипом наизменичног дејства, направа за заштиту бродова од удеса; конструисао је први аналогни хидраулични рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике – Све то и још много више јесте Михајло Петровић Алас.

Михаило Петровић Алас: Хидроинтегратор, претеча рачунара

Михаило Петровић (6. маја 1868 – 8. јун 1943), у београдској чаршији познатији као Мика Алас, био је математичар, научник, професор Универзитета у Београду, претеча кибернетике, оснивач београдске математичке школе, академик Српске краљевске академије и академија наука у Прагу, Варшави, Кракову, Букурешту и Загребу, и члан више научно-математичких друштава у свету, али и морепловац, путописац, књижевник, алас и виолиниста.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и по свом научном раду и резултатима спада у највеће српске математичаре – једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба

Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893 и 1894. године. Исте године одбранио је на Сорбони докторску дисертацију из области диференцијалних једначина и стекао степен доктора математичких наука.

Нове математичке дисциплине

Петровић је био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине, а дошао је до импозантних резултата и у теорији функција, алгебри и рачунарству. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе његово име, а припада и групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине – математичку феноменологију, теорију математичких спектара и интервалну математику.

Тежња ка откривању аналогије између техничких и биолошких система, водила га је откривању универзалног научног језика. Његово дело „Елементи математичке феноменологије“, било је претеча нове научне дисциплине, коју је тада мало ко разумео, а књига „Рачунање са бројним размацима“ представља прву монографију о неједнакостима у свету. Петровић усваја диференцијалне једначине као свој основни математички језик, из којег ће произаћи многе расправе из области анализе, феноменологије, аналогних рачунских машина, механике и других дисциплина.

Значајни проналасци

Осим математиком, Петровић се бавио бавио и проналазаштвом и патентирао је пет проналазака који су били заштићени, односно пријављени и реализовани у пракси.

Проналазак даљинар откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип зупчастог преносника, који је био претеча аутоматских мењача у аутомобилима, а омогућава пренос броја обртаја буде константан. Конструисао је дубиномер, направу за шифровање, мотор са клипом наизменичног дејства, а његов проналазак је и вечити календар, реализован у више хиљада примерака и заштићен у Паризу 1916. године.

При повратку с пута из северне поларне области, одгонетнуо је важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље, односно направу за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем.

Са војском и дипломатијом

Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196.

Његови системи шифровања су дуго година коришћени у војсци и дипломатији, све до Другог светског рата. А уочи рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је због тога што је војсци требало његово познавање криптографије.

Први рачунар, информатика и кибернетика

У области рачунарства Петровић је још крајем 19. века објављивао у Сједињеним Америчким Државама своје конструкције рачунара и добио од угледних светских научника (Камке, Прајс, Морен, Вилерс, Мајстров) признања да је први конструисао аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина.

Хидроинтегратор представљен на изложби у Паризу 1900. године

Његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена – започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Открио је да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина.

Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу савремене науке (кибернетике, односно теорије система) радовима из области примена аналогија међу диспаратним појавама.

Током 1897. године у радионици париске Политехничке школе конструисао је аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина на принципу кретања течности, први овог типа у свету. Овај рачунар био је у стању да решава две класе диференцијалних једначина и многи научници га сматрају претечом плотера. Своју конструкцију објавио је у American Journal of mathematics, Baltimore 20 (1898) и 22 (1899).

Ову претечу рачунара или први аналогни хидраулични рачунар у свету – хидроинтегратор, научној јавности је представио 1900. године на Светској изложби у Паризу, у павиљону Краљевине Србије. За тај изум био је награђен златном (или борнзаном) медаљом изложбе, а потом, 1907. године и Почасном дипломом Математичког друштва у Лондону.

Хидроинтегратор је хидраулична рачунска машина која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела.

Др Драган Трифуновић је 1980. године извршио реконструкцију Петровићевог хидроинтегратора. Тај реконструисани интегратор се налази у кабинету за математику Шумарског факултета у Београду.

Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке, због чега га многи сматрају њеним зачетником. Да додамо на крају да је и други српски научник – Никола Тесла низом проналазака такође дао свој велики допринос у рачунарској револуцији. Патентирао је логичко коло AND, које се налази у свим рачунарима. До овог открића дошао је развијајући систем за даљинско управљање.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“Дигитални легат Михаила Петровића АласаСуз, Политикин Забавник, Поуке

Стево Калуђерчић, патриота који је задужио српски народ у БиХ

Стево Калуђерчић је био учитељ, приповједач, преводилац, културни, просвјетни и политички радник с краја 19. и почетком 20. вијека. Калуђерчић је по много чему задужио српски народ у БиХ, а поготово Србе у Сарајеву. Дошао је у Босну 1883. године, када је добио посао учитеља у основној школи у Сарајеву. Био је члан већине оновремених просвјетних, хуманих и културних друштава. Памтимо га и као једног од учитеља заслужних за покретање српског књижевног часописа “Босанска вила“.

Стево Калуђерчић са породицом

Стеван Стево Калуђерчић рођен је у Сомбору, 1864. године као син јединац. Основну школу и нижу гимназију (четири разреда) завршио је у родном мјесту, гдје је наставио школовање у Српској учитељској школи, једној од најпознатијих српских школа у Аустро-Угарској монархији. Из ове школе потекли су и Јоаким Вујић, Јован Дучић, Исидора Секулић, др Паја Радосављевић, Никола Кашиковић те многи други. У трећем разреду 1881. године, са неколико својих колега, истомишљеника, незадовољних планом и програмом (који је био по мјерилима Пеште и Беча) организовао је ученички штрајк. Заједно са својим друговима као један од организатора штрајка био је удаљен из сомборске школе, па је школовање завршио у Сремским Карловцима у познатој Карловачкој препарандији. Завршни испит положио је у јуну 1883. године и одмах затим био примљен за учитеља Српске основне школе у Сарајеву, гдје је стигао почетком септембра исте године.

Допутовао је као један од првих путника новосаграђене пруге Брод-Сарајево коју је аустроугарска власт саградила одмах након окупације БиХ 1878. године. Дошавши у Сарајево смјестио се у близини старе православне цркве (у данашњој Бесариној чикми), гдје је била и Српска основна школа у којој је требао радити.

Стевин долазак у Сарајево спада у период када је српско школство у Босни и Херцеговини преживљавало тешке тренутке. Нова власт је декретом укинула 1882. године једину Српску нижу гимназију у Сарајеву, јер је аустроугарска власт покушала да спријечи развој и манифестацију националне мисли код Срба. 

Стево Калуђерчић је у јулу 1883. године изабран за учитеља Српске основне школе у Сарајеву, а од 1894. године постављен је за учитеља српске Више дјевојачке школе у Сарајеву. Већ 1895. године он је наприје привремени, па онда редовни управитељ српских основних школа и Више дјевојачке школе која се налазила на простору данашњег Економског факултета у Сарајеву. Као педагог, ношен идејама Ђорђа Натошевића, Хаџи Стаке Скендерове и племените Мис Ибри, стално је наглашавао и подвлачио важност образовања жена – будућих мајки.

На овом положају остао је све до 1914. године када је земаљска влада за Босну и Херцеговину затворила све српске школе у Босни и Херцеговини. Послије ослобађања, он је 1919. године враћен у службу као учитељ и директор виших народних школа, а био је и шеф инвалидског одсјека.

ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА И УРЕДНИКА  “БОСАНСКЕ ВИЛЕ“

Стево Калуђерчић је поред Николе Кашиковића првог и дугогодишњег главног и одговорног уредника, био један од оснивача и уредника „Босанске виле”, првог књижевног часописа у БиХ. Први број „Босанске виле” изашао је 16. децембра 1885. године са његовим графичким рјешењем насловне стране.

„Ми смо учинили све оно што се од нас захтијевати могло, а сада стоји до вас, да покажете колико сте свјесни Срби и колико своју књигу љубите — падне ли „Босанска вила“, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити – сами носите гријех на својој души.“ Босанска вила 16. децембар 1885.

Лист се одржао све до 1914. године када је забрањен. У редакцијском колегијуму, поред Кашиковића и Калуђерчића, били су и Јован Видић, Божидар Никашиковић, Никола Шумоња, Милица Тодоровић, Наталија Суботић, махом учитељи Српске основне школе. И поред скромног почетка, „Вила” се временом развила у значајан књижевни часопис са угледом и ван босанскохерцеговачког културног простора и тако постала стожер развоја културног живота у Босни и Херцеговини. У „Вили” су сарађивали, и у њој објављивали највећи писци и пјесници тог времена: Силвије Страхимир Крањчевић, Иво Андрић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Тин Ујевић, Светозар и Владимир Ћоровић…

ЛИТЕРАРНИ РАД

Стево Калуђерчић

Стево Калуђерчић

Стево Калуђерчић се опробао и у литерарном раду пишући краће приповијетке. „Босанска вила” му је у једном од првих бројева објавила приповијетку „Швабо” (у којој има доста аутобиографског), а након тога и низ других, као што су „Јока”, „Усидјелица” и друге. Приповијетке су му биле превођене и на њемачки језик. У свом литерарном раду био је под снажним утицајем српског реализма, посебно Лазе Лазаревића, а у животу узори су му били Филип Вишњић, Вук Стефановић Караџић и Петар Петровић Његош. Неке од својих приповједака био је принуђен објавити под псеудонимом Каменко Монашевић, јер је критикујући понашање тадашњих виђених људи сарајевског ташлихана дошао под њихов утицај. Тако је приповијетку „Невин страдао” с озбиљно социјалном тематиком био принуђен штампати у Новом Саду у часопису „Стражилово”, пошто је сарајевска „цензура” спријечила њено штампање.

За потребе наставе историје у српским основним школама у БиХ написао је „Историју српског народа”, која је штампана у Мостару почетком 20. вијека. Књига је била уџбеник тог предмета у основним и грађанским школама све до 1914. године. Објавио је и монографију „Национална улога српских школа у БиХ”.

У политичком животу БиХ заузимао је од 1910. до 1913. године положај народног посланика у босанскохерцеговачком сабору. Стево је важност придавао и физичком одгоју омладине. Одмах по оснивању сарајевског соколског друштва „Душан Силни”, које је формирао сарајевски љекар др Милан Јојкић постао је, његов члан-вјежбач, а убрзо затим и предводник.

На положају управитеља српских школа Стево Калуђерчић је остао све до 1914. године када су, након атентата у Сарајеву све српске школе и већина станова угледних сарајевских Срба били демолирани, а школе затворене и забрањене. 30. јануара 1916. године Земаљска влада БиХ је својим актом забранила Стеви Калуђерчићу сваки даљи рад у просвјети, јер је установила да су „мишљење и рад Стеве Калуђерчића, управитеља српско-православих школа у Сарајеву, у опреци са интересима државе”. Истим актом је и пензионисан, а одређена му је „привремена пензија као припомоћ”. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је формирана 1918. године, био је само накратко реактивиран као шеф инвалидског одјељења, да би већ 1925. године отишао коначно у заслужену пензију. Преминуо је и сахрањен на старом православном гробљу у Сарајеву 12.02.1948. године. Сарајевско „Ослобођење” је тада одбило да штампа „In memoriam” који је поводом његове смрти написао његов мађи колега, пензионисани учитељ Стево Правица.

Извори: Матична библиотека Источно Сарајево, Википедија

Приредила: Сања Бајић

Српска штампана књига у БиХ од 1800. до 1878. године

КУЛТУРНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ СРБА У БиХ ТОКОМ ТУРСКОГ ПЕРИОДА (1800-1878)
За вријеме турске владавине у Босни и Херцеговини (1463–1878), као што је познато, културног и књижевног рада било је веома мало или готово нимало. Гашењем најзначајније српске средњовјековне штампарије у Доњој Сопотници код Горажда 1523. године, настала је вишевјековна пауза у српској штампарско-издавачкој дјелатности. Хришћани у Босни и Херцеговини чинили су напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па се у 19. вијеку активније радило на отварању школа и ширењу књиге и писмености.
Календар

Први босанско-српски календар 1869.

Деветнаести вијек представља крај турске епохе у Босни и Херцеговини, што се видно назирало и у културном животу хришћанског народа. Књижевни живот Срба почео је да снажи, а самим тим постављени су и услови за развој домаћег издаваштва и штампарства.

Почетак 19. вијека био је обиљежен бунама и устанцима како у сусједној Србији тако и на просторима Босне и Херцеговине. Упоредо са борбом за политичку независност, на културном плану текла је борба за нови књижевни језик, коју је започео и водио Вук Караџић са присталицама.

Одјеци Вуковог књижевног језика били су присутни у свим земљама гдје су Срби живјели, нарочито у Црној Гори, Боки Которској, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. Утицаји књижевног и реформаторског дјеловања Вука Караџића на српском језичком простору у Босни и Херцеговини били су широког домета. Посебно је значајан његов допринос ширењу читалачке публике и повезивању простог народа са књигом и читањем. Вук је један од ријетких српских писаца 19. вијека чија је појава омасовила потребу за књигом, а реформисано писмо и језик били су од кључног значаја за формирање прве читалачке публике.

У духу његових реформаторских идеја, покренут је књижевни и публицистички рад аутора на српском језику у Босни и Херцеговини. У том времену стасале су генерације образованих Срба какви су били Јоаникије Памучина, Богољуб Петрановић, Стака Скендерова, Коста Хаџиристић, Гавро Вучковић, Васо Пелагић, Нићифор Дучић и други. Њихове књиге и прилози, као и сав њихов просвјетни и политички рад одисао је надом да је културни препород на помолу. Ти просвјетитељи и књижевници угледали су се на књижевности својих сународника из Аустрије, Србије, Далмације и Црне Горе.

Нарочите заслуге за популарисање књиге и културе у Босни и Херцеговини имао је часопис Српско-далматински магазин. Овај часопис и у својим почецима био је веза писаца са читалачком публиком, односно начин да се читаоци упознају са српским књижевним стваралаштвом и српском штампаном књигом 19. вијека. Српско-далматински магазин је био главна читанка српском народу и прва књига која је на широка врата ушла у народ. До тада су књига и књижевност били искључиво скопчани са манастирском писменошћу. Са Српско-далматинским магазином започело је у Херцеговини (и Босни) народно просвјећивање и чешће увођење штампане књиге у свјетовне кругове.

Главни културни центри у доба турске владавине били су Мостар и Сарајево, гдје се сабирала тадашња српска интелигенција. Мостар је био најзначајнији књижевни и културни центар у Херцеговини. Мостарски Срби су подржавали све акције усмјерене на духовни и културни преображај и просвјећивање народа. У Херцеговини је православна црква имала јаку традицију и утицај, најприје због култа Св. Саве, па се у Мостару сабирало све српско свештенство и калуђери оближњих манастира. Калуђери су били ослонац духовног и културног препорода који се разбуктао половином 19. вијека.

Манастири су његовали култ књиге и у свом духовном и религиозном окружењу сабирали су мали, али значајан, читалачки круг. При манастирима су стасавали први значајни писци и сакупљачи народног блага, који су истовремено били и црквена лица и први српски просвјетитељи и учитељи српских школа у 19. вијеку.

Они су наставили са књижевним стваралаштвом на оном мјесту гдје су, средином 15. вијека, стари српски писци стали. Серафим Шолаја, а нарочито Јоаникије Памучина, у свом су се књижевном раду наслањали, по инерцији, на српску средњовјековну књижевност са жељом и циљем да се дух и идеје српске књижевне средњовјековне традиције настави и да се нова српска књига и писменост подигне на темељима порушене српске државе (Ковачевић, Војо 2001–2002: 332).

Српски писци из Херцеговине били су чести сарадници Српско-далматинског магазина. Први сарадници са тих простора били су Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Ато Марковић и Нићифор Дучић. Поред књижевних тема и сакупљачког рада, херцеговачки писци у Магазину објављивали су и радове из историје, палеографије, путописну прозу, као и радове о политичким, вјерским, друштвеним и културним приликама (в. Радуловић, Јован 2010: 109–114). „Далеко од гласила у великим центрима, наши писци су у Магазину налазили охрабрење и једину могућност да се огласе“ (Максимовић, Војислав 1976: 8).

Велику улогу у афирмацији српских аутора имао је први руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Гиљфердинг. На његову иницијативу два монаха савременика Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина (њима се може придодати још и Стака Скендерова из Сарајева) забиљежили су по један љетопис, који је Гиљфердинг штампао у трећем тому својих Сабраних дјела (Петроград, 1873) (Максимовић, Војислав 1976: 5).

У Босни је, слично као и у Херцеговини, књижевни и просвјетни рад почивао на одређеном броју образованих људи, а то су, прије свих, били свештеници, учитељи и трговци. Због тога њихове књиге и прилози представљају својеврсне хронике и историје културно-просвјетног живота у Босни и Херцеговини.

Сарајево је у 19. вијеку преузело улогу водећег културног центра у Босни за вријеме турске власти. У њему је радило и дјеловало неколико учених Срба, који су се активно залагали за национално и културно освјешћење. Један период њиховог дјеловања обиљежило је и тајно револуционарно удружење, које је било огранак новосадске Уједињене омладине српске (1866–1872). Преко омладинског покрета из Аустрије и Србије стизале су идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом. Пропаганда се спроводила преко књига и часописа и преко књижевних друштава, као што су Матица српска и Српско учено друштво. С тим у вези, српска штампана књига постала је симбол националне борбе и спона свим Србима.

Српски аутори из Босне и Херцеговине јављали су се бројним прилозима у новосадским и београдским часописима и објављивали су књиге ван земље, иако је већ тада постојала и радила Вилајетска штампарија у Сарајеву. Књиге Богољуба Петрановића, Косте Хаџиристића, Гавре Вучковића, Нићифора Дучића и Васе Пелагића, крајем турског периода, биле су, као и њихови аутори, својеврсне „књиге у изгнанству“.

Српско издаваштво у турском периоду трпило је бреме политичких прилика, које су ометале развој књижевности и науке. Оцијењени из угла турских власти као национални агитатори, неки аутори нису имали слободу да штампају своје књиге у земљи. Тако се корпус српског издаваштва у 19. вијеку, под турском управом, сводио углавном на штампање уџбеника за српске православне школе.

ШТАМПАРИЈА У САРАЈЕВУ И УЏБЕНИЦИ ЗА СРПСКЕ ШКОЛЕ

Оснивање штампарије у Сарајеву (1866), као и залагање за развитак и ширење писмености, директно су проистекли из просвјетне политике коју је у Босни и Херцеговини Турска водила према нарастајућем утицају руске,српске и хрватске књиге. Штампарија је покренута, прије свега, с циљем да се у Босанском вилајету, директно пред очима власти, штампају школске књиге.

И поред тога, главни издавачки подухват Сопронове, а касније Вилајетске штампарије била је периодика. Из ове штампарије изашла су три листа: Босански вјестник, Босна и Сарајевски цвјетник.

Босански Вјестник

Босански Вјестник

У Вилајетској штампарији у турском периоду штампано је око 50 књига и брошура. Углавном су штампане само књиге које је влада субвенционисала, прије свега школски уџбеници и разни закони и уредбе.

Уџбеници за српске православне школе уређивани су према онима из Кнежевине Србије. Игњат Сопрон, први штампар и издавач у Босанском вилајету, имао је високо мишљење о тим уџбеницима и истицао је да их треба користити у школама. Без страха да ће навући на себе гњев власти, Сопрон је у Босанском вјестнику похвално писао о вриједности уџбеника из Србије, истакавши при том: „Припознате најбоље школске књиге на српском језику јесу оне, које се у јавним школама Кнежевине Србије предају; оне се могу заиста успоредити с најбољим књигама у Њемачкој, гдје народње настављење, као што је признато, на највишем степену. Управо ће се те књиге овде неизмењене печатити, на шта је србска влада дала своје одоберење, јер су те књиге њена умна собственост“ (Босански вјестник 1866: 33).

У петом броју Босанског вјестника објављен је списак уџбеника које је требало прештампати: Штица, Буквар, Прва Читанка, Часловац, Рачуница прва, Кратка свештена историја, Прва знања, Друга читанка, Псалтир, Рачуница друга, Кратки катихизис, Основи земљописа, Катавасија, Трећа читанка и Србска граматика (Босански вјестник 1866: 33). Од најављених наслова до аустроугарске окупације, објављена су само четири уџбеника: Буквар, Кратка свештена историја, Прва читанка и Прва знања.

Уџбенике за српске школе уређивао је, и највјероватније писао Милош Мандић, познатији као Милош Новинар. Захваљујући његовом труду и познавању српског језика и писма, књиге Вилајетске штампарије штампане су чистим народним језиком. „Милош Мандић је водио посебну бригу о чистоти језика, па језик уџбеника има и шири културни значај. Наиме, на читавој територији српског школства у нашим крајевима Мандићеви уџбеници спадају међу прве досљедно штампане новим правописом“ (Папић, Митар 1976: 72).

Буквар за основне школе у Вилајету босанском први је уџбеник штампан у Вилајетској штампарији и он је, послије буквара Вука Караџића из 1827. године, прва књига штампана реформисаном ћирилицом.

Милош Мандић је приредио и српску читанку (Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском), Кратку свештену историју за основне школе у Вилајету босанском и књигу Прва знања, а све су објављене исте године (1868).

Садржина уџбеника била је удешена у смислу политике режима, али и поред тога оне су биле од користи свима онима који су се описмењавали. Били су добри и језички пречишћени уџбеници (Богићевић, Војислав 1975: 219–220).

Буквар Милоша Мандића није прва књига која је штампана у штампарији у Сарајеву. Штампани првенац ове штампарије јесте преведено дјело са грчког језика под називом Наравоученије о човеку и његовим дужностима (1866). Књига не припада оригиналној књижевности нити је дјело домаћих аутора. За њу се може рећи да је више религиозног и дидактичког садржаја,па је због тога била намијењена ученицима. Кратак приказ и опис књиге изашао је у Босанском вјестнику у оквиру рубрике Књижевне вијести, гдје се публици најсрдачније, препоручује њен садржај. „Обштине ће заиста у тој књиги најљепше средство наћи, да с њом награђују своју дјецу која би се при испиту одликовала, а и слабијој дјеци та би књига од велике користи била, јер би их подстрекла на ревност к науци и благонаравију. Родитељи наћи[ће] у њој красног путовођу у успитању своје дјеце“ (Босански вјестник 1866: 152).

Доказ да се ова књига користила као уџбеник потврђује и напис у Босанском вјестнику, у коме стоји да је на дан полагања испита у српској школи у Сарајеву (29. август 1866) „господар Валипаша благоволио подарити 200 комада књига ново изишавшег дјела Наравоученије да се ученицима раздаду“ (Босански вјестник 1866: 170). То је уједно и потврда претходних обећања Топал Осман-паше да ће отварањем штампарије у Сарајеву ученици добијати школске књиге бесплатно.

У издавачком опусу Вилајетске штампарије објављена је 1867. године и једна књига из области народне књижевности под насловом Српске народне пјесме из Босне (Женске) Богољуба Петрановића. Петрановићеве народне пјесме објављене су у три књиге, од којих је само једна изашла у издању Вилајетске штампарије (1867), а друге двије књиге штампане су у Државној штампарији у Београду 1867. и 1870. године.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Оснивањем штампарије у Сарајеву, Босна је закорачила у један посве нови културни поредак, при чему је начињен и значајан искорак из вишевјековног ропства коме се назирао скори крај.

Штампарија у Сарајеву представљала је први степеник ка развоју нових професија у Босанском вилајету, као што су издаваштво, штампарство и новинарство. У том пионирском послу истакао се мањи број писмених и способних људи, који су својим ентузијазмом и великим трудом отворили ново поглавље у животу хришћанског народа Босне и Херцеговине у 19. вијеку.

Српска штампана књига из Босне и Херцеговине, без обзира на њено временско појављивање и мјесто издавања, има јединствену мисију, а то је допринос културном и духовном препороду српског народа и рад на буђењу националне свијести. Писци и њихове књиге чисти су доказ да је српска штампана књига очувала национални идентитет у најтежим временима под турском влашћу. Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине представљају један од сегмената српског издаваштва и књижевности, и због тога спадају у опсег српске националне библиографије.

Српска штампана књига у 19. вијеку у Босни и Херцеговини, као уосталом и хрватска, није могла да буде у функцији правог медија масовне комуникације. Она је, прије се може рећи, преурањени медиј (попут инкунабула у 15. вијеку). У то вријеме није постојала писмена читалачка публика, што је основни предуслов за рецепцију књиге као медија. И поред тога, појава српске књиге и периодике дала је велики допринос просвјетном развоју и покренула је списатељску активност и издаваштво на српском језику и ћирилици. Захваљујући прегалаштву појединаца који су имали довољно изграђену националну свијест, као и наглашен дар за литерарни рад, подигнута је и обновљена духовност и ударени су темељи култури и просвјети српског народа.

БИБЛИОГРАФСКИ ОПИС КЊИГА СРПСКИХ АУТОРА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (1800-1878)

Библиографским пописом заокружена је једна омања временска дионица у 19. вијеку у оквиру које су започети поновни издавачки подухвати српских аутора и стваралаца са тих простора. Ријеч је о настојању да се на једном мјесту обједине књиге српских писаца из Босне и Херцеговине, објављене у периоду од 1800. до 1878. године, и да се укаже на почетке српског издаваштва у 19. вијеку под турском влашћу. Пописом су обухваћене књиге српских аутора који су свој културни и књижевни рад остварили у Босни и Херцеговини. Због чињенице да је тек 1866. године покренута штампарија у Сарајеву, као и због нетрпељивости власти према појединим српским ауторима, већина књига штампана је ван Босне и Херцеговине (Земун, Нови Сад и Београд). Тим ће прије овај попис бити значајнији, јер сабира и интегрише српску штампану књигу дајући јој својеврстан национални карактер.

1. ВУЧКОВИЋ, Гавро
РечЪ краишничка / написао Гавро ВучковићЪ, КраишникЪ. – У Земуну:
КнЬигопечатнЬомЪ І.К. Сопрона, 1866. – 140 стр.; 22 цм.

2. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 1 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду: Српска народна задружна штампарија, 1872. – 121 стр.; 20 cm.

3. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 2 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду : Српска народна задружна штампарија, 1872. – 254, [5] стр.; 20 cm.

4. ГЕРЈЕ, Владимир Иванович
Развитак историјске науке / написао В. И. Герје; превео Н. Дучић. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 182 стр.; 21 cm

5. ДУЧИЋ, Нићифор
Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу: у Кнежевскоі Печатњи, 1866. – VIII, 80 стр.: граф. прикази; 19 cm.

6. ДУЧИЋ, Нићифор
О српској општини у Трсту / [Н. Дучић]. – [Београд: б. и., 1869]

7. ДУЧИЋ, Нићифор
Примјетбе на „Коментар Горскога вијенца“ / од архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: аутор, 1870 (У Биограду: Државна штампарија). – 38 стр.; 19 cm. П. о.: „Србија“; год. 1869.

8. ДУЧИЋ, Нићифор
Искрена ријеч Српкињама / од архимандрита Н. [Нићифора] Дучића. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 44 стр.; 19 cm. Прештампано из „Младе Србадије“

9. ДУЧИЋ, Нићифор
Црна Гора / биљешке архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: у Државној штампарији, 1874. – [4], 120 стр., [1] пресавијен лист с геогр. картом; 24 cm П.о.: Гласник; 40.

10. ДУЧИЋ, Нићифор
Крмчија морачка: опис рукописа: Фотијеви предговори: градски закони / описао и издао Н. Дучић. – Београд: Државна штампарија, 1877. – 134 стр.; 23 cm. – (Гласник Српског ученог друштва. Одељење 2; књ. 8)

11. МАНДИЋ, Милош
Буквар за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1867. – [2], 30 стр.; 16 cm.

12. МАНДИЋ, Милош
Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 42 стр.

13. МАНДИЋ, Милош
Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 130 стр.

14. МАНДИЋ, Милош
Прва знања / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868.

15. НАРАВОУЧЕНИІЕ о човеку и његовим дужностима / превео с грчког
Георгије Јовановић. – У Сарајеву: Печатњом И. К. Сопрона, 1866. – 79 стр.; 18 cm.

16. ПАМУЧИНА, Јоаникије
ЖизнЬ Али-паши Ризванбеговича СтолЬчанина, визиря герцеговинска-
го: (РазсказЪ современника и очевидца) / [ПеревелЪ Д. КарякинЪ]. – [Б. м. : б.и.], 1859. – 70 стр.; 24 cm. Име аутора на крају текста.

17. ПЕЛАГИЋ, Васа
Покушаји за народно и лично унапређење. Написао Архимандрит В. Пелагић. – У Биограду. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и дружине, 1871. – 236 + [7] стр.

18. ПЕЛАГИЋ, Васа
Борба народа америчког за слободу и независност. По К. Туму прерадио с ческог В. Пелагић. – У Златном Прагу. Трошком писца. У штампарији др. Ед. Грегра, 1872. – 115 стр.

19. ПЕЛАГИЋ, Васа
Путовање унакрст око цијеле земље. (Са 11 слика). Написао Васа Пелагић. – Београд. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1874. – [3] + 281 + [1] + 10 л. са сл.

20. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне. Књ. 1, (Женске) / скупио их и на свијет издао јеромонах Богољуб Петрановић, учитељ. – У Сарајеву: у Босанско-вилајетској штампарији, 1867. – XXIII, [1], 359 стр.; 18 cm.

21. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. [Књ. 2], Епске пјесме старијег времена / скупио Богољуб Петрановић. – У Биограду: издало Српско учено друштво, 1867 (У Биограду: у Државној штампарији). – XXВИИИ, 700 стр.; 22 cm.

22. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Књ. 3, Јуначке пјесме старијег времена / скупио и на свијет издао Богољуб Петрановић. – У Биограду: у Државној штампарији, 1870 ([б. м.: б. и.]). – XВИ, 653, XIII стр.; 20 cm

23. ПЕТРОВИЋ, Мирко
Јуначки споменик: пјесне о најновијим турско-црногорским бојевима спјеване од великога војводе Мирка Петровића / Издао [и приредио] Архимандрит цетињски Нићифор Дучић. – На Цетињу, 1864 (у књажеској штампарији). – [10], 221, [1] стр.; 20 cm.

24. ХАЏИРИСТИЋ, Константин
Српске народне пјесме покупљене по Босни / Коста Хаџиристић. – Београд: Српско учено друштво, 1876.

25. ЏИНИЋ, Јован Р.
Први босанско-српски календар за просту годину 1869 / уредио и издао Јован Р. Џинић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1868. – 58 стр.

Аутори: Радославка Сударушић и Властимир Пантић

Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет, Пале

Приредила: Сања Бајић