Расен, Заглавље

САТИРАЊЕ

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише. Стваралачки чин је морао бити свечан, слика је морала имати барокни рам. Можда је то бело одело аналогон оном жутом прслуку Теофила Готјеа, као што је Лазин елитизам призивао дендизам Бодлеров. Како год да је, у великим очима малих паланчана костим песников наликовао је лудачкој кошуљи која, по доста проширеном мишљењу, овом „безумнику“ највише приличи. Збиља није знао меру, није волео разборитост, ни здраву памет. Није хтео да иде „за утреником, за батом и виком светине“, вазда је ходио својим путем, или странпутицом.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Pesnik_Laza_Kosti%C4%87,_GMS.png

Лаза Костић (Урош Предић); фото: Википедија

Нема загонетнијег писца у српској књижевности; нико није живео у таквом нескладу са својом околином нити у таквом складу са својим делом. Све што је створио саздано је од супротности и протусловља, од парадокса и каламбура, игре речи и јарких метафора, диспаратих слика и блиставих поређења, мутних рефлексија и смелих идеја, од преозначених и измишљених речи, од радости и огорчења, од беса и бесова, од неизлечиве сете и дубоког осећања пораза, овог заточника времена прошлог загледаног у време будуће.

Лаза је чест оприбегавао разним врстама каламбура и сатиричним епиграмима („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често неоправдано замерао, називајући га логоманом.

…

Какав је Лаза Костић шерет био, познато је било надалеко…а остало је забележено доста његових анегдота, зачкољица и  каламбура из периода друге половине XИX века. Из тога доба је, највероватније, и онај познати каламбур са телеграмом из Беча где је Лаза Костић боравио ради полагања последњих испита …

Стиже једног дана на кафану “Код Камиле” најчуднији телеграм који је у животу примио Пера Камила, тадашњи газда кафане.

Те вечери за “штамптишем” седео је и  Светозар Милетић, па Пера донесе телеграм и стави га на сто, рекавши:

– Докторе, да господ ово разуме…Чије је, не знам, али је на мене упућен… Разуме ли неко од вас, шта тај хоће ?

Сви се сјатише око телеграма, а неко прочита садржај гласно:

“Данас по, сутра до, Лаза ко”.

Сви се згрануше, а Милетић узе телеграм у руке, насмеја се од срца и добаци:

– Лазин каламбур!

Све је јасно ко дан: “Данас по(лазим), сутра до(лазим). Лаза Ко(стић)”.

“Лобцајбрудери” – хвалисава браћа, како их назва оне вечери Аца Зуб, праснуше у смех, али Милетићева “дешифранција” показа се тачном. Лаза стиже сутрадан и исте вечери се појави “Код Камиле”.

Одакле Лази ти каламбури којима ће се, малтене, служити целог живота?

“Све је то потекло од превођења Шекспира”, објаснио је он лично.

То превођење са енглеског приближило је Костића, Ђорђевића и Андрејевића још пре прве представе у Српском народном позоришту (16. јула 1861. године), док је Лаза био још “буха и кибиц” код “Камиле”. Мада му је било свега осамнест година, био је познат као одличан преводилац Шекспира. Превео је тада један део “Ромеа и Јулије” (1859. године).

Зоран Кнежев

извори: Знање, Мој Нови Сад

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

САТИРАЊЕ

О љубопитљивости и питољубивости

Ишла шала од уста до уста, све док није (пре тачно 230 година) дошла и до Орфелина, па је он турио у свој „Славено-српски магазин“. После је све ишло лакше: Змај и Абуказем, па све тако до Бране Цветковића и Бен Акибе. А народ је стално надодавао своја мудровања, што би данас рекли – афоризме, јер „боље је са мудрим и плакати, него с лудим певати“, мада није јасно како то може бити да „док мудар ћуприју нађе, луд воду пређе?“
Ивкова слава

Ивкова слава; фото: Јутјуб снимак

О свакој животној згоди измислила би се брзопотезна чикарма, али ипак је највише било шала и шалајки о „снази и мудрости које на уста улазе“, па је тако и „Божић био дан коме се сви веселе сем прасића“. Ни за зечевима нико није туговао, јер „зец где се окоти, тамо и погине, само што му у манастиру подушје попију“.

Гостопримљив смо народ, волимо да дочекамо, па ту готово и нема мотива за шалу. Дух се народни буди тек кад треба да испратимо. И није само Сремчев јорганџија Ивко, на опште увесељавање, ту муку мучио. Калча и Неко живели су и у ранијим столећима.

Био Ужичанин у гостима код Лесковчанина Тасе. Гостио га Таса како је знао и умео. Највише је, наравно, било паприка, љутике. Ера био веома задовољан дочеком, а кад је дошао час да се растају, гост узео да се опрашта у епском заносу:

– Е, збогом остај, добри пријатељу! Увијек ти се имало гдје долазити! Нек си ми здрав за дуго вријеме! Немој замјерит, већ прошћавај за нашу простоту! Вала ти много, лијепи брате и пријатељу! Збогом!“

А Лесковчанин се намргодио и каже:

– Ај со здравље!

У та давна времена девојка је, за сваки случај, морала знати да кува – јер шта ако остане неудата?

Неки Грујо, веле, кад је израчунао колико се пута у животу обуо и изуо, потегне па се убије… А бар је двапут чешће седао за сто да ије и пије, али ако се због тога каје, онда је то зато што се није још више и чешће дружио са чашом и батаком. А да је то двоје нераздвојно, говори и овај брачни дијалог:

– Жено, дај мало вина!

– Шта ће ти?

– Да не мисли овај ручак да га је псето појело!

***

Неки други муж, облизујући се, каже жени:

– О, жено моја, ала сам љубопитљив на ту питу што си је јутрос месила!

– Ниси ти љубопитљив, него си питољубив! – прочитала га она.

***

Опет, један муж пита супругу:

– Какви су ово колачи, душо?

– Не знам како се зову, али сам их из Кувара учила.

– Много су тврди. По томе судим да ће то бити – корице од Кувара!

Кло, кло, кло

„Ал се некад добро јело!“ уздише популарни певач по коме се не би рекло да је то било само некад. И питање је коме је било. Јер у пролеће, кад нестане кромпира, питали Гламочанина одакле је, а он само тужно прошапутао: „Из Гламоча, брате!“ А у јесен, кад роде кромпири, па га исто упитају, он ће поносно: „Из Гламоча, а одакле?“

Један његов исписник однекуд од Мораве овако се исповедао:

– Што имам пара, све ми је у житу, што имам жита, све ми је у брашну, што имам брашна, све ми је у хлебу, а што имам хлеба, све ми је у трбуху!

***

Неке друге другачије су муке мориле… Тако се неки Станиша жалио пријатељима:

– Баш свашта лажу ови учевњаци. Каже један: „Апетит долази са јелом, а ја ево једем готово два сата, па ми још није дошао!

– А знаш ли ти, брале – удену се један из комшилука – да сам ја једном гладовао 45 дана?

– За име божје, како си то могао!?

– Лако, брале – јео сам само ноћу!

***

Имао је свој рецепт и извесни Саватије из Косјерића. Кад су га питали шта највише воли, он је одговорио:

– Ех, ништа љепше није, нити ишта више волим, него кад се наједем качамака и напијем расола, па се колима возим преко бразда, а оно у трбуху чини: кло, кло, кло…

Јело од јеловника

Наш народни гурманлук може се сагледати и из ове причице:

Дошао сељак у госте код рођака у град, па га овај задржава на ручку и пита шта би желео да једе.

– Дај нешто лепо, као за господу, а да буде доста, као за сељака.

***

Неки Радојко, мученик, није имао родбине у граду, али је знао где је кафана, па ушао, засео и рекао кафеџији:

– Чуј, побратиме, ја бих нешто ручао.

– Може, рођаче – услужно ће кафеџија. – Изволи, рођо!

– Шта ти је то? – пита неповерљиво Радојко, гледајући у папир.

– Јеловник.

– Море, дај ти мени прво да једем, после ћу да читам!

***

Записано је и кад су се два побратима нашла на врелу Буне, па узели да се сладе пастрмкама. Упитао Ибро Хасу од чега му је умро отац, а овај развезао да прича што може опширније и уз дубоку жалост, а не примећује да је рибе све мање.

Кад то најзад, у зао час, опази, хтеде да наведе Ибру да се и он расприча, па упита:

– А, дина ти, од чега је умро твој отац?

– Мој на пречац! – одговори Ибро преко залогаја и настави да једе.

Кад имамо, да гумамо

Кад кога намагарчи какав шерет од Ужица или околине, пријатељи га теше:

– Код Ера ти је увек било више самара, него магараца, па се немој љутити кад те насамаре!

О тим ерским заврзламама неком другом приликом, а сада само неколико везаних за шерпу, тигањ и тањир.

***

Питала снаха свекрву:

– Мајко, хоћу ли све или само пола јајета улити у супу?

– Метни све, јашта ћеш, док имамо да гумамо, кад немамо – да гледамо!

***

Али умеју Ере да буду и гурмани. Тако, кад су се једном састала двојица из тих крајева, један упита:

– А знаш ли ти, друле, шта цареви ију?

– Како, јадан, не бих знао! Задроби ељду и кишјелину, а наћера момке те они покусају оно дробљење, а он онда ону ситу лизука.

– А знаш ли, друле, колико постова има у години?

– Како не бих знао: један пост и један мрс.

– Како то?

– Кад закољем крмачу, ја мрсим док траје, а после опет постим до друге крмаче.

Видео Алија, шта једе кадија

 

Један имућнији, газдаш, није спао само на једну крмачу, но потуко све свиње, па позвао на вечеру све своје људе, а посебно господина бележника, кога је стално нуткао да једе.

– Та, мани ме се, човече божји! – досади најзад бележнику. – Што не нудиш и остале, нисам само ја ту!

– Манте ви њих, господине. Они имају памети, па се и сами служе!

***

У много давна времена, док су се Турци још мотали по овој земљици, узео један Ерцов да уздише:

– Ала је лијепо кад се удроби погача у млијеко!

– А откле ти то знаш?

– Видео наш Алија где једе кадија, па и мени причао.

***

Децу ваља од малена учити да је храна дар од Бога, па се тако појавила и ова шала из тог света малених:

– Кажи ми, Остоја – пита учитељ – зашто се пре ручка молимо Богу?

– Да би се чорба мало оладила!

***

За житеље једног града на Нишави, али мало узводније од Ниша, тврде да су створили Шкотланђане, јер су најурили све своје расипнике. Кад се постави питање како је настала Сићевачка клисура, обично се добије одговор: „Изгубио Пироћанац динар, па га тражио!“

***

Кад је о благоутробију реч, Пироћанци умеју да направе виц и на свој рачун. Међу њима се, рецимо, радо препричава како је постао гуштер: добио Пироћанац крокодила на поклон, па како га лепо хранио, тако животиња и порасла!

Зна се и онај новији: угостио Пироћанац пријатеља, али сам ништа да стави у уста. Питали га што и он не једе, а он искрено одвратио: „Ја се једем изнутра!“

 

Кад је једном учитељица упитала ђака: „Мито, шта си данас ручао?“ – дете одговорило: „Пасуљ!“

„А јуче, а прекјуче?“ заинтачила учитељица.

„Опет пасуљ!“

„Побогу, дете, па ви сваки дан једете само пасуљ!“

„Шта можемо, учитељице, кад имамо!“

***

И једна помало црномањаста пироћанска прича:

Учитељ пита синчића незапосленог радника:

– Који је наш највећи празник?

– Задушнице.

– Зашто баш Задушнице? – зачудио се учитељ.

– Зато што ме на тај дан мама води на гробље, па се тамо сит наједем.

Јео, пио, а није платио

Неки покушавају да створе конкуренцију Пироћанцима, па измислили – Врањанце. А ови питоми ликови из дела Боре Станковића не желе да се упуштају у надметање, код њих то иде некако спонтано. Тако се прича о једном Врањанцу који се, и без динара у џепу, најео и напио у кафани, а онда дошао келнер и почео да му се жали како је неки безобразни гост свашта јео и пио и на крају убедио келнера да је све платио. Овај наш гост, Врањанац једва дочекао да се и сам огребе, па – затражио и кусур!

***

За Лалу се каже: кад се преједе, он мора и да препије, јер он тако схвата хигијену: како би иначе очистио црева?

Неким обрнутим путем уме да крене Хасин најбољи друг. Питају њега:

– Болан Мујо, јеси л чуо да је Хасо упао у казан пун ракије?

– Их, не мерачи! А јел се много мучио?

– Појма немам. Знам само да је трипут излазио на мезе!

Поменути Мујо затекао се једног лета на плажи са неким странцима, па се запричали – о храни.

– Ја – каже Енглез – свако јутро бацим два јајета на око, мало шунке одозго, па на посао.

– Слично и ја – вели Немац – бацим два јајета на око, па у ауто.

Да се не би обрукао пред њима, Мујо одвали:

– Ја свако јутро бацим два јајета на бицикл, па на посао!

Шпагети од учкура

У кршној земљи такви су и момци. Па мало што су кршни, но су и вазда спремни да испричају какав виц о себи. Кажу да су сами смислили и овакву питалицу:

– Шта се добија кад се Црногорац стави у рерну?

– Лења пита – сами и одговарају, мислећи на неке своје особине.

***

Иначе су познати и по томе што у ресторану увек нешто закерају и зановетају, као, рецимо, извесни Мргуд.

Почео он да руча, па одједном зове келнера:

– Ама, чоче, ја ти ово не могу јести: врела супа, сав сам се ошурио!

– Па што не дуваш? – прешао и келнер на перту.

– Да сам мислио да дувам, наручио бих трубу! – брецнуо се Мргуд.

***

А кад је у свом дому, исти Мргуд има сасвим другачији однос према храни. Прича он о томе пријатељу Вукоти:

– Имао сам прошле ноћи страшан сан: снив’о сам да једем, мо’ш мислити – шпагете!

– Па шта је ту тако страшно?

– Е, а кад сам се пробудио, а оно нигде учкура од моје пиџаме!

Ручак и чалабрчак

На крају, да се присетимо и оне добричине са накривљеном шубаром, са лулом у устима, са опаклијом на леђима и са широким гаћама, већ према томе које му годишње доба дође. То је онај драги Лала, који није ни из Срема, ни из Баната, ни из Бачке, али је одсвукуд помало. Тај Лала је умео да с комшијом под пазухом по чаршији зађе, да се пред сваким „сузлуком“ ишчуђава и да све мисли на рибљи паприкаш код „Белог врапца“.

Такав један Паја буди се у поноћ, па ће нежно: „Като, Като злато!“ Буди се и жена, сва устрептала, очекује нешто замамно, а Паја ће: „Като злато, сутра сос од мирођије!“ Па се окрене на другу страну и настави да спава.

Отишао тај Паја кћери и зету у Београд у госте у прописном лалинском костиму, то јест, само у гаћама и кошуљи… Дошло време ручку, а зет навалио на таста да се раскомоти, јер је врућина. Незгодно Паји, јер је на себи имао само гаће и кошуљу, па узео да врда:

– Чуј, зете, нећемо се ваљда купати, осим ако у Београду није обичај да гости голи ручаду?

Дошао у посету том Паји неки гост, кога уставише да руча. Брани се он да је већ ручао, али најзад пристаде да – чалабрцне. То је тако темељно одрадио да укућанима готово ништа не остаде.

Кад је полазио кући, домаћин га, реда ради, позва да дође поново, али из предострожности додаде:

– Само, молићу, да код куће прво чалабрцнеш, па после код нас да ручаш!

Због оваквих ситуација је Змајев најближи сарадник Абуказем још у прошлом веку дао овакав кратак Лалин животопис:

Родио се.
Товио се.
Шлог га стрефио.

Аутор: Новица Митић

Извор: Српско наслеђе бр. 3

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад). Злогласни афоризам гласио је: „Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.” Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.
Јужне пчеле

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Данило и Милорад Медаковић су у њиховој штампарији у Новом Саду штампали велики број књижевних дела значајних за српску културу. Издавали су и календаре и часописе попут Годишњака, Ласте, Напретка, Јужних пчела (1851-1852), уз коју је излазио и лист „Књижевни додатак“.

Политички лист Јужне пчеле излазио је двапут недељно, од 15. октобра до 20. новембра 1851. године, у Темишвару, управном и политичком средишту читавог Војводства. Током та два месеца изашло је 12 бројева, са посебним књижевним додатком Темишварака.

Због недостатка ћириличних слова али и сарадника, лист се већ крајем исте године сели у Нови Сад, где га браћа Медаковићи заједнички урећују и издају. Данило је за кауцију интабулисао своју кућу за 1500 форинти, али је зато његова штампарија била боље упослена.

Пресељењем часописа у Нови Сад овај град је добио свој српски политички лист који је био у складу са улогом тог града у националном животу Срба.

У књижевном додатку „Јужне пчеле“ објављивана је грађа из историје Срба у Угарској, полемике о језику и правопису, шале, досетке и други забавни прилози. Теме из Војводине и њеног привредног живота у великој мери су допринеле релативно значајном тиражу од 700-800 примерака;

Међутим, у Новом Саду је изашло свега 15 бројева (5. јануар-19. априла 1852), а часопис је потом забрањен 1. маја 1852. године

Лист је понекад корио патријарха Рајачића и критиковао више српско свештенство што се не заузимају довољно за српске интересе. Овакав став према вишим клерикалним круговима српског свештенства у монархији одредио је судбину Пчеле али и осталих листова које су уређивали Медаковићи.

Према истраживању Жарка Рошуља, први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад). Злогласни афоризам гласио је: „Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.” Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Постоје и мишљења да је Јужна пчела забрањена због једног дописа из Руме у коме се еуфорично описивало национално расположење приликом прикупљања прилога за поправку нманастира Високи Дечани и љубљења наводног крста цара Душана кога је проносио један калуђер из Србије.

Далибор Дрекић

Извори:

Перса Томић: Живот и рад Милорада Медаковића; Зборник Етнографског музеја у Београду, књига 12, Београд 1937.
Час описа часописа VI, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Први српски хумористички листови – претеча модерног стрипа
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Зорка Лазић – уредник сатиричног листа Врач погађач
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића
Како је Радоје Домановић доживео Мајски преврат
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана
Вељко Коцкар – Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.

 

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре

У занимљивој студији „Час описа часописа VI“ Жарко Рошуљ анализира афоризме и карикатуре, два најпопуларнија и најприсутнија жанра у српској шаљивој периодици (1830-1918). У том периоду афоризме је штампало 69 листова и 5 календара, а карикатуре 66 листова и 7 календара, а прве примере налазимо већ у првом српском шаљивом календару 1830. године. Аутор више деценија изучава историју српске књижевне периодике и познате личности у њој заступљене.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Queen_Natalia_Obrenovic_of_Serbia_in_Paris_by_Uros_Predic.jpg

Урош Предић: Краљица Наталија Обреновић 1890; фото: Википедија

Књига садржи укупно 1001 афоризам Јована Стерије Поповића, Љубе Ненадовића, Ј. Ј. Змаја, Милована Глишића, Милорада Митровића, Алексе Шантића, Бранислава Нушића, Бране Цветковића, Јована Скерлића и других. 

Штампарска грешка

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj,_GMS.png

Јован Јовановић Змај (Урош Предић); фото: Википедија

Један од омиљених поступака обликовања афоризама у нашој старој шаљивој периодици била је и штампарска грешка. Овај поступак, карактеристичан и за Змаја, Жарко Рошуљ објашњава на следећи начин:

– Могло би се рећи да је оригиналан српски афоризам почео са штампарским грешкама. Од првог уредника српског шаљивог листа, па до најпознатијег Јована Јовановића Змаја, многи наши афористичари посветили су се штампарским грешкама. Некада се говорило да у словослагачком сандуку „станује” сам ђаво који меша слова у фаховима, па слагачи речи слажу погрешно. У „Шаљивцу” је дат пример погрешно сложене речи „шали”, а треба „жали”.

Иначе, Змај је сарађујући у сатиричној штампи користио чак 500 различитих псеудонима, док Радоје Домановић, који је уређивао сатирични лист „Страдија”, уопште није писао афоризме.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sterija.jpg

Јован Стерија Поповић (Јован Поповић); фото: Википедија

У Будиму је Јован Стерија Поповић 1830, 1832. и 1835. објавио своја три „Забавна календара Винка Лозића“ и то су били први шаљиви годишњаци покренути у српској периодици. У њима се могао прочитати и овај афоризам:

„Питали једнога, зашто је себи малу жену узео – Мој брате, одговори овај, кад се зло бира, треба најмање изабрати.“

Стерија је објављивао афоризме и у Летопису Матице српске, међу којима је и овај:

„Доћи ће памет, али неће наћи главу.“

У Пешти је 1864. тада млади Јован Јовановић Змај покренуо лист „Змај“ као „свеске за шалу и сатиру“. У њему је објављивао и „мудре изреке“ славних људи, каква је ова приписана Наполеону:

„Свет жели да га варамо – а свету треба увек жељу испунити!“ Или

„Не гледи се како се ко крсти, већ како ко плаћа“,

испод кога стоји „Равноправић“.

Стално на удару цензора Змај им се једном приликом овако обратио:

„Ако је истина да су то најгори људи који забрањене књиге читају, онда су цензори најгори људи, јер они највише забрањени књига читају.“

Писац је у афоризмима радо користио и форму пословица, међу којима је и ова:

„Во се везује за рог, а посланик за језик.“

Петар Карађорђевић (Мркоњић) у Босанско-херцеговачком устанку 1875

Петар Карађорђевић (Мркоњић) у Босанско-херцеговачком устанку 1875

Забрањивани и затварани

И у то време, средином 19. века, баш као и сада, издавачи шаљивих листова жалили су се на тешке финацијске услове за издавање шаљиве периодике.

У овом периоду афоризми и карикатуре били су повод строгих забрана сатиричних издања пре свега због тога што су јунаци афоризама и карикатура често били краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић.

„Иако је Петар Први Карађорђевић био наш најобразованији владар, сатирични листови су га нападали и представљали као глупог, „орангутана”… Његове демократске принципе да народ сам управља земљом погрешно су схватали сви, па и сатирични листови. Сматрали су га због тога лењим. Отуда онај чувени афоризам са „штампарском грешком“ објављен у „Звону“:

„Од како је у Србију дошао Краљ Петар, у њој влада дремократија“

Забране и затворске казне изрицане су и због државника и политичара који су такође били „јунаци“, а од њих најчешће Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

Ристића су називали „српским Бизмарком” и цртали га с три длаке на глави, што је било у складу с начином на који су европски карикатуристи цртали Бизмарка. Ристић је био „српски мали Бизмарк”. Ипак, највише карикатура има у вези с Пашићем.

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад), браће Данила и Милорада Медаковића. Злогласни афоризам гласио је:

„Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.”

Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Највише су били забрањивани листови „Геџа” у 19. и „Звоно” у 20. веку, а први уредник једног шаљивог листа који је осуђен на казну затвора био је Ђорђе Рајковић, у Новом Саду 1861. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubomir_Nenadovic_1889_Vilimek.png

Љубомир Ненадовић, (Јан Вилимек, 1889.); фото: Википедија

Иако „Шумадинка” Љубомира Ненадовића није била сатирични лист, забрањена је већ после неколико месеци излажења, 1850. године због једног Ненадовићевог афоризама. Најпознатији ненадовићев афоризам гласи:

„Печатња је слободна, само се списатељи апсе.“.

У два наврата излазио је у Загребу и Новом Саду „Врач погађач“, који је са тиражом од 6.000 примерака био најчитаније шаљиво гласило у 19. веку. Због афоризма из рубрике „Штипалице“ био је забрањен и уништен судском одлуком.

И „Ђаво“ је правио паузе у излажењу, а 1912. за свог сарадника „прогласио“ је Николу Пашића, који је наводно имао рубрику „Бајин афоризам“, у коме је писало и ово:

„Најлепше ми стоји, што ми шнајдер скроји“; „Најлепша је киша, она од бакшиша“.

Око „Звона“ били су окупљени најприснији пријатељи Радоја Домановића, а гласило је припадало Странци радикалне демократије, због чега су на најчешћем удару били Пашић и краљ Петар. Као наводна изјава „Чика Петра“ у листу је изашао овај афоризам:

„То је једна/превелика лажа/Да је мени/мрска апанажа.“

Због тог афоризма „Звоно“ је било забрањено, а људи из владе физички су напали уредника.

Колико су афоризми били цењени у српској штампи на почетку 20. века показује и податак да је у дневном листу „Политика” Јефта Угричић покренуо сатиричну рубрику која је била штампана на првој страници. Међутим, „Политика” је извештавала и о тучи због афоризма, када је уредник „Звона” (1908) добио батине у редакцији листа од чиновника актуелне владе, „споменутог” у афоризму.

Врач Погађач

Врач Погађач, Загреб, 1901.

Неки од 1001 афоризма:

„Каква је разлика између садашњег министра финансија и онога што ће доћи? Разлика је за пола милиона!“

„Каква је разлика између наше владе и пијавице? Разлика је та: што пијавице пију крв на једном телу, а наша влада пије крв читавом народу!“

„Шта госпођо, зар се ви и после петог мужа опет удајете?! А зашто не – докле год бог узима, узимам и ја.“

„Многи почну каријеру као поштени људи, а заврше као – министри.“

У листу „Домишљан“ издавач Никола Н. Никшић, новинар и преводилац, посебно је афоризмима „гађао“ политичаре. Писао је:

„Мале лопове вешају, а пред великима капе скидају“;

„Наша земља се не окреће више око сунца, него око новца“;

„Ако немаш пара у кеси, имај меда у устима“.

Најдуговечнији шаљиви лист у нашој периодици, покренут у 19. веку, „Брка“, неговао је афоризме у рубрици „Мудре изреке“, где је написано и ово:

„Сине мој, не иди по стази грешника, ако ниси рад да постанеш министар.“

Само девет бројева успео је да изгура „Ера“ (1882), који је припадао Напредној странци, што се види и из овог афоризма:

„Ја стојим на темељу слободе, рече једаред у својој беседи неки ватрени радикалац – Није истина, викну један ципелар међу слушаоцима, ви стојите у пар чизама које ми нисте платили.“

Краљица Наталија Обреновић

Краљица Наталија Обреновић

Занимљиво је да је, ако изузмемо „Мали буквар за велику децу” Михаила Максимовића (1792), прву књигу афоризама објавила 1897. краљица Наталија Обреновић. „Њени ’Афоризми’ уједно су и прва сатирична књига представљена на књижевној вечери у Београду. Мало ко памти да је представљање краљичине књиге афоризама обављено уз ватромет, бакљаду, војну музику и ’разне облике разоноде, пише Рошуљ.

После неуспелог атентата на Милана Обреновића, многи су били осуђени, а међу њима и они који нису имали никакве везе са тим догађајем. Тако су се на робији у пожаревачком затвору нашли и афористичари и карикатуристи, који су да би прекратили време покренули рукописни шаљиви лист „Клин“: „Излази кад хоће (улази кад може)“. Радећи на том листу, они су у апсани дочекали крај 19. века.

У ратној 1915. години карикатуристи „Звона“ увели су далекосежну новину, фото-карикатуру. Прве „срећне жртве“ таквих карикатура били су немачки цар Вилхелм, представљен као „вепар“ и аустријски цар Фрањо Јосиф, као балерина – омражена играчица, која на Бал плацу „танцује“ како јој немачки цар свира.

Приклапало

Карикатура из календара „Приклапало” Ј.Ј. Змаја

Карикатуре

Ништа мање нису биле популарније, убојитије и стално трн у очима власти, ни многобројне карикатуре. Међу представљеним карикатуристима има значајних сликара и цртача, као што су Димитрије Аврамовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, Брана Ц. Цветковић, Стеван Милосављевић, Томислав Кризман, Драгутин Дамјановић, Марко Иванишевић, Миливоје Мауковић.

Међутим, карикатуре су се појавиле и пре покретања шаљиве периодике. Остало је забележено како је прву нашу карикатуру 1924. године израдио сликар Павел Ђурковић, по наредби Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић волео је да карикира поједине личности које није трпео, а на своје „увеселеније“. Тако је наложио јсликару Ђурковићу да изради слику његовог чиновника Ђорђа Ћелеша, иначе, изразито ружног човека

Прва штампана карикатура у српској шаљивој периодици објављена је у Стеријином „Календару Винка Лозића“, чији је аутор био сликар Димитрије Аврамовић, који се данас сматра „оцем српске карикатуре“. Карикатуристи су извргавали руглу многобројне политичаре и друштвене догађаје, а посебна тема била је велика афера око изградње железнице кроз Србију, о чему су непоуздани банкар Бонту и Генерална унија склопили са владом крајње неповољан уговор. Тврдило се да је краљ Милан Обреновић за то примио мито у износу од два милиона динара, што је на крају земљу коштало читавих сто милиона.

Извори: Жарко Рошуљ: „Час описа часописа VI“, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.
Светлана Е. Томић, Жарко Рошуљ „Час описа часописа VI“, Алфа БК, Београд, 2015.
Новости,
Политика

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / МИСТЕРИЈЕ / ОКО НАС / САТИРАЊЕ

Иво Андрић о брбљању

Слушам како четири жене средњих година “разговарају“, не слушајући једна другу, не мислећи ни на шта на свету до на прву идућу реч коју треба да изговоре, а тим речима нема краја ни рачуна. У ствари, оне више певају него што говоре, и то све четири у један глас, као дервиши опијени сопственим дахтањем и халакањем.

фото: pixabay

Тај разговор се креће на ниском плану малих оговарања, сулудих неразумевања, прозирних алузија, и пун је змијског сиктања, загрцавања, подмитивања и успијања. Четири стара и болесна, собним ваздухом отрована папагаја.

Можда у силној потреби оваквих жена за брбљањем има – поред кратке памети и сува срца – неких остатака неиживљене еротике. Можда је то (тешко њима!) давно угушен кликтај девојаштва, љубавна песма коју никад нису могле, смеле ни умеле да запевају, и која сада навире из њих, али као јадна карикатура онога што је некад хтела да буде, у виду бесмисленог, чудовишног брбљања.

Иво Андрић, “Знакови поред пута“, Просвета, Београд, 1976.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Том равном линијом креће се живот скоро целокупнога нашега друштва. Изнад те линије пењу се само појединци, који имају душевне снаге и храбрости да се узнесу изнад обзира, изнад традиција и изнад малодушности. Изнад те линије пењу се само појединци који не чекају да живу у друштвеноме термометру загреје спољна температура, већ то загревање налазе сами у себи, у својим душевним моћима.

И испод те линије силазе само они појединци који такође имају душевне снаге да прегазе обзире и традиције и отресу се малодушности. И ови, који у друштву силазе испод линије нормале, све до дна друштвеног, носе сами у себи диспозиције хлађења душе и хлађења осећаја све до тачке смрзавања. Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честит, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао.

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна. Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција.

Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.

А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који силазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију од бола и гриже па до самоодрицања и апатије. У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе — па било изнад или испод линије — драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал!

Бранислав Нушић

Отуда се највећи број драма и креће у тој области. Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже; међу оним људима који немају снаге да буду добри, али их тако исто немају ни храбрости да буду међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности. Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце.

У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.

У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација, »Данас је тетка-Савкин дан!« — ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурбају, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај’!

»Мила чика-Стевина напустила мужа!« — »Ју, ју, ју, — грува се цела фамилија у груди — шта ће свет казати!« И ето, то је емоција која узбуђује целу једну породицу, но тој узбуђености не лежи толико разлог у томе што је Мила напустила мужа, колико у ономе »шта ће свет казати«. А знате ли шта је сензација у таквим малим срединама?

»Снаја Зорка родила близанце!« И та сензација иде из куће у кућу, само се о њој говори, расправља се, тумачи, и та тема испуњава интерес читаве једне породице и читаве средине. Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала ко су, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изљубила на фрише-фире сто седамдесет динара.

Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале средине. И, ето, из те и такве средине ја сам узео за фуку једну добру жену и добру домаћицу — госпођу Живку Поповић — и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.

Бранислав Нушић: Предговор за Госпођу министарку

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

ЈЕЗИК И ПИСМО / САВРЕМЕНИ ЈЕЗИК / САТИРАЊЕ

Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“

Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matija_Beckovic_%26_Emir_Kusturica-mc.rs.jpg

Матија Бећковић (Медија центар Београд, 2013.); фото: Википедија

„Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу.

То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама?

Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова.

Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све.

Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница.

Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.

Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?!

Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас.

Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц.

Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља:

Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

извор: НСПМ

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Графити велеграда

Графити представљају незаобилазни део урбаног окружења. Замислити град без графита било би исто као замислити град без аутомобила. Графити су свуда, изложени погледима, временским условима и емоцијама – а то их чини пролазним.
Београдски графити
Душко Радовић

Душко Радовић, графит у Београду

Свако време имало је свој народни израз и начин на који се он исказује. У праисторији је то било урезивање порука на зидовима пећина, нешто касније преношење порука усменим путем преко приче или песме, затим су се појавиле књиге и новине, радио, телевизија, интернет…,

Један од видова преношења порука данас јесу графити исписани зидовима и другим погодним објектима, на мање или више видним местима.

Овога пута једна од тема тросмислене емисије Сатирање били су графити велеграда:

– Може да буде, а не мора да значи.

– Кад ја тамо, а оно међутим.

– Нисмо згодни, ал смо зато незгодни.

– Свако „Зашто“ има своје „`бем ли га“

– Сида, сида, е па шта је, ако је сида, није рак.

– Неко нам је ставио дрогу у хероин.

– Пролеће у Београду: – Ујутро се чују птице како кашљу.

– Наш ваздух има једну предност: – видимо шта удишемо.

– Буди уз мене кад одем од тебе.

– Да нема џепароша, не бих ни искусио секс.

– Друштво, морам кући да једем, матори ће да ми сере!

– Боље испасти глуп него из аутобуса!

– Инфаркт – ма какав је, од срца је.

– Око за око, паста за зубе.

– Пушење ти скраћује цигарету.

– Њутн лаже. Лаке падају брже.

– Боље пет до дванаест, него ниједну после један.

– Девојке памет у главу… а доле шта улети!

– Е, само ми плавуша треба, и без ње сам глуп!

– Боље водити љубав него пса.…

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)

Песма „Човек пева после рата“ проистекла је из песниковог двоструког негативног искуства: ратног и послератног. Као ратник је схватио сву апсурдност рата као таквог и свог учешћа у њему на туђој страни и за туђе интересе. Као човек који се вратио из рата, осетио је разочарање јер се ништа није променило на социјалном плану. Наишао је на појаве и поступке који изазивају згражавање и бес.
Први светски рат (Самсон Чернов)

Српски војник у егзилу, 1915.

Тако је ова песма интонирана и као исповест и као протест. То је исповест о заблудама и узалудним сновима и надањима и протест против света блуда и кала. Намучени ратник очекивао је да ће одахнути од страхота рата онда када он прође, али је схватио да у послератној стварности нема ни чистоте ни свежине. Бол, бунт, протест, разочарање – основна су осећања и расположења, која су подстакла песника на певање и која су се упила у сваку поетску слику песме.

Човек пева после рата (1920)

Ја сам газио у крви до колена
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим,
и кликтао сам кад се у мраку напред хрли
и онда лети к врагу и Бог и човек и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров, ─
и немам воље ─ ил немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

У структури прве строфе подједнак простор имају прошлост и садашњост. Из прошлости су две поетске слике – гажење у крви до колена и понижавање сестре и мајке. Садашњост предочавају две поетске слике – мутно море и јутарња роса. Између прошлости и садашњости успостављена је апсолутна симетрија — и једна и друга су суморне и бесперспективне.

Први стихови:

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова

казују о ономе што је било и о ономе што јесте, указују на психолошко стање које карактерише безвољност, разочарање, резигнација. Ови стихови су увод у целокупно певање које следи. Наредни стихови и строфе, све до краја песме, биће у функцији објашњења зашто је дошло до тога да човек изгуби све снове (надања) и остане емотивно осакаћен и егзистенцијално изгубљен.

Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе

прва је поразна слика послератне стварности и резултат онога што се дешавало док је он ратовао. Ова слика је и најјача и најпотреснија: уништени су част и достојанство породице и сваког њеног. Син и брат је дубоко понижен оним што се догодило његовим најмилијим. Тугу и жалост је овај син изразио бунтом и протестом, разоткривањем свега онога што у друштву (свету) представља неморално и нељудско.

Друштво и послератна стварност сагледани су као мутно море блуда и кала. Синтагма блуда и кала указује на срозавање нивоа друштвеног морала као последице ратних дешавања, ратне атмосфере и социјалних потреса.

Синтагма мутно море је хиперболична слика моралног пропадања израженог синтагмом блуда и кала. Од таквог друштва, сагледаног као мутно море блуда и кала песник не тражи ништа, не жели ништа. Он тражи нешто чега у том друштву нема:

Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Њега гуши атмосфера која влада у друштву – морална трулеж чини да нема ваздуха и зато је зрак најдрагоценији. ЗРАК, МЛЕКО, РОСА имају у овој поетској слици симболично значење – сви заједно означавају чистоту, нежност, свежину, крепкост.

Друга строфа даље развија, новим детаљима, слике рата јуче и слике стварности данас. Слика крви до колена опет се јавља али у другачијем контексту и смисаоном окружењу:

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?

Ја сам се смејао… значи да је све страхоте рата подносио мирно и да је чак могао да се насмеје некој ситуацији. Он који је све то прошао и гледао како лети у ваздух и бог, и човек, и ров, данас мора мирно да гледа како му губави бакалин жељену жену грли и како му с главе разноси кров. Мирно гледање свега нечовештва проистекло је из недостатка воље и снаге да се ишта учини. Онај који је хрлио у мраку на ровове, сада мирно гледа отимање жене коју је желео и отимање крова над главом. Човеку су отели и љубав и имовину, а њему, захваћеном дубоком резигнацијом, као да је све то свеједно.

У трећој строфи прошлост је снажно наглашена, у њој су само слике понижења (покорно сагиб’о главу) и срамоте (љубио срам). То је потпуни душевни и морални пораз човеков и његово коначно сазнање праве судбине, које не нуди никакав излаз или спасење.

Четврта строфа је вапај пораженог човека. Ох, та ја сам Човек! Човек!, узвикнуће лирски субјект и опростиће све оно што је преживео – и такав живот, и животни порази доприносе да се искристалише Сазнање. Али то Сазнање је сазнање пораза и безизлаза, оно изазива буђење очаја и резигнацију до апсолутне клонулости:

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе
остало вам на част!

Ови стихови, незнатно промењени, јављају се двапут: на крају прве и на крају последње строфе. Положај стихова сугерише њихов смисао као кључни, основни смисао песме: то је протест против рата као бесмисла у коме је брат против брата и човек против човека. Рат доноси крв, умирање, страдање, патњу и бол; он доноси резигнацију, умор и клонулост. Рат разара не само материјална добра него и психу и морал човека. Тако је Душан Васиљев, певајући после рата, певао против рата. Дефетизам је био опште расположење послератних песника и Човека.

 

Извор: Опуштено

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

КЊИЖЕВНОСТ / ОКО НАС / САТИРАЊЕ / СТАВ

Гледано из угла мајмуна

Гледано из угла мајмуна, многе наоко нелогичне и глупе ствари изгледају сасвим друкчије. На пример: гледајући из угла мајмуна, сасвим је природно живети на дрвету! По тој истој мајмунској логици, нема ничег чудног ни у свему другом што мајмуни раде – а познато је шта све мајмуни раде.
Majmun

Мајмун; фото: pixabay

Ако се за тренутак ставимо у улогу мајмуна, нама ће многе невероватне ствари постати блиске и разумљиве. Тако ћемо другим очима гледати, рецимо на крађе, јер у мајмунском моралу та категорија не постоји. Молимо вас, шта за једног мајмуна значи лепо понашање – то једино може да значи не понашати се као мајмун, што је за мајмуне неприродно, ако није и немогуће!

Ставите се мало у кожу мајмуна, па вам ништа неће бити природније и ближе него да се чешете, биштете, церекате и плазите језик.

Пример мајмуна нас упозорава да стварима не прилазимо једнострано и догматски.

Мајмунски поглед на свет нуди нам велико олакшање и решење за многе неурозе савременог света.

Ако је све релативно, а јесте, онда нема мање или више компетентних. Ако је историја тачка гледишта, угао гледања, онда се ни угао мајмуна не може игнорисати, сем на властиту штету.

Према томе, кад год вам се деси да нешто не разумете, или да вам нешто смета, помислите шта би у тој ситуацији урадио и како би се поставио један мајмун. Видећете да решење постоји, мање или више мајмунско, али је ипак решење. Ако и ту не нађете задовољавајући одговор, покушајте да исту ствар видите као коњ, миш или слон. Све су то равноправни и могући погледи на свет и живот.

Важно је објаснити ствари, а није важно како и из ког угла.

За многе проблеме је једино решење ставити се у положај мајмуна, и одатле уживати у хармонији и логици историје и света.

Матија Бећковић
Извор: Искра
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

САТИРАЊЕ

Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава

Целокупно Његошево песничко дело прожето је, без сваке сумње, српством, које је у функцији конституисања националне идеологије. Песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Petar_II_Petrovic-2.JPG

Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане (непознат аутор); фото: Википедија

„Када је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило, доживео у почетку XVIII века; и она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања која је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала за његово доба.“

Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио „праху оца Србије“, то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана.

Стихови у којима Његош у Горском Вијенцу говори о стању нације као да су данас написани, показују да су неки данашњи проблеми постојали и пре 150 година. Дис је показао да су у најгорем светлу постојали и 1910., Десанка да су били актуелни и касније, а Орфелин, да су се јављали и пре Његоша.

А ја што ћу, али са киме ћу ?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка медју вихорове,
сирак тужни без нигдје никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино !
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим !
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…

Куда ћете с клетвом прађедовском?
су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?

 

извори: Његош,

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

САТИРАЊЕ

A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)

Одличан опис народа у сцени филма „Ноћ у кући моје мајке“ говори Петар Божовић 

Петар Божовић - Ноћ у кући моје мајке

Петар Божовић – Ноћ у кући моје мајке: фото: printscreen

Овај народ у својој историји
ниједан посао није могао да заврши,
због јајара и проданих душа!
Нисмо ни једном победили,
а да пре тога нисмо дебело издали!
– сами себе наравно!
На сваку победу имамо два пораза!
На сваког јунака, буљук издајника!
A после нам неко крив, је ли!?
А за мало власти и за мало ћара,
спремни смо да издамо све!
Оца! Мајку! Брата! Сестру! Народ! Земљу! Све!
Тако јуче, тако и данас…
Рђави смо! Шкрипимо свуд!
Више нам ниједно подмазивање не помаже!
Морамо да се мењамо цели!

Петар Божовић као Жика „Валенса“

 

Ноћ у кући моје мајке је југословенски филм из 1991. године. Режирао га је Жарко Драгојевић који је написао и сценарио. 

Прича о љубави двоје младих у контексту југословенске стварности и њеног друштвеног и државног расула.

У тренутку распада једне идеологије и трагања за новим егзистенцијалним и моралним вредностима друштва, двоје младих покушавају, да освоје простор за своју срећу. Али околности им нису наклоњене.

Младић по повратку из војске не може да нађе посао ни животну перспективу а са девојком коју воли раздваја га порекло јер је он син радника, синдикалног бунтовника запосленог у комбинату њеног оца.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

ИСТОРИЈА / САТИРАЊЕ

Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

Радован Дамјановић, историчар и истраживач језика, преко 30 година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. Тврди да етимологија представља кључ историје Срба, али и других народа.
Радован Дамјановић - Људи ништа не знају

Радован Дамјановић – Људи ништа не знају; фото: Радио Сербона

Радован Дамјановић аутор је лонгселера књиге „Српско Српски Речник“, која баца ново светло на развој најстаријих цивилизација Медитерана и Европе. Приређивач је тројезичног издања „Жрнов“ у којем се говори о рушењу старог српског града Авалона зарад изградње масонског храма. Приредио је и прилагодио речник Павла Соларића „Римљани Словенствујући“, који доказује да размишљање о старини и првенству српског језика постоји међу Србима врло дуго и сеже у далеку прошлост, односно да је латински језик настао из српског старог језика

Не могу се у једном тексту обухватити све интересантне теме које се помињу у његовим књигама и текстовима. Због тога су овде укратко изложене само неке од најзанимљивијих. Више и опширније можете чути у прилогу са гостовања у емисији „Интервју“ на ТВ Балкан Инфо. Свеобухватније можете чути у осталим прилозима на страници Српско Српски речник, а у целости прочитати у његовим књигама, које су представљене на овој интернет страници. 

– Старосрпски језик је најстарији језик, а термин „индоевропски“ је измишљен;

– Српски календар по којем је свет настао 5508 године пре нове ере јесте најстарији календар;

– Словени су на Балкану живели не само пре седмог века, него и пре нове ере;

– Срби су још у Антици живели у Малој Азији;

– Надгробни споменик из другог века код Призренске Бистрице садржи српску реч „праоцем“;

– Језик Пелазга заједнички је прајезик и грчком и латинском;

– 70% Руса води порекло од једног мушког претка, који је одавде пошао пре 4500 година;

– Наши преци су 1600. г. пре наше ере стигли у Индију, завладали северним деловима и створили кастински систем;

– Из Индије се део наших предака сели у Перзију и тамо оснива државу;

– Глагољица не може бити старија од ћирилице, због тога што је првобитно обла, а сва стара писма имају првобитно угласти облик. Такође, глагољица није настала у Бугарској, зато што има знак Ђерв, за глас који у Бугарској никада није постојао;

– У шестом и петом веку пре нове ере Грци нису живели на подручју данашње северне Грчке – данашњих покрајина Македоније и Тракије (Солун, Кавала, Тасос…). Они ту нису живели до краја првог светског рата, када су ту пресељени Грци из Мале Азије;

– Трајан је пре 2000 година направио мост преко Дунава за две године, а данас Кинези морају да се доведу како би се направио мост;

– Комплетна топографија источне Немачке је словенска (Рошток-Расток, Берлин-Брљин, Брандембург-Бранибор, Магенбург-Марибор), Балтик-Блатик, као и језеро Балатон у Мађарској – Блатно језеро;

– Мађари у деветом веку не долазе на празан простор Паноније, него на простор који су насељавали Срби;

– Шиптари немају никакве везе са Илирима, јер су Илири нестали у позној антици, а Шиптари се помињу тек 700 година касније;

– Цар Душан није водио освајачке ратове, него је ослобађао земљу од Ромејског царства;

– Византија је до седмог века Римско царство које користи латински језик и спроводи карактеристичну римску империјалну политику;

– Израз „византијско“ у српској култури и уметности је подметнут, да би се негирало да је било шта српско у том периоду;

– Зашто се потенцира позитивна слика „Византије“ код нас, када је однос Србије и Византије био углавном непријатељски, све до тренутка њене угрожености од стране Турака?

– Читава дубровачка књижевност је српска;

– Србија је са Турцима ратовала читавих 150 година, одолевајући и чувајући своју независност;

– Обновљена Пећка патријаршија 1557. имала је јурисдикцију над 11 европских држава;

– Термин сеоба Срба у Угарску је измишљен. У време сеобе Угарска није постојала па су Срби могли да се селе само у Аустрију или у Подунавље;

– Не постоје први и други српски устанак, него Карађорђев рат и Милошева буна, који су само последњи у низу бројних устанака Срба;

– Између Видина и Софије живе Срби;

– Ко и зашто затире српску баштину у задња два века, од Жрнова, Његошевог маузолеја до других археолошких налазишта?

– Нико не зна на основу којег критеријума су комунисти 1945. године направили границу између Србије и Македоније;

– Јосип Броз Тито је подметнута личност која никакве везе са Кумровцем није имала;

– Бити Србин је награда и терет;

Много занимљивих чињеница о забрањеној историји, археологији, лингвистици, палеолингвистици, о забрањеним књигама, забрањеним речима, измишљеним народима, о уништеном школству, лажима и полуистинама у емисији „Људи ништа не знају“ коју на радију „Сербона“ води Радован Дамјановић. Овде можете послушати прву у низу емисија, које ће се емитовати сваког уторка од 14 часова:

 

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

КЊИЖЕВНОСТ / МУЗИКА / САТИРАЊЕ / СТАВ

Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио

Можда сте чули вест да је Нобел добио Дилана. Или је обрнуто… Свеједно. Уствари, вест је да је свеједно.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bob_Dylan_in_Toronto1.jpg

Боб Дилан (Massey Hall, Toronto, April 18, 1980) Photo by Jean-Luc Ourlin); фото: Википедија

И сам Алфред Нобел је био запрепаштен и шокиран начином на који је свет употребљавао његов изум – динамит и због тога је основао фонд за додељивање награде – како би био запрепаштен начином на који свет додељује његову награду.

„Правда се може наћи једино у машти“ – пророчанске су речи овог шведског научника који је о свом завештању рекао: „Планирам да након смрти за собом оставим мноштво идеја о миру, али сам скептичан да ће то имати некакве резултате.“

Многе од нас који смо одрасли уз Дилана и много га волимо, ова вест је запрепастила, због тога што смо одрастајући уз Дилана повремено имали прилику и нешто да прочитамо.

Можда не може свако да уочи разлику између Ђорђа Балашевића и Васка Попе или између Боре Ђорђевића и Данила Киша, али сам сигуран да Бора и Ђорђе ту разлику знају и никад не би пристали да се сврставају у исту категорију са овим песницима.

Дакле, ко је следећи? Леонард Коен?, Фил Колинс? Стинг? И који ће од светских књижевника следеће године да прихвати награду за књижевност, за коју се сада више не зна да ли је баба или је жаба?

Ни образложење за доделу ове награде није ништа мање шокантно: Секретарка Шведске академије Сара Данијус рекла је да је Дилан добио Нобелову награду за књижевност јер је „створио нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

Можда би то са америчком поезијом и прошло без веће реакције да Сара није подбола антику и тако опасно разљутила Аристотела: „Ако погледате далеко у прошлост… открићете Хомера и Сафо. И они су писали поетске текстове који су били намењени изовођењу, и исто је и када се ради о Бобу Дилану. И данас читамо Хомера и Сафо, и уживамо у њиховим делима. Можемо и треба да читамо и њега.“

„Духовитост је дрскост која је стекла образовање“ – Одмах је реаговао чувени антички филозоф и љутито додао: „Најгора форма неједнакости је када покушате неједнаке ствари учинити једнаким.“ Упитан да прокоментарише речи представнице жирија, Аристотел је са жаљењем изјавио „Ниједна изузетна душа није изузета од одређене мешавине лудила.“

Али да се вратимо Дилану и његовом схватању поезије, са становишта рокенрол песника који ствара „нове поетске изразе у великој традицији америчке поезије“.

О поезији Дилан каже:
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Aristotle_by_Jusepe_de_Ribera.jpg

Хосе де Рибера – Аристотел. Уље на платну, 1637. фото: Википедија

„О како је кул кад вас називају песником! Али то ми није нимало помогло, није ме нимало усрећило. Хеј, волeо бих и сам да се називам песником, али, нажалост, не могу због свих осталих бедника који деле исту титулу. Ко је на крају био прави песник? Ален Гинзберг? Он је песник. Бити песник не значи нужно да морате исписивати ретке речи на папиру. Знате ли на шта мислим: један од камионџија који полако хода степеништем у мотелу је песник. Говори као песник. Прави песници, старци, смрт, пропадање, људи попут Роберта Фроста који певају о гранама и дрвећу, али то није оно шта нам треба. Ален Гинзберг је једини прави писац којег уважавам. За остале нема пуно поштовања или разумевања. Такво сврставање само би ме довело у исту категорију с људима с којима не желим да будем. Рећи некоме да сам песник, било би чисто заваравање. Гледајте, свиђа ми се пуно људи, али свакако их не сматрам песницима.“

Е, па Дилане, сврстали те међу људе за које немаш пуно поштовања или разумевања, сврстали те међу људе са којима не желиш да будеш, а ти се ниси бунио. Шта ће на то да каже камионџија који полако хода степеништем у мотелу?

А шта је рекао Аристотел? – „Тачно је да је „Немогуће да се све доказује“ али би требало да „Музика има моћ да обликује карактер.“ – „Драг ми је Дилан, али ми је истина дража!“. – закључио је филозоф и вратио се у антички поредак ствари и појава.

Ову доделу можда је најбоље одсликао оштар став шкотског писца Ирвина Велша, аутора „Трејнспотинга“, „Ја сам Диланов фан, али је све ово непромишљена носталгична додела избачена из покварене простате сенилних, фрфљајућих хипија“

Сасвим заслужено, Дилан је добитник бројних награда и признања, међу којима су Оскар, Златни Глобус, неколико Греми награда за најбољи музички албум, почасни „Пулицер“, место у Рокенрол холу славних, амерички Орден слободе, француска Легија части… Нобелову награду за књижевност није заслужио, у најмању руку због неколико стотина врхунских књижевника који стварају широм света.

Било како било, текст ћу завршити симболичним речима Боба Дилана о истини и лажи у данашњем свету:

„Сва истина на овом свету је само додата једној великој лажи.“

Сара Денијус проглашава добитника Нобелове награде за књижевност:

 

У прилогу се неке од реакција признатих светских књижевника:

This slideshow requires JavaScript.

Далибор Дрекић

ДЕШАВАЊА / САТИРАЊЕ

Књига српског афоризма „Један за све“

На промоцији књиге афоризама „један за све“, одржаној у „Кући Ђуре Јакшића, окупио се један број аутора заступљених у књизи и заљубљеника у сатиру. Књигу која садржи петсто најбољих афоризама од петсто најбољих српских афористичара представио је њен аутор Горан Радосављевић и сатиричари Миливоје Јозић, Срба Павловић Селадон и Витомир Теофиловић.

О разлозима и мотивима за ову књигу Горан је рекао:

„Ако живите, или дуже боравите у Србији, чиниће вам се да је сваки Србин у ствари афористичар, јер другачије нећете моћи да објасните себи како су Срби опстали у свим тешким временима у којима су живели, сем да су морали бити окренути хумору и сатири. Готово да сви Срби пишу или су изрекли бар један афоризам. Тај брох српских афористичара је један од разлога који може да потврди да је српски афоризам на трону светског афоризма“

На крају се захвалио свима који су му помагали у њеној реализацији:

„Свакако ове књиге не би било да ми у њеној реализацији нису помагали: Раде Јовановић, Вита Теофиловић, Жељко Марковић, Јово Николић, Перица Јокић, Горан Мракић и Владица Миленковић“

Присутни аутори говорили су своје афоризме, а вече је употпуњено и лепим музичким програмом у извођењу Милана Павловића.

  • Обећавају капом и шаком, а обавили само шаком – Радован Ристовић

 

– „Први Вучићи се у воду бацају“ – Синиша Вулетић

  •  Ако желиш да се твој глас далеко чује, реци га неком у поверењу. – Амет мамутај Лари
  • „Старост сам дочекао у Србији, зреле године у заједници Србије и Црне Горе, младовао у Свазној Републици Југославији, детињство у Социјалистичкој Федеративној републици Југославији, а рођен сам у Пизди Материној“ – Срђан Симеуновић Сендан
  • „Ако ЦИА жели и мене да прислушкује, мораће да ми уплати кредит за мобилни телефон“ – Душан Пуача
  • „Док сам спавао, пријатељ ми је отео жену. Нисам ни сањао колики ми је то пријатељ“ – Саво Мартиновић
  • „Рупе у буџету закрпиће исти онај кројач који цару сашио ново одело.“ – Марина Раичевић

–

„У недостатку мозга, код старлета силикон попуњава празнине“ – Тања Петровић

  • „Толико ми се смркло, да ће бар двојици да сване“ – Зоран Чојчић

Скадарлија, Београд, 17.9.2016.

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

САТИРАЊЕ / СЦЕНСКИ ИЗРАЗ

Данило Бата Стојковић – Балканска Правила

Монолог Данила Бате Стојковића у филму „Балканска правила“ у којем је дата оштра критика менталитета овдашњег човека.

Данило Бата Стојковић – Балканска правила; фото: јутјуб снимак

Овај свет је подељен оштро на два дела

– На будале и на оне који трпе. Пуно је будала овде, и лаковерних људи које је лако купити, и још лакше завести. Ти „домаћини“ мисле да је њима дато да потроше, као своје, све време једног народа, као да иза њих више ништа не може да се догоди.

А овај простор је шкрт када треба да изнедри човека са мисијом, човека даровитог, који може да види бар један век унапред.

Зато се овде стално страда. живи се стихијски, примитивно, и сви непрестано страдамо.

Ах, Балкан…“.

 

Данило Бата Стојковић (Балканска Правила)

Данило Бата Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободаном Шијаном, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, дебитовао је на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.

Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, био је још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.

Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето ’68“ Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.

Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, који су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића – бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

Повезани чланци:

Графити велеграда
Иво Андрић о брбљању
Данило Бата Стојковић – Балканска Правила
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса
A после нам неко крив, је ли!? (Петар Божовић: Ноћ у кући моје мајке)
Нобел добио Дилана, а Аристотел се запрепастио
Баците коску да Шарпланинци постану нација!
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.

Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Аутор је и првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце,  и првих уџбеника латинског језика.

Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.

Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.

Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба.

Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику.

Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.

Плач Сербији (1762)

Захарије Орфелин је добро схватио свој задатак песника народа који је запао у велике невоље: притиснут зулумом напустио је своје огњиште, населио се у туђој земљи која га користи као штит, изложен је притиску да се одрекне језика и вере, запао је у чамотињу заосталости и незнања, обузет је носталгијом за завичајем. Цео живот је посветио раду на просвећивању свога народа, први је писац који штампа своје песме на народном језику.

Плач Сербији има две варијанте. Горестни плач има прозни облик и писан је на црквеном рускословенском језику – намењен је образованом слоју српског друштва. Плач Сербији има стиховани облик и писан је на народном српском језику очигледно намењен обичном српском човеку који је умео да чита. На тај начин Орфелин је одуживао дуг својој дужности свештеног лица у служби карловачког митрополита и дуг своме народу. Има ли се у виду садржина песме и чињеница да је објављена под псеудонимом (С.С.С.), јасан је још један разлог за настајање две варијанте исте песме – да је прочитају и црквени великодостојници који су у песми изложени осуди.

Плач Сербији је значајан и као прва штампана српска књига у којој је изражен антиаустријски дух и која изражава тежње српског народа за слободом.

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.

моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

Украс 1

Песма има облик монолога – исповести а средишња тема је јадање због беде и патње у коју су Срби запали после сеобе. Песник се послужио алегоријском сликом: Србија је предочена као ојађена и измучена жена која трпи многе муке и понижења и која тугује за прошлошћу своје моћи, богатства и славе. По томе је она врло блиска народној песми Маргита девојка и Рајко војвода: и Маргита девојка жали за славном прошлошћу коју су красили бројни јунаци, слободни градови и национално достојанство.

Плач Сербији садржи велики број мотива, слика, мисли, емоција. У њој је сећање на прошлост коју су красили слава, угодност, велики народ, силни цареви, храбри витезови и војници, богати и лепи градови.

Носталгија за том прошлошћу је утолико већа јер је садашњост претешка. Зато се Србија, лирски субјект песме, више пута враћа на светле слике своје прошлости: стално су супротстављене контрастне слике садашњости и прошлости.

Слике светле прошлости још више наглашавају суморну садашњост у којој:

Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.
А сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојој храбростју прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руку ослабили,
згубила саи и снагу, сасвим ме сатрли.

У споју прошлости и садашњости јад и чемер постају још тежи. То изазива болне узвике;

Ах, Сербије пребједне
Ах, Сербије жалосне.

Ређају се увреде, понижења, болови, примери страдања и мучења.

  1. Пријатељи су је изневерили и напустили, оставили је саму и беспомоћну (Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави). А неки пријатељи претворили су се у врагове који још више погоршавају муке.
  2. Увређено достојанство и част, грубо вређање и понижавање, злуради подсмех некада јакој и славној Србији која сада грца у ропству.
  3. Синови су јој расејани по разним земљама па је и то ослабило њену снагу јер су они у туђим земљама понижени и обесправљени – дакле слаби.
  4. Они који су остали &qуот;шарке пушке и бритке сабље положили&qуот; јер не могу да се снађу &qуот;нејмајућ свог вожда&qуот;.
  5. Многи су синови пошли за својим интересом заборавивши на земљу и на опште интересе – осуда оних који су примили туђу веру.
  6. Учени људи су „себе помрачили“; и не виде бреме ропства које их притиска – осуда интелектуалаца који заборављају свој језик и народ.
  7. Цркве су пропале „от слободе своје“; а намеће се туђа вера и црква – осуда политике аустроугарске власти.
  8. Црквене старешине, високи црквени достојанственици, не бране српске интересе, већ настоје да се нагоде са туђином – осуда политике српског високог клера.

Плач Сербији је снажан глас пробуђене свести о судбини и положају српског народа. Она је одговор на актуелни тренутак Срба у Угарској, али одговор који не штеди ни Аустроугарску, ни српски клер, ни српске трговце и интелектуалце. Један Србин је бацио у лице својим сународницима истину која боли.

Захарије Орфелин је на првом месту родољуб забринут за судбину свога народа. Последња строфа песме, закључак песника и лирског субјекта, потпуно је песимистичка слика будућности. Али то је резултат субјективног доживљаја стварности. Сама чињеница да је песник проговорио овако отворено и конкретно, указује на путеве који су отворени ка будућности.

Иако је песникова интенција родољубива и политички актуелна, Орфелин не запоставља чисто поетску и версификацијску страну своје песме. На том плану је остварио правилност строфе, стиха и риме. Песма је испевана у катренима (26). Стих је од тринаест слогова са цезуром после седмог слога (7//6). Рима је паралелна (АА – ББ) и доследно спроведена у целој песми. Овакав стих назива се пољски тринаестерац. Тако је Захарије Орфелин, средином 18. века, водио рачуна о версификацијекој страни своје песме успевши да оствари доследан склад и правилност у свим елементима.

СТИХ – Основна ритмичка целина (јединица) у песми, која заузима један ред (грч. стихос = ред, врста). Карактерише га графички (визуелни) облик. У садржинском смислу, стих може представљати целовиту слику мисли и осећања а самим тим и синтаксичко-интонациону целину: „Девојка је своје очи клела.“ (Стари Вујадин)  Али то није правило.

Целовита мисао или слика може да обухвати више стихова или да се делимично настави у следећем стиху (опкорачење): „Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.“ (Ј. Дучић: Село).

Стих је различите дужине. Најпопуларнији и најчешћи стихови су дванаестерац, десетерац, једанаестерац и осмерац. Стих се разлаже на полустихове а ови на стопе или акценатске целине као најмање ритмичке јединице.

Стопе су комбинација наглашених и ненаглашених слогова. Однос и распоред полустихова, стопа, акцената, гласова и пауза чине ритам стиха и песме. Организација стихова у песми је строфична (стихови се окупљају у веће смисаоне целине – строфе) и астрофична (стихови се ређају у непрекинутом низу – у десетерачкој народној песми, на пример).

 

 

Извори: Википедија; Опуштено.рс

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

ГЕОПОЛИТИКА / САТИРАЊЕ

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

Прича се да је после дивљачке агресије НАТО пакта на Југославију 1999. године београдски Војни музеј посетио један амерички генерал. Пришавши кустосу музеја, младом српском официру, упитао га је:

„Па, је л’ било тешко ратовати са највећом и најмоћнијом силом на свету?“

Официр му је одговорио:

„Не знам, никада нисмо ратовали против Руса.“

НАТО бомбардовање

Не знам, никада нисмо ратовали против Руса; фото: mnogodetok.ru

Сродне објаве:
Четири бомбардовања Београда у 20. веку (14+41+44=99)
Азбука сатанизације Срба – Изјаве мржње које не смемо заборавити
Пут понижења и увреда – Евроатлантски окултизам
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике
Не знам, никада нисмо ратовали против Руса

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)

Десанка Максимовић, (1898-1993) Била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Била je песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем.

Фотографија Десанке Максимовић Љубивоја Ршумовића; фото: Википедија

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“

Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

Десанка Максимовић важи за највољенију Српкињу, са разлогом. Доброту и мудрост исијавале су њене очи, а прелепи стихови обележили су одрастање многих.

  1. Није се много везивала за материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је није било могуће утерати.
  2. Десанка је увек писала на коленима, тако што стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину. Никад за радним столом. Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима.
  3. Није имала деце, али је њена породица била велика, имала је много сестара и браће и увек је све поштовала.
  4. Ко није читао Десину поезију, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важност формалностима. Према себи је била више него строга, а према другима блага.
  5. Деса је радила од шест сати ујутру. Није знала за умор.
  6. Била је веома скромна, није волела велике прославе, иако је повода било много – од јубилеја које је доживела, до бројних награда које је примила.

„Нисам узалуд написала књигу „Тражим помиловање“, која је, наравно, прво оптужба – не могу тражити помиловање од некога чије мане не знам. Ето, не омрзнем људе. Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и с осамнаест година, али није крив онај појединац. Или га је мајка родила таквим, па није крив, или га је друштво створило, па је целокупно друштво за то криво. А има једно страшно правило – »да волимо више оне којима добро чинимо, него оне који нам добро чине!“

Пред Вама је једна од њених родољубиих песма, необјављена песма „У ропству“, због које је, као и још неких, била и затварана.

Десанка Максимовић – У ропству

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

АНЕГДОТЕ СА ДЕСАНКОМ

Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм: „Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”

Од многобројних анегдота, Рада Милакара-Петровић испричала нам је једну с кајмаком: – Пар сати седи Деса овде са једним песником који јој чита своје песме. Чита и чита… А она после каже:

“Тешко је рећи надареном човеку да мора да се образује, да би све то што пише било и лепо, али ово кило кајмака сам заслужила поштено!”, мислећи на дар који је добила од песника.

Приредио: Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Владислав Петковић Дис (Заблаће, 1880 – Јонско море, 1917) радио је као учитељ и царински службеник. а потом био извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа.
Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис

Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан.

Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.

Књигу Утопљене душе Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да „јесте једна неука и груба имитација“.

Поезија „Утопљених душа“ је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, који налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.

Збирка поезије „Ми чекамо цара“ написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио „Ми чекамо пара“. У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Најпознатије и уметнички највредније песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ и „Нирвана“.

НАШИ ДАНИ

У време када је Србија улазила у једно од најбурнијих и судбоноснијих раздобља своје историје, кад се налазила пред ратовима (балканским и првим светским), све мање је било места за мрачна расположења и за друштвену критику. Па ипак, 1910. Дис пише песму Наши дани, пуну огорчења, потресну лирску оптужницу, јединствен тестамент српског родољубља.

Успиње се десет строфа ове песме у сам врх српске сатиричне поезије. Ни у најбољим Домановићевим сатирама није овако аветињски туробан, овако језив „спровод слободе“, на који су се сјатили ројеви моралних пажева, легије ћифта са исхереним и националним заставама. Гнушајући се тмине и моралног смрада што су одасвуд притиснули, Дис укључује у овај лирски опис пакла све што је Домановић немилице кресао у брк не само народним вођама него и народу. Наши дани је лирска синтеза Данге, Мртвог мора, Страдије, Вође… То је уједно и грмљавина поротника страшног суда и ропац дављеника. То је песма пробуђене савести, поштене побуде, одважне једноставности. Потекла је из душе што је прегорела све опасности које вребају у земљи где ноћ уме да поједе и у по бела дана, где се за критичку реч бива линчован и здрав затваран у лудницу. То је песма искрености и истине коју можемо проверавати чак и по новинским извештајима. Песма Наши дани опевала је мисао Јована Цвијића, о „кризи идеја и начела, кризи установа и уређења, династичних преврата, кризи државног опстанка и са свим тим везане кризе савести које сву душу потресају…“.

У песми Наши дани лирским језиком је сажета црна хроника почетка двадесетог века. Како песник потресно сведочи, били су то дани великих разочарања. Мајски преврат из 1903, како је негде записано, изменио је сиротињи јеловник тако што су са „лука и сирћета прешли на сирће и лук“. Србија је постајала све гаднији „вашар политичких коцкара, трговаца класа и лиферација, продаваца части и достојанства“. Док је једном руком делила својој деци оружје и униформе, држава је очекивала од песника да је називају Великом Добром Мајком. Нису јој били довољни добровољци. Критичко родољубље Наших дана постаје незамисливо и, чак, опасно. Тражиле су се химне, ратничке песме, борбени занос. Тако ће и најсненији песник српског језика зараћеној домовини понудити стихове усиљене хероике у збирци Ми чекамо цара.

Текст преузет из предговора књиге Изабране песме – Владислав Петковић-Дис који је написао Владимир Јовичић (стр. 12-13). Књига је објављења у издању ИРО „Вук Караџић“ из Београда, 1986. године.

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

 

Приредио: Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне