ПРОЗА

Народна приповијетка Тица ђевојка

Жар-птица, Фото: Wikipedia/public domain

Жар-птица, Фото: Wikipedia/public domain

ТИЦА ЂЕВОЈКА

Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку. Краљев син пође, и цијели свијет обишавши не може наћи за себе ђевојке. Пошто виђе да не може наћи наком толико силнога трошка и времена науми да сам себе убије, и мислећи како крене уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало. Кад изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: „Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!“

Он се устегне и не видећи никога упита: „Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје не ћеш ми сметати да себе не самодавим.“ На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца, и рече му: „Ја знам што је тебе, него ме чуј: видиш ли оно онамо (показујући прстом) велико брдо?“ Он му одговори: „Видим.“ „А видиш ли оно силно мраморје поврх њега?“ „Видим.“ „Е добро“ рече старац; „наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек на овом свијету бити; него пази добро; ти треба ову бабу, ако ти баста, прво него те види за косе да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се на оно мјесто и у они час, као што се догодило од свијех онијех младића што видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје.“

Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: „Мени је све једно, идем онамо, па ако ми реуши да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако сам наумио животу своме кидисати.“ Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе. Врисне баба да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син држи и не пушта. Ондар му баба рече: „Шта хоћеш од мене?“ Он јој одговори: „Да ми даш ту тицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске душе.“

Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше. Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка. А ово је била једна ђевојка коју је баба замађијала била и у тицу прометнула па мамила младиће њоме. Кад краљев син сагледа ђевојку, омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини. Богме краљев син најприђе куцну њим у један камен, а то се изручи из њега рпа рушпија златнијех, пак се нагрнуше колико им је доста за пут.

Путујући дођу на некаку велику ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше. Идући напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да их растргну; али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега удари, вук се преокрене у мравињак. Најпосље путујући стигну здраво и весело дома и вјенчају се.

Украс 1

Народне приповијетке

прикупио Вук Стефановић Караџић, објавио у Бечу 1870. године у штампарији Јерменског манастира

Иво Андрић: Мостови

Велики каменити мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојаче живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице.
Мостар

Стари мост у Мостару

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.

Велики каменити мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојаче живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице. Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жица, што дрхте и звуче од сваког воза који пројури; они као да још чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука.

Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксилофона. И најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно једино овеће дрво или два брвна прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан.

По два пута у години горска бујица односи, кад надође, та брвна, а сељаци, слепо упорни као мрави, секу, тешу и постављају нова. Зато се уз те планинске потоке, у затокама међу стенама, виде често ти бивши мостови; леже и труну као и остало дрво наплављено ту случајем, али та затесана брвна, осуђена на огањ или труљење, издвајају се од осталог наноса и подсећају још увек на циљ коме су служила.

Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према његовом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.

И кад мислим на мостове, у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише прелазио него они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух.

Пре свега сарајевски мостови. На Миљацки, чије је корито кичма Сарајева, они су као каменити пршљенови. Видим их јасно и бројим редом. Знам им лукове, памтим ограде.

Међу њима је један који носи судбинско име једног младића, мален али сталан, увучен у се као добра и ћутљива тврђава која не зна за предају ни издају. Затим, мостови које сам видео на путовањима, ноћу из воза, танки и бели као привиђења. Каменити мостови у Шпанији, зарасли у бршљан и замишљени над сопственом сликом у тамној води. Дрвени мостови по Швајцарској, покривени кровом, због великих снегова, личе на дугачке амбаре и искићени су изнутра сликама светитеља или чудесних догађаја, као капеле. Фантастични мостови у Турској, постављени од прилике, чувани и одржавани судбином. Римски мостови у јужној Италији, од бела камена, са којих је време одбило све што се могло одбити, и поред којих већ стотину година води неки нов мост, али они стоје још увек као скелети на стражи.

Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилазим на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка.

Тако исто у сновима и произвољној игри маште. Слушајући најгорчу и најлепшу музику коју сам икада чуо, одједном ми се указа каменит мост, пресечен по половини, а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна ка другој, и последњим напором показују једино могућу линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.

Напослетку, све чим се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.

Политика 6. јануар 1933. године

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

Макаме – врхунац арапске средњовековне прозе

Арапска реторичка уметност налази много величанствених израза у макамама (ар. مقامة , место на којем се приповеда), књижевној форми арапске уметничке прозе блиској западној концепцији кратке приче. Макаме као реалистичке цртице, мале сцене или епизоде испричане у римованој прози, представљају врхунац арапске средњовековне уметничке прозе.

Када је у посткласичној арапској књижевности сликовита проза, првобитно резервисана за религиозне прилике, постала битан део уметничког стила, у књижевности се појављује мноштво вербалних трикова, шала, загонетки и др.

Духовни поглавар у Басри, књижевник, граматичар и најбољи арапски реторичар Абу Мухамед ал Касим ибн Али ал-Харири (арапски: محمد القاسم بن علي بن محمد بن عثمان الحريري‎), 1054–1122) написао је педесет макама, које говоре о авантурама Абу Заида (Abū Zayd) из Сарујија (Sarūjī), града у северној Сирији. Приповедач је ал-Харит, лаковерни трговачки путник.

Свака од макама насловљена је именом једног од педесет ондашњих муслиманских градова. Карактерише их језичка профињеност, велики песнички дар изражен кроз обиље двосмислености, асонанци, алитерација, палиндрома и других игара речи, као и нагле промене – од озбиљности до шале, од сировости до узвишености.

Сви рукописи, као и новија штампана издања макама украшавани су, по правилу, са по стотињак илустрација. Хариријеве приче биле су дубоко укорењене у простом арапском свету јер реално описују средњовековни начин живота и обичаје. Његов рад је био високо цењен и опонашан на истоку, код Сиријаца и Хебреја, и код муслимана у Индији.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Како је Краљевић Марко постао јунак и добио Шарца

Кад је Краљевић Марко био мали, чувао је говеда са другим чобанима. Но, како је онда био слабуњав и нејак, тукли су га други чобани, који су од њега јачи били. Чим би које говече ушло у штету или се одвојило од остали говеда, а они ти слабог Марка преко леђа, а он је сирома морао ићи да говече ишћера или поврати.
Марко Краљевић

Паја Јовановић – Краљевић Марко дели правду

Једном га пошљу чобани да врати из шуме коња. Марко пође, но кад би усред шуме, нађе он једну дјевојку гдје спава, а сунце јој ударило у лице. Он онда усијече једну грану и метне јој више главе, те јој начини хлад. Утом се пробуди она дјевојка и запита га ко јој је хлад направио. Марко каже да је он. Онда му рече дјевојка – а то је била вила – шта најволи, да му да. Он јој рече: да би најволио да је јачи од чобана, пa joj oнда приповиједи како га чобани туку и наћерују да враћа говеда – зато би вели најволио да је јак и јуначан па да их се више не боји.

Онда му вила рече, да га подоји – он то учини, а кад подоји рече му вила: “Хајде нагули онај растић!“ Марко проба, али ни помакнути. Тада му вила да и другу сису да подоји, па му онда рече: да сад проба, не би ли изгулио растић. Марко потегне и – ишчупа га. “Сад је добро,“ рече му вила, “eто, сад си јак, па мореш ићи.“

Mарко се врати чобанима, а они га одма пошаљу да враћа говеда, вичући: “Хајде ћело, враћај говеда!“ (јер су га сви ћелом звали). Марко никако неће, полети један чобанин пут њега, да га удари, а Марко га шчепа па с њим пљоскац о земљу и почне га тући. Они други чобани полете пут Марка, а Марко једног по једног, пода се. Сад је већ друкчије ишло, Марко њих туче, а не они Марка. Чобани се потуже својим газдама како њих Марко туче, а газде опет јаве Марковом газди, да отпусти Марка из службе. Једно вече каже газда Марку да ће га отпустити. 

Марко се састане са вилом па јој каже све. Вила му рече: “Када ти пође газда плаћати, немој узимати пара, него ишти ону сакату кобилу у дну хара!“ Марко обећа да ће тако и урадити.

Једног дана зовне газда Марка преда се и упита га: “колико ћу ти дати, што си код мене служио?“ Марко му одговори да неће ништа друго, до ону сакату кобилу у дну хара. Газда једва дочека и даде му кобилу. Послије неког времена кобила ождријеби “Шарца“ којега је Марко до саме смрти имао. 

Из збирке Н.Б. Попадића

“Босанска вила“, година I, број 4, 1886. стр. 62.

Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане (!) – никад ни довека.

Иво Андрић; фото: Стеван Крагујевић

И тако, прихвативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са свим оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.

Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија. Увенућете и нестати као што су увенули и нестали толики преци и народи у Османском Царству, пре вас на исти или сличан начин.

Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосјек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.

Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека.

Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић

Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима ( „Porijeklo porodica“, „Oslobodjenje“, 1971):

Меша Селимовић

„Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом прије 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додијељења млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахметовића ове породице – Селимовићи, Ћорићи и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потјече из ове породице“

…Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свога коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: ‘Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тим помињањем постигли?’ Ова замјерка и овакво питање могли би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака  носталгија за завичајним коријеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима….

…Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери.

И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију. Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свјетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у „Дервишу и смрти“ каже о томе: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења“.

*Меша Селимовић, Сјећања мемоарска проза, Београд 1990.

Сродни чланци

Горанци, добри људи са Шар-планине
Срби муслиманске вероисповести у срцу Албаније певају химну Светом Сави
Како је измишљено бошњаштво
Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком
Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби
Српство Меше Селимовића
Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић
Салих Селимовић: Ми муслимани смо већином Срби
Салих Селимовић: Пропадамо јер смо се одрекли предака

Меша Селимовић: Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи…

Исидора Секулић – Бденије у манастиру Раковици

(…) Могло нас је ући у цркву и десеторо, и двадесеторо, ништа не бисмо пореметили, ни од кога били примећени, ништа значили. Скоро да смо се и између себе избрисали, нестали пред потресном истинитошћу појања. Склад гласова и визија у појцима осећао се савршен. Ти људи, за тренутак, свели су своја бића на чисто религиозну вредност. Религиозна вредност у човеку! Како је мало оних који је познају, познају дубоко и довољно! Цео један свет још не зна шта ће човек у цркви! Не зна шта је то: оставити улицу, скинути шешир, певати под сводом под којим се увек пева, живима и мртвима, срећнима и несрећнима. Не зна да се у цркви седи међу туђинима као међу рођенима и држи у једној руци књига Божја, а у другој књига песникова, и наизменице чита Еванђеље по Матеју и Јовану, и Малсинова гора по Вињију и Томпсону. Не зна да је црква једини, кратки и пролазни трен сливене заједнице Бога, песника и човека: онога који је живота створитељ, онога који је живота објавитељ, онога који је Богу циљ и песнику љубав.
Манастир Раковица

Манастир Раковица; фото: Википедија/Miomir Magdevski

Ми, с друма, из града, осетили смо се туђи у манастиру; хладни странци према тим људима који гаје неко духовно чекање. Човек, који туђ и непосвећен уђе у такво чекање, не осети понекад ништа. А осети, други пут, силу и лепоту религиозног усамљења, и крене тада у њему познат бол, бол од нечег пропуштеног и неманог. Осети се промашеност нечег битног. Пожели човек што он, тако давно, можда никад није религиозно бдио, није певао пошто је претходно јео пост и присркивао уз њега сузу чистилицу. Притисне терет од те, и од многих других непоправљивости и ненакнадивости.

Непоправљивости и ненакнадивости јесу, чудни друзи човечјег живота. Охола човечја машта и охоли његов разум одричу непоправљивости и ненакнадивости; а ништа није чешће и позитивније у нашем животу од ненакнадивости и непоправљивости. Једнако их чинимо, а имамо у себи неко безбожно спавање, дубоко као море, и као камење у море бацамо у то спавање све оно што се више не да поправити, и дело и жртву. Заборављамо све, јаук, поглед, ћутање, клетву. Десет година живота морамо заборавити да бисмо могли бити срећни један тренутак.

Али понекад, ма где и ма кад, у једном манастиру, на прашном друму, дочека нас песма чудна, песма коју сасвим непознати људи поју за наше умирење и умиљење. И врисну тад у нама сузе сећања на оно што се не може ни поправити, ни накнадити, ни испаштати. У Раковици манастиру, тако, видесмо себе у себи. Осетисмо се мутни, познасмо да нам се никад не дели одмор од умора, седми дан од осталих, душа од тела, испуњена жеља од нове ненасите, час духовни од часа таштине кад заборављамо да постоје, да боле, да ће болети непоправљивости и ненакнадивости… А ти људи што певају, са устима детињасто округлим, с руменилом детиње крви у надуваним образима, ти људи поправљају непоправљиво, сневају лепи религиозни сан о миру, миру, миру… То је велика моћ религије у човеку, над сваким знањем и мудрошћу. Наука и мудрост проповедају ограничења, тумаче ограничењем, блаже и теше ограничењем. А религија одриче ограничења, одриче их свуда, у постизавању и имању, у резигнацији и немању. Као што сан у човеку може да продужи ма коју мисао, религиозност у човеку може да продужи сва стања, па и стање неограничених моћи. Ти мали послушници манастирски, ти сељаци, испразнили се ето од свега земаљског као црквени сасуди, ничега се не боје, ништа не желе, истоветовали се са побожном песмом као бестелесни хор духова.

Једаред, у једној огромно великој англиканској цркви, препуној људи, пастор, пошто је прочитао мољења, прописана и од њега састављена, мољења за хлеб, здравље, разум, душевну снагу, погледао је у сакупљене и додао: „А сада нека се још свако од вас помоли из личне своје потребе.“ Чула се прво тишина која се јавља кад близу две хиљаде људи престану да дишу. Па се онда, исто тако јасно, чуо нечисти унутрашњи шум пожељења, похлепе, надања. Па онда оштри спољашњи шум поклецања, обарања глава, и скривања лица у шаке. И најзад нова тишина, страшна и језива и слатка, кад Христос спусти руку да смири две хиљаде срца пуних таштина, сумњи, незадовољстава, срџби, освета.

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Шта су радили у тој тишини сакупљени људи? Молили се, желели, измишљали, трпели, јадали се, просили? Не. Као сада на бденију у нашем манастиру, отпало је од њих нејако ограничење живота. То, и ништа више. Кад је пастор прекинуо тишину, показала се до непознавања променута лица, с траговима суза, још преливана сузама, бледа, с дрхтавим уснама, скљештених зуба и затворених очију. Шта су доживели ти људи, и које су им биле молитве и жеље? Нико ништа није желео ни молио! Ником ништа није требало! У први трен, узбуђени и збуњени ретким часом и слутњом чуда и услишења – покушали су можда и наћи шта им најпре, и највеће и најмање треба. А затим је дошао, у сваког појединог, мирни мир религиозног достојанства. Мирно непоколебиво знање да њему ништа не треба. И шанула се само молба: нека буде испуњена жеља оног слева или оног здесна, ако је можда има, давнашњу и тешку. Али ни с оном слева ни оном здесна није ништа требало! Помакли се људи само за длаку једно од таштина и слабости, и ником ништа није требало! И да је цео свет ту био, целом свету не би ништа требало…

Дивни часови потпуног склада између човека и света. Бог и човек се зарадовали једно другом као браћа, поделили терет света као браћа: човек није просјачио, Бог није био немоћан… Како је диван и велики човек у огромном раставу и обухвату: од човека који несит и гладни и завиди и мрзи, до човека коме ништа не треба!

Две хиљаде људи запеваше из одморених очишћених груди, као оркан. Пролазници стадоше навиривати у цркву. Баш као у малој нашој Раковици, о бденију уз Велики пост, лета Господњег деветнаест сто двадесет осмог.

Исидора Секулић – Приповетке

“Војвода Мицко Поречанин“: мало позната драма Надежде Петровић

Непознати рукопис Надежде Петровић први пут објавила Библиотека града Београда. Текст драме остао је у заоставштини породице Петровић, а затим је доспео у документацију историчара уметности Катарине Амброзић, врсног стручњака за Надеждино сликарство.
Војвода Мицко Крстић

Војвода Мицко Крстић

Катарина Амброзић, неуморни истраживач личности и дјела велике српске сликарке, нашла га је у њеној заоставштини, чуваној у породици, и о томе обавестила у својим чланцима и књигама. Она је поуздано утврдила његову генезу, повезала га са околностима живота, политичким идејама и општим приликама, односно са ангажовањем Надежде Петровић на помоћи македонским устаницима и пострадалом народу после Илиндена (1903). 

Рукопис је настао пред крај турске власти у Македонији, око 1903. године, када је Надежда са Колом српских сестара носила донације и пружала помоћ српским устаницима у Македонији. Сликарка се на том путу разболела и остала у Македонији на лечењу око два месеца, када је драма и написана.

Уводну студију о овом делу написао је проф. др Душан Иванић:

„Ова драмска прича обрађује историју српског народа преко појединачних судбина малих људи. Уклапа се у скоро потиснуту литературу о комитским борбама у Македонији. С једне стране приповеда о бројним злочинима и страдању Македонаца под Турцима, а са друге о пијемонтској улози Србије почетком 20. века. Централна тема приче посвећена је жени, њеној судбини и страдању за време сурових борби. Говори о жени која је отета и приморана на супружинство са једним арнаутом. Драма подсећа на старије драмске приче, за разлику од којих има срећан завршетак“, рекао је др Душан Иванић.

Биографија војводе Поречког

Мицко Крстић

Војвода Мицко Крстић

Мицко Крстић (1855 – 1909.), познат као Мицко Поречки је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српску традицију. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца.  Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан.

Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.

Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а над Србима, Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904.

Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО-а Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима.

Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.

Приредила: Сања Бајић

 

Извори: bgb.rs, Викпедија

Петар Кочић: Молитва

Молитва је штампана први пут у бањалучкој Отаџбини, I/1907, бр. 3, ушла је и у Кочићеву књигу „Јауци са Змијања“ (Загреб 1910).

Молитва (Петар Кочић)

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашује се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протре и премрзне.

O, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Часопис “Отаџбина“, бр. 3, 1907.

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни

Кад изађе на улице факир-фукара

Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас

Иво Андрић

Иво Андрић. Читајући изнова његово дело, осећам како редови читају мене и људе којима сам окружен. Сагледавао је у нама оно тамно и нејасно, али без сумње присутно. Свако читање је нови час анатомије о телу народа из ког је потекао. Зато му је име велико и за нас и за оне који су желели да нас боље знају.

Да су људи од моћи пажљивије читали Андрића, можда поновног страдања на овим просторима не би ни било. Нобеловац им је нудио кључеве мира. А можда су га и читали. Најбоље се из речи мира научи како да се започне рат. Можда… али не верујем. Андрића читају они који трагају за тајнама човека, они који имају разумевања за различите људске поступке. Они који се у хаосу не сналазе, а желе да знају зашто је и како хаос настао.

У делу „Госпођица“ (1945) Андрић описује атмосферу у Сарајеву после атентата на Франца Фердинанда 1914. године. Наредни редови су ванвременски и могли би се приписати многим тачкама на карти Балкана. Данас, више него икад.

Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.

Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.

Извор: akademskikrug

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

Писмо Чехова: Ових 9 особина чине културне људе

Културни људи не говоре Мене нико не разуме или Нико не мари за мене, зато што су то јефтини и вулгарни трикови „Живот има своје услове. Како би човјек био прихваћен међу образованим људима, мора бити културан“, поручује у једном писму руски писац Антон Павлович Чехов свом млађем брату, састављајући списак услова који испуњавају културни људи:

Антон Павлович Чехов

– Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.

– Саосећајни су према свима, не само према просјацима и мачкама. Брину и о ономе што се не види, и спремни су да се жртвују како би помогли другима.

– Поштују туђе власништво и зато враћају своје дугове.

– Искрени су и презиру лаж. Не лажу чак ни кад су ситнице у питању. Лаж вријеђа слушаоца и унижава га у очима говорника. Не позирају, понашају се исто и на улици и у свом дому, не праве се важни пред својим скромнијим пријатељима. Нису склони блебетању нити оптерећују друге својим ничим изазваним исповестима. Из поштовања према туђим ушима, више ћуте него што причају.

– Не унижавају себе како би изазвали сажаљење. Не играју на карту туђе осетљивости да би освојили пажњу. Не говоре Мене нико не разуме или Нико не мари за мене, зато што су то јефтини и вулгарни трикови.

– Не пате од плитке таштине. Не маре за лажне вредности, познанства са познатим личностима или за то да сами буду познати. Ако су учинили нешто значајно, не праве од тога најважнију ствар на свијету, и не хвале се тиме да имају приступ тамо где га други немају. Заиста талентовани људи се увијек клоне светине и рекламирања.

– Ако имају неки дар, поштују га. Зарад њега жртвују одмор, романсе, провод, сујету. Поносни су на свој дар, али су му и веома посвећени.

– Имају развијен осјећај за лијепо, естетско. Не иду на спавање у одјећи, одржавају чистоћу животног простора.

– Веома воде рачуна да контролишу своје нагоне и да у супротном полу не виде само сексуални објекат. Теже оригиналности, отмености, човјечности, диве се мајчинским осјећајима. Не опијају се већ пију алкохол само у посебним приликама, јер сматрају да нису свиње. Држе се начела mens sana in corpore sano – у здравом тијелу здрав дух.

Тако изгледају културни људи. Да би човјек био културан није довољно да чита популарне романе и посјећује позориште. Он мора непрестано, даноноћно да ради на себи, да чита, учи, труди се… и да одмах одбаци сујету, јер се сваки изгубљени сат рачуна”, завршава своје писмо Чехов.

извор: Независне

Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише.
Борхес

Хорхе Луис Борхес – Умеће стиха

Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“:

За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини.

Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.

Хорхе Луис Борхес (Jorge Luis Borges)

„Умеће стиха“; Предавања у част Чарлса Елиота Нортона

ПРИЛОГ

Џон Китс – Ода Славују

(Превод: Марко Вешовић)

1
Срце боли, мучи утрнулост снена
Моје чуло ко да кукуте сам пио,
Ил искапих мутан опој, прије трена
Када сам у Летин затвор уронио:
То не због зависти на твој удес срећан,
Већ што ме пресрећним чини срећа твоја –
Кад ти, лакокрила Дријадо дрвећа,
У неком мелодичном сплету
Зеленила букви, и сјенки без броја,
Лако, пуним грлом, пјеваш пјесму љету.

2
О да гутљај бербе, што у дубинама
Земље хлађена је дуго, и што даје
Окус Флоре, селске зелени, пјесама
Провансалских, плеса, весеља под сјајем
Сунчаним, да пехар, топлог југа што је
Пун, са хипокренским* руменилом правим,
С бисерним мјехурјем што искри уз сами
Руб и уста пурпурне боје,
Испијем и свијет, невидиљв, оставим
И с тобом у шумској да нестанем тами.

3
Нестанем, ишчилим, посве заборавим
То што ти у лишћу никад нећеш знати:
Клонулост, грозницу, бригу што се јави
Ту гдје један другог слушамо стењати,
Гдје кљенут сиједе, задње власи худе
Тресе, млади блиједе, ко авет се тање
И мру, и гдје мислиш – да пун туге будеш,
Очаја с оком од олова,
Гдје око Љепоте брзо губи сјање,
За њим тек до сјутра чезне љубав нова.

4
Бјежи! јер теби ће донијет ме сила
Не с пантерама Бахове кочије
Него поезије невидљива крила,
Премда тупи мозак смета и кочи је.
Већ сам с тобом! Ноћ је блага, и на трону
Можда је Краљица Луна, и све њене
Звјездане је виле окружиле, али
Ту нећеш наћ свјетлост, сем ону
Којом, с неба, лахор мракове зелене,
Кривудавих стаза маховину, зали.

5
Не могу цвијеће видјет под ногама,
Ни какав благ тамјан лебди око грања,
Али сву сласт слутим, сред мирисних тама,
Коју у то доба годишње поклања
Мјесец трави, чести, и глога бијелог
Грму, дивљој воћки, шипку пасторалном,
Љубицама чија свенућа су лака,
Првоме чеду маја зрелог:
Мошус-ружи, с росним вином, зујном стално
Стјецишту кукаца за љетњих сумрака.

6
Ја у тами слушам; и често бјех прије
Напола заљубљен у смрт-олакшање,
И именом њежним у многој пјесми је
Звах да узме у зрак мирно ми дисање;
Сад више но икад чини се да мрење
Раскош је: у поноћ издахнути лишен
Свих болова, док се све у твојој души
Излива с таквим усхићењем!
Још бих ти пјевао, но залуд ми уши –
Бус посташе за твој реквијем узвишен.

7
За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама;
Тај што чарна окна затрави,
У пјени погубних мора отворена,
У изгубљеним вилинским земљама.

8
Напуштен! ко звоно већ је сама ријеч:
Отргну од тебе и себи ме врати.
Збогом! Машта тако, какав глас је бије,
Вилењаче варљив, не може варати.
Збогом! Тужна химна гине сврх ливада
Близих, над потоком тихим, уз брегове
Стрме, пут сусједних долинских дубрава
Дубоко се загњури сада:
Је ли то визија, ил сан будан? Ове
Глазбе је нестало: – бдим ли или спавам?

—————
*Хипокрена – извор на Хеликону у којој су се купале музе.

Извор: Службени Гласник

Милош Црњански – Терет народа свог

Имам исконску жељу да учествујем у судбини народа за који ме је мати родила.

Милош Црњански

Милош Црњански на поштанској маркици Србије из 2018

На питање Анђелка Вулетића – шта је битна карактеристика његовог стваралаштва док је био млад – Црњански одговара:

“Национални осећај пре свега, као и код целе моје генерације. Љубав према свом, не баш сретном народу. Љубав према нашој заосталој књижевности. Та љубав није никаква заслуга. Она је просто последица мог рођења на северној граници, крајњој граници нашег народа. То је имало за последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом скоро све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934…”

Како је Црњански видео живот у туђини:

“То што је Буњин добио Нобелову награду живећи у Паризу, или један велики песник Шпаније живећи у Мексику, не значи да су боље писали у иностранству. Писац као Антеј постаје снажнији само кад додирне своју земљу. Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина увек смањује остварену количину рада. А камелеони су многобројни у нашем времену… Значи само да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају…”

Црњански о ономе шта ради:

“Ја се већ неколико година бавим сонетима и мадригалима Микеланђела. Објавићу ове године есеј о томе… Природно је, без даљега, да учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада у категорију менталних онаниста…”

На крају Црњански поручује:

“У нашој литератури општа је појава била да писац и песник згасну рано. Мени се то неће десити…”

“Осећам се поносним што сам дочекао да се могу вратити у нашу књижевност после многих патњи. А сматрам да је одвратно кад песник ставља себе високо изнад других људи. Андрић (Иво) је рекао да себе сматра у народном, општем, животу, као и сваког другог човека. Чујем да Крлежа, који је исто толико био заслужио Нобелову награду, ради за тројицу и не седи загледан у свој пупак, као што бонзе седе. И ја сам чинио што сам, у својој ситуацији, могао…”

Извор: Новости

Петар Кочић: Мисли о Отаџбини

„Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.”

Петар Кочић

Петар Кочић

Крахом југословенске илузије поткрај прошлог вијека српски народ је ушао у период кризе идентитета. Неоимперијална ревизија историјске свијести чини да потрага за националним вриједностима и грађанским достојанством дјелују као Сизифов посао. Ако томе додамо још да је национализам оптерећен југословенским искуством, не увијек без разлога, и прокажен као искључивост, постаје јасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предјугословенским узорима.

Један од оваквих узора је, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дјело, инспирисано идејом националног јединства и борбе против рђаве туђинске управе, својеврстан је путоказ како се борити за национална права и грађанско достојанство. Ове двије идеје Кочић је објединио у идеју „Отаџбине“, часописа који је покренуо у Бањој Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броја „Отаџбине“ Кочић је записао:

Исповједајући своје дубоко увјерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежју, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско имје. Нека се зове како ко хоће и милује, а ко нам приступи, добро нам дошао.

Другим ријечима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подједнако она припада и онима који не мисле као ја. У истом броју часописа објављен је и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На једноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног јединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.

Отаџбина је веза која нас спаја са људима нашега рода и језика, било да припадају прошлости или будућности, било да живе у садашњости.

Отаџбина је њива на којој се непрестано сије и жање: ми жањемо што су сијали наши преци, а сијемо да имају шта жети наши потомци.

Без отаџбине не бисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биједан као што су дивљаци.

Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узајамности ни узајамног повјерења међу грађанима! Ма гдје био треба да уживаш исту безбједност као и у Отаџбини и да имаш увјерење да за тобом стоји Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.

Чим нестане правила један за све, сви за једног, Отаџбина је само једно обично име.

Отаџбина је као свако живо тијело, чије здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тијело опада; раде ли добро и оно је здраво.

Буди радан и вриједан члан Отаџбине, једном ријечју, буди оно што треба да будеш: частан човјек.

Аутор: Драгослав Илић

Извор: Академски круг

 

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!

Меша Селимовић: Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи…

Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична.

Меша Селимовић

Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.

Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом.

(Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава)

Београд, Ниш и Војводина Стевана Сремца

Стеван Сремац је био члан Српске краљевске академије и један од најистакнутијих реалиста у српској књижевности. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. 
Стеван Сремац

Стеван Сремац

Стеван Сремац рођен је 23.11.1855. у Сенти у занатлијској породици. Рано детињство провео је у Сенти, а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци.

Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 – 1878. године. Умро је 12/25. августа 1906. године у Сокобањи од сепсе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Књижевни рад

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији.

Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898),

један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Поп Ћира и поп Спира; 1. чин

Приредио: Далибор Дрекић

Интимно о књижевности – филм о десет најзначајнијих српских књижевника XX века

Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.

Књижевници на маркама

Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.

О Иву Андрићу говори – Михајло Пантић, Исидори Секулић – Вида Огњеновић, Меши Селимовићу – Милисав Савић, Васку Попи – Владимир Копицл, Александру Тишми – Ласло Блашковић, Бориславу Пекићу – Драган Великић, Милораду Павићу – Владимир Пиштало, Данилу Кишу – Вава Петковић, Стевану Раичковићу – Воја Карановић, Милошу Црњанском – Горан Петровић.

Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…

Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.

Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.

 

Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: РТС

Записи из подземља Достојевског – ода песимизму у радио драми

Записи из подземља један је од првих романа које је Достојевски написао након деветогодишњег изгнанства и представља оду антрополошком песимизму, врхунац пишчеве веште анализе комплексности унутрашњих конфликата и људске психе. Записи су конципирани у виду есејистичких дијалога аутора са неименованим сабеседницима, као и у виду анегдота из пишчевог живота које за циљ имају да појачају визуелну и загушљиву слику подземља.
Достојевски

Достојевски

Типични јунаци

Достојевски ствара типичног јунака који са собом носи добро знане особине промашености и тежње за наполеонистичком сликом у очима других, јер је по сопственом поимању одвећ „књишки и образован“, далеко изнад својих непријатеља и свестан своје умне надмоћи.

Упркос томе, опхрван неуспехом и кукавичлуком, он подлеже презиру оних које и сам презире и у горкој чаши понижења проналази сласт и ужитак у осећању безвредности и ништавила. То бескрајно самољубље га попут отрова нагриза због тога што је лажно и извештачено, маска пред самим собом како би поднео реалну слику стварности у којој је поражен и несрећан, дубоко заглибљен у блато сопственог подземља без снаге да нешто промени.

Храњен мржњом и дојен презиром, уништава све чега се дотакне, осуђујући највише себе на тај начин.Чак и у тренуцима када га дотакне промисао и постане свестан да љубав заробљава актом потчињавања и туторства, превагне у њему зов покварене и зле нарави која га нагони да поново посегне за насиљем, било вербалним или физичким, као средством свог социјалног општења.

Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) био је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма. Најзначајнија дела: Бедни људи, Двојник, Неточка Незванова, Село Степанчиково, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Злочин и казна, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, Браћа Карамазови.

За разлику од својих других јунака, Достојевски према аутору „Записа“ не осећа наклоност. Напротив, сматрајући да је имао и сувише шанси да промени своју стварност и заслужи срећу, не нуди му спасење и светлу наду за боље сутра. Овај јунак је своје шансе прокоцкао, немилосрдно се играјући се осећањима других и недужних, оних које беспрекидно повређује.

Лиза је највећа жртва његове огорчености и мржње. Дала му је све, своје тело, душу и недужно срце а он је то једним потезом згазио и скрхао. Одабрао ју је као предмет на коме ће излечити своје фрустрације и повређени его; желео је да јој наплати за сва понижења која су му други у животу нанели и за све тренутке слабости које му је својом чистом душом изазвала. Била је жртва на олтару његових падова и искупљење пред сопственом сујетом. Лиза је била физички роб, док је он био и заточеник и тамничар сопствене тамнице, џелат и виновник сопствене судбине.

Сам је себе осудио на живот без љубави, огрезан у неморалу и „квази“ свету у коме је он био једини јунак и тријумфадор, носилац трофеја и ордена таштине. Можда га је баш та машта и „жица“ која га је терала да све преувеличава и осудила на живот изван живота, покиданих социјалних веза, у сопственој мрежи осаме и интровертности.

Аполон је још једна у низу жртви и показатељ става друштва према њему као особењаку и егоисти. Равнодушност и надменост, главна су обележја социјалног понашања усмереног према писцу „Записа“. И мада је кроз живот навикао да удари у тај зид, највише га од свега вређа супериорност у очима других с обзиром да верује да једини има права да буде „изнад“. Жели да верује да су други „бубе“, недостојни његове пажње и особености, глупи, површни и испразни.

Упркос томе, у тим истим људима, он тражи потврду себе и знак да и сам није „буба“ већ духовно надмоћан, умно јачи. Дубоко потресен својим физичким комплексима, тражи сатисфакцију у вишим сферама ума које је стрпљиво градио, школујући се и напредујући док није доспео у високу службу. Али тамо га чека иста препрека коју је наизглед раније заобишао- презир и неразумевање као одговор на његово ниподаштавање других.

Све док је подземља, биће и писаца „Записа“ свуда око нас. Загледајте се добро у људе око себе и видећете да у свима од њих лежи део мозаика тако комплексне душе попут нашег аутора. А можда је има и у нама самима јер сви носимо записе у себи. А засигурно – и подземље.

Записи из подземља: Радио драма Радио Београда

Улоге: Љубивоје Тадић, Власта Велисављевић, Маја Димитријевић, Никола Симић…

Редитељ: Мирослав Беловић

Производња: Драмски програм Радио Београда, Мај 1971. године

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија

Повезани чланци:

О папизму (Мртва снага и снага будућности)
О Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…
Упечатљива спољашњост великих руских писаца