ПОЕЗИЈА

Како је то видео Мика Антић…

Питају се људи, каква су чуда ти палиндроми? Јесу ли то неки божански трагови у језику, како се мисли на мистичном истоку? Јесу ли нека ђавоља мешетарења – како кажу на деструктивном западу? Јесу ли то неке магије и враџбине, или су само просте играрије, језичке егзибиције и маштарије?
Небо, Плафон

Небо; фото; images-free.net

Мика Антић је објаснио суштину: Палиндроми јесу божански трагови, исти они који у детету буде играрије, у човеку чувају дете-морнара увек спремног за нове маштарије.

ДРУГА СТРАНА ВЕТРА


Можда и не знаш:
Сви на свет дођу
са неком звездом што је пала.
Море је опна кроз коју прођу
на другу страну огледала.

И животу се сасвим предају
и небо забораве док овде бораве,
а у ствари се само огледају
у својој вечности,
у чуду неком
блиставом,
огромном
и далеком.

И мисле да су на земљи само,
а једнако су и ту и тамо.

Кад људи остаре – оду у пензију,
а морнар – у неку другу димензију.

Морнар не умире.
Он мирно оде
на ону страну неба и воде
у нешто слободније од слободе.

Њему не објасне,
њега не уче
како кроз светлост да се провуче.

Дошло је време да се сетиш
чиме би могао да пролетиш
бар један метар,
бар пола метра
на ону страну муње и ветра.

Размишљао сам хиљаду дана:
одкуда ветру друга страна ?
Одкуда наличје свему што знамо ?
Можда га и ми сами имамо ?

Можда још негде исти постојим,
са мојом душом и ликом мојим ?

Зар нисмо са исте звезде сишли ?
Зар нисмо са исте светлости дошли ?
Због чега смо се мимоишли ?

Једном, кад сам се у небо дизао,
на пола пута све сам схватио.
Што не бих друкчије брзину стизао ?
Зашто се не бих унатраг вратио ?

 

У себи сам се засмејуљио:
да, најзад сам се опасуљио.
Нема ту враџбина, о, бели свете:
Треба поново бити дете.

Подарио сам нежност свим стварима.
Постао луђи од свих априла.
Био сам једини међу морнарима
коме су из главе израсла крила.

Шта вреди да неко снове плете ?
Чиме да плете и уплете
ако не постане поново дете ?

Сад имам одговор како се стиже
самоме себи мало ближе,
унутра негде где су нам кости
златне од лудости
и од младости.

Сад имам одговор како да роним
дубоко у своје бистро око
и да у души нежно зазвоним
и волим
и верујем дубоко.

Дубље од светлости.
Дубље од Свемира.
Дубље од својих тајни и немира.

Дубље од свога најдубљег сна.
Дубље од свога најдубљег дна.

Само морнари и звезде знају
да вечно намигују и вечно трају
да време узјашу,
да светлост јављају,
да живот као разред понављају
и да се стално, стално обнављају.

Посада вољно !
Буквар у руке !
Свако да научи до прве луке
како се пише са обе руке:

“Није ми досадно.
Ја сам радознао
да дознам, све што нисам дознао.”

Украс 1

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Како је то видео Мика Антић…
Мика Антић – Рецепт за срећан живот

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Стеван Раичковић – Повратак

Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 – Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик. Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен. Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспировесонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.

Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанствена, она је израз песникове отмености и достојанствености, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великога песника без достојна човека. Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (…)

У чему је тајна Раичковићевог открића Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега  у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут. Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и бура, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама. – Слободан Ракитић

Повратак

Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?

 

Елемент који је заједнички великом броју песама Стевана Раичковића је, свакако, то што је перспектива из које се гледа на неку појаву, неку ствар или неко биће повезана са душевним стањем самог лирског субјекта, са оним што се старински називало расположење, песникова емоција. Захваљујући томе, у поезији овог песника ћемо сретати врло разнолике перспективе из којих се обликује лирски опис. – Радивоје Микић, Мотивација песме.

06. децембра 1833. године рођен је Јован Јовановић Змај

06. децембра 1833 рођен је српски писац Јован Јовановић Змај, члан Српске краљевске академије и један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.
Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај

Гимназију је Змај учио у Халашу и Пожуну (садашња Братислава), а матурирао је у Словачкој Трнави. Пре медицине коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу, а у Београду је од 1890. до 1898. био драматург Народног позоришта. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Књижевни рад
Невен Змај

Невен Змај

Сјајан лиричар, према оцени књижевне критике „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“ у другој половини 19. века. Као песник развијао се под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Осим лирике, написао је велики број родољубивих као и политичко-сатиричних песама, а као дечји песник непревазиђен је у српској књижевности.

Две најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу.  Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” .

У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

Прикупљао је грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ.

Преводилачки рад

Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника српског порекла Шандора Петефија. Из немачке поезије преводио је Гетеа  и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета Превео је са немачког и објавио 1861. године књигу „Источни бисер“. Од осталих превода  најпознатији су „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.

Часописи

Основао је и уређивао књижевни лист „Јавор“, сатиричне листове „Змај“, „Жижа“, „Стармали“ и поучни дечји лист „Невен“, непревазиђен и по садржини и по уметничким и графичким решењима.

Приредио: Далибор Дрекић

Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Gavrilo Princip

Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Песничка успомена на тамновање

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

 

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Гаврило Принцип

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.

Интимно о књижевности – филм о десет најзначајнијих српских књижевника XX века

Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.

Књижевници на маркама

Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.

О Иву Андрићу говори – Михајло Пантић, Исидори Секулић – Вида Огњеновић, Меши Селимовићу – Милисав Савић, Васку Попи – Владимир Копицл, Александру Тишми – Ласло Блашковић, Бориславу Пекићу – Драган Великић, Милораду Павићу – Владимир Пиштало, Данилу Кишу – Вава Петковић, Стевану Раичковићу – Воја Карановић, Милошу Црњанском – Горан Петровић.

Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…

Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.

Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.

 

Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: РТС

Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема

Поема “Стражилово” Милоша Црњанског сматра се једном од најлепших песама на српском језику. Инспирисана је делима и животом, тј. смрћу Бранка Радичевића, који је са тек 28 година умро у Бечу, присећајући се с носталгијом Карловаца и Стражилова. Сета која се осећа у Радичевићевим последњим песмама, а поготово у песми “Кад млидијах умрети”, верно је пренесена и у ову поему, којој је носталгија такође главни мотив. Поема “Стражилово” нема конкретну радњу, она говори искључиво о осећањима; говори о доживљају места с једне просторне удаљености, па дојам о месту песник извлачи из сећања, а не из присуствовања. Зато је ова песма поема само по својој мисаоној ширини и емотивности, а никако по структури приповедања, јер она у себи садржи само лирску структуру, а нити мало епске.
Милош Црњански

Милош Црњански у карикатури (1893-2003); фото: riznicasrpska.net

Стражилово

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грождје, ноћ, и теревенку,
и поток, сто сад, место нас, зубори.

И, тако без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
тудја, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
сто ми остадоше у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, ко Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом и ледом, смешећи се, мирним
све што се збива.

И, тако, без веза,
стеже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре родјења, знао ни једну тугу,
тудјом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,
вратицу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и јака.

Лутам, још витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.

И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлост,
што се по небу, уз моје страсти, јаве.

А место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек родјењем дошлу,
са расутим лишћем, сто, са гробом Бранка,
на мој живот пада.

И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље
дајем.
И груди своје, у грождју, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милује ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расут, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.

И, тако, без речи,
дух ће мој све тудје смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.

Јер љубав це моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.

Дрхтим, још витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давном, младом,
под сремским виноградом.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, да духом потамнелим,
тешким, невеселим.

И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
мој, и тудја, младост, горка и једна иста.

И, место моје судбе, са ужасом новим,
сусрећем давни живот, болан и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.

И, тако, без кретње,
тудјину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земаљским лелеком.

И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалосцу милујем брда невидјена.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

Лутам, још,витак, са шапатом старасним
и отресам цланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим;
тишина це стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних пруга, забрезја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се свуда шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.

И тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.

А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,
прелицу живот наш, зорама Фрушких гора,
И, тако, без пића,
играцу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страшним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Бранку Радичевићу

Песма започиње приказом лирског субјекта као луталице “са сребрним луком”, која, где год да јесте, увек у сећању носи свој завичај. То видимо у стиху “али, иза гора, завичај већ слутим”. Овај стих могао би означавати и повратак луталице у родни крај, након целоживотног лутања по свету. У овим првим стиховима песник уводи мотив “расцветале трешње” који ће да се јавља кроз целу песму.

У другој строфи песник наглашава атмосферу лепог пролећа коју је започео увођењем мотива трешања. У овој строфи то чини мотивом “полетње вечери”, али она му је послужила како би изнео један контраст:

“И овде, полетње вече
за мене је хладно”

Хладноћа о којој говори односи се на хладноћу туђине, која је супротна оном топлом осећају дома тј. “огњишта”. Песник почиње да говори и о Фрушком брду, мотиву који ће такођер да се понавља кроз песму, а који је један од главних. Фрушко брдо има једнак значај у песми као и Стражилово – оно је место за којим песник жуди, иако је, како лирски субјекат каже “у тешкој тами”. И самом песнику је чудно што размишља о родном месту, поред лепоте Тоскане, у којој се налази, што тумачимо према стиху “И, место да се клањам Месецу, тосканском…”. Песник осећа да ће га с прољећем уловити ностлагија поред које неће моћи да ужива у лепотама места у којем се налази.

Четврта строфа почиње истим речима којима ће почињати и неке касније строфе. Песник је тако сличне емоције изразио на сличан начин, управо како би их нагласио. То примећујемо у стиховима: “И, тако, веће слутим”, ” И, тако, већ живим”, а онда касније “И, тако, без туге”, “И, тако, без блуди”, “И тако, без везе”, “И тако, без дома” … Након сваког оваквог стиха он наглашава носталгију која њиме доминише, па тиме као емоција доминише и песмом.

Осим ових стихова, песник понавља и везник “И”, стављајући га на почетак готово сваке строфе. Тиме стичемо дојам да песник набраја све те емоције на које наилази, а које заједно изражавају жудњу и љубав према дому, тј. Стражилову.

Седма строфа поновљена је прва строфа, а понављање почетка строфе “Лутам, још витак…” примећујемо и у петнаестој, двадесет и првој, двадесет и деветој, тридесет петој, тридесет шестој и четрдесет другој, последњој строфи, само што они касније уводе неке нове мотиве.

Занимљиво је како песник у једном тренутку помене и Бранка, мислећи на Бранка Радичевића, који му је и био инспирација за ову песму:

“…Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
с расутим лишћем, сто, с гробом Бранка,
на мој живот пада.”

Остали мотиви, које Песник понавља кроз песму, најчешће у себи носе симболику или страсти или смрти, а обоје у служби исказивања носталгије. Неки мотиви, попут “мостова”, “реке” и слично исказују песникову жудњу за путовањима, за новим местима, која је у изравном контрасту наспрам жудње за домом, дакле местом које најбоље познаје. Ипак, они мотиви који указују на песников завичај доминантнији су у поеми. За разлику од простора, који је у песми итекако добро одређен, време, с друге стране сасвим је неодређено. Песник испреплиће садашњу ситуацију са сећањима на прошлост и с наговештајима будућности.

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

Још у средњем веку у српској књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Гаврило Тројичанин - Врхобрезнички летопис

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничке загонетке, односно скривалица. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

У збирци епиграма за коју се претпоставља да је написао Гаврило Тројичанин заступљене су многе песничке загонетке. У многима од њих слова су распоређена у линије помоћу којих се формира одговарајућа слика, и тако графичким приказом појачава смисао текста.

Писци и песници у времену маниризма

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000.) наводи да су у доба од 16. до 17. века маниризма (од краја 18. до прве половине 19. века) многи српски писци (А. Андрић, Ј. Пачић, Ј. Суботић, Н. Боројевић…) писали разне врсте палиндромних загонетки, најчешће оне засноване на растављању речи на делове (војвода – вода/јов и сл.).

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају и песме у облику магичног квадрата.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

Чика Раша Попов и читање уназад

Књижевник и новинар Раша Попов родио се 1933. у Мокрину, на северу Баната, а хумор му некако јужњачки топао. Његов Мокрин већ је познат по најлепшим гускама, најтврђим јајима и песнику Мирославу Мики Антићу. Тако мало место, а тако много знаменитости.
Раша Попов

Раша Попов; фото: Јутјуб снимак

Управна зграда „млина преко пруге“ у којој се Раша Попов родио сада је пуста, али срећом још увек постоји. Молићемо Бога да је капитализам не препозна као атрактивну локацију.

Раша каже да је био ћутљиво и болешљиво дете, а израстао је у причљивог песника са здравим хумором. Болешљивост му је ускратила и игру и хумор, али се та лава у њему годинама скупљала, и на радост деце доживела ерупцију која траје пола века.

Највише воли да засмејава људе и то му полази за руком, ако устане на леву ногу, а ако устане на десну и никога тога дана не засмеје буде веома несрећан. Зато поручујем свима који сретну чика Рашу: „Насмејте се и ако је устао на десну ногу – да нам чика Раша не буде несрећан!“.

Почео се школовати у Мокрину, а затим је школу похађао истовремено у три иста града – у Бечкереку, Петрограду и Зрењанину. Било је много за једно дете да истовремено учи у три града, због чега је Раша школу наставио у Новом Саду, а факултет у Београду.

Новинарством је почео да се бави у новосадском Дневнику, али пошто назив „Дневник“ звучи исувише озбиљно, Раша је побегао у „Младост“ и, како се чини, у младости је и у седмој деценији.

Раша Попов потписује књиге на сајму 2012.; фото: Википедија/Djodjes

Увек је био немаран према својим текстовима па их је на стотине расуо по разним новинама и часописима. Наћи ће се ваљда нека вредница која ће исправити Рашину немарност и све те текстове сакупити и објавити.

Емисије за памћење

А тек емисије са радија и телевизија које су нас некад увесељавале, данас неправедно леже по каквим таванима и подрумима. Оданде нам снимци говоре колико смо себични па ускраћујемо нашој деци оно што смо највише волели.

На свом животном путу Раша Попов је давно налетео на још једног човека који му је много сличан – био је то Љубивоје Ршумовић, познат и као Ршум. Њих су двојица усрећили више деце него сви деда мразови света заједно.

Сви данашњи ТВ канали који откривају разна светска чуда нама нису били потребни, Све смо ми то сазнали од Раше, Ршума, Бранка коцкице и многих других свезналица нашег детињства.

Најпознатије је Рашино учешће у радио и ТВ серијама и емисијама „Фазони и форе“, „Шешир без дна“, „Варошарије“, „Радост сазнања“, „У сну сан“, „Рађање светлости“, „Видови фашизма“…

ВО ПОПАШАР

Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 94-95

Јава
У мају сан има мисо
Не гаси бол
За себе нас наде сеју
Човечна песма
Дан и бол ми душа
Нада пса рањава
Са псима тугује невин покушај
Ено то сечиво пали сан
дебелог ума
Ту ужелели смо се битке нове
И цура накита
Ови шапа немају
О ни вилица
Беда нове идеје
Носе мак Озирису
Апис ушато птиче
Лети га Богу Ра
И тема подвезан ух Апис
И тема паса
Пси не лове
Волови спавају
Хор певај мушки Ц
Ево политика да кити лопове
Цик
Шум јаве прохујава
Пси волове воле
Ни спаса памети
Сипаху на зев до памети
А ругоба ките лечит
Поташу сипа у сир
Из ока месо не једи
Ево наде
Бацили вино у јаме
На паши во
Атика на руци
Ево нек ти бесомсиле
лежу у таму голе
Бедна сила повиче
Сотоне јашу
Копни вене југ
у тами спасавања
Распада наш уд им лоби
Надам се Панчево
Чује се дан са небеса
Зло бисаге носи Мами нас у јаму
Авај

Као водитељ ТВ дневника, Раша Попов се трудио да приказује вести и из прве и из друге руке, а пре свега сликовито. Тако је знао да преко целог екрана рашири гледаоцима новине, или донесе глобус да би дочарао долазак комете – па нека се и сами увере.

Хтели су неки страшни људи-политичари и да га избаце са телевизије, али је увек ту био Бог и сви они добри људи који су га штитили.

Раша је сину, кћери и унуку испричао преко 2500 бајки па је 2007, године решио да постане Гроздана Олујић и објавио књигу „Бајке за 21. век“.

Он зна да је много тешко написати добру песму, али нам је у свом упутству „Како написати најгору песму“ открио да нимало лако није написати ни најгору.

Када је почео да пише сатиричне песме, Раша није могао да се заустави, и написао је сатирични еп „Спев о транзицији“ (Тиски цвет, Нови Сад, 2009.). Али за то није крив песник, него је криво време у којем живимо.

Када га је један критичар прозвао Че Геваром, Раша се бранио: „Ја нисам Че Гевара. Ја никад не бих ишао у шуме са наоружаним људима. Ја сам револуционар из фотеље.“

У неким далеким енглеским градовима Раша је био лектор за српскохрватски језик – То су они људи који вас стално подсећају колико не знате да читате и пишете. И колико год се ви трудите, они увек нађу неки зарез који је побегао са лица места.

Још је много тога био Раша Попов – и главни уредник у Матици српској и есејиста и критичар и издавач. – како све то озбиљно звучи

У збирци „Трулеж зглаве“ (сатиричне и друге песме), Књижевне заједнице Новог Сада и Кикинде, Раша Попов је 1991. године објавио две песме у форми дволичног палиндрома. „ВО ПОПАШАР“ и „УЂЕ ЖЕНА“. Песме се од почетка ка крају и од краја ка почетку, слово по слово, једнако читају.

РАША ПОПОВ – ТРУЛЕЖ ЗГЛАВЕ, 1991.

О овој својој збирци Раша је рекао:

Раша Попов

Трулеж главе

„Велике политичке катастрофе наступају зглаве, и то као трулеж, зато сам тако и назвао ову своју књигу сатиричних, политичких и оних обичних, лирских песама. Једна од мојих најранијих песама настала је тако што сам идући упицама Лондона, на једној белој табли приметио да пише „Живот је брате сладак, ко би желео да умре?

То је очигледно била политичка реченица, јер је те,`65. године, ескалирао рат у Вијетнаму. И онда ја пожелео да довршим ту песму, јер мрачњацима живот није сладак – они желе да потврде своју егзистенцију у крви других људи. О, где сте она срећна, глупа времена када су југословенски буџовани ишли у лов на срндаће, а не у лов на људе?“ (НИН, 19. 7. 1991. године)

УЂЕ ЖЕНА

Збирка „Трулеж зглаве“, Књижевна заједница Новог Сада и Кикинде, 1991., стр. 83.

1.
Монарх удовица
будућа и сад је
у сети суха
Желела да се уда
Нуде јунаке мале
телом, салом
Големе: назимад
Ко ружа леп иде
Они маме на лик свеж
Упитала га лењо:
Кита лиром?
2.
Морила ти коње
Лагала ти пужевски
Лане мамино Едипе
Лаж урок
Да ми занемелог
мола смоле тела
Мекану једу наду
Е сад але лежаху сите су
Еј да си!
А ћуд убаци воду
Храном А НЕ ЖЕЂУ

Добио је бројне награде и то више милиона награда. Најзначијне награде се не могу набројати јер би се морала скупити сва она деца којима је на лице донео осмехе. Не једном београдском фестивалу песника управо деца су га прогласила витезом пролећа.

Он је велики гурман, да не поверујеш да је из Војводине. Данас живи у београдском насељу Палилула и ја се због тога осећам много сигурно јер знам да је ту близу.

Иако је познат и као велики изумитељ, Раша баш и не воли новотарије. Највише му смета што коцкарнице и кладионице уништавају стару београдску кафану која чува дух овога града.

Каже да је више волео историју од књижевности, и ето, нашао је компромис – преко књижевности ушао је у историју.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Шта је наопако написано у Лучи микрокозма?

Један од највећих српских песника, Петар Петровић Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.
Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош

У претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ Његош три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именује њиховим наопако окренутим именима –  Ноелопан, Разец и Аскела. Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа.

Нимало случајно, њихова имена Његош наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.

Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк – кнез зла; Илзхуд – дух зли; Алзавалг – глава зла; Обенизрем – м/е/рзи небо и Ајобаз – Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.

Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи..

Његош

Луча Микрокозма

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.

„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.“.

Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.

Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.

Класичан пример магијског дејства наопаког читања личног имена налазимо и у роману „Три мускетара“ Александра Диме где Арамис под утицајем духовног сна обрће своје име верујући да се тако савлађују зли духови.

Оштра просторна симетрија: рај-пакао

Филозофско-верски спев „Луча Микрокозма“ показује путовање душе кроз космичка пространства на којем јој се откривају небеске и божанске тајне. Цела просторна њена слика је у оштрој симетрији, у складу са устаљеним хришћанском симболима и значењима. Простор је јасно подељен на леву и десну страну универзума, где се десно семиотизује као смер раја (реда, исправности и верности), а Лево као смер пакла (нереда, хаоса, несталности). Божански свет, дакле, одликује хармонија и уређеност, а Сатанин дисхармонија и негирање, односно рушење те уређености.

Универзални код природе

Подстакнут загонетним Његошевим изразом „Согласије опште“ Милоје М. Ракочевић у свом делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ покушава да пронађе универзални код природе у његовим делима,

Он полази од претпоставке да је Његош, по узору на Хомера и Дантеа, сопствени систем слова и речи прилагодио природним законитостима, односно систему природних бројева, и тако створио унутрашњи скривени код. Читава Структура Луче изграђена је на симболици бројева, међу којима су најзаступљенији бројеви шест и десет.

Инверзна секвенца Хомеровог решења збира укупног броја стихова у Илијади и Одисеји (110110010011011) „представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ (001001101100100).

Сврха таквог додатног кодирања дела је постизање јединства „композиционе форме и поетско-филозофског садржаја“. Ракочевић наводи: „…Његошев језик и стил, осим што су средства уметничког израза и исказа, истовремено су у функцији Његошевих кодогених, кôдних и кодирајућих поетско-филозофских система…“.

Ракочевић показује како је Његош разним симетричним распоредима стихова водио рачуна да форма Луче буде заснована на палиндромним бројевима.

Посебна пажња посвећена је стиховима у којима се појављују речи „број“ и „слово“. Сабирањем редних бројева стихова с речју „број“ долази се до палиндромног броја 55955, а сабирањем редних бројева стихова с речју „слово“ долази се до палиндромног броја 09390.

Фибоначијеви бројеви и златни пресек

Број стихова у шест песама „Луче” изабран је тако да се, гледано по паровима песама [(I /IV) (II / V) (III / VI)], налази у строгој релацији са Фибоначијевим бројевима (одступање је минимално у другој и трећој једнакости, тек на трећој децимали).

Како је то могуће кад Његош ништа није могао знати ни о Периодном систему Мендељејева, а камоли о генетском кôду? Могуће је изградити системе и/или кôдове такве да буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресек.

Литература:

Милоје М. Ракочевић – Епистеме Библије, зборник: „Религија и епистемологија“, Београд 2006. (стр. 221-243)

Милоје М. Ракочевић – Језик и стил у релацији са структуром и композицијом (на примерима из Његошевих дела), Београд 2003.

Милоје М. Ракочевић – Универзална свест у поимању универзалног кода, Чигоја, Београд 1996.

Татјана Бечановић,  Симболички знакови у Лучи Микрокозма (О значењу бројева и простора пјесничкој космогонији)

Приредио: Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.