Милан Ракић се са правом може сматрати једним од највећих родољубивих песника. У његове најпознатије родољубиве песме спадају „На Газиместану“, „Јефимија“ и „Симонида“. Песма „Симонида“, која симболично приказује патњу и страдање нашег народа, је посвећена фресци у Грачаници.
Милан Ракић
Ископаше ти очи, лепа слико! Вечери једне на каменој плочи, Знајући да га тад не види нико, Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео, Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу своју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које, Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју, Далеких звезда што већ не постоје.
Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, — Твоје већ давно ископане очи!
Песма Симонида припада циклусу песама које славе српску националну прошлост и културу. Објављена је 1907. године и припада Косовском циклусу Ракићевих песама. Као син познатог књижевника и политичара Мите Ракића, Милан Ракић је из свог дома понео изразита обележја, а то су отменост и меланхолија. Ракић је себе пак видео као песника узавреле страсти. Његов модернизам се огледа у томе, не што је настао као револт према традицији, већ као преобликовање традиције. Као и Дучић и Ракић је растао под утицајем француских песника симболиста.
Како је због службе боравио на Косову ту се и зачео Ракићев туробни патриотски циклус песама. У тридесет шестој години живота већ се тужио на старост, говорио је да су се родили у земљи где се живи монотоно, да ће умрети млади, пре времена. “Млади старци” којима се “душе опасности плаше” и да су “недостојни историје наше”. Уочи Балканског рата Ракића су обузимале сумње у способност нашег народа. Ракићева патња избија из свих његових песама. Он пати и због туђих јада и страдања као због својих.
Ракићево савршенство се огледа у томе што је имао способност да ухвати осећајни талас на један специфичан начин. То се посебно види у песмама косовског циклуса где, када прочитамо једном песму, те слике зувек памтимо, као и у песми Симонида. Једном замишљен лик на фресци без очију никада не можемо заборавити. Милан Ракић нарочито води рачуна о форми, свака његова песма је брижљиво испевана.
У својим емоцијама, са песимизмом и у версификацији, Ракић је представник равнотеже, укуса и нормале. Стих му је настао под утицајем парнаса и увек је лепо конструисан, вајан, звучан. Стих му увек има један ритам. Тај ритам нема преливе, није нежан, већ одсечан. Његов једанаестерац је свечан и према распореду речи веома уређен. Рима у песми је богата, сувише снажна. Укрштена рима се јавља у сим строфама сем у четвртој строфи где је обгрљена, римују се први и четврти и други и трећи стих. Свака строфа за себе представља целину и по садржају и према музици. Као што је и сваки стих у строфи за себе целина. Ракић води рачуна и о тоналитету песме, речи се слажу тако да се према звучању сложе.
Најпре ћемо се упознати са ликом Симониде, ко је она и какав је утисак оставила у српском народу. Симонида је била ћерка византијског цара који ју је са пет година обећао српском краљу Милутину као залог склапања мира између две државе. Била је позната по својој лепоти и њена фреска у манастиру Грачаници једна је од највреднијих фресака средњовековног сликарства. Фреска је делимично оштећена па тако Симонида на њој нема очи. Након смрти свог супруга се замонашила и умрла као монахиња 1345. године. У браку који је био склопљен из користи Симонида је била третирана од стране супруга више као господарица него као жена. У српском народу је њен лик остао као симбол лепоте и народ је волео најмлађу краљицу у српској историји. Многим песницима Симонида, односно њена судбина и оштећење фреске, била је инспирација, па тако и Милану Ракићу.
Песма са насловом Косово из 1921. године, недовољно познатог аутора, описује колико је Косово укорењено и испреплетано не само у свести, већ и у постојању српског народа, и како је скопчано са нашим опстанком као заветног народа.
Анастас Боцарић – Пропаст Српског царства на Косову 1389. фото: Википедија
Бремените симболиком секстине се лагано нижу, и једна од њих каже следеће:
Пет векова потом прошли су к’о један. Султани, везири, паше и кадије Што држаше силу и господство страсно Хоџе и дервиши и сви Шкипетари; Пет векова они говораху гласно: ,,Ми смо отимачи, а не господари.“
И после тога, песма говори о томе како управо зато и није могло бити другачије, већ да
Могу ли Ситница и Лаб исполински Бити чији други до само Србински!
Песник је предосетио снагу праведног убеђења и веровања.
Верујемо да је наше, право је да је наше – неправедно је да припадне отимачу – и ми ћемо га повратити.
Очигледно је да ови који нам данас раде о глави одлично познају моћ традиције, веровања старих завета. Исто тако знају да они имају моћ док год се у њих верује.
Зато нас убеђују да се оканемо прошлости, да треба гледати у некакву ружичасту магловиту будућност, а прошлост треба одбацити.
Зато се и Арбанаси упињу да убеде више себе него свет да је Косово њихово, те да они нису отимачи. Ако им се призна, они то заиста неће бити. Признање, било изричито или прећутно (конклудентним радњама) их, из на дуже стазе губитничког положаја отимача, пребацује у положај господара.
Ту се свако наше природно право порекла, завета, крви, традиције гаси. Они једноставно ‘ускачу’ у пребогато, јединствено, одувек наше идентитетско одело, остављајући нас као голе простаке који су заменили најлепшу епску поезију, веровања, митове, за ‘празну речцу Јухахаха’ илити некаква поглавља и евРОПСКЕ интеграције; који су, попут богатог малоумника, мењали дијаманте за пар грама белог или боцу жестине.
Песник, више интуитивно него интелектуално (овде није интелект, већ везаност за традицију и завет од пресудне улоге за разумевање) и сам осећа у чему је наша снага:
И сада, и увек, док сећање траје На Милоша и на Мурата Султана Докле све то Србу нови подстрек даје да се сећа Лазе и Видова дана, Дотле неће бити: и ,,наше“ и ,,ваше“ Већ Косово поље биће само наше!“
Док се с поносом сећамо, имамо подстрек и мотив за борбу. Чим га одбацимо и више нам Косовски завет није приоритет, неће дуго проћи и ни нас неће бити.
Не смемо заборавити да су Срби заветни народ. Без завета нема ни Срба. Постојаће нека руља, башибозлук, али Срби не.
Нашим духовним благом, традицијом, прошлошћу китиће се други.
КОСОВО
— Оно је увек било и остаје наше —
(саставио Стеван Фртунић* 1921.)
Колико је хорди пронело ту спреме И хатова бесних зарило копите У његове груди пуне крви вреле, Носећи на себи муњевите свите. Никад оно није знало име боље, До за једно име – то Косово поље.
**
И када је крвљу окропљено светом Из које још жива потопљена ала Покривена месом Гази – Местан паше Из чељусти своје дивље заурлала: ,, Ја сам победила, ал’ је ово ваше.“ И тада је оно било само наше.
**
Пет векова потом прошли су к’о један. Султани, везири, паше и кадије Што држаше силу и господство страсно Хоџе и дервиши и сви Шкипетари; Пет векова они говораху гласно: ,,Ми смо отимачи, а не господари.“
**
И када је крвца из земље проврела Марков топуз гордо из мора изаш’о, Кад је сила силу још једанпут срела На Косову, где је Србин круну наш’о; И онда је оно рекло: ,,Сваком своје! Ја сам било твоје и остајем твоје!“
**
Па ко је тај сада који од нас тражи То крваво поље, к’о отмицу сваку, Који је тај, кога нагон дивљи дражи Да скрнави ову освештану раку? Могу ли Ситница и Лаб исполински Бити чији други до само Србински!
**
И сада, и увек, док сећање траје На Милоша и на Мурата Султана Докле све то Србу нови подстрек даје да се сећа Лазе и Видова дана, Дотле неће бити: ни ,,наше“ и ,,ваше“ Већ Косово поље биће само наше!
Антон Павлович Чехов (1860-1904) један је од највећих драматичара модерног доба . Између осталих, освојио је и награду Пушкин и познат је по својим кратким причама и представама , често комбинирајући елементе обе комедије и трагедије . Његови радови често одражавају турбулентна дешавања специфична за Русију тог доба. Чехов поседује велики таленат да спретно и са пуно исказане милости искаже уобичајене људске ситуације.
Антон Павлович Чехов (Николај Чехов 1889); фото: Википедија
Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.
− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а ви сте тако фини па нећете сами да тражите… Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.
− По четрдесет…
− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.
− Два месеца и пет дана…
− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника. Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!
− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова. Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена вам је дозволила да не држите часове по подне. Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?
Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!…
− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, бог с вама! Шта нам све није пропало! Затим се због ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља…
− Нисам узимала! − прошапута Јулија Васиљевна.
− Али имам записано!
− Па нека. Добро.
− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест. Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!
− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.
− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево вам ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите! И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.
− Мерси – прошапта.
Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес. − На чему мерси? − упитах.
− На новцу.
− Па ја сам вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам вам! На чему онда мерси?
− На другим местима ми уопште нису плаћали…
− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с вама, дао сам вам сурову лекцију. Даћу вам свих ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац. Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“
Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла.
Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!
Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…
Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.
По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.
Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.
Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).
Следећи примери хаику настали су у форми палиндрома са непотпуном симетријом, односно када се читају или посматрају са десна на лево задржавају истоветан смисао једино ако се пронађе граница између речи у изразу. Када је у питању непотпуна симетрија палиндрома, приликом обрнутог читања мора да се тражи граница између речи, за разлику од палиндрома исказаног потпуном симетријом.
АГЕНСИ СНЕГА Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Ромори ромоР У силама мали сУ Агенси снегА
АРОМЕ МОРА Далибор Дрекић, Београд, 2010.
Diogen pro kultura magazin (summer haiku), Sarajevo, Bosnia and Herzegovina, 2012.
Ромори ромоР И ничу по пучинИ Ароме морА
ВРБА У МАГЛИ Далибор Дрекић, Београд, 2013. Белег Београд: Најлепша остварења са конкурса за фантастични и научнофантастични хаику „Врба на калдрми“ 2013.
Украј у јаркУ Амалгам у магламА Увио ивУ
Врба у магли
МОДЕЛ С ЛЕДОМ Далибор Дрекић, Београд, 2010. Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.
Агенси снегА Недело и оледеН Модел с ледоМ
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Поред чувене народне пјесме односно севдалинке “Откако је Бањалука постала“ која је опјевала Бањалуку из времена турске окупације, кроз уздахе за младом бањалучком удовицом Џафер-бега Капетановића, још једна пјесма говори о жени из бањалучког краја. И то не било каквој жени, него харамбаши! То је пјесма о хајдучици Мари за коју се сматра да има ослонца у истинитом догађају јер, према истраживању др Сафета-бег Башагића, у турским писаним изворима има података о хајдуковању једне жене у околини Бањалуке. Хајдучица Мара је опјевана и у пјесмама Вука Стефановића Караџића и Ивана Фрање Јукића.
Хајдучица Мара – посљедњи хајдук из Босне родом из челиначког краја
Према ауторима књиге “Бањалука – знамените жене у историји града“, а према истраживању Симе Карановића, свештеника који се посветио изучавању културне заоставштине Крајине, у околини Бањалуке првих година аустријске окупације, хајдуковао је Вуксан хајдук и са њим једна жена. Такође, постоје неки записи да су Мару и хајдука Симу Вуксана опколили жандарми аустроугарске војске која је хтјела да се обрачуна и заустави хајдучију у свом царству. Симо се тада предао да би заштитио Мару која је била трудна, њега су потом убили, а Мара је због хајдучије одробовала пет година.
Иако тематски сасвим различите, обје пјесме говоре о женама, али о два различита женска менталитета, прва о заљубљивој и заводљивој удовици, друга као њен антипод – о борбеном, ратничком типу жене. Једна се пјева заносно, севдалијски, а друга са осјећањем пркоса пред турским завојевачем. Почетак пјесме говори да је Мара била харамбаша девет година, а десете године је ухватише:
Одметну се одметница Мара Преко Бајне луке у хајдуке Девет годин’ арамбаша била Кад десета година наступила Подигла се чета Бајнолучка Да уфати одметницу Мару…
У пјесми о хајдучици Мари, истиче се хероизам српске жене кроз израз отпора и немирења са ропским животом. То је посебно наглашено у стиховима гдје се говори о њеним мукама, након што је Турци ухватише и разапеше на ченгеле (“на ченгел ‘итише“), када она пркосно и достојанствено одговара бањалучким булама:
Ако ј’ Мара по гори ходила, Није Мара копиле родила Како сте ви буле Бајнолучке, Те ишаше у Врбас у воду.
Овим стиховима је, изнад свега, изражено непристајање на ропски положај жене тога доба и немирење са судбином многих жена оног времена када су биле пашине сексуалне ропкиње. Иако бачена на муке и у том тренутку физички немоћна да се одупре таквом положају, овдје проговара духовна надмоћност Марина над турским женама-робињама. То опет показује и доказује да жена ратник никако не може да буде и жена робиња. Ропској судбини се није повиновала ни бањалучка љепотица Фајка из пјесме “Фајка се одмеће у хајдуке“. Када су је ухватили, свезали у гвожђа и мучили, она није одала своју дружину која ће је касније и ослободити “на срамоту паше бањалучког“. Слично Мари, и Фајка пркосно проговара:
Прије бих се у воду бацила, Ол на ватри жива изгорјела, Нег у кулу паши затворила Са његових тридест јенђибула!
Музичка интерпретација (севдалинка) под називом “Одметну се Мара у хајдуке“ је, заправо, комбинација двају пјесама, ове о Мари и оне о Фајки. Наиме, у музичкој интерпретацији је додата епизода о уцјени за издају дружине које нема у првој верзији из Вукове збирке.
Српску народну пјесму “Одметница Мара“ први пут је забиљежио Вук Караџић и објавио у књизи “Народне српске пјесме. Књига прва у којој су различне женске пјесме“, објављена у Липисци, 1824. године.
Постоји више каснијих верзија ове пјесме, па се поред имена Мара помињу и Ајка (Фајка) и Фата. Ајка на два мјеста: Али Риза Даутовић: Дилберке (српске народне умотворине), Босанска вила, год. XII , бр. 11, 15. јуни 1897. и Stojan Rubić: Narodne pjesme: Duvno u Bosni (drugo kolo). Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena (Zagreb), knjiga XXIV, 1919. Фата се, пак, помиње тек у каснијим издањима народних пјесама, из 1940. и 1944. године: Ahmet Aličić: Narodne pjesme, Novi behar, god. XIII, 13-18, 1940. и Hamid Dizdar: Sevdalinke: Izbor iz bosansko-hercegovačke narodne lirike, Sarajevo, 1944.
Послушајте и верзију пјесме “Одметну се одметница Мара у хајдуке“ из 1905. године у извођењу Јоце Максимовића уз пратњу тамбурашке дружине:
Ако бисмо на једноставан начин покушали да опишемо Бранислава Нушића онда бисмо то могли урадити са свега две речи – наш биограф. Зашто? Постоји ли неко ко нас је тако добро дефинисао и описао као Бранислав Нушић? Не. Сви наши карактери, односи, наше понашање, морал и жеља да будемо оно што нисмо, увек су били непресушна инспирација за Нушића. Управо све наведено у претходној реченици говори о томе зашто се Нушић сматра нашим савремеником.
Мање познато али једнако квалитетно Нушићево дело „Свет“ једно је од оних због којег Нушића можемо назвати свевременским писцем. Приказ нашег света описан је у следећем одломку:
„ Е, па добро!… Дакле, опет ће свет казати… опет се мора са светом! Е, па добро кад се мора. Ходи, ходи, свете… Уђи, уђи у скровиште моје среће; уђи, управљај, наређуј, чепркај, развирај!… Дођи, дођи, свете. Ево, има једна кућа, у којој се срећно и мирно живи; остави свете своје бриге, па дођи! Туђом је кућом лакше управљати но својом, туђу је бригу лакше бринути но своју; дођи, наређуј, распоређуј, управљај кад већ нећеш да гледаш своју бригу, кад ти је дража туђа. Дођите сви, сви… Господарите… Једите свој хлеб, а водите моју бригу… Ходите, ви госпе, ви комшике, ви прије, ви познанице; дођите и донесите све новости из туђих кућа и размените их овде код мене, па с новим еспапом, који овде у мојој кући накупујете, зађите даље, зађите од куће до куће: има још кућа где се мирно и лепо живи… Дођите, и ви пријатељи, да ме посаветујете; како да живим са женом, како да се облачим, како да васпитавам децу и како да их удајем? Ја ћу их неговати, ја ћу трошити, ја ћу се мучити а ви саветујете… Зашто не? То је ваша брига! Дођите, дођите сви, ево су и врата и прозори широм отворени. Уђи, свете, уђи. Дођите, да пребројите тањире; дођите да чујете шта сам данас ручао и да ми наредите шта треба данас да ручам?; дођите да ми завирите у кревет, да видите јесу ли чисти чаршави, дођите да… Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, развијајте. Уђи, свете, уђи! “
Старац Срђ1 је његда био Стража граду Дубровнику, Па је Влаху2, чилом другу Мјесто давно уступио. А и Влахо ћаше скоро Пред Дубравком3 узмакнути, Да је вр’јеме угађало. Но унаточ чилом Влаху И Дубравку несуђеном, Старог Срђа светитеља Још се спомен утро није, Паче живи к’о и прије, Јер с народом срастао је. Бог истина, јер га широм Својим свецем народ гласи, И српском га славом краси, Срђев4 дан је крсно име. А на особ јоште живи Свети старац, моћни, парац У уздаху и молитви, Што му вјерни пук подиже, Пук подиже Дубровачки, Кад га тешки јади пашу, Па истури ријеч нашу: “Свети Срђу, не дај грђу!“ Ситно д’јете од матере Тај сам усклик често чуо Кад би јадна од зла горе Уклињала да је мине. Тај и данас још одл’јега Врући вапај б’једна пука, Јер спомена старац блага За собом је видна трага Оставио сирочади; А срдашцу невољному Јад се стиша и облакша, Кад прокипи и на уста. То је чудо, Божје чудо Да заборав својим плаштом Није и то загрнуо. Како многе друге ствари! То је чудо, право чудо, Ма да нема Срђу храма, Па ни оне на видику Богомоље њему свете Наврх брда изнад града, С чега брдо Срђ се зове5. По том брду в’јековима Складне виле ројиле су; По том брду сваке згоде Узастопце стизале се; Подно брда мудри људи Паметно су зборовали; Подно брда прегаоци Витешки су дјеловали. То је брдо све гледало, Све слушало и сазнало, Запамтило, те све знаде; Па ће новом гласоноши Надисајем свога свеца Сваке в’јести шаптат вјерно, А гласник ће гласит смјерно И објављат вољном св’јету Свaке згоде и незгоде, Што су градом промахнуле И народом уздрмале. За то ево нови гласник Великога ујме Бога А под крилом старог свеца И с његов’јем благословом Именом се ист’јем крсти, Те постаје имењаком Старог парца светитеља, А и родног брда Срђа. Но већ зором првог дана Свога младог живовања На ино му не може се А да старог Светитеља Дубровачког не сјети се. Огледајућ наоколо, И видећи јад и тугу Патничкога српског рода Широм свуда и овуда, Еда ли се на овоме Несмиљени усуд м’јени, Па да народ прокушани Горему се јаду угне, Нови вјесник домородни Врућ подире уздах сјетни Из срдашца објадана Светитељу имењаку: “Свети Срђу, не дај грђу!“
1 Први одвјетници пред Богом државе Дубровачке бјеху св. Срђ и Бак (Sergius et Bacchus)
2 Други заштитник Дубровачки бјеше св. Влахо (S. Blasius), који је и данас.
3 Око половине минулога вијека бјеху пренесене из Рима у Дубровник моћи св. Дубравка (S. Silvanus) и сахрањене у цркву св. Влаха
4 Гдје је од прилике садашња тврђава, но мало ниже, наврх брда изнад Дубровника бјеше црквица посвећена светоме Срђу, одакле брду и име. Црквица је давно разорена. И у граду испод Свете Марије била је богомоља посвећена св. Срђу.
Дубровачки часопис “Срђ“, број 1, Дубровник 15. јануара 1902.
* “Срђ“ је био часопис за афирмацију и популаризацију књижевних и научних достигнућа, основан 1902. године у Дубровнику. Излазио је два пута мјесечно, половином и крајем мјесеца, од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године. Штампан је на српском језику, на ћириличном и латиничном писму.
Лист је покренут са жељом “…да Срђ постане књижевно гласило свију Срба на приморју.“ Назив је добио по брду Срђ у чијем подножју се налази старо градско језгро, у којем се налазила и штампарија. Никола Тоља се у докторској дисертацији о часопису Срђ осврнуо и на разлоге за тај назив:
„Иако је Јиричек (изгледа још неки) приговарао називу часописа, његови покретачи били су упорни у томе да се назове Срђ. Уредништво не скрива упућене им замјерке: „… Нек су наши пријатељи замјерили имену нашег листа. „Срђ“, веле они посве локално име. Не чудимо се замјерци, јер дан данашњи траже се имена опће позната, као Вила, Зора, Просвјета и ост. А да их упитамо што је „Срђ“, бојимо се би ли који знао одговорити. По томе ево нас да се разјаснимо…“
Образлаже се, затим, како је на брду Срђ изнад Дубровника некада била црквица Св. Срђа и Бака, који су били заштитници Града прије Св. Влаха. Додуше, кажу они, и Св. Влахо „источни је светац“, али Св. Срђ је старији и да тако речемо источнији“. Ради тога, као и ради знаменитости брда изнад Града – које је како тврде, знаменитије од Авале, Ловћена, Стражилова – завређује да часопис носи то име, јер се и према остала три наведена српска брда надјевају имена часописа, листова и календара.”
Седница министарска трајала је до неко доба ноћи. На дневном реду била су питања о „претходним мерама“ које би могле осигурати влади извесну већину на новим изборима.
Кад је господин министар дошао у свој стан, па ушао у своју спаваћу собу и креснуо жижицу те запалио свећу, видео је да му сахат показује 11 и 30.
– Гле, које је већ доба! – рече он свлачећи се полагано. – Близу поноћ!… И зевнувши једанпут, настави говорити полугласно сам себи: – Највише се бринем за те проклете изборе! Истина, постарали смо се да понамештамо своје људе по народу, али то је све још мало! Влада не може дотле бити осигурана док власт не узме у своје руке све професије у земљи… – Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ: свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави:
– Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферује чиновнике – људе зависне од владе… Ааа! – И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан изговори испрекидано и без везе: – Ааа!.. У држави мора бити… све чиновник… сва занимања уврстити у државну службу… сва… сва…
И господин министар, уморан од великог и тешког посла, заспа као заклан…
На један мах – ду, ду, ду! на вратима; лупа неко горопадно.
Господин министар ђипи с кревета, протрља мало очи, па викну:
– Ко је?
– Ја сам.
– Ко си ти?
– Жандар.
Господин министар брзо отвори врата. Жандар уђе, стаде по војнички и салутова.
– Шта је?
– Зову вас у седницу.
– Зар опет? Та нема ни по сахата како смо изишли!… А знаш ли зашто је сазвана седница?
– Не знам. Послаше ме да вас зовнем. Сви су тамо. Чекају вас.
– Добро… Иди!
Жандарм опет салутова, окрете се војнички и оде.
Министар се брже-боље обуче, па оде у министарство.
Сви министри, његове колеге, беху већ за великим столом с председником министарства на челу.
– Шта је опет сад? – упита господин министар зачуђено. – Што сте се искупили у поноћ?
– Па да наредимо изборе – одговори му председник министарства.
– За кад?
– За сутра… Крајње је већ време.
– Какве изборе, бог с вама! Зар не видите да још нисмо ни упола готови с претходним мерама?!
– Ех, нисмо да!
– А откуд јесмо! Нисмо још наместили по унутрашњости ни четвртину својих људи, а камоли шта друго.
– О, да си ти жив и здрав – рече му један од колега – то је већ све давно завршено!… Ако не верујеш, ево ти званичних новина па се увери!
И господин министар узе од свога колеге званичне новине (један колосалан број штампан ситним словима на две стотине пуних табака!), метну новине преда се на сто и погледа у „службени део“. Одмах на челу тога дела беше наштампан овакав указ:
„На предлог нашег министра тих и тих послова постављамо:
Ивка Ивковића, привременог попа IX класе парохије дивљачке, за привременог келнера исте класе у гостионици код „Три Кеца“ у Шапцу;
Лазу Лазића, галантериста IV класе у еснафу београдском, за изванредног шлосера III класе у еснафу нишком;
Косту Костића, столара II класе у еснафу ваљевском, за мутавџију исте класе у еснафу врањском; сву тројицу по потреби службе.
Јашу Јашића, шнајдера I класе у еснафу чачанском, за изванредног пудара исте класе у неготинским виноградима, а да врши дужност папуџије II класе у еснафу јагодинском;
Мишу Мишића, сељака II класе села Парцана, за сељака I класе села Вишњице;
Јоцу Јоцића, изванредног сељака III класе села Стублина, за сељака II класе села Ропочева, а да врши дужност сељака исте класе у Великој Иванчи и да збира летину с имања истога;
Нику Никића, шустера V класе у еснафу београдском, за изванредног кочијаша III класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе, а варош Ниш и да прима зараду из зараде истога;
Мићу Мићића, берберина IV класе у еснафу пожаревачком, за изванредног бозаџију III класе” у еснафу београдском, а да врши дужности сељака II класе села Миријева и да збира летину с имања истога…“
И тако даље, и тако даље, и тако даље.
У први мах огледаше се на министровом лицу чуђење и недоумица, па затим – пријатно изненађење, па све већа и већа радост. На један мах сав устрепта од милине, поче журно и грозничаво превртати листове… Указ се отегао с краја до на крај на свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали – и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати: – Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао! Одмах да наредимо изборе! Изборе!… изборе!… Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина! већи…
На један мах: буп! Трже се… Погледа око себе, а он на патосу поред кревета у својој спаваћој соби! Брзо устаде, попипа се по леђима и онако бунован прогунђа: – Ух, ала сам жестоко љоснуо!
И леже опет у кревет да спава.
Милован Глишић, Приповетке
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Упркос томе што су два основна тематска круга Дучићеве поезије љубав и природа, на косовску тематику наилазимо у неколико његових песама, пре свих у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, где Косово има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва, односно јунака који су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово као симбол стоји у релацији са немогућношћу супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.
Икона Српске православне цркве о Боју на Косову; фото: Википедија
Вечној Србији
Чувај се, мој роде, својих странпутица, Јер пут неизвестан увек је пут вражији. Не бој се јастреба него кукавица, Не бој се лажова него њине лажи.
Бог нека те спасе твојих спасилаца, На свакоме углу има их по један. Презри мудрост глупих и глупост мудраца! Нож твог издајника биће увек жедан.
Као гром ћеш наћи свога пута, И као нит златна пробити кроз стену. Зар храброст полтрона да ти снагу спута, И да нож злочинца проспе задњу вену!
Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете: Зa гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца! Место мач што светли, увек нож што пара! Борца што се блатом место копљем баца, Јунака што пљачка и жреца што хара!
Заставу у срамни злочин замочену; Слободу у сенци туђих бајонета; Отаџбину целу у пљачци и плену; У кравој руци где је причест света.
Презри љубав подлих и братство убица. И реч вероломних и част клеветника! Носи, роде славни, тај мач без корица – Знамен крстоносца и Божијег војника!
Да би штит Ахилов био славе веће, Сам бог Хефаистос оде за ковача! И ти, роде српски, знај да никад неће Нож убице стићи дужину твог мача.
Знај само из крви хероја се рађа Звезда путовођа за далеке путе… Ветром неба иде мученичка лађа, Сузе су невиних до неба дигнуте…
Јован Дучић, 1943.
“Американски Србобран“, 27. јуна 1944.
Јован Дучић; фото: Википедија
Као Дучићево интересовање за отаџбину, односно родољубље, а уже – косовску тематику, можемо издвојити неколико песама.
Песме „Цар“ и „Манастир“, које се налазе у антологији „Жертвено поље Косово“ (1989) у избору Момчила Војводића, нису непосредно везане за саму косовску тематику и косовске мотиве. Ови сонети из циклуса „Царских сонета“ тек на нивоу асоцијације и развијене метафоре могу да успоставе у свести рецепције аналогију са косовским дешавањем.
Другачије стоји ствар са сонетом „Паж“ из истоименог циклуса, где је централни мотив паж Милош Обилић, који „збори а звездама шта над градом плове,/ и сваки глас земље он слуша без даха“. Али, ако од Косова пође „прам праха“ његово срце затрепери и „отворе се широм очи смарагдове“, што јасно говори о његовој спремности да одговори на сваки зов своје отаџбине, као и да осећа све дамаре њеног била.
Знак Косово у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва:
„Косовски витези први пут су знали За војску убица што ће да их срете За гнусно јунаштво оних што су клали У постељи старца, у колевци дете.“
У знању косовских витезова је садржано њихово јунаштво, јер су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. То супротстављање уједно представља дубоку освешћеност средњовековног човека – слуге и кмета, ритера и монаха, учењака и трговца – да мора да спречи, или макар одложи злочин бахатих моћника.
У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово је као симбол садржано у првој строфи:
„Косовски хероји, шта мислите за нас, Без нашег Милоша и честитог цара? Где су наше војске и заставе данас: За бродолом беше довољна бара!“
Лирски субјект се обраћа „косовским херојима“ са дозом горчине онога који је резигниран поразом, али сâм не може ништа. Развијеном свешћу да је бара била довољна за бродолом, истиче тоталну немогућност супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.
– Предраг Јашовић, Мотив Косова у поезији српских модерниста, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009. (Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XХ века)
Пилипенда је кратка приповетка Симе Матавуља. Први пут је објављена у мостарској „Зори“, 1901. године, а потом је уврштена у збирку „С мора и с планине“. „Пилипенда“ говори о тешком животу сиромашног српског православног сељака, који не жели прећи у другу веру, иако би му то помогло да лакше преброди тешку економску ситуацију у којој се налази. Приповетка је базирана на историјским чињеницама, односно на унијаћењу Срба у Петровом пољу, које се одиграло у 19. веку, почевши од 1832. године, у селу Кричке.
Пилипенда
Радња је смештена у селу К. у Петровом пољу, 1843. године. Село К. је насељено само православцима, од којих су се неки већ уписали у „царску вјеру“, односно постали унијати (гркокатолици). У центру села се налази мала православна црква, док се огромна унијатска гради на крају села. Зима је и влада глад међу становништвом, због изузетно слабе летине. Среска власт дели жито народу. Католици добијају на почек (отплаћују након нове летине), док православци добијају на поклон, под условом да постану унијати.
Симо Матавуљ
Пилип Баклина (Пилипенда) је сиромашан сељак, који живи са женом Јелом, а два сина су му отишла на рад у Приморје. Има старог магарца Куријела, две кокоши и певца. Због тешке ситуације, одлучује да прода у граду једну кокош и креће на пут с магарцем. Успут се појављује локални мештанин, унијат Јован Кљако. Он наговара Пилипенду да следи његов пример и да ће му тако бити лакше. На то Пилипенда одговара: „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!“ Свађа између њих се умало претвара у тучу. Јован Кљако бежи, а Пилипенда из беса удари штапом магарца Куријела, након чега се посрами и заплаче.
(ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)
Пилип Баклина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом. али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!
У дворишту домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.
У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутрењи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно он их је жалио, особито веселу и лијелу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.
Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацији. Село се разасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова Поља.
Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букву и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.
Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна, него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.
Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жватати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:
– Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?
Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим. те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе;
– Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!
Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:
– А хоћеш ли да се упишемо у ту… ту… вјеру?
– Сачувај Господе! – рече Јела устукнувши и прекрстивши се.
Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и донесе најбољу кокош.
Јела, ужаснута, викну:
– Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пирту?
Пилипенда само рече: „Е, ја!“ па дохвата дугачки штап и пође за магарцем.
Пилипенда; Аутор: Наташа Топић
Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.
Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово Поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара, која већ. од четири мјесеца дави народ.
То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: „уписати се у царску вјеру!“ Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву…
Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: „Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!“
Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу, који снађе њега и остале и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда бога:
– Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе, кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти, кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!…
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост, ипак превјери! Назва бога Пилипенди и додаде:
– А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?
– Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
– А јадан, а што ти… а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати:
– Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово Поље!
Кљаку и друтовима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
– Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него… знаш… докле изимимо, докле опасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
Пилипенда пљуну.
– Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
Кљако се намршти, те ће опоро:
– Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
Пилипенда стаде и викну:
– Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти…
Кљако га прекиде.
– Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
– А, пасји сине, – викну Пилипенда измахнувши штапином… – чекај да ти притврдим ту вјеру!
Али Кљако побјеже.
Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!
Симо Матавуљ рођен је 1852. год. у Шибенику, у трговачкој породици, а умро је у Београду 1908. год. После завршене гимназије желео је да се замонаши, па је једно време провео у манастиру Крупа (стриц му је игуман манастира), али је одусто од те идеје. Предавао је као учитељ у далматинским селима. Потом одлази у Црну Гору и тамо проводи неколико година, радећи као професор (предаје италијански језик), школски надзорник, учитељ код кнеза Николе. Потом одлази у Србију, прво у Зајечар, а потом и у Београд.
Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).
Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.
У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад – животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака… „Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.“
Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.
А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“
…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“
Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.
И обичај „пуштања воде“ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.
Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)
Белутак
Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи у свом страсном Унутрашњем загрљају Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца
Срце белутка
Играли се белутком Камен ко камен Играо се с њима ко да срца нема Наљутили се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце белутка У срцу змија Заспало клупче без снова Пробудили су змију Змија је увис шикнула Побегли су далеко Гледали су издалека Змија се око видика обвила Ко јаје га прогутала Вратили се на место игре Нигде змије ни траве ни парчади белутка Нигде ничег далеко у кругу Згледали се осмехнули И намигнули једни другима
Сан белутка
Рука се из земље јавила У ваздух хитнула белутак Где је белутак На земљу се није вратио На небо се није попео Шта је с белутком Јесу ли га висине појеле Је ли се у птицу претворио Ено белутка Остао је тврдоглав у себи Ни на небу ни на земљи Самог себе слуша Међу световима свет
Љубав белутка
Загледао се у лепу У облу плавооку У лакомислену бескрајност У беоњачу се њену Сав прометнуо Једино га она разуме Загрљај њен једини има Облик његове жеље Мутаве и бездане Сенке је њене све У себи заробио Слепо је заљубљен И никакве друге лепоте Осим оне коју воли и која ће му доћи главе Не види
Пустоловина белутка
Досадио му је круг Савршени круг око њега Застао је Тежак му је терет Сопствени терет у њему Испустио га Тврд му је камен Камен од кога је саздан Напустио га Тесно му је у себи У рођеном телу Изишао је Сакрио се од себе Сакрио у своју сенку
Тајна белутка
Испунио је себе собом Да се није тврдог меса свог прејео Да му није зло Питај га не бој се Хлеба не иште Скамењен је у блаженом грчу Да није можда трудан Да ли ће родити камен Да ли звер да ли муњу Питај га до миле воље Не надај се одговору Надај се само чворузи Или другом носу или трећем оку Или ко зна чему
Два белутка
Гледају се тупо Гледају се два белутка Две бонбоне јуче На језику вечности Две камене сузе данас На трепавици незнани Две муве песка сутра У ушима глухоте Две веселе јамице сутра На образима дана Две жртве једне ситне шале Неслане шале без шаљивца Гледају се тупо Сапима се хладним гледају Говоре из трбуха Говоре у ветар
На крају циклуса „Списак“ налази се песма „Белутак“. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште – „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном… загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).
Иза наслова који најављује дескрипцију, у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива, при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?
Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.
Извори:
Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33. Васко Попа, „Непочин-поље“, Свевлад
Подржите покрет Шарпланинаца, аутохтоне врсте рођене на Шар-планини!
Шарпланинци имају много елементата за нацију. Од нас се разликују језиком, њушком, длаком и улогом у друштву. Вековима чувају овце, лају на вукове, завијају на месец и верни су као пси. Дошло је време да се истакну све разлике које Шарпланинце разликују од нас и на томе да се утемељи њихова нација. Ако се испуни тај главни услов за стварање нација на Балкану, Шарпланинци ће коначно исправити вековну неправду. У претходном периоду већ је остварен први предуслов – српски овчарски пас Шарпланинац проглашен је прво илирским, а затим и југословенским овчарским псом. На тај начин испуњени су први кораци у стварању нације.
Својим основним карактериситкама ова је врста заслужила самосвојност, самобитност, национални суверенитет и интегритет.
ФИЗИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Шарпланинац је импресиван пас, чврсто грађен, има широка и мишићава прса, чврсте шапе. Глава му је симпатична. Његове лепе бадемасте очи имају дубок и миран поглед, помало меланхоличан. Длака му је удвостручена бујном и начичканом поддлаком. Кратка је на глави и на предњем делу ногу.
Саставни део традиције ове врсте јесте сечење репа и ушију. Овај део фолклора има своју практичну примену у томе што су ти делови тела приликом борбе најизложенији, због чега се секу да не би пали у зубе непријатељу. Што се тиче расизма, код Шарпланинца боја најчешће варира у нијансама сиве, иако су и друге боје дозвољене (на пример: бела, смеђа, боја меда итд). Дакле, боје су дозвољене и расизам је непознат, када је ова врста у питању. Шарпланинци су толико снажни да се без проблема носе са вуковима, а често и са медведима.
ПСИХИЧКЕ И ГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Шарплалнинац је „веома интелигентан, спокојан, добродушан, храбар, одлучан, нападачки само када је потребно, изврстан чувар, одан господару, воли децу и нагонски их чува, а на уложену љубав и стрпљење узвраћа безграничном оданошћу.“ Изузетан је чувар, што је део његовог инстинкта. Храбар и одлучан. Лојалан је господару и породици са којом живи. Неповерљив према странцима, али човека не напада без разлога. За посао чувара га није потребно обучавати, јер то шарпланинац носи у генима.
Способан је да самостално доноси исправне одлуке што му је често неправедно замерено као тврдоглавост. и у таквим приликама му треба омогућити да се склони у хлад. Хладноћу подноси одлично и она је у ствари његов природни амбијент.
Воли да се слободно креће по имању које чува и зато није пас који ће бити задовољан у стану или пасјој кући – ТРЕБА МУ СЛОБОДНА ДРЖАВА!
Где ћете наћи бољег кандидата за Уједињене Нације, НАТО пакт, УНЕСКО и Европску Унију. А и то што је „нападачки само када је потребно“ може се променити мењањем његове свести. Најбитније за неке светске и европске организације јесте веома лака дресура, а Шарпланинац управо тај услов задовољава. У зависности од потреба, веома лако се може издресирати да служи у корисне сврхе, што је и главни циљ многих светских организација.
МАЛО ЈЕ НАГАО
На својој територији не трпи уљезе, због чега ће морати са њим у почетку да се ради како се у новој држави не би десило какво зоолошко чишћење. Својом појавом и држањем углавном одвраћа странце, а ако то није довољно онда силовитим нападом, коме претходи упозорење, брани своју територију – тако да се по сваку цену морају спречити сукоби на Шар-планини. Шарпланинац има доминантан карактер, али прихвата доминацију укућана. Стога је веома битно, да се исправно васпитава од почетка стварања нације и државе и да му се не попушта.
ОД ИНДИЈЕ ДО АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ
На основу историјских података, верује се да преци шарпланинца потичу од молоса древног Тибета, са обронака Хималаја. Са ове географске територије, молоси су кренули у бескрајна путовања следећи своје господаре. Шарпланинац је стигао на Балкан са војском Александра Великог. где се и задржао. Дакле, ако неко има педигре древности и старине, то је Шарпланинац.
ПОЧЕТАК СТВАРАЊА НАЦИЈЕ
Име је добио по планини где је највише одгајан. Први пут је приказан у Љубљани 1926. године и од тада креће његово превођење од Србина у Илира, па у Југословена, што су само прелазне фазе у стварању нове нације.
Од стране међународне кинолошке федерације први пут је признат као посебна врста илирског овчара, тј. Илирски овчарски пас (на основу старог имена региона Илирија), 1939. године.
А онда, 1957. године, на захтев Југословенског кинолошког савеза, Међународна кинолошка федерација променила му је име у Југословенски овчарски пас – Шарпланинац.
Код шарпланинаца разликујемо неколико подврста: Мурџ, Карабаш, Мерџан, Тиграсти, Мефов, Зелендух, Златан, Караман – што наговештава и могућност додатног стварања нација, ако се за то укаже потреба. Томе у прилог иду и препирке око тога која је од ових подврста права, изворна, односно ко је ту најшарпланинац.
АКО МОЖЕ МАЈМУН, МОЖЕ И ЏУКЕЛА
Пошто данас сваки мајмун има право да оснује нацију, зашто то право не би имале и џукеле. Шарпланинци су кинолошки признати као аутохтона врста, немају ниједну реч сличну нашој, имају јаку емиграцију ван Шар-планине, чека их ланац у Уједињеним Нацијама, чекају их керовође у Нато пакту и све остале џукеле Европске Уније.
Шарпланинци и вечерас завијају на месец тражећи вашу подршку,
Баците коску!
Подржите их!
Далибор Дрекић
Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.
Федерико Гарсија Лорка (1898-1936) је најугледнији шпански песник 20. века, који је спонтаним стваралачким нагоном сјединио традиционалне вредности шпанске књижевности, народне баштине и модерне књижевности.
Федерико Гарсија Лорка
Лоркину поезију карактеришу три битне црте: артизам, утицај традиције и народних песама и лични, изразито страстан доживљај. Лорка је био и драматург и позоришни редитељ, а његова заоставштина се у Шпанији сматра националним културним благом.
Милоје М. Ракочевић у делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ наводи да је Лорка вршио додатно кодирање својих дела природним кодом и за то наводи пример две његове приповетке, „Самоубиство у Александрији“ и „Усековање Јованове главе“ (1971.).
У првој приповеци код је представљен декадским системом природних бројева којима су „насловљене“ мање целине дела, и може да се разреши само читањем приповетке уназад. Лорка је целине насловио паровима бројева 13-22, 12-21, 11-20… У задњој целини дао је шифру усправно написаног низа бројева 987654321, помоћу које је могуће разумети смисао дела и његову филозофско-поетску поруку.
Другу приповетку је шифровао тако што је помоћу надигравања речима између Крститеља и црнаца нумерички створио слику троугла, а надигравањем обрнутим редоследом, слику троугла дату у одразу огледала. Писац затим скреће пажњу на одређене нумеричке законитости низа природних бројева, битне за разумевање приповетке.
Далибор Дрекић
извор: Милоје М. Ракочевић: Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“, Стил, Београд, 2004.
Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.
Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат. Међутим, оно што је мање познато је да се, током Првог светског рата, Нушић заједно са српском војском и народом повлачио према Албанији. У овом рату га је сустигла највећа породична трагедија, погинуо му је син јединац.
Први светски рат
Нушићев син Страхиња Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. Он је најпре тешко рањен, а када се опоравио и вратио у ров, погинуо је.
Нушић никад није прежалио сина, а своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи “Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
“… Нисам ни слутио да су та деца (регрути) на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.
Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.
Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.
Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!“
Одломак из књиге Бранислава Нушића Деветстопетнаеста – трагедија једног народа
Амерички писац фантастичних трилера Ден Браун (Dan Brown) има обичај да на задњим корицама својих романа у облику загонетних цифара упути на главну загонетку у роману или да наговести шта ће следеће да напише. У прављењу својих загонетки веома често користи цилиндре за шифровање порука и магичне квадрате.
Ден Браун и загонетке
ДИГИТАЛНА ТВРЂАВА
Заплет романа „Дигитална тврђава“ (Digital Fortress, 1998.) почиње када „машина за дешифровање агенције за националну безбедност наилази на код који не може да реши. После низа безуспешних покушаја позивају математичарку Сузан Флечер у нади да ће им помоћи у решавању преблема. Сузан убрзо долази до открића које проузрокује нестабилност власти. Наиме, открива да недешифровани код може да уништи читави обавештајни систем државе. Одлучује да спаси агенцију од пропасти наилазећи на низ потешкоћа и лажи, суочена са неразумевањем колега.“
На корици романа стоји загонетни низ бројева 128-10-93-85-10-128-98-112-6-6-25-126-39-1-68-78, унутар којег је сакривена основна порука романа. Да би се загонетка решила, потребно је узети прво слово сваког поглавља и тако доћи до низа од 16 слова W-E-C-G-E-W-H-Y-A-A-I-O-R-T-N-U. Када се ова слова поређају у квадрат 4×4, а затим све четири колоне прочитају одозго на доле добије се израз „We are watching you” („Гледамо вас“), који упућује на тему романа, у коме влада користи велики рачунар да би шпијунирала становништво.
Дигитална тврђава
Тачка преваре
Да Винчијев код
ТАЧКА ПРЕВАРЕ
Роман „Тачка преваре“ (Deception Point, 2001.) говори о метеору којег је НАСА пронашла укопаног дубоко у леду Арктика. Метеор би могао да пружи доказе о постојању ванземаљског живота, али се тим одређен да ово откриће истражи суочава са покушајима да се случај заташка. Прича је инспирисана открићем метеора ALH 84001 на Антарктику, 27. децембра 1984.
У роману се налази низ састављен од мноштва слова и бројева: 1-V-116-44-11-89-44-46-L-51-130-19-118-L-32-118-116-130-28-116-32-44-133-U-130. На основу бројева узимају се прва слова поглавља, а затим се у пару са већ постојећим словима поређају у квадрат 5×5. Читањем слова по колонама одозго на доле добија се решење „The Da Vinci Code will surface” („Појавиће се Да Винчијев код“).
ДА ВИНЧИЈЕВ КОД
У роману „Да Винчијев код“ (The Da Vinci Code, 2003.) објашњавају се разне теорије и легенде о „Светом гралу“ − пехару тајне вечере и улози Марије Магдалене у историји хришћанства – теорије које хришћани сматрају јеретичким и које су критиковане као историјски нетачне. У књизи се тврди да је Римокатоличка црква била умешана у заверу да се сакрије истинита прича о Исусу Христу. Под овим се подразумева да Ватикан функционише на основу лажи, али ништа не признаје како би били на власти.
Библија у садашњем облику је састављена у 3. веку од стране римских моћника предвођених царем Константином, а Исус Христ је био човек, а не Син божји. Константин I је прогласио Исуса Христа Богом из разлога како би учврстио моћ Рима. Браун тврди да је библијско учење да се у Светом Гралу налази Исусова крв, у ствари метафора којом се говори да Марија Магдалена носи Исусово дете тј. у њој се налази Исусова крв…
Један од ликова у роману представљен је загонетком у којој се од њега тражи да нађе јабуку витеза на гробу у којем је сахрањен Александар Поуп („the orb on the tomb of a knight the pope interred“). Александар Поуп је написао говор за витеза Ајзака Њутна који је јабуку користио у својим експериментима којима је доказивао теорију еволуције.
Пошто схвати да је решење загонетке јабука, лик из романа уочава да се решење даље крије у алфабетском криптексу, односно цилиндру у којем је садржана порука. И сама реч криптекс је неологизам који је Ден Браун сковао за овај роман, а означава преносни цилиндар за шифровање и дешифровање порука.
ИЗГУБЉЕНИ СИМБОЛ
Роман „Изгубљени симбол“ (The Lost Symbol, 2009.) представља „прави лавиринт кодираних порука, застрашујућих тајни и вековима скриваних истина, док његови јунаци у вратоломној јурњави кроз тајне одаје, подземне пролазе и сакралне објекте Вашингтона хрле ка незамисливом и изненађујућем расплету. На почетку авантуре Роберт Лангдон је изненада позван да одржи предавање у Капитолу, а одмах по његовом доласку догађаји почињу да се одвијају у необичном правцу. Након што је у Капитолу откривен узнемирујући предмет, симбол древне иницијације у свет езотеричне мудрости, Лангдон се наједном обрео у бизарном вртлогу масонских тајни и прастарих ритуала скриваних током историје.“
Изгубљени симбол
Магични квадрат на полеђини књиге „Изгубљени симбол“
Албрехт Дирер: ; фото: Википедија
Велику улогу у роману има магични квадрат ренесансног уметника Албрехта Дирера (Albrecht Dürer, 1471–1528), односно његова слика Меланхолија. Основна карактериситка овог Диреровог магичног квадрата јесте у томе што збир бројева у сваком реду, колони и дијагонали износи 34. Слика и „јупитеров“ квадрат су уврштени у радњу као битни трагови који воде до расплета.
Магични квадрат са низом слова на полеђини књиге крије поруку која се може дашифровати ако се следи распоред бројева у Диреровом магичном квадрату – што Браун открива на страницама књиге. Када се према редоследу бројева Диреровог квадрата од 1 до 9 чита Браунов квадрат (1=Y, 2=O, 3=U, 4=R…) долази се до решења: „YOUR MIND IS THE KEY“ („Твој ум је кључ“), које се односи на садржину романа, тј. на древне мистерије и умну науку. Иако је овај роман доживео велики успех, употреба Диреровог магичног квадрата за постављање загонетке у њему често збуњује читаоце, уместо да допринесе њиховом доживљају радње.
Иван Алексејевич Буњин је рођен 22. октобра 1870. године у руском граду Вороњежу. Био је романописац, песник, приповедач и први Рус добитник Нобелове награде за књижевност.
Сунчаница ( плакат филма)
Пореклом је из породице у којој се књижевност неговала и у којој је било знаменитих песника. Породица Буњин је имала племићко порекло тако да је имала могућности да младом Буњину обезбеди најбоље школовање. Своје прве песме ( збирка песама Јесен ) Иван објављује 1901. године са непуних 17 година и за њих добија Пушкинову награду.
У својим раним двадесетим упознаје Пушкина, Чехова и Горког. Преводи са француског и енглеског Лонгфелоуа, Бајрона, Темисона и Мисеа. Први објављени роман “ Село „ објављен 1909. године му отвара пут на Академију. Успех овог романа у великој мери дугује скандалу – сељак, идеализован код руских писаца, приказан је ограничен, похлепан и насилан.
У време Октобарске револуције Буњин бежи у Француску преко Србије, успевајући да избегне стрељање захваљујући Луначарском. Горки га је сматрао највећим руским мајстором стила. Чак је и Стаљин размишљао да му омогући повратак у државу.
Иван Буњин
Важно је рећи да су Буњинове књиге за време Стаљиновог режима биле забрањене за читање. Сматрао је да Русија сама треба да решава своје проблеме па је тако изјавио “ радије бих умро него се вратио у Русију уз помоћ Пољске и Енглеске „. Јавно диже свој глас против социјализма 1933. године. Такође, 1933. године добија Нобелову награду за књижевност а за преводе са енглеског језика награђен је премијом Руске академије наука.
Његова најпознатија дела су: “ Село“ , “ Господин из Сан Франциска“ , “ Живот Арсењева“, мемоари “ Успомене „ и многа друга. „Сунчаница „, кратка прича из Буњиновог дневника “ Проклети дани „ екранизована је од стране Никите Михалкова у филм који има исти назив као и приповетка.
Није био присталица књижевних покрета, и био је ближи реализму, психолошком портрету и класичној књижевности него сложеној радњи. Приповедао је о пропасти племства, декаденацији царске власти, беди сељаштва, пропасти царства као и о својим путописима из Азије. У Русији се и данас мало зна о животу и раду Ивана Буњина тако да већина Руса још увек није упозната са његовим ликом и дело. Иван Буњин је остатак свог живота провео ван Русије. Умро је 8. новембра 1953. године у Паризу.
Велики руски писац Максим Горки боравио је тридесетих година двадесетог века у Србији и том приликом написао је веома дирљиве осврте на нашу земљу и народ. Пишући из Врњачке Бање пријатељу Алексеју Бабочкину он између осталог каже: „…Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми…“
Максим Горки (1868-1936) је био оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста. Дружио се са револуционарима, бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права. Имао је потребу исправи неправду у друштву. Пошто је важио за моралног и честитог човека, врхунски идеал ком је тежио била је истина. Писао је прогласе против војске, полиције и цара због чега је ухапшен. Многи интелектуалци, укључујући и Радоја Домановића, су се побунили и протествовали због чега је Горки ослобођен.
Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. живео је као изгнаник у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.
У својим првим приповеткама описивао је егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказивао је своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.
Написао је неколико дела због којих је постао најпревођенији и најпопуларнији руски писац. Иако је било очекивано, 1933. године није освојио Нобелову награду Пет пута је био номинован за ову награду, али није постао нобеловац.
Због нарушеног здравља и потребе за бањским лечењем Максим Горки тридесетих година прошлога века долази у Србију и преко Београда стиже у Врњачку Бању. Дошао је да на бањским изворима тражи лека својој бољци. У кореспонденцији славног писца сачувано је и једно писмо које је из Бање упутио пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину:
„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми. Сећам се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу…
Питаш ме како проводим време. Испричаћу ти мало необичну причу. Овде постоји једна планина, која се зове Гоч. По руски, то би значило „барабан“. Међутим, ја се не слажем са тиме. По мени, Гоч није „барабан“, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да свако јутро устајем и идем да га погледам. Волим то брдо и мир који налазим у њему.
Пред крај живота Горки се заинтересовао за шаманизам, веровање да светом владају непознате силе и душе умрлих. 1932. године био је иницијатор стварања Института експерименталне медицине јер је желео да добије одговор на питање да ли постоји бесмртност.
Родни град Нижњи Новгород је преименован у Град Горки. Његова дела су ушла у лектире. Он је утицао на друге ауторе истичући да је једина алтернатива зверству култура. Временом је овај велики писац, незаслужено, пао у заборав.
Матија Бан (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818. — Београд, 1/14. март 1903.) је био професор Лицеја, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику.
Мајка доји дете, Бели Поток (1901. год.)
ОПОМЕНА МАТЕРИ СРБСКОЈ
Србска мати, сина гој; Још дјетенцу дух му опој Споменима прошастија Које србском славом сија; Јер у праху прадједова Тиња света искра којом Плане живот нов синова.
Србска мати, сина гој, Јунаштвом му дух опој; Нек млађашан коња врши, Пали пушку, сабљу крши, Да му србска храброст стара У срдашцу не омекша Те народни понос схара.
Србска мати, сина гој; Слободом му дух опој; Србска ј’ слобод неоцјена, Би из крви изцрпљена; И он своју крв нек лије Прије него да туђинац Под сраман га јарам сбије.
Србска мати, сина гој; Славјанством му дух опој; Да у леду пуст не чами Гдјено горе живи плами; Име Славјана свакога Да му буде мило и свето Кано име брата свога.
Србска мати, сина гој; Науком му дух опој; Да с’ изоштри мисо тупа, Да пробије из мрака глупа; Те на пољу србске умности При свјетлилу славског сунца Никне вјечни цвјет мудрости.
Србска мати, сина гој; Будућу му славу пој; Јер јунаштво и слобода, Мудрост права, љубав рода На висину га извести ће Гдје при новој прошла слава Ситан прашак њему биће.
Матија Бан, 1845. Различне пјесне Матије Бана, Књигопечатња Александра Андрића, Београд 1861.
…
Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и ослобођења Јужних Словена. Држава би требало да буде нека врста уније Хрватске и Србије, којој би се потом, по жељи, прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим степеном бугарског ордена за грађанске врлине.
Према Бановом концепту федералне југословенске државе, Србија треба да има улогу коловође, и границе би јој биле историјске српске земље од ријека Врбас и Цетина до града Софија, уједињењем: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, сјеверна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина.
Хрватско-славонски остатак југословенских територија на запад би заједно и са словеначким областима и приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.
Увек сам уживао после дневног труда и рада, да се винем мало ван вароши: у оној тишини и чистом ваздуху осећао сам, како ми се груди лакше дижу а срце у грудима брже куца… Кренуо сам се у своју обичну шетњу. Варош Н. лежи у једној равници а около ње висока брда украшена шумом и вечитим хладом. С десна између тих брда и вароши кроз пољану која их дели протицала је жуборећи речица . . . Овог вечера бејах сам а управо то сам и волео: ретко сам кад и тражио друштва, кад год сам се кренуо у вече у своју обичну шетњу: мисли које ме тада занимаху беху ми и најмилији другови . . .
Сунце је већ залазило кад стигох на своје обично место: беше то страшан брег на дну којег протицаше лађана и бистра вода из извора, доле пак испод брега зијао је страховит амбиз: брег од њега делила је узана путањица; вода са извора падала је хучећи доле у реку која туда равницом протицаше. Бејах прилично уморан кад стигох на своје обично место, ту сам мислио да проведем који часак уживајући у осами и гледајући како вода са извора хучећи пада доле у реку — али овај пут бијах изненађен јер на извору затекох необичну појаву: на брежуљку сеђаше једна — узимам слободу пазвати је — људска прилика. На ногама је носио уске беле чакшире, на глави огромну белу шубару, као што је Власи у овом округу носе, босе ноге висиле су му с брега доле у пропаст, — али телесна развијеност овога човека беше ме извенадила: таку је снагу могао имати само Хајдук Вељко али не и — слику оваку: глава непознатог беше зарасла у бради и брковима а седио је наслоњен на једну огромну батину коју је спустио доле у воду од извора …
Добро вече, рекох.
Прилика у влашкој шубари у место одговора — ћуташе.
Шта радиш? — продужих ја.
Он лагано подиже главу, погледа ме чудећи се а затим додаде:
Палим лулу!
Погледах: уместо луле имађаше у руци — као што рекох — огромну батину.
Па на чему је палиш?
Ха, ха, ха! — смејаше се непознати — многи од вас не виде жар што се сија, што баца варнице од себе, што протиче кроз дамаре, кроз крв, кроз душу људима . . . Није чудо, није чудо! — додаде церекајући се страховито, затим продужи:
Слепче прогледај! Ево луле — рече показујући батину — а ево истопљеног жара — рече показујући воду, која је жуборећи текла из извора. Неколико година има како седим овде и тај жар, као год и онај код људи, тако је ватрен, да ми још није ни лулу упалио!
Било ми је јасно: ја сам се и преко воље нашао са будалом. Хтедох без даља објашњења да се вратим натраг али он као да то примети.
„Седи — рече и погледа ме севајући очима — иначе ћу ти ову лулу причврљити на леђа и заману батином.
Без икаква даља изговора седох на другу обалу извора, очекујући шта ће даље бити …
Видиш ли — рече показујући руком на извор — како тече та пламена река, варнице што од ње искачу засјају па и нестану: вечита помрчина што остаје после њих шири владу своју. Тако је и са судбином људи: варнице што за часак заблистају, то је живот великана у свету, помрчина која за њима остаје, то је свет — река која вечито има живота, која тече, али која — ево није кадра да ми — ни лулу упали!
Ја сам ћутао а незнани распаљен мешао је батином воду.
Пламти жару! — рече а глас му је страховито звонио — летите варнице, вијте се пламенови . . . тако исто бива и код људи: коса се диже на глави, мили жар кроз дамаре, пламте образи а сипају варнице из очију, кад се — истина збори! Истина? хм! — видиш ли рече — ја уживам да гледам како тече ова ватрена река, јер у њој видим живот целога света и да мислим о мојој Маријоли, јер у њој видим цео свет па ипак она је — умрла!
Умрла! — додадох и нехотице. Умрла! — рече он промењеним, жалостивим гласом а није требала да умре! могла је живети па ипак — она је умрла! Умрла зато што је рекла — истину! додуше једанпут можда у своме животу, али ипак ко хоће да живи ваља увек да — лаже. Дуго сам је се клонио, нисам ступао са њом у разговор јер сам се плашио — истине! Сакривен од ње у тишини гледао сам је и кад је жалосна и онда кад беше весела и певукаше. Тада сам опијен од љубави и заноса шапутао: срце моје Маријола! — ал ме мрзиш зато што ја тебе волем. Јесте, јесте! мрзила ме зато што сам је избегавао и крио се од ње а она ме међутим волела а ја сам је избегавао зато, што је нисам мрзио. Па ипак једнога дана нађе ме усамљеног, била је необично бледа у лицу, очи су јој тужно гдедале и — О! — тај час никада заборавити нећу, јер он беше благословен и проклет: беле руке сави ми око врата, ја сам окренуо главу, јер очекивах страховити час: последњи њен уздисај и издисај, последњи пољубац и смрт. И заиста? уместо да су јој очи севале, руку претећи да је подигла у вис а кроз стиснуте усне да је шапутала лаж: ја те мрзим! — јер ко хоће да живи мора увек лагати — она се благо осмејкивала и уз ватрен пољубац ја слушах страховиту истину, она ми шану: ја те љубим! и — издахну, умре, нестаде је …
Много је година од тада прошло, ја сам се уклонио од света, махнуо сам се свакога посла осим једног, да омладини и у пољу и у вароши по градовима и селима вечито грмим: лажите, лажите! ко оће да живи треба да лаже, јер истина се само — на самрти збори!
Док је то говорио груди су му бурно дисале, очи страховито севале али за часак клону па промењеним тужним гласом продужи:
Тако то у свету иде: истина се прогони и мрзи а лаж велича и поштује, прва нема кућишта ни у простој сељачкој колиби а друга шири владу своју по краљевским и царским одајама. Па што је већа величина то је већи живот али и лаж око ње: друкчије се лаже сељак, друкчије варошанин а друкчије краљеви и цареви: први су одређени, да на самрти прозборе царевима у очи истину; а други, да на самрти виде неверство, обману и лаж својих поданика, а обоје у исти мах, да су за живота ваљали поштовати мало више ову стварчицу, што се зове „истина“ — и да на самрти нема смисла први: што је говоре; други: што је виде . . . Тако је, тако је! додаде и ућута, затим у један мах подиже главу, погледа ме чудновато и запита, а је ли тако? Пријатељу — рекох у место одговора — ти си неки филозоф . . .
Обоје је лаж — рече он — прво: нисам ти пријатељ, а друго: нисам филозоф — али види се да се разумеш у животу. Ха, ха, ха!
Хтедох рећи — продужих журећи се — да си учио школе.
Он ћуташе испочетка а затим додаде:
Да, учио сам …
Па шта си учио?
Ето то што ти приповедам!
У овако жалосним приликама нити сам имао кад, нити ми је било до смејања али у место мене он се поново стаде гласно церекати:
Ха, ха, ха! Чувај се истине драги мој: ваља да поштујеш лаж и то ћеш учинити ако фалиш школе, цркве, учитеље, свештенике све оне што су ме учили и које ће учити . . . и кад те запитају о томе који пут у животу, а ти ћеш се увек сетити на самрт моје Маријоле и лагаћеш овако: школа је црква а црква је школа, свештеник је учитељ а учитељ је свештеник омладини а то скупа војска је државна. . . Шта те се тиче ко је подигао такве судове, такву војску, одкуд такве иконе и цркве те живот разних у свету народа уместо да тече као она река у равници тио жуборећи а он лети стрмоглав као овај поток; и зашто приповедају кад се запитају о томе, у један пут истину и лаж: да је баш то величанствено. Шта те је стало: је ли то баш истина и можеш ли ти сам жицу овог извора скренути те да мирно жубори равницом …. Сети се моје Маријоле . . . Лажи драги те се лебом рани …
Пророче! — узвикнух верујући помало у народно предање да су и људи нека врста пророка — одговори ми: оће ли се на место лажи зацарити истина, оће ли мирно зажуборити река живота, оће ли се измирити једном те супротности: истина и лаж, богатство и сиротиња и у место несреће наступити општа срећа — и кад ће то бити? ..
Онда — рече и погледа ме величанствено пророчки — кад и ја ову моју лулу упалим!
Умукох а он стајаше уздигнуте главе, пророчке своје погледе упро у мене. Изгледало је као да ми је тео за навек да их прикује у душу. Међутим батина или као што је он називаше: лула— лагано му измили из руке, поток хучећи однесе је а он тргнув се из мисли као помаман дрекну и скочи за њом у — пропаст. Мало затим чух неки пљусак доле — и мора да је јадник на самрти угледао истину јер оздо зачух у место: лула моја, глас пророков: моја Маријола!
Све је ово било за тренуће ока, глава ми се заврте, клонух готово онесвешћен крај извора а кад дођох себи и мало касније погледах доле: нисам га могао нигде приметити, само па површини реке опазих оне водене кругове који означаваху да је ту мало час морало нешто пасти а над њима је пловила пророкова батина…
Узаман сам разбирао у вароши и околини и власти и људе о тој чудној појави: нико никад неумеде ми казати ништа о њему. Нико га није познавао.
Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.
Свети Сава: Улази ли грех на уста?; Фото: Принтскрин – Цртани филм
Богата митолошка свест народа као да је учинила пресудан утицај да Свети Сава уђе у све поре народног бића поставши тиме њеним нераздвојним елементом и онтолошким утемељењем.
Улази ли грех на уста?
Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио. Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.
– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?
– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.
– Ко те то научи?
– Неки човек. Још је рекао да то у Светом писму пише и да је сам Христос то рекао!
– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!
– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!
– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!
