Преносимо текст Фјодора Михајловича Достојевског на тему Европе и Русије, написан седамдесетих година 19. вијека. Свјесни да се од тада мало шта промијенило, а да је овај текст, у оној мјери у којој народи Црне Горе, Србије и Русије дијеле исту судбину, примјењив и на наше прилике.
Достојевски
Дакле, како сте прешли на дјело? Давно сте почели, врло добро, и, шта сте дакле учинили за свечовјечност, то јест за побједу своје идеје?
Почели сте од бесциљног скитарања по Европи, жудно желећи да се препородите у Европљане макар само по изгледу. Кроз цијело осамнаесто столеће смо готово једино изглед мијењали. Навикавали смо се на европски укус, јели смо сваког ђавола трудећи се да се не намрштимо: „Ето, вели неко наш, ја сам вам прави Енглез: ништа не могу да прогутам без кајенског бибера.“ Мислите да се подсмевам? Никако. И сувише добро схватам да друкчије није могло почети.
До Петра, за вријеме московских царева и патријараха, неки тадашњи млади московски фићфирић, скоројевић, обукао је француско одијело, о бедро припасао европски мач. Свакако смо морали почети са презирањем свога и својих; а што смо пробавили цијела два вијека на тој тачки, не мичући ни назад ни напријед, вјероватно нам је тај рок природа досудила.
Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумијевати. У Европи нас нијесу збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.
Туђинци и дошљаци
Затим, током времена, још боље размисливши, искрено смо се ухватили за цивилизацију, и брже боље повјеровали, слијепо и одано, да се у њој баш састоји оно „свеопште“ чему је суђено да уједини човјечанство. Европљани су се чудили гледајући нас, туђинце и дошљаке; чудили се тој нашој занетој вјери, тим више, што су они тада већ почели помало губити ту вјеру у себе.
Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Карамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо послије тога, крајем прве четврти данашњег вијека, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју вјеру нијесмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тјешили. „Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост.
Затим, половином текућег столећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње рјешење свечовјечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовјечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе.
Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо вјеровали, па и сад вјерујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне прије свршетка опита, то јест прије свршетка свих људских судби на земљи).
Наши посједници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то вријеме смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мјере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нијесмо ни у што рачунали, него нијесмо уопште признавали да народ има неки карактер.
Гледају нас са подсмијехом
Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били увјерени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо. На рачун тога је код нас кружило неколико врло смијешних анегдота о народу. Наши свељуди су према свом народу поседници, и то послије познате сељачке реформе.
А шта смо постигли? Резултат је чудноват: прије свега, да нас сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нијесу хтјели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, па тако и до сада. У пословице смо њихове ушли. И што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали.
Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нијесу ни слушали, или су додавали, с учтивим осмјехом, иако желећи да нас се што прије отарасе – да их „нијесмо добро разумјели“.
Достојевски
Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нијесмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у последње вријеме су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумјети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!
Међутим, ми ипак никако не треба да се одрекнемо Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увијек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо?
Да постанемо Руси
Да постанемо Руси, на првом мјесту, и прије свега. Ако је свечовјечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све промијенити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.
И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човјечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма.
И говорили бисмо с њима паметније него прије тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове ријечи, које би Европљанима неизоставно биле разуљивије.
Чак бисмо и ми сами тада увидјели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумјевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву ријеч какву тамо још нијесу чули. Увјерили бисмо се тада: да праву социјалну ријеч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човјечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано дјелом, живим примјером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсјечених глава…
Уосталом, јесам ли заиста хтео неког да убјеђујем? Ово је била шала. Али – човјек је слаб: можда ће прочитати неко од подмлатка, новог покољења?
Извор: ин4с
Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.
