КЊИЖЕВНОСТ

Алфонсо Рејес о Србима и Србији

„Највећи прозни писац на шпанском језику свих времена“ о Србима и Србији: Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:ALFONSO_REYES_1889_-_1959_ESCRITOR_MEXICANO_(13451343033).jpg

Алфонсо Рејес; фото: Википедија

„Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.“

„У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.“

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

This slideshow requires JavaScript.

Алфонсо Рејес (1889-1959) био је мексички писац (приповедач, песник, драмски писац, есејиста, теоретичар књижевности, књижевни критичар и преводилац), један од највећих ерудита свог времена и један је од најплоднијих и најутицајнијих хиспаноамеричких књижевника 20. века. Творац је идеолошке и естетске основе латиноамеричке књижевности. Припадао је утицајној групи интелектуалаца „Атенео“ и имао је велики утицај на модерну латиноамеричку књижевност и на стваралаштво Борхеса, Октавија Паза, Фуентеса… У једном есеју Борхес назива Алфонса Рејеса највећим прозним писцем на шпанском језику свих времена. Његов рад представља важно сведочанство о Мексику и културној и интелектуалној елити те земље у првој половини XX века.

„Своју тематски разнолику прозу, огледе о књижевности и песнички опус сматрао је нераздвојивом целином. Прочуо се поетском прозом Визија Анауака (1917), затим књигом приповедака и разговора Коса перспектива (1920), која представља спој стварних и имагинарних елемената, јединственог и елегантног израза. Познат је и по књигама огледа: Склоности и разлике (1921-26), Ловац (1921), Стварни и измишљени портрети (1920), али најпре по култном песничком делу Окрутна Ифигенија (1924), драмској песми у стилу класичног позоришта. Његова сабрана дела броје двадесет и шест томова, којима треба додати још три књиге дневника, петнаест књига преписки и две књиге с белешкама и нацртима књижевних дела у настајању.“ (1)

Тврдио је „Фантазија ми нуди свет који сам ја створио ’по својој слици и прилици… реалност ми намеће свет који је спољашњи, и у њему ме поробљује. Дакле, реалност је мој непријатељ.”

Као дипломата, на разним функцијама је представљао своју земљу (1913-39) у Француској, Шпанији, Уругвају, Парагвају, Аргентини и Бразилу. Пет пута је номинован за Нобелову награду. Награда „Алфонсо Рејес“, мексичка Национална награда за књижевност, установљена је у част овог писца.

(1) Срђан Тешин

Приредио: Далибор Дрекић

Момо Капор – Европа, Европа!

Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Momo_Kapor.jpg

Момо Капор, цртеж Зорана Туцића (Conversations, 1999); фото: Википедија

У време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану „Европа“. Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој је била турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила.

А у свакој паланци постојао је „Салон д’Пари“ – кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година.

Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.

Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије?
Откуд знам, откуд знам…

Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: „У Москву, у Москву !“

Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремили да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију текстова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д’Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.

Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.

Момо Капор

Момо Капор – Патриотизам

Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, уместо пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.

Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајза, мораће да буде много лепши и правилнијег облика него што је наш, али ће, такође, бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.

Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо да је извадимо из корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?

Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре. Када изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећи ћемо на изручивање Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају.

Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи, већ у Малој Азији.

Ипак, Срби не би били Срби кад не би доскочили Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.

То су Лужички Срби и неће да се хвале тим да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас.

Момо Капор

Извор: Академија Србија

Добрица Ерић – Пркосна песма

Ивана Жигон

Ивана Жигон – Пркосна песма; фото: Јутјуб снимак

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

Украс 1

 

Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.

Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.

Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.

Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.

Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.

Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.

Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију —  „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).

Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.

Сродни чланци:

Добрица Ерић – Пркосна песма
Добрица Ерић – Сви моји преци

Исидора Секулић: Пркос

https://pixabay.com/

Маслачак у бетону; фото: pixabay

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%98%D1%81%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%A1%D0%B5%D0%BA%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%9B.jpg

Исидора Секулић

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометеја, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихових зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не Етику него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и с тугом писао Инсарова који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колико наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведним и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говори: и да буде воља наша!

Ми ћемо, дакле, крајњим могућностима настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу ударимо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Украс 1

Сродне објаве:

Исидора Секулић – Бденије у манастиру Раковици
Исидора Секулић: Велика је ствар ћутање
Косово, нити је престало нити је нестало
Похвала српској мајци
Исидора Секулић: Пркос

Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године

У српској средњовековној књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Могу се наћи трагови визуелног поигравања знаковима, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“. Занимљив је пример извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. 
Деспот Стефан, Слово Љубве

Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве; фото: СПЦ

Под називом крајегранесије развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Плетеније словес је стил карактеристичан за српску књижевност краја XIV и почетка XV века. Основна одлика овог стила је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у специфичном додиру речи упрегнутих у јединствен звучни склад постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја, асоцијације или понегде тзв. неособине. Неособином се описује појава, личност, догађај не навођењем онога што они јесу, него набрајањем свега онога што они нису.

Стил плетеније словес одликује висок ниво апстрактне мисли, синонимска поређења, таутологија, нагомилавање епитета, опширност, вишезначност. Нарочито је упечатљива љубав ка звучној страни речи, њеној етимологији, прављењу нових речи, сложеница и калкова (буквалних пресађеница) према грчком.

Плетеније словес je карактеристично за оне књижевне врсте које због свог садржаја захтевају изражавање у тзв. високом стилу, а то су житија, похвале и црквене проповеди – хомилије.

Својом тежином и загонетношћу, стил „плетеније словес“ нагони средњовековног читаоца на интензивну умну делатност, изазивајући дубоке емоције у доживљају сакралних суштина иза напрегнутог, необичног израза.

Још пре састављања култних списа о Косову овај стил био је познат српској књижевности. Посебно место у томе заузимају Доментијан, Теодосије и аутори Даниловог зборника, који пружају класичне примере извитија словес чији је задатак да истакне важност онога о чему говори текст.

Сами атрибути с којима се овде сусрећемо тј. ‘доброглагољиви’, ‘благосрдни’, ‘многопресвијетли’, ‘многоразумни’, ‘богоугодни’, ‘богољубазни’, ‘златозарни’ – нису друго већ калкови начињени по грчком узору: сви они одговарају грчким сложеницама истога значења какве су и словенске: εὔφημοϚ,εὔθυμοϚ, εὔφρων, πολύβουλοϚ, πολύφρων, θεοφιλήϚ, χρυσφλνήϚ, χρυσοφεγγήϚ итд. Ти атрибути служе у једнакој мери апстраховању конкретних објеката који се наводе у тексту, као што и својим ученим обликом и потенцирањем суперлативне квалификације ( „многопресвијетло лице“) – помажу постизању експресивности израза.

Као занимљив пример визуелног поигравања знаковима Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. Миливој је приликом преписивања једног богослужбеног минеја (месечника) оставио песму захвалности извесној Теодосији.

Вероватно опчињен Теодосијиним очима, надарени песник је остварио несумњив визуелни утисак удвајањем самогласника. У речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“.

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје Павловић, Сигналистичка невербална поезија
Плетеније словес

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова 1898.

Авдо Карабеговић и Осман Ђикић били су међу носиоцима српске идеје у Босни код Срба-мухамеданаца. Као песник Авдо се појављује у „Босанској Вили“ са песмама Црној Гори и њеном јунаштву; пева Бранку Радичевићу, Марку Краљевићу, Вуку Караџићу, „Вијенцу“, српском православном певачком друштву у Брчком. А. Карабеговић јавља се са песмом „Косовкиња“ у којој жали за братском неслогом. 1907. 
Муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова; Босанска вила, 1898. 

Што то тутњи са далеких страна?
Што се плава мргоде небеса ….?
Је л то оркан бурног оцеана
Ил’ се вулкан горостасни стреса?!

Чује ли се оно поклич бојни 
Што потреса моје трошне груди?
Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни
У по ноћи што ме из сна буди!?

Што то сузе облакови сури?
Плаче л’ небо? ил анђели плачу?
Да л’ то прошлост на крилима јури
Скривајући врх оштроме мачу?

Кличе л вила са високих гора?
Је л’ још сунце сјетно и крваво?
Да л’ вјечитој слави свиће зора
Видов дане, тужна давор-славо!?

Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш — еј судбино клета —
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш — ах злаћани санци —
Да се Призрен с Авалом пољуби?!

Авдо Карабеговић Халидбегов

Босанска вила, год. 13. бр. 11. У Сарајеву 15. јуна 1898. 

Украс 1

Авдо Карабеговић Халидбегов или Авдо С. Карабеговић (Модрича, 25. август 1878—Лозница, 18. децембар 1908) је био српски песник и национални радник из Босне и Херцеговине. Овог песника не треба мешати са његовим рођаком Авдом Карабеговићем Хасанбеговим (Модрича, 1878 — Модрича, 20. децембар 1900). 

Карабеговић је рођен у Модричи граду на северу Босне у богатој беговској породици, која се из Будимпшете иселила у Босну. У Модричи је завршио мектеб. Његов отац Хасан умро је 1893. године, а његова мајка Фатима (Мустајбеговић) преминула је 1896. године. Након смрти мајке, Авдо се сам бринуо за свог брата и две сестре.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Avdo_karabegovi%C4%87%C4%87.jpg

Авдо Карабеговић Халидбегов; фото: Википедија

Авдо Карабеговић и Осман Ђикић били су међу носиоцима српске идеје у Босни код Срба-мухамеданаца. Године 1898. јавља се Авдо Карабеговић у „Босанској Вили“ са песмама Црној Гори и њеном јунаштву; пева Бранку Радичевићу, Марку Краљевићу, В. Караџићу, „Вијенцу“, српском православном певачком друштву у Брчком. А. Карабеговић јавља се са песмом „Косовкиња“ у којој жали за братском неслогом. 1907. Авдо Карабеговић шаље посланицу Шевкији Глухићу у којој га подсећа на некад славну српску историју.

За живота, објавио је две збирке песама: Побратимство (заједно са О. Сулејманпашићем Скопљаком и О. Ђикићем)у Београду 1900, и Пјесме, такође у Београду 1905. године.

Међу песмама нарочито циклус љубавних песама Са источног Парнаса и његове Емире. У изузетне стихове убрајају се песме попут Ђул Бејазо, Ђул мирише, Доћу ти драга, доћи, Месечина.

Писао је у Босанској Вили, Зори, Правди, Београдским новинама, Бранковом колу, Делу. Авдо је припадао нарочитој плејади српских романтичара, занесених лирских и националних песника.

Умро је од туберкулозе у Лозници, а сахрањен је у Београду. Посмртни говор одржао је Бранислав Нушић.

Хандриј Зејлер – Где је Србима родни завичај?

Хандриј Зејлер (1804-1872), лужичкосрпски писац, пастор и активиста поставља питање где је Србима родни завичај: Набрајајући српске крајеве на крају закључује:. Од Лабе па иде до Дунава, од Црног Мора чак до Камчатке, ето, то је тај пространи крај, нас Срба родни завичај…!
Лужички Срби,

Лужички Срби, млада и младожења из Бауцена. Литографија

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!

Напомене_

* Дубровник

** И ако је био савременик кнеза Милоша, X. Зејлер није знао, да је Милош био само вазални кнез. М. М. П. 1859. год.

Украс 1

Хандриј Зејлер је био лужичкосрпски писац, пастор и активиста. Један је оснивача културно-научног друштва Маћица сербска. Рођен је 1. фебруара 1804. у Будишину, а преминуо 15. октобра 1872. у Лози.

Писао је патриотске и љубавне песме, као и сатире. Најпознатије његово дело је „Красна Лужица“, уједно и химна Лужичких Срба.

Извор: Растко

Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини

Манојло Ђорђевић Призренац родио се у Призрену 3. јануара 1851. год., одакле је дошао с родитељима у Београд још 1855. год. Ту је учио основну школу и свршио четири разреда гимназије и три реалке.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manojlo_%C4%90or%C4%91evi%C4%87-Prizrenac.jpg

Манојло Ђ. Призренац; фото: Википедија

Још се у раној младости бавио новинарством и лепом књижевношћу, увек задахнут идеалнима за величином српства. Мада је целог свог века патио, никад се није понизио, сећајући се мука и невоља свог народа. Па и као човек се одликовао тако, да га је свако, ко је с њим у додир долазио, морао поштовати. У кругу својих блиских пријатеља и познаника био је омиљена личност.

Неко време морао је напустити Београд па је отишао у Праг, где је због неке штампарске кривице допао годину дана тамнице. Одатле оде у Загреб, где је био један од првих сарадника „Србобрана“, потом је уређивао књижевни део званичног листа хрв. владе „Народне новине“.

Кад се понова вратио у Београд, уређивао је „Домаћег пријатеља“ и „Српску реч“, а затим доцније поста уредником службеног листа „Срп. новина“ и шефом Пресбиро-а.

Писао је Манојло приповетке („четири божићне приповетке“ у засебној књизи) и драме (Слободарка, Златна гривна, Јасмина и Ирена, Динамит итд).

Умро је после кратког боловања, разболевши се у ревности своје уредничке дужности, у недељу, 23. јуна 1896. године.

Чудновата прича има из последњих дана Призренчева живота, коју потврђује и наш уважени књижевник Сима Матавуљ.

Сам Манојло причаше једног дана: „ Ноћас сам сањао чудноват сан. Нашао сам се у цркви у Призрену, свом родном месту, и ту изиђе пред мене цар Лазар, Краљевић Марко, српски светитељи, патријарси, Митрополити и епископи. Између њих приметих и пок. Митрополита Мраовића. Зачудих се, кад га видех, приступим к њему и запитам га: „Зар Ви нисте умрли, господине?“ „Нисам“, одговори ми, „ја се налазим сада овде.“ И ја клекох пред њега и рекох: „Па молим Вас, оче, благословите ме и учините, да се већ једаред ослободим мојих дугова!“ Митрополит се на то насмеши и рече: „Ни бриге те, синко, на девет дана бићеш свега решен!“

И заиста је Призренац би свега решен, јер је тачно девети дан умро. Но он тај дан није тумачио на смрт, него, како је вечито натезао с невољом, рече: „сад ћу сигурно на лутрији добити велики згодитак. Сачекаћу девети дан, па ћу онда купити срећку.“ И за цело пао му је најсигурнији добитак, који човека чека у овој великој долини суза, коју зовемо светом!

На погребу његову стекао се велики број његових пријатеља и поштовалаца, одличних достојанственика и књижевника. Честито Новинарско удружење г. Лаза Комарчић, а пред старим гробљем г. Хајим Давичо, начелник у Министарству правде у име Књижевно уметничке заједнице.

За живота свога био је одликован од Српског Краља, а Књаз Никола даровао му је приликом свога бављења у Београду ред Данилов али му смрт не даде да га понесе. 

Лака ти српска земља, честити трудбениче за српску мисао!

Петар Костић. –

Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и почетком 20. века: са успоменама писца, 1933.

Сужањ у туђини

* * *

Знате ли мору жеђи ужасне,
Када сте близу – извору тик –
а ти малакс`о – изнурен падаш –
Никог на близу – живога лик ?!
.
„Само кап воде“, шапућу уста,
А ветар носи слабачки глас;
„Само кап воде – за један живот“ …
– Мртва тишина, ниоткуд спас!
.
Страхота то је, гроза и ужас,
Ал` има горих за које знам:
Кад ти се народ диже у славље,
А ти у тами ојађен… сам…
.
Браћа се боре – а ти далеко
Усамљен, мртав за цео свет…
Окови тешки притисли груди,
У црне зидине – живот ти клет.
.
Када се диже старо и младо
Да се остваре младости сни,
А твој те џелат још више кињи
Велећ` о браћи: „бедници ти!“
.
„Буне се – да је слободе душман
Господар, `нама` ко добар знан,
Ал` он ће све те буновне главе
Згазити, смрвит` за један дан!“
.
Џелат се смеје… Ко сушта пакост
На сужња баца још један глед –
И оде гордо… Реза се спусти…
Очајник оста жалостан… блед.
.
Па баци очи сузама пуне
На мало окно, радост му сву,
Гледајућ` небу облака витлац
И тице мале летеће ту.
.
Уздахну сетно: „Верни ми друзи,
Суморног жића ускорте лет!
Носите поздрав на Јавор, Дрину,
Сужњика даљног – аманет свет.
.
Нека се држе јуначки, храбро –
Нека распрште душмански вој;
Нека их прате братинског рода
Молитве тихе и славе пој! “
.
Подиже руку – звекнуше ланци…
Сенуше очи… Задрхта вас…
Клонуше руке… а дах се крати,
С усана бледих губи се глас…
.
И тек што јоште изусти речи:
„Од смрти, боже, спаси ме сад –
Само док чујем веселе гласе:
Слободан Срб је и Призрен град“.
.
Сруши се на тле с уздахом задњим:
А у том стику, ланаца звек
Био је, више самртне песме:
Сужњеве туге и наде јек!

Украс 1

Извор: Призренски поменик

Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима

Љубомир Симовић (2. децембар, Ужице) је српски песник, драмски писац и академик. Његове драме су преведене на неколико језика и играју се у позориштима широм света. За своја књижевна дела награђиван је више пута.
Ljubomir_Simovic

Љубомир Симовић; фото: Википедија

Циклус (књига) Уочи трећих петлова спада у најбољу Симовићеву поезију.

И док је повратак завичају био у ствари повратак самоме себи, у овом делу поезије он се враћа у прошлост, у историјску и митолошку прошлост свога народа, имајући увек на уму његову колективну драму која долази са разним бунама, са сваким новим ратом, тако честим на овим простирима.

Та драма српског народа започела је од првог „преласка преко Дрине“ и првих настањења на овом тлу и траје до данашњих дана.

У драму српског човека укључене су и поплаве, суше, несагласја у народу и узајамна трвења између великих и малих велможа, ситих и гладних. А у средишту свих тих сукоба и страдања кроз векове стоји обичан човек, о коме ће овај песник непрестано певати.

То су, махом, дрвосече, ратари, сточари, домаћини, моравски и шумадијски човек, питом и благ, гостопримљив, али и поносан и пркосан, сав од ината и жеље да траје упркос свему, свим тиранијама и погибељностима, о чему на најбољи начин пева „Балада о Стојковићима“. (Ризница српска)

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
-ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
-точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
-А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
-и умрећемо
од смеха.

Украс 1

Та песма је објављена у књизи „Уочи трећих петлова“, 1972. године, онда када сам се тровао горчином историје, и када сам се од те горчине бранио и лечио. Ту књигу сам, током година, радикално променио и прекомпоновао, и коначно је оставио за собом.

А потом сам се вратио оним амбицијама које сам показао 1963. године, када сам писао „Портус региус“, и 1973, када сам писао поему „Субота“.

Тражио сам нове мотиве и теме, нове углове гледања: ослушкујући говор пијаце и улице тражио сам нови језик. Живи језик. Једном речју, тражио сам поезију која ће бити „нешто друго“. Нешто друго у односу на све.

(Љубомир Симовић, интервју, winestyle)

У емисији „С песником у подне“ другог програма Радио Београда, 22. јуна 2018. Љубомир Симовић је говорио своју песму „Балада о Стојковићима“.

 

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи! 

Повезани чланци: 

Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

На Бадњи дан Косте Трифковића – Видео

Једночинка познатог комедиографа Косте Трифковића “На Бадњи дан“ говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење. Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње да промени свој живот. Од намћора, коцкара и усамљеника, преобразиће се у човека који уме да помогне другоме, и да заволи.
Бадњи дан

На Бадњи дан Косте Трифковића, сценарио и ТВ адаптација Мирјана Лазић

 

Једночинка „На Бадњи дан“ имала је праизвођење у Српском Народном Позоришту 2. VIII 1871. а затим и у Вршцу. Архива СНП не располаже плакатом, а није познат ни један учесник представе.

Ову мање познату једночинку нашег познатог комедиографа Косте Трифковића, „На Бадњи дан“ адаптирала је за мали екран драматург Мирјана Лазић.

Овај старински драмолет говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење.

Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње да промени свој живот. Од намћора, коцкара и усамљеника, преобразиће се у човека који уме да помогне другоме, и да заволи.

Главна улога окорелог нежење, адвоката Вујића поверена је Слободану Боди Нинковићу, док његовог слугу игра изврсни Властимир Ђуза Стојиљковић. Остале улоге тумаче Јадранка Нанић, Марина Воденичар и Борис Комненић.

Сценарио: Мирјана Лазић

Редитељ: Слободан Ж. Јовановић

ТВ адаптација: Мирјана Лазић

 

 

 

Бранићу Србију и када будем мртва – Љиљана Жикић Карађорђевић

Била је мис Југославије, манекенка, снимала је рекламе, филмове, писала је поезију и била је мајка шесторо деце када је одлучила да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Пре него што је обукла униформу, написала је последњу песму, а није прошло дуго када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула у 42. години живота, заједно са још два војника.
Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Википедија

Бранићу Србију и када будем мртва
.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да се стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија то су сви векови наши.
.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде
ал’ Србију никад то је све што имам!
.
Ни огњишта гробља ни дедове моје
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Украс 1

Љиљана Жикић Карађорђевић рођена је 9. марта 1957. у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту “Јаоким Вујић”. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. На такмичењу за мис Србије победила је 1978. у својој 16. години. Играла је у филмовима „Тигар“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“…

Када је постигла толико тога у животу, све је ставила на коцку и отишла као добровољац да се бори за отаџбину. Био је први април када је изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су поред Љиљане погинула још два припадника српске војске. Имала је тада 42 године. Због своје храбрости и пожртвовања одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува шесторо њене деце. који сви данас живе у иностранству осим најмлађе ћерке Дине Галорини. Дина, која је имала само седам година када се догодила ова трагедија данас живи у Србији.

Пре него што је отишла на Косово и Метохију, Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“, која је објављена у листу Свет од 26. априла 1999. године. У песми је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Прва збирка њених песама зове се „Теби“, а збирка „Како ти је“ посвећена је њеној деци, која чувају успомењу на њу и њену храброст.

Извори: Новости, Блиц, Курир

Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.

Свети Сава и Ђаци; фото: јутјуб принсткрин: „Св. Сава и ђаци

Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.

Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.

Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.

Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Свети Сава и ђаци

Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.

Народна легенда

Украс 1

 

*  Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Матија Бећковић – О заосталости

Заосталост је постала једна врста моде. Помодно је и популарно бити заостао… Цивилизовани са завишћу гледају на заостале. Заостали су постали носиоци напретка, синоним здравља, авангарде.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matija_Be%C4%87kovi%C4%87.jpg

Матија Бећковић (Радосав Стојановић, 2010); фото: Википедија

Из заосталости се не може назад. Заосталост зна само за напред. Данас само заосталост може да корача крупним корацима.

Једино заостали имају будућност.

Само још гладни имају наде да ће бити сити. Сити су већ сити.

Као што поцепани имају лепши сан од елегантних, само још поробљени могу сањати слободу.

Отуда супериорност заосталих лежи на чврстим основама. Њихова будућност је сасвим извесна. Од историје цивилизованих они ће кројити себи будућност. Немају разлога да понављају очигледне грешке и глупости.

Гладни и боси, пуни снова, наде и снаге, заостали ће тек доживети носталгичне тренутке наше лепе прошлости. Наше најлепше успомене тек треба да буду њихова стварност.

Њиховој доколици није потребна научна фантастика. Они сањају виљушке, точкове, пегле, прве новине, проналазак филма, радија и телевизије.

Они су гладни наше ситости.

Дивног ли узбуђења, величанствене ли глади и радозналости.

Благо заосталима, тешко онима који то нису!

Благо још увек жељнима правде, слободе и једнакости! Једино они имају за шта и живети и умрети. Једино ће још они бити храбри, часни, слављени. Они ће тек имати своје песнике!

Поучени искуством већ ситих и цивилизованих, они ће подизати блиставије револуције и водити спектакуларније ратове.

Њихов Наполеон биће виши. Њихов Александар Македонски живеће дуже. Њихов Брут неће убити Цезара.

Тешко онима који су на циљу. Они су без циља. Они који су остварили своје снове, немају више шта сањати. Слободни ће трунути у непроменљивости слободе. Сити среће, они ће се окренути несрећи.

Тако, док идеал примитивних остаје добро, еманциповани блазирано траже промену у злу.

Цивилизовани пуне своја гробља самоубицама, заостали – гладнима.

Сити би хтели да довикну гладнима, да није сва срећа ни у ситости, али их гладни не чују. Одевени се скидају, постају нудисти, а голи краду њихова одела, хладно им је и жељни су елеганције.

Заостали сваки залогај проглашавају празником, сваки дан кораком ка срећи.

Цивилизовани гледају заостале на малим и великим екранима, не могу да се начуде тој хладнокрвности која никуда не води. Кају се за своју радозналост и нестрпљење, радо би из гледалишта утрчали на терен да сами суделују у игри. Међутим, касно је. Свако само једанпут пролази свој пут. Уназад се ништа не може исправљати. Унапред може, и то ће заостали учинити.

Будимо добри са заосталима, можда ће нам поклонити који залогај своје глади и који гутљај своје жеђи.

Извор: Искра

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Песму Рускаја (Песма о соколу) Максима Горког превео је краљ Александар

Први превод Горког на наш језик била је његова „Песма о соколу“ коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у „Календару“ Кола српских сестара. 
Соко, Птица

Соко; фото: pixabay

Младалачке године краљ Александар провео је у Русији и сасвим је природно да је добро савладао руски језик. Међутим, не зна се зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца. Представљамо вам песму у оригиналу, у изведби Дарка Рундека и доступном препеву:

Рускаја (Песма о соколу)

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“
Одговори соко, дубоко уздахнувши.
„Славно сам проживео свој живот!

Ја познајем срећу! Храбро сам се борио!
Видео сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине!
Ех ти, бедниче!“
„Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим?
Мени је овде прекрасно… топло и влажно!

Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души
над њом ради изговорених увреда.
И овако помисли: „Летео ти или пузао, крај је известан:
сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“

Соко крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо!
Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима
и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!

А Уж промисли и предложи слободној птици:
„А ти се довуци до руба литице и баци се у понор.
Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“

И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима,
севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и,
оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски су се валови јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“

¹Уж – врста змије

Украс 1

Руская (Песня о соколе)

— Что, умираешь?
— Да, умираю!
— ответил Сокол, вздохнув глубоко.
—Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!..
Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты,
бедняга!
— Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне
там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!

Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе
над нею за эти бредни.
И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен:
все в землю лягут, все прахом будет…»
Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал
немного и по ущелью повел очами.
Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно
в ущелье темном и пахло гнилью.

И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы:
— О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал
бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!..
О, счастье битвы!..

А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле
пожить приятно, коль он так стонет!..»
И предложил он свободной птице:
— А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся.
Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты
еще немного в твоей стихии.

И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей
грудью, сверкнул очами и вниз скатился.
Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья…
Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела
в пену, умчала в море.
А волны моря с печальным рёвом о камень бились…
И трупа птицы не видно было в морском пространстве…

— Что, умираешь?
— Да, умираю!

Превод: Ta Irinka

Украс 1

 

Извор: Србин инфо

Петар Кочић: Слободи (1912.)

Свој белетристички текст, пјесму у прози „Слободи“ објавио је Петар Кочић у сарајевској Отаџбини, 11/1912.

https://pixabay.com/photos/hand-freedom-worship-man-4661763/

Слобода: фото: pixabay

Петар Кочић: Слободи

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9B_%D1%83%D1%99%D0%B5_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%91%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B.jpg

Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија

Многи су вијекови, многа покољења и пјесници славили Тебе. Многа се свјежа крв лила за Те и у име Твоје!

Са Твојих као крв црвених усана вјечито струје и шуме слатке и опојне ријечи, које вијековима из темеља потресају, које прегажено робље до уздрхталог заноса усхићују! Ти, о чиста и свијетла жено, од искони рађаш, а Твоја бујна и обла њедра кроз дубоку и бескрајну вјечност неодољиво миришу страсним и разблудним дјевојаштвом које заноси и опија.

Раздраган и занесен узаврелом и вјечито узбуњеном крвљу, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше, свјестан о животворном сјају љепоте и пуном обиљу милости и снаге Твоје, ја, мали и ситни, падам на кољена и у заносу дижем молитве Теби, о Безгранична, о Бескрајна и Бесконачна: дођи већ једном и походи земљу моју, јер све је без Тебе ништа, – ништа је с Тобом све! Вијекови би потамњели, народи би подивљали да високо не сија звијезда Твоја.

У божанској срџби која Васељеном потреса осветнички и с крвавим бичем у руци дођи и прогнај развратну блудницу, која се је, увијена у китњасти вео дарованих права, под Твојим великим и светим именом дигла с кужним задахом на Твој сјајни и узвишени трон у земљи нашој!

Пусти са својих усана пламен огња и освете и сагори, у помами љутој, црне развратнике, што подло и кукавички служе блудници отровној! Нека загрме и јекну, о сјајна и боголика жено, са Твојих усана, црвених као небеска црвен, звуци заносне пјесме напора и борбе кроз ову скамењену и језиву тишину!

Задрмај овом учмалом земљом, потреси смрзнутим срцима, освјежи и оснажи, да све и свак осјети сав неизмјерни сјај и драж љепоте, све обиље милости и снаге Твоје, као што их осјећа и над њима дрхће узаврела и вјечито узбуњена крв моја, коју ми балкански хајдуци, преци моји, у баштину даше!

Петар Кочић (1912.)

 

Сродни чланци

Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!

 

Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место

Можда ће се читаоцу учинити чудно, да неко може, тако, у Риму, да се стално враћа, и седи на истом месту. За оне који само прођу кроз Рим, тешко је схватљиво да свако има у Риму само једно своје место. За њих је Рим велика жива варош. Једна фантастична успомена за посетиоца.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Giovanni_Paolo_Pannini_-_Piazza_Navona_in_Rome_-_WGA16976.jpg

Пиазза Навона у Риму (Ђовани Паоло Панини, 1729)

За онога, међутим, ко годинама живи у Риму, вечни град се раствара, као нека утроба, као нека провалија, у којој се налази мира на само једном месту. Постоје неколико Римова, да се тако изразим и сви су они наслагани као геолошки слојеви, један преко другога, у утроби земље. Ти слојеви се распознају, по фосилима, као кад се силази у неки рудник. За оне који живе у Риму, има их неколико.

Наслагани су у Риму народи, столећа, варвари, скулптуре, разни стилови архитектуре, пролазност свега. Не могу се сви ти Римови знати, ни волети. Обично свакo заволи, на крају крајева, један.

Неки заволе антички Рим, други Катакомбе, трећи само Рим Микеланђела. Постоји и Рим папа, Рим Наполеона, Рим романтизма, Рим Уједињења, и недавни Рим краља Умберта I. Што се мене тиче, ја сам проучавао Рим Тиберија (али то је специјална манија).

Сваки од тих Римова није само читаво брдо наслага, архитектуре, камења, историје, трагедија, него и мртвих, и бивших идеја. Кад се са лица Рима скине маска, варош је страшна. А зна се да је и лице у сваког човека, маска. И лице Тиберија.

Људска ограниченост је таква да су, у Риму, и највећи, и најчувенији, људи волели само један део, кварт, кутак, Рима. Не мичући се одатле лако, као што уосталом и приличи сенкама. Цезар, који је био, као што рекох, најбржи човек свога доба, проводио је овде дан између два реда чемпреса. Цар Август, увек у истој башти. Цицерон је ишао увек у исту вилу у брдима. Нерон, на своју терасу. А у једној, мокрој, мрачној, уличици, и сад још гори лукијернар апостола Павла.

И судбина људи завршава се у Риму, тако, увек на истом месту. На пример, на Гробљу протестаната, има два гроба, један поред другог. Једно је гроб Гетеовог сина, а у другом је сахрањен син Гетеове Лоте. Судбина их је довела у Рим чудним путевима и ту их зближила. Рим је пун таквих случаја и отуда ваљда пун сујеверја. Овде људи употребљавају и сада, два прста, мали прст и кажипрст, као рогове, да се бране од зла погледа. Нико не пролази крај гуравога, а да га не помилује, нежно, по леђима. Трастевере (део вароши преко Тибра) и сад још верује, да жена може да затрудни од урока.

Па и они који верују у Бога, сујеверни су, и те како, целога живота. Сви ти хришћани имају своју цркву, свога свеца. Међу црквама којих у барокном стилу има 200, свако има једну и у ту иде и он, и његова породица, и његова љубазница. Међу светитељима, највећи број гласова имао је Свети Филипо Нери.

Чак се и залазак сунца, у Риму, посматра увек са истог места, са терасе, испод касине „Валадијеа“, изнад Piazza del Popolo. Ту се, у доба Умберта I скупљала госпоштина тачно у исти сат дана, у својим стакленим каруцама. Сад свет долази у малим аутомобилима и тај излазак је код многих једини додир чистог ваздуха. Та непокретност Римљана је, каткад, величанствена. Кардинал Гаспари, један од највећих дипломата нашег времена, шетао је целог свог живота, сваки дан, свега два сата, у истој алеји, свог врта.

Иако Рим има читав низ чувених дворана, свако, на крају крајева, памти свега један, као успомену из свог живота. Или, један прозор на њима. Или једну пинију, из њихових вртова.

И међу фонтанама у Риму, свако зна да је једна „његова“. Римска сиротиња је у стању да препозна воду своје фонтане затвореним очима. А што се тиче дрвећа, ја сам имао у Риму једну „своју“ пинију коју сам могао да видим и са својих прозора. Она стоји у врту, на Пинчу, тачно изнад попрсја Шатобријана. Нисам ја њу волео са тог разлога, него зато, што је и лети, и зими, тако зелена, да се из далека чини црна. Скоро сваке недеље, узимам улазницу за тај парк и идем да седим тамо, после „Бебингтона“, пре одласка на посао. Звоним на капију, пусте ме унутра, а та пинија ме чека и, под њом, моји рукописи из Скандинавије, које преписујем у књигу. Ту, на клупи, седим, мирно, као да сам пред старом командом места, у Тронјему.

Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха, и од личне својине.

Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза, сна.

Црњански М. Код Хиперборејаца I. Београд. 2008.

Извор: Идентитет

Часопис „Идентитет“, можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Identitet

Сродне објаве:

Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема
Милош Црњански: Наш салонски комунизам
Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место
Милош Црњански – Наш Темишвар

Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере

До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо („Scolo di Lozzo“) у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века пре нове ере угравиран је у непрекидном низу (scriptio continua) без знакова интерпункције.

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120

Многи италијански, француски и немачки венетисти (A. Marinetti, Lejeune,  Untermann, Prosdocimi…) били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог божанства. На тај начин је овај кратак израз садржао у себи и до три имена наводних етрурских божанстава, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH  SI NE KLI VSE  NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза, а такође и невероватна сличност, готово истоветност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Живот је највећи универзитет

Живот је највећи универзитет
Небо

Небо; фото: pixabay

Бог је наредио свима створењима, да уче и буде душу човекову. Нема ни једног тренутка времена нити иједног корака пространства, који не даје лекцију човеку. Чак и сан. Јер спавање одмара само тело, док душа бди и учи. Многу загонетку, коју ти јава није решила, сан ће ти помоћи да решиш. Сви смо ми у школи од рођења до смрти.

Не постоје у свету људи нешколовани.

Нема дивљака на кугли земаљској, који не би могао неким својим специјалним знањем и умењем застидети највећег научника светског. Самим рођењем ми се сви уписујемо на универзитет природе, и учимо се на њему дан и ноћ, до саме смрти. Главна знања добијају се ту, лагано и неосетно, као што се говор учи лагано и неосетно, и као што тело човеково расте лагано и неосетно. Колико је заједнички језик у људи учених и неучених, још је већи капитал укупног заједничког знања њихова.

Св. владика Николај Велимировић

Извор: Дух Старих Срба

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан

Песма српског песника Јована Дучића „На царев Аранђеловдан“ посвећена је српском цару Душану Силном, а по први пут објављена је у Америчком Србобрану 30. децембра 1942. године.
Алфонс Муха

Алфонс Муха: Крунисање цара Душана, Фото: Wikipedia

На царев Аранђеловдан

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

Јован Дучић

„Американски Србобран“, 30. децембра 1942.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

Српски календар у српским календарским песмама

Према остацима многобројних веровања, обичаја и обреда везаних за зимски и летњи солстициј, јесењу и пролећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње време одређивали према сунчевом кретању, односно према топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га летом у смислу трајања од године дана. Српски календар сачуван је у српским народним календарским песмама.

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп неписаних правила којих се српски народ од давнина придржавао. Година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра. Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се према старом веровању „мењају гора и вода“.

Прелазно време од зиме у лето је „јаро“ или пролеће, а прелазно од лета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна веровања и обреде.

Календарске песме представљају народну поезију која се неговала у склопу обреда и у том смислу спадају у врсту обредних песама. Зависиле су од обредног календара, односно од извођења у одређено доба године или дана у години. Заједно са обредом календарске песме везују се за човекову борбу за опстанак, за природне силе и промене и њихово дејство на земљорадњу, сточарство и друге видове привређивања. У овим песмама сачуване су све каратеристике српског соларног календара и кроз њих се тај календар може у целини реконструисати.

Код нас су најбројније и највредније календарске песме везане за древну земљорадничку годину која се рачунала према „природном“, соларном календару, тј. према кључним положајима сунца и променама до којих они доводе.

Циклуси календарских песама прате циклусе у природи: почињале су око сунчеве нове године, тј. зимског солстицијума (на дан рођења новог сунца црква је подесила дан Христова рођења), и трајале, неједнако интензивно, током целе године, посебно усредсређене на „повратак умрлог божанства светлости“, на јачање сунца и пролећа кад се цела природа и живот у њој омлађују и самообнављају.

Рабош, Календар

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, све су те врсте сачувале у основи прехришћански карактер. Прехришћанско осећање живота, које је, према Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи.

Зимски пролетњи и летњи циклус

Зимске циклусе чине коледарске песме, божићне песме и водичарске (богојављенске) песме;

Замучи се Божја мајка (Божићна песма)

Замучи се божја мајка
Од игњата до бадњака,
Па си роди Божја мајка
Младог Бога и Божића.
Кума куми Божја мајка,
Кума куми кум Јована,
Света Петка цркву меде
На сред небо, међу магле.

Запојаше девет попа,
Запојаше девет ђака,
Запојаше све владике
И дванаест калуђера.

Дочула ги Божја мајка
Па је тијо говорила:
„Стани горо, стани водо,
Да слушамо како поју.“

Стану гора, стану вода,
Трепетљика не станула.
Проклела ју Божја мајка:
„Е дабогда трепетљико!
Што не слушаш девет попа,
Што не слушаш девет ђака,
Што не слушаш све владике
И дванаест калуђера,
Свако дрво цвет да цвета,
Цвет да цвета, род да роди.
Трепетљика да процвета,
Да процвета, род да нема.“

Свако дрво цвет цавтело,
Цвет цавтело, род родило.
Трепетљика процавтела,
Процавтела, род немала.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

У пролетње циклусе спадају разне песме на ранилу, ђурђевске песме, и њима сродне песме о Ускрсу („велигденске“), лазаричке песме, спасовске песме, краљичке песме;

Краљичка песма

Бацала девојка
За облак јабуку.
Застала јабука
Горе за облаком.
Братила девојка
Све редом облаке:
„Облаци, облаци,
Драга браћо моја,
Вратите ми натраг
Злаћену јабуку!

Гости су ми дошли
Браћа материна,
Браћа материна,
А моји ујаци.

Коњи су им бесни
Као горске виле:
Кад по праху иду,
Праха не дижеду;
Кад по води газе,
Копита не квасе!“

У летње циклусе спадају ивањске песме, додолске песме, крстоношке песме итд.

Наша дода бога моли (додолска песма)

Наша дода бога моли,
ој додо, ој додо ле!
да удари росна киша,
ој додо, ој додо ле!
да покисну сви орачи,
ој додо, ој додо ле!
сви орачи и копачи,
ој додо, ој додо ле!
и по кући пословачи,
ој додо, ој додо ле!

Календарске песме је, као и обреде, прожимало веровање да подстичу и усмеравају природне енергије, да се разним облицима магије може успешно деловати на плодност и богат род. Будући да је живот свих зависио од природних услова, оне су имале велики друштвени значај. Записи који су се код нас очували представљају право културноисторијско и поетско благо.

Извори: Владан Недић, Антологија народних  лирских песама, 1969.; Речник књижевних термина, Википедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара