КЊИЖЕВНОСТ

Алфонсо Рејес о Србима и Србији

„Највећи прозни писац на шпанском језику свих времена“ о Србима и Србији: Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.

This slideshow requires JavaScript.

„Колико је пута виђена Србија да се диже, и колико смо је пута видели да пада са тих висина. Немогуће је бити равнодушан пред толиком патњом и толиком храброшћу.“

„У ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.“

Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

Алфонсо Рејес (1889-1959) био је мексички писац (приповедач, песник, драмски писац, есејиста, теоретичар књижевности, књижевни критичар и преводилац), један од највећих ерудита свог времена и један је од најплоднијих и најутицајнијих хиспаноамеричких књижевника 20. века. Творац је идеолошке и естетске основе латиноамеричке књижевности. Припадао је утицајној групи интелектуалаца „Атенео“ и имао је велики утицај на модерну латиноамеричку књижевност и на стваралаштво Борхеса, Октавија Паза, Фуентеса… У једном есеју Борхес назива Алфонса Рејеса највећим прозним писцем на шпанском језику свих времена. Његов рад представља важно сведочанство о Мексику и културној и интелектуалној елити те земље у првој половини XX века.

„Своју тематски разнолику прозу, огледе о књижевности и песнички опус сматрао је нераздвојивом целином. Прочуо се поетском прозом Визија Анауака (1917), затим књигом приповедака и разговора Коса перспектива (1920), која представља спој стварних и имагинарних елемената, јединственог и елегантног израза. Познат је и по књигама огледа: Склоности и разлике (1921-26), Ловац (1921), Стварни и измишљени портрети (1920), али најпре по култном песничком делу Окрутна Ифигенија (1924), драмској песми у стилу класичног позоришта. Његова сабрана дела броје двадесет и шест томова, којима треба додати још три књиге дневника, петнаест књига преписки и две књиге с белешкама и нацртима књижевних дела у настајању.“ (1)

Тврдио је „Фантазија ми нуди свет који сам ја створио ’по својој слици и прилици… реалност ми намеће свет који је спољашњи, и у њему ме поробљује. Дакле, реалност је мој непријатељ.”

Као дипломата, на разним функцијама је представљао своју земљу (1913-39) у Француској, Шпанији, Уругвају, Парагвају, Аргентини и Бразилу. Пет пута је номинован за Нобелову награду. Награда „Алфонсо Рејес“, мексичка Национална награда за књижевност, установљена је у част овог писца.

(1) Срђан Тешин

Приредио: Далибор Дрекић

Андрић као режисер и глумац

Постоје многе ствари из живота овог великана које се поуздано могу утврдити, а готово су непознате. Једна од њих је и та да је у раним годинама живота и стварања био веома заинтересован и везан за позориште.
Иво Андрић

Иво Андрић, Поштанска марка из заједничког серијала Србије и Бразила, поводом 50 година од доделе Нобелове награде Иви Андрићу, 2011.

Као средњошколац имао је своју позоришну трупу за коју је сам припремао репертоар. Драматизовао је и са својом трупом приказао једну приповетку тада познатог писца Милана Ђ. Милићевића. Како сам каже, то је био његов „први позоришно-литерарни рад“.

У том комаду играо је и једну од главних улога, али се у том послу није баш најбоље показао.

Са овим глумачким неуспехом, Андрић се преселио у публику, али његово интересовање за позориште није престало.

У Загребу се 1917. спријатељио са познатим драмским писцем Ивом Војновићем и знаменитом личношћу југословенског глумишта Ивом Раићем. Заједно са Раићем почиње да планира да у Сплиту отвори једно „другачије позориште“.

До тога из непознатих разлога никада није дошло.

Марија Петричевић

Извор: Српско Наслеђе бр. 8. август 1998.

Момо Капор – Европа, Европа!

Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек треба да уђем у њу.
Момо Капор

Момо Капор – Патриотизам

У време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану „Европа“. Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој је била турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила.

А у свакој паланци постојао је „Салон д’Пари“ – кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година.

Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.

Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије?
Откуд знам, откуд знам…

Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: „У Москву, у Москву !“

Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремили да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију текстова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д’Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.

Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.

Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, уместо пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.

Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајза, мораће да буде много лепши и правилнијег облика него што је наш, али ће, такође, бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.

Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо да је извадимоиз корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?

Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре. Када изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећи ћемо на изручивање Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају.

Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи, већ у Малој Азији.

Ипак, Срби не би били Срби кад не би доскочили Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.

То су Лужички Срби и неће да се хвале тим да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас.

Момо Капор

Извор: Академија Србија

Јован Дучић – Југославија – Април, 1941.

Упркос томе што су два основна тематска круга Дучићеве поезије љубав и природа, на косовску тематику наилазимо у неколико његових песама, пре свих у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, где Косово има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва, односно јунака који су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово као симбол стоји у релацији са немогућношћу супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.
Јован Дучић

Јован Дучић

Југославија
— Април, 1941 —

Косовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна и бара!

Славни Немањићи, где су ваше куле,
Седам ваших кула гроша и дуката?
Ризнице се ваше у ситно расуле —
На тврђави сва су отворена врата.

Сви наши бунари редом отровани,
У кандилу уље, причест у путиру;
Кроз наше бедеме сви су пути знани
Нашем издајнику и туђему жбиру.

Интригу бестидну идејом су звали,
А лаж под идеал продавали роду;
Борили се стидно велики и мали,
Рушећи законе да спасу слободу…

На трг су срамоте изнели међ свима,
Савест грађанина и понос војника;
Заставе продаше бедним Јеврејима,
Мошти светих краља и крв Мученика.

Јер је клетва ова божанског порекла,
Против нас је пао свирепи мач с неба;
Од Божје је руке рана што је пекла,
Од Божјег је теста мрва црног хлеба.

У тврђави доста издајник и један,
Довољан и кључић од најтврђег града!
Сам Архангел сруши бедем непобедан
С ког застава части прва је што пада.

„Американски Србобран“, 14. јануара 1943

Украс 1

Као Дучићево интересовање за отаџбину, односно родољубље, а уже – косовску тематику, можемо издвојити неколико песама.

Песме „Цар“ и „Манастир“, које се налазе у антологији „Жертвено поље Косово“ (1989) у избору Момчила Војводића, нису непосредно везане за саму косовску тематику и косовске мотиве. Ови сонети из циклуса „Царских сонета“ тек на нивоу асоцијације и развијене метафоре могу да успоставе у свести рецепције аналогију са косовским дешавањем.

Другачије стоји ствар са сонетом „Паж“ из истоименог циклуса, где је централни мотив паж Милош Обилић, који „збори а звездама шта над градом плове,/ и сваки глас земље он слуша без даха“. Али, ако од Косова пође „прам праха“ његово срце затрепери и „отворе се широм очи смарагдове“, што јасно говори о његовој спремности да одговори на сваки зов своје отаџбине, као и да осећа све дамаре њеног била.

Знак Косово у песмама „Вечној Србији“ и „Југославија–Април, 1941“, има вредност симбола. У првој песми употребљен је као симбол косовског јунаштва:

„Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.“

У знању косовских витезова је садржано њихово јунаштво, јер су свесно кренули да се супротставе знатно бројнијем непријатељу. То супротстављање уједно представља дубоку освешћеност средњовековног човека – слуге и кмета, ритера и монаха, учењака и трговца – да мора да спречи, или макар одложи злочин бахатих моћника.

У другој песми „Југославија–Април 1941“, Косово је као симбол садржано у првој строфи:

„Косовски хероји, шта мислите за нас,
Без нашег Милоша и честитог цара?
Где су наше војске и заставе данас:
За бродолом беше довољна бара!“

Лирски субјект се обраћа „косовским херојима“ са дозом горчине онога који је резигниран поразом, али сâм не може ништа. Развијеном свешћу да је бара била довољна за бродолом, истиче тоталну немогућност супротстављања српског народа надирућим нацистичким снагама априла 1941. године.

– Предраг Јашовић, Мотив Косова у поезији српских модерниста, Баштина, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009. (Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XХ века)

Да ли је Исидора била заљубљена у Андрића?

Велом тајне до данашњих дана остала је обавијена прича да је између Исидоре Секулић и Ива Андрића постојало нешто више од пријатељства.
Исидора Секулић

Исидора Секулић

О Андрићу је било доста измишљених прича и трачева, али неки трагови указују да ова није једна од тих. По причању Наде, супруге др Николе Мирковића, писца најзначајније студије о Андрићу у међуратном периоду, Иво је још док је боравио у Загребу био предмет интересовања, а, по доласку 1919. у Београд, и велике љубави Исидора Секулић.

Сведочење госпође Мирковић може се узети као сасвим поуздано с обзиром да је сам Андрић био чест гост у њиховој кући.

У заоставштини нашег нобеловца налази се и једно Исидорино писмо и две разгледнице као и писмо које му је упутио Иво Војновић из Нице 12. 10. 1919. године. У њему се поред осталог каже:

„Шта је са Секулићевом? Једна ми госпођа пише, тј. пита ме: Да ли си ми што писао о њој и теби?! Немам појма! Какав ти је то ребус?“

Од самог Андрића разрешење ребуса никад није дато.

Марија Петричевић

Извор: Српско Наслеђе бр. 8. август 1998.

Добрица Ерић – Пркосна песма

Ивана Жигон

Ивана Жигон – Пркосна песма; фото: Јутјуб снимак

Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам

Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам Православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме с листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета од срамоте пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
чим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори робота и других монструма
палацају на твоје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају липе, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белосветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер Људско Срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

Украс 1

 

Добрица Ерић (1936-2019) Рођен је у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи (код Горњег Милановца). Родитељи — шумадијски сељаци Милош и Радмила.

Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима… Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележава живљење на шумадијском и српском простору.

Он је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Пише поезију и прозу, сарађује у бројним листовима и часописима и често говори своје песме у разним пиликама.

Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда.

Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница… Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике.

Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет.

Са Д. Витошевићем припремио је антологију — „Орфеј међу шљивама“ (1963), а самостално приредио антологију —  „Да сабљама земљу дијелимо“ (1994).

Добитник је низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.

Сродни чланци:

Добрица Ерић – Пркосна песма
Добрица Ерић – Сви моји преци

Непознате Дучићеве драме

Данас се готово и не зна да се наш песнички бард Јован Дучић бавио и драмском литературом. Интересантно је да се тај податак не спомиње ни у једном послератном издању Дучићевих сабраних дела, као ни у пишчевим биографијама и библиографијама.
Јован Дучић

Јован Дучић

Јован Дучић (Требиње, 1874 — Гери, Индијана, САД, 1943) је био српски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. 

Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.

Данас се готово и не зна да се Дучић бавио и драмском литературом. Интересантно је да се тај податак не спомиње ни у једном послератном издању Дучићевих сабраних дела, као ни у пишчевим биографијама и библиографијама. Две Дучићеве драме, међутим, изведене су у изузетним приликама. Прва под називом „Ослободитељ“, била је посвећена краљу Петру I Карађорђевићу и изведена је по окончању Првог светског рата на лондонској позорници.

Поводом крунисања Петра Мркоњића у Народном позоришту у Београду 8. септембра 1904. приказане су Дучићеве историјске слике у једном чину „Крунисање Душаново“, „Сабља бесмртног вожда Карађорђа“ и „Апотеоза Карађорђу“.

Ниједно Дучићево драмско остварење није штампано и губи им се сваки траг.

Марија Петричевић

Извор: Српско Наслеђе бр. 8, август 1998.

Исидора Секулић: Пркос

Исидора Секулић

Исидора Секулић

Где год је победила идеја, и где год је било велико дело правице или ослобођења, свугде се над вољом, тежњом и нестрпљењем морала развити и застава пркоса. Пркоса, који је синтеза веровања у рад и јунаштво и жртву и злог огорчења према ограничености, кукавичлуку, малодушности и неваљалству.

Вера није доста, јер је вера религија с крстом љубави на грудима и у руци; тежња није доста јер је тежња метафизика с маглом у оку и у души. Пркос је оно што риче и рогом удара, и што може дати сав зли и добри квалитет моменту у коме се напада и побеђује или пропада.

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

Сви мученици и хероји духа и напретка људског, у часу одлуке, у часу жртве, у часу смрти заклињу се прво на заставу пркоса, да би херој, који воли идеју и човечанство, сасвим победио човека који воли себе и својту; а тек затим на заставе заветне мисли и идеала које освећују средства бораца и опраштају грехе јунака.

Из пркоса према отпору рађају се и трају све силе у природи и у друштву; из пркоса према пркосу постају и трају све равнотеже које држе свет. Из пркоса Прометеја, да донесе људима ватру, родио се дух човека са способношћу мишљења и стварања; из тога се титанског пркоса родило све, чак и Христос који је умро с трагичном утопијом хришћанства у срцу да се чупањем пркоса и трпљењем и опраштањем побеђује и диже.

Кад сам видела гроб Галисов у Фиренци и на њему гроб с црвеним лестивцама на плавом пољу, одмах сам осетила да није истина да је то симбол трпељиве истрајности која степен по степен у небо доспева. Осетила сам да је то симбол оног бунтовничког пркоса сваког мученог великог човека који преко главе мрачњака и дебелих њихових зидина наслања лествице свога дела право на небо.

Чини ми се да је Спинозом једна велика нисцрпна енергија умрла од туберколозе само с тога што се тај гоњени и распињани џин уфантазирао у философију о резигнацији и у идеју нужности, место да је с мржњом и осветом сваки атом неправде и мрака писао не Етику него Етику Пркоса.

Сва политичка и социјална борба Руса застајкује, посрће и пада што је руско огорчење литература, што код њих никад нема оног активног и акутног огорчења које би вољу разјарило до пркоса, идеју потенцирало до идеје — силе а топли лирски фанатизам њихов за идеју извргнуо у злу и осветљиву биготерију идеала.

Често се сећам како је велики Тургењев у свој Русији није могао да нађе тип позитивног радника и пркосног борца, и с каквим је одушевљењем а вероватно и с тугом писао Инсарова који је морао бити Бугарин па да буде „без бојазни, тврдоглав и горд.“

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колико наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Праведним и неправедним пркосом су римски цезари стали ногом за врат свету и времену, пркосом је Наполеон толико пута балансирао на врху игле целу Европу; пркос је оно што мртве диже на ноге, пркос је оно што говори: и да буде воља наша!

Ми ћемо, дакле, крајњим могућностима настојати да своје огорчење огорчимо и своју силу осилимо, и да своје трпљење и чекање пркосом по челу ударимо.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

Украс 1Исидора Секулић, Записи о моме народу, стр. 39-41, Stylos, Нови Сад, 2001.

 

Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године

У српској средњовековној књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Могу се наћи трагови визуелног поигравања знаковима, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“. Занимљив је пример извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. 
Деспот Стефан, Слово Љубве

Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве; фото: СПЦ

Под називом крајегранесије развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Плетеније словес је стил карактеристичан за српску књижевност краја XIV и почетка XV века. Основна одлика овог стила је управо плетење — преплитање слова у тексту, где се у специфичном додиру речи упрегнутих у јединствен звучни склад постиже уметнички ефекат код слушаоца и читаоца. Ништа се не казује изричито, него је све на нивоу наговештаја, асоцијације или понегде тзв. неособине. Неособином се описује појава, личност, догађај не навођењем онога што они јесу, него набрајањем свега онога што они нису.

Стил плетеније словес одликује висок ниво апстрактне мисли, синонимска поређења, таутологија, нагомилавање епитета, опширност, вишезначност. Нарочито је упечатљива љубав ка звучној страни речи, њеној етимологији, прављењу нових речи, сложеница и калкова (буквалних пресађеница) према грчком.

Плетеније словес je карактеристично за оне књижевне врсте које због свог садржаја захтевају изражавање у тзв. високом стилу, а то су житија, похвале и црквене проповеди – хомилије.

Својом тежином и загонетношћу, стил „плетеније словес“ нагони средњовековног читаоца на интензивну умну делатност, изазивајући дубоке емоције у доживљају сакралних суштина иза напрегнутог, необичног израза.

Још пре састављања култних списа о Косову овај стил био је познат српској књижевности. Посебно место у томе заузимају Доментијан, Теодосије и аутори Даниловог зборника, који пружају класичне примере извитија словес чији је задатак да истакне важност онога о чему говори текст.

Сами атрибути с којима се овде сусрећемо тј. ‘доброглагољиви’, ‘благосрдни’, ‘многопресвијетли’, ‘многоразумни’, ‘богоугодни’, ‘богољубазни’, ‘златозарни’ – нису друго већ калкови начињени по грчком узору: сви они одговарају грчким сложеницама истога значења какве су и словенске: εὔφημοϚ,εὔθυμοϚ, εὔφρων, πολύβουλοϚ, πολύφρων, θεοφιλήϚ, χρυσφλνήϚ, χρυσοφεγγήϚ итд. Ти атрибути служе у једнакој мери апстраховању конкретних објеката који се наводе у тексту, као што и својим ученим обликом и потенцирањем суперлативне квалификације ( „многопресвијетло лице“) – помажу постизању експресивности израза.

Као занимљив пример визуелног поигравања знаковима Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја, који је стварао око 1420. године. Миливој је приликом преписивања једног богослужбеног минеја (месечника) оставио песму захвалности извесној Теодосији.

Вероватно опчињен Теодосијиним очима, надарени песник је остварио несумњив визуелни утисак удвајањем самогласника. У речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“.

Далибор Дрекић

Извори:

Миливоје Павловић, Сигналистичка невербална поезија
Плетеније словес

Тако је говорио Достојевски: Европа поштује само јаку Русију

Преносимо текст Фјодора Михајловича Достојевског на тему Европе и Русије, написан седамдесетих година 19. вијека. Свјесни да се од тада мало шта промијенило, а да је овај текст, у оној мјери у којој народи Црне Горе, Србије и Русије дијеле исту судбину, примјењив и на наше прилике.
Достојевски

Достојевски

Дакле, како сте прешли на дјело? Давно сте почели, врло добро, и, шта сте дакле учинили за свечовјечност, то јест за побједу своје идеје?

Почели сте од бесциљног скитарања по Европи, жудно желећи да се препородите у Европљане макар само по изгледу. Кроз цијело осамнаесто столеће смо готово једино изглед мијењали. Навикавали смо се на европски укус, јели смо сваког ђавола трудећи се да се не намрштимо: „Ето, вели неко наш, ја сам вам прави Енглез: ништа не могу да прогутам без кајенског бибера.“ Мислите да се подсмевам? Никако. И сувише добро схватам да друкчије није могло почети.

До Петра, за вријеме московских царева и патријараха, неки тадашњи млади московски фићфирић, скоројевић, обукао је француско одијело, о бедро припасао европски мач. Свакако смо морали почети са презирањем свога и својих; а што смо пробавили цијела два вијека на тој тачки, не мичући ни назад ни напријед, вјероватно нам је тај рок природа досудила.

Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумијевати. У Европи нас нијесу збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.

Туђинци и дошљаци

Затим, током времена, још боље размисливши, искрено смо се ухватили за цивилизацију, и брже боље повјеровали, слијепо и одано, да се у њој баш састоји оно „свеопште“ чему је суђено да уједини човјечанство. Европљани су се чудили гледајући нас, туђинце и дошљаке; чудили се тој нашој занетој вјери, тим више, што су они тада већ почели помало губити ту вјеру у себе.

Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Карамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо послије тога, крајем прве четврти данашњег вијека, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју вјеру нијесмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тјешили. „Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост.

Затим, половином текућег столећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње рјешење свечовјечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовјечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе.

Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо вјеровали, па и сад вјерујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне прије свршетка опита, то јест прије свршетка свих људских судби на земљи).

Наши посједници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то вријеме смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мјере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нијесмо ни у што рачунали, него нијесмо уопште признавали да народ има неки карактер.

Гледају нас са подсмијехом

Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били увјерени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо. На рачун тога је код нас кружило неколико врло смијешних анегдота о народу. Наши свељуди су према свом народу поседници, и то послије познате сељачке реформе.

А шта смо постигли? Резултат је чудноват: прије свега, да нас сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нијесу хтјели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, па тако и до сада. У пословице смо њихове ушли. И што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали.

Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нијесу ни слушали, или су додавали, с учтивим осмјехом, иако желећи да нас се што прије отарасе – да их „нијесмо добро разумјели“.

Достојевски

Достојевски

Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нијесмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у последње вријеме су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумјети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!

Међутим, ми ипак никако не треба да се одрекнемо Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увијек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо?

Да постанемо Руси

Да постанемо Руси, на првом мјесту, и прије свега. Ако је свечовјечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све промијенити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.

И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човјечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма.

И говорили бисмо с њима паметније него прије тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове ријечи, које би Европљанима неизоставно биле разуљивије.

Чак бисмо и ми сами тада увидјели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумјевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву ријеч какву тамо још нијесу чули. Увјерили бисмо се тада: да праву социјалну ријеч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човјечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано дјелом, живим примјером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсјечених глава…

Уосталом, јесам ли заиста хтео неког да убјеђујем? Ово је била шала. Али – човјек је слаб: можда ће прочитати неко од подмлатка, новог покољења?

Извор: ин4с

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова 1898.

Авдо Карабеговић и Осман Ђикић били су међу носиоцима српске идеје у Босни код Срба-мухамеданаца. Као песник Авдо се појављује у „Босанској Вили“ са песмама Црној Гори и њеном јунаштву; пева Бранку Радичевићу, Марку Краљевићу, Вуку Караџићу, „Вијенцу“, српском православном певачком друштву у Брчком. А. Карабеговић јавља се са песмом „Косовкиња“ у којој жали за братском неслогом. 1907. 
Муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова; Босанска вила, 1898. 

Што то тутњи са далеких страна?
Што се плава мргоде небеса ….?
Је л то оркан бурног оцеана
Ил’ се вулкан горостасни стреса?!

Чује ли се оно поклич бојни 
Што потреса моје трошне груди?
Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни
У по ноћи што ме из сна буди!?

Што то сузе облакови сури?
Плаче л’ небо? ил анђели плачу?
Да л’ то прошлост на крилима јури
Скривајући врх оштроме мачу?

Кличе л вила са високих гора?
Је л’ још сунце сјетно и крваво?
Да л’ вјечитој слави свиће зора
Видов дане, тужна давор-славо!?

Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш — еј судбино клета —
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш — ах злаћани санци —
Да се Призрен с Авалом пољуби?!

Авдо Карабеговић Халидбегов

Босанска вила, год. 13. бр. 11. У Сарајеву 15. јуна 1898. 

Украс 1

Авдо Карабеговић Халидбегов или Авдо С. Карабеговић (Модрича, 25. август 1878—Лозница, 18. децембар 1908) је био српски песник и национални радник из Босне и Херцеговине. Овог песника не треба мешати са његовим рођаком Авдом Карабеговићем Хасанбеговим (Модрича, 1878 — Модрича, 20. децембар 1900). 

Карабеговић је рођен у Модричи граду на северу Босне у богатој беговској породици, која се из Будимпшете иселила у Босну. У Модричи је завршио мектеб. Његов отац Хасан умро је 1893. године, а његова мајка Фатима (Мустајбеговић) преминула је 1896. године. Након смрти мајке, Авдо се сам бринуо за свог брата и две сестре.

Срби муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов

Авдо Карабеговић и Осман Ђикић били су међу носиоцима српске идеје у Босни код Срба-мухамеданаца. Године 1898. јавља се Авдо Карабеговић у „Босанској Вили“ са песмама Црној Гори и њеном јунаштву; пева Бранку Радичевићу, Марку Краљевићу, В. Караџићу, „Вијенцу“, српском православном певачком друштву у Брчком. А. Карабеговић јавља се са песмом „Косовкиња“ у којој жали за братском неслогом. 1907. Авдо Карабеговић шаље посланицу Шевкији Глухићу у којој га подсећа на некад славну српску историју.

За живота, објавио је две збирке песама: Побратимство (заједно са О. Сулејманпашићем Скопљаком и О. Ђикићем)у Београду 1900, и Пјесме, такође у Београду 1905. године.

Међу песмама нарочито циклус љубавних песама Са источног Парнаса и његове Емире. У изузетне стихове убрајају се песме попут Ђул Бејазо, Ђул мирише, Доћу ти драга, доћи, Месечина.

Писао је у Босанској Вили, Зори, Правди, Београдским новинама, Бранковом колу, Делу. Авдо је припадао нарочитој плејади српских романтичара, занесених лирских и националних песника.

Умро је од туберкулозе у Лозници, а сахрањен је у Београду. Посмртни говор одржао је Бранислав Нушић.

Хандриј Зејлер – Где је Србима родни завичај?

Хандриј Зејлер (1804-1872), лужичкосрпски писац, пастор и активиста поставља питање где је Србима родни завичај: Набрајајући српске крајеве на крају закључује:. Од Лабе па иде до Дунава, од Црног Мора чак до Камчатке, ето, то је тај пространи крај, нас Срба родни завичај…!
Лужички Срби,

Лужички Срби, млада и младожења из Бауцена. Литографија

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
 
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!

Напомене_

* Дубровник

** И ако је био савременик кнеза Милоша, X. Зејлер није знао, да је Милош био само вазални кнез. М. М. П. 1859. год.

Украс 1

Хандриј Зејлер је био лужичкосрпски писац, пастор и активиста. Један је оснивача културно-научног друштва Маћица сербска. Рођен је 1. фебруара 1804. у Будишину, а преминуо 15. октобра 1872. у Лози.

Писао је патриотске и љубавне песме, као и сатире. Најпознатије његово дело је „Красна Лужица“, уједно и химна Лужичких Срба.

Извор: Растко

Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини

Манојло Ђорђевић Призренац родио се у Призрену 3. јануара 1851. год., одакле је дошао с родитељима у Београд још 1855. год. Ту је учио основну школу и свршио четири разреда гимназије и три реалке.
Манојло Ђ. Призренац

Манојло Ђ. Призренац

Још се у раној младости бавио новинарством и лепом књижевношћу, увек задахнут идеалнима за величином српства. Мада је целог свог века патио, никад се није понизио, сећајући се мука и невоља свог народа. Па и као човек се одликовао тако, да га је свако, ко је с њим у додир долазио, морао поштовати. У кругу својих блиских пријатеља и познаника био је омиљена личност.

Неко време морао је напустити Београд па је отишао у Праг, где је због неке штампарске кривице допао годину дана тамнице. Одатле оде у Загреб, где је био један од првих сарадника „Србобрана“, потом је уређивао књижевни део званичног листа хрв. владе „Народне новине“.

Кад се понова вратио у Београд, уређивао је „Домаћег пријатеља“ и „Српску реч“, а затим доцније поста уредником службеног листа „Срп. новина“ и шефом Пресбиро-а.

Писао је Манојло приповетке („четири божићне приповетке“ у засебној књизи) и драме (Слободарка, Златна гривна, Јасмина и Ирена, Динамит итд).

Умро је после кратког боловања, разболевши се у ревности своје уредничке дужности, у недељу, 23. јуна 1896. године.

Чудновата прича има из последњих дана Призренчева живота, коју потврђује и наш уважени књижевник Сима Матавуљ.

Сам Манојло причаше једног дана: „ Ноћас сам сањао чудноват сан. Нашао сам се у цркви у Призрену, свом родном месту, и ту изиђе пред мене цар Лазар, Краљевић Марко, српски светитељи, патријарси, Митрополити и епископи. Између њих приметих и пок. Митрополита Мраовића. Зачудих се, кад га видех, приступим к њему и запитам га: „Зар Ви нисте умрли, господине?“ „Нисам“, одговори ми, „ја се налазим сада овде.“ И ја клекох пред њега и рекох: „Па молим Вас, оче, благословите ме и учините, да се већ једаред ослободим мојих дугова!“ Митрополит се на то насмеши и рече: „Ни бриге те, синко, на девет дана бићеш свега решен!“

И заиста је Призренац би свега решен, јер је тачно девети дан умро. Но он тај дан није тумачио на смрт, него, како је вечито натезао с невољом, рече: „сад ћу сигурно на лутрији добити велики згодитак. Сачекаћу девети дан, па ћу онда купити срећку.“ И за цело пао му је најсигурнији добитак, који човека чека у овој великој долини суза, коју зовемо светом!

На погребу његову стекао се велики број његових пријатеља и поштовалаца, одличних достојанственика и књижевника. Честито Новинарско удружење г. Лаза Комарчић, а пред старим гробљем г. Хајим Давичо, начелник у Министарству правде у име Књижевно уметничке заједнице.

За живота свога био је одликован од Српског Краља, а Књаз Никола даровао му је приликом свога бављења у Београду ред Данилов али му смрт не даде да га понесе. 

Лака ти српска земља, честити трудбениче за српску мисао!

Петар Костић. –

Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и почетком 20. века: са успоменама писца, 1933.

Сужањ у туђини

* * *

Знате ли мору жеђи ужасне,
Када сте близу – извору тик –
а ти малакс`о – изнурен падаш –
Никог на близу – живога лик ?!
.
„Само кап воде“, шапућу уста,
А ветар носи слабачки глас;
„Само кап воде – за један живот“ …
– Мртва тишина, ниоткуд спас!
.
Страхота то је, гроза и ужас,
Ал` има горих за које знам:
Кад ти се народ диже у славље,
А ти у тами ојађен… сам…
.
Браћа се боре – а ти далеко
Усамљен, мртав за цео свет…
Окови тешки притисли груди,
У црне зидине – живот ти клет.
.
Када се диже старо и младо
Да се остваре младости сни,
А твој те џелат још више кињи
Велећ` о браћи: „бедници ти!“
.
„Буне се – да је слободе душман
Господар, `нама` ко добар знан,
Ал` он ће све те буновне главе
Згазити, смрвит` за један дан!“
.
Џелат се смеје… Ко сушта пакост
На сужња баца још један глед –
И оде гордо… Реза се спусти…
Очајник оста жалостан… блед.
.
Па баци очи сузама пуне
На мало окно, радост му сву,
Гледајућ` небу облака витлац
И тице мале летеће ту.
.
Уздахну сетно: „Верни ми друзи,
Суморног жића ускорте лет!
Носите поздрав на Јавор, Дрину,
Сужњика даљног – аманет свет.
.
Нека се држе јуначки, храбро –
Нека распрште душмански вој;
Нека их прате братинског рода
Молитве тихе и славе пој! “
.
Подиже руку – звекнуше ланци…
Сенуше очи… Задрхта вас…
Клонуше руке… а дах се крати,
С усана бледих губи се глас…
.
И тек што јоште изусти речи:
„Од смрти, боже, спаси ме сад –
Само док чујем веселе гласе:
Слободан Срб је и Призрен град“.
.
Сруши се на тле с уздахом задњим:
А у том стику, ланаца звек
Био је, више самртне песме:
Сужњеве туге и наде јек!

Украс 1

Извор: Призренски поменик

Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима

Љубомир Симовић (2. децембар, Ужице) је српски песник, драмски писац и академик. Његове драме су преведене на неколико језика и играју се у позориштима широм света. За своја књижевна дела награђиван је више пута.
Љубомир Симовић

Љубомир Симовић; фото: Радио Светигора

Циклус (књига) Уочи трећих петлова спада у најбољу Симовићеву поезију.

И док је повратак завичају био у ствари повратак самоме себи, у овом делу поезије он се враћа у прошлост, у историјску и митолошку прошлост свога народа, имајући увек на уму његову колективну драму која долази са разним бунама, са сваким новим ратом, тако честим на овим простирима.

Та драма српског народа започела је од првог „преласка преко Дрине“ и првих настањења на овом тлу и траје до данашњих дана.

У драму српског човека укључене су и поплаве, суше, несагласја у народу и узајамна трвења између великих и малих велможа, ситих и гладних. А у средишту свих тих сукоба и страдања кроз векове стоји обичан човек, о коме ће овај песник непрестано певати.

То су, махом, дрвосече, ратари, сточари, домаћини, моравски и шумадијски човек, питом и благ, гостопримљив, али и поносан и пркосан, сав од ината и жеље да траје упркос свему, свим тиранијама и погибељностима, о чему на најбољи начин пева „Балада о Стојковићима“. (Ризница српска)

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, – прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
-ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
После вечере прегледам домазлук:
закрпим кров, подупрем ограду,
накупим кишницу у каце и араније.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
– руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, – ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
-точку,
секу нам главе, руке и ноге – страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају – они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
-А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћи ће једном и нама крај,
нећемо издржати
-и умрећемо
од смеха.

Украс 1

Та песма је објављена у књизи „Уочи трећих петлова“, 1972. године, онда када сам се тровао горчином историје, и када сам се од те горчине бранио и лечио. Ту књигу сам, током година, радикално променио и прекомпоновао, и коначно је оставио за собом.

А потом сам се вратио оним амбицијама које сам показао 1963. године, када сам писао „Портус региус“, и 1973, када сам писао поему „Субота“.

Тражио сам нове мотиве и теме, нове углове гледања: ослушкујући говор пијаце и улице тражио сам нови језик. Живи језик. Једном речју, тражио сам поезију која ће бити „нешто друго“. Нешто друго у односу на све.

(Љубомир Симовић, интервју, winestyle)

У емисији „С песником у подне“ другог програма Радио Београда, 22. јуна 2018. Љубомир Симовић је говорио своју песму „Балада о Стојковићима“.

 

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи! 

Повезани чланци: 

Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

На Бадњи дан Косте Трифковића – Видео

Једночинка познатог комедиографа Косте Трифковића “На Бадњи дан“ говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење. Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње да промени свој живот. Од намћора, коцкара и усамљеника, преобразиће се у човека који уме да помогне другоме, и да заволи.
Бадњи дан

На Бадњи дан Косте Трифковића, сценарио и ТВ адаптација Мирјана Лазић

Једночинка „На Бадњи дан“ имала је праизвођење у Српском Народном Позоришту 2. VIII 1871. а затим и у Вршцу. Архива СНП не располаже плакатом, а није познат ни један учесник представе.

Ову мање познату једночинку нашег познатог комедиографа Косте Трифковића, „На Бадњи дан“ адаптирала је за мали екран драматург Мирјана Лазић.

Овај старински драмолет говори о томе како је Бадњи дан судбоносно утицао на живот једног новосадског нежење.

Уз помоћ свога слуге, он ће се наћи у искушењу које ће пробудити његове већ одавно потиснуте тежње да промени свој живот. Од намћора, коцкара и усамљеника, преобразиће се у човека који уме да помогне другоме, и да заволи.

Главна улога окорелог нежење, адвоката Вујића поверена је Слободану Боди Нинковићу, док његовог слугу игра изврсни Властимир Ђуза Стојиљковић. Остале улоге тумаче Јадранка Нанић, Марина Воденичар и Борис Комненић.

Сценарио: Мирјана Лазић

Редитељ: Слободан Ж. Јовановић

ТВ адаптација: Мирјана Лазић

 

Извор: РТС

 

Бранићу Србију и када будем мртва – Љиљана Жикић Карађорђевић

Била је мис Југославије, манекенка, снимала је рекламе, филмове, писала је поезију и била је мајка шесторо деце када је одлучила да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Пре него што је обукла униформу, написала је последњу песму, а није прошло дуго када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула у 42. години живота, заједно са још два војника.
Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Информер

Бранићу Србију и када будем мртва
.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.
.
Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.
.
Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да се стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија то су сви векови наши.
.
Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде
ал’ Србију никад то је све што имам!
.
Ни огњишта гробља ни дедове моје
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к’о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Украс 1

Љиљана Жикић Карађорђевић

Љиљана Жикић Карађорђевић; фото: Zlocini nad Srbima

Љиљана Жикић Карађорђевић рођена је 9. марта 1957. у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту “Јаоким Вујић”. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. На такмичењу за мис Србије победила је 1978. у својој 16. години. Играла је у филмовима „Тигар“, „Балкан експрес“, „Грлом у јагоде“…

Када је постигла толико тога у животу, све је ставила на коцку и отишла као добровољац да се бори за отаџбину. Био је први април када је изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су поред Љиљане погинула још два припадника српске војске. Имала је тада 42 године. Због своје храбрости и пожртвовања одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува шесторо њене деце. који сви данас живе у иностранству осим најмлађе ћерке Дине Галорини. Дина, која је имала само седам година када се догодила ова трагедија данас живи у Србији.

Пре него што је отишла на Косово и Метохију, Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“, која је објављена у листу Свет од 26. априла 1999. године. У песми је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Прва збирка њених песама зове се „Теби“, а збирка „Како ти је“ посвећена је њеној деци, која чувају успомењу на њу и њену храброст.

Извори: Новости, Блиц, Курир

Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.

Свети Сава и Ђаци; фото: јутјуб принсткрин: „Св. Сава и ђаци

Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.

Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.

Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.

Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Свети Сава и ђаци

Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.

Народна легенда

Украс 1

 

*  Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

Кад будемо бољи, биће нам боље

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље

Звоно

 

Кад будемо бољи, биће нам боље и мимо наше воље и у невоље и у злобе, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на вјешала и у катакомбе, биће боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на стубове и у ровове, у јаме безданице и у гробнице, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у бољкама и у жалопојкама у пјесмама ругалицама и у данима глади и ужаса, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у тамницама и у пећинама у ракама јуначкијем, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у амбису страве у незнању своме, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у бесмислу ништавном у слободи пролазној и у страху огромном, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на судове страшне и у масе мрачне и у часу џелатовог дана, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у злим канџама судбине ове, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се бољи са горијем боре, ђе се сузе роне биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у лудом трену пред свитање зоре, тамо ђе се коље и ђе ране боле, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у ноћима дугим док се чека јутро да позове жетву и ђе душе’ лете тамо ђе је боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље на далеке стазе мале среће твоје, на путу за ништа ђе јецаји звоне, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се сабра већ сабрани зборе, тамо ђе се иде мимо воље твоје, биће боље.

Кад будемо бољи, мора бити боље то казаше давне сузе оне, што плакаше ради добре смрти твоје, ако будеш бољи теби биће боље.

Зашто плачу очи од судбине ове, зашто грми понос твоје жеље боље, зашто сила света остала је слијепа, зашто млада душа, без човјека оста’.

Ђе ти је срећа закопала тугу, па се срећа твоја против тебе бори, зашто ти је голема невоља једну само бригу оставила, зашто ти је брига та једина, ради злога јада увенула.

Од живота само трагови ће бити, којим ће се људи поносити а са њима будући вукови, научени науком слободе

Није теби име запамтило борбу, а ни борба није избрисала име.

Како ће нам бити ако неће боље, мора бити боље ради земље ове, мора бити боље ради ђеце боље, неће бити боље док не буде горе.

Наше старо звоно непрестано зове, буди се роде, да ти буде боље, наше благо срце, откуцаје броји, док се душа света са сотоном бори у далекој прошлости твоје борбе нове.

Лука Вукадиновић

Извор: Стање ствари

Матија Бећковић – О заосталости

Заосталост је постала једна врста моде. Помодно је и популарно бити заостао… Цивилизовани са завишћу гледају на заостале. Заостали су постали носиоци напретка, синоним здравља, авангарде.
Матија Бећковић

Матија Бећковић

Из заосталости се не може назад. Заосталост зна само за напред. Данас само заосталост може да корача крупним корацима.

Једино заостали имају будућност.

Само још гладни имају наде да ће бити сити. Сити су већ сити.

Као што поцепани имају лепши сан од елегантних, само још поробљени могу сањати слободу.

Отуда супериорност заосталих лежи на чврстим основама. Њихова будућност је сасвим извесна. Од историје цивилизованих они ће кројити себи будућност. Немају разлога да понављају очигледне грешке и глупости.

Гладни и боси, пуни снова, наде и снаге, заостали ће тек доживети носталгичне тренутке наше лепе прошлости. Наше најлепше успомене тек треба да буду њихова стварност.

Њиховој доколици није потребна научна фантастика. Они сањају виљушке, точкове, пегле, прве новине, проналазак филма, радија и телевизије.

Они су гладни наше ситости.

Дивног ли узбуђења, величанствене ли глади и радозналости.

Благо заосталима, тешко онима који то нису!

Благо још увек жељнима правде, слободе и једнакости! Једино они имају за шта и живети и умрети. Једино ће још они бити храбри, часни, слављени. Они ће тек имати своје песнике!

Поучени искуством већ ситих и цивилизованих, они ће подизати блиставије револуције и водити спектакуларније ратове.

Њихов Наполеон биће виши. Њихов Александар Македонски живеће дуже. Њихов Брут неће убити Цезара.

Тешко онима који су на циљу. Они су без циља. Они који су остварили своје снове, немају више шта сањати. Слободни ће трунути у непроменљивости слободе. Сити среће, они ће се окренути несрећи.

Тако, док идеал примитивних остаје добро, еманциповани блазирано траже промену у злу.

Цивилизовани пуне своја гробља самоубицама, заостали – гладнима.

Сити би хтели да довикну гладнима, да није сва срећа ни у ситости, али их гладни не чују. Одевени се скидају, постају нудисти, а голи краду њихова одела, хладно им је и жељни су елеганције.

Заостали сваки залогај проглашавају празником, сваки дан кораком ка срећи.

Цивилизовани гледају заостале на малим и великим екранима, не могу да се начуде тој хладнокрвности која никуда не води. Кају се за своју радозналост и нестрпљење, радо би из гледалишта утрчали на терен да сами суделују у игри. Међутим, касно је. Свако само једанпут пролази свој пут. Уназад се ништа не може исправљати. Унапред може, и то ће заостали учинити.

Будимо добри са заосталима, можда ће нам поклонити који залогај своје глади и који гутљај своје жеђи.

Извор: Искра

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

 

Песму Рускаја (Песма о соколу) Максима Горког превео је краљ Александар

Први превод Горког на наш језик била је његова „Песма о соколу“ коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у „Календару“ Кола српских сестара. 
Максим Горки

Максим Горки

Младалачке године краљ Александар провео је у Русији и сасвим је природно да је добро савладао руски језик. Међутим, не зна се зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца. Представљамо вам песму у оригиналу, у изведби Дарка Рундека и доступном препеву:

Рускаја (Песма о соколу)

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“
Одговори соко, дубоко уздахнувши.
„Славно сам проживео свој живот!

Ја познајем срећу! Храбро сам се борио!
Видео сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине!
Ех ти, бедниче!“
„Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим?
Мени је овде прекрасно… топло и влажно!

Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души
над њом ради изговорених увреда.
И овако помисли: „Летео ти или пузао, крај је известан:
сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“

Соко крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо!
Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима
и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!

А Уж промисли и предложи слободној птици:
„А ти се довуци до руба литице и баци се у понор.
Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“

И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима,
севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и,
оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски су се валови јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“

¹Уж – врста змије

Украс 1

Руская (Песня о соколе)

— Что, умираешь?
— Да, умираю!
— ответил Сокол, вздохнув глубоко.
—Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!..
Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты,
бедняга!
— Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне
там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!

Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе
над нею за эти бредни.
И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен:
все в землю лягут, все прахом будет…»
Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал
немного и по ущелью повел очами.
Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно
в ущелье темном и пахло гнилью.

И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы:
— О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал
бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!..
О, счастье битвы!..

А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле
пожить приятно, коль он так стонет!..»
И предложил он свободной птице:
— А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся.
Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты
еще немного в твоей стихии.

И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей
грудью, сверкнул очами и вниз скатился.
Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья…
Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела
в пену, умчала в море.
А волны моря с печальным рёвом о камень бились…
И трупа птицы не видно было в морском пространстве…

— Что, умираешь?
— Да, умираю!

Превод: Ta Irinka

Украс 1

 

Извор: Србин инфо