ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима.

Свети Сава и Ђаци; фото: јутјуб принсткрин: „Св. Сава и ђаци„

Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост.

Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук.

Као путник, Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ.

Некад Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Свети Сава и ђаци

Свети Сава био је и учитељ. Једном његовом ђаку, један пут, нестане заструг меда. Да би пронашао крадљивца Свети Сава узвикне гласно својим ђацима: „Ко је украо мед пашће му данас пчела на капу“. Кад су ђаци после изашли на ручак, онај што је украо ;био мед непрестано је пазио да му пчела не падне на капу, и тако је у крађи ухваћен.

Народна легенда

Украс 1

* Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“, Горњи Милановац, 1995.

Сродни чланци:

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)
Свети Сава и ђаци (Цртани филм – Народна легенда)
Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави
Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)
Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Улази ли грех на уста? – Цртани филм о Светом Сави

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ.

Свети Сава: Улази ли грех на уста?; Фото: Принтскрин – Цртани филм

Богата митолошка свест народа као да је учинила пресудан утицај да Свети Сава уђе у све поре народног бића поставши тиме њеним нераздвојним елементом и онтолошким утемељењем.

Улази ли грех на уста?

Почео неки човек да зида кућу, па кад чу да је у село дошао Свети Сава, замоли га да дође и очита молитву, да би посао што боље завршио. Оде Свети Сава код њега, кад има шта да види: Домаћин спрема месо за ручак, као да није пост.

– А знаш ли ти, домаћине, да је сад пост?

– А, грех не улази на уста, него излази из уста! – само одмахну руком овај.

– Ко те то научи?

– Неки човек. Још је рекао да то у Светом писму пише и да је сам Христос то рекао!

– Добро! – рече Свети Сава – Нека ти је са срећом нова кућа! Темељ си ставио. Сад баци, како било, једну циглу на њега па се усели и у здрављу да живиш у кући довека!

– Шта то причаш, човече Божји, за кућу су потребне све цигле, а не само једна! А и оне морају да буду стављене равно, у четири зида, строго по пропису, а не бачене било како, иначе – ништа нема од куће!

– Е, синко мој, тако је и са побожним животом! Ако неко хоће да се спасе није довољно да зна само једну реченицу из Светога писма, па и њу искривљено и наопако, него све! На много места у Светом писму сам Христос говори да је пост неопходан и да се без поста не можемо спасти! Ко пости – душу гости!

Украс 1

Погледајте цртани филм:

Сродни чланци:

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Каламбури и загонетке чика Јове Змаја

Јован Јовановић – Змај (1833-1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја. Као духовит човек и вешт сатиричар Змај је у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби.

Јован Јовановић Змај (Новак Радоњић, 1854); Галерија Матице Српске

Две најбоље збирке песама чика Јове Змаја јесу „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога.

Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи злава Смиљка, а цео назив је под именом „Смиље“. Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” (1879).

Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

БРЗАЛИЦЕ

Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Чемул’ ће вићи Мићине ћемане?
– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Ко није за по сата сит заситиће л’ се за сат?
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Пица поп по пепелу; пада пеп’о по попу.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ШАЉИВЕ ПЕСМЕ

Змај је био изузетно даровит и мудар човек, гајио је наклоност ка хумору и сатири. Ове песме су доказ његових многобројних дарова.

Страшљивац

Ко се боји сам у соби,
То је рђав знак;
Кога плаши помрчина
Или празан мрак,
Ко верује у вештице,
Леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин ни јунак.

ЗАГОНЕТКЕ

По загонетачком раду, међу српским песницима свакако је најпознатији Јован Јовановић Змај. Он је објавио велики број загонетака („дашталица“). Највише их је било у „Невену“, несумњиво најбољем и најпопуларнијем дечјем листу тога времена, који је излазио у Новом Саду и Загребу од 1880. до 1907. године. Три загонетке објавио је у „Жижи“, док ју је издавао у Панчеву.

Змај у потпуности преузима Вуков поступак грађења загонетке, чак је код Змаја и формулативно питање „Да што ми ти да што“ у функцији именовања жанра – даштања. Змајева загонетка је блиска народној по одсуству апстрактних појмова „јер загонетање на различите начине увек означава човека или материјализоване ствари које га окружују“. У великом броју правих загонетки, Змај развија алегоријску причу у поступку загонетања, с акцентом на поучном карактеру. У њима је „остварена изузетна метафоричност типична за усмену загонетку, коју је Змај прилагодио дечјем узрасту, те деца лако препознају одгонетку, јер су им појмови веома блиски.

Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Срце ми је дуго: Од пете до главе, –
И још мало вири, вири више главе.
Да ми није срца мога,
не би мене на сто метли,
ја и моје срце умиремо светли.
(решење: свећа)

Он иде, иде, иде –
нико му траг не виде,
идући реже, сече, –
а никад крв не тече.
(ветар)

Јест и ја сам чекињаста као свињче исто,
ал’ без мене ни у које друштво не би присто;
Ја ти држим капу, чизме и одело чисто.
(четка)

: Невен (Јован Јовановић Змај)

Приредио: Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Похвала српској мајци

Хуманитарно друштво за помоћ породицама и одојчади ,,Српска мајка” основано је 1911. године иницијативом познатог гинеколога акушера и здравственог просветитеља др Јована Јовановића (1870-1923). Нарочито после ратова, балканских и Првог светског, под руководством др Надежде Станисављевић је разгранало своју велику активност и окупљало много угледних жена. О двадесетпетогодињици друштва свечану беседу коју је насловила – Похвала српској мајци, одржала је Исидора Секулић.

Српска породица

ПOХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Израз „чувати дете“ сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: „Сасвим млада већ сам чувала двоје деце“. Или: „чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године“. Или: „Ћерино дете чувамо ја и мој старац“. Или: „Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо“.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

: Српчад, 1915.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

Мајка сa дететом (село Осаница у општини Жагубица, снимљено 1958, Етнографски музеј у Београду)

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: „да га чуваш мајко“. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Браћа Костадин и Војин Спасојевић из села Крњева, 1917. године

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. Она српска мајка коју сам нешто мало описала, и која ми често стаје пред очи, чини ми се, овако на размак и у симболу, као нека врста моралне отаџбине читавој једној држави и генерацији.

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва Српска мајка које срдачно и свесно чувају децу.

Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна друштва у Србији“, Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Извор: Лестве српске

Сродне објаве:

Исидора Секулић – Бденије у манастиру Раковици
Исидора Секулић: Велика је ствар ћутање
Косово, нити је престало нити је нестало
Похвала српској мајци
Исидора Секулић: Пркос

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / МИТОЛОГИЈА / ТРАДИЦИЈА

Свети Сава и ђаво (Цртани филм – Народна легенда)

У митолошкој свести Свети Сава има многе особине које се не могу назвати хришћанским. Светац је често гневан, раздражљив и увек спреман да кажњава. Гнев је често немотивисан или недовољно мотивисан, а казне често претеране, некад и неправедне.

Свети Сава и Ђаво; Фото: ѕутјуб принтскрин: Цртани филм „Свети Сава и Ђаво“ (Иван Мандић)

Свети Сава је, на пример, једно чобанче претворио у пса само зато што је лежећи јело. Такође, светац допушта да у пакао оде један праведник само зато што се није исповедао.

Светог Саву можемо у причама видети и као немилосрдног, увредљивог, завидног. Међутим, све негативне особине које светац носи у причама у складу су са природом паганских божанстава, јер су управо таква божанства обесна, саможива и непредвидива.

Све молитве и жртве, и уопште култне и магијске радње, имају за циљ да сачувају људе од гнева богова.

Свети Сава и ђаво

Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!“ а овај одговори: „Није ти за тим стало.“ — „Како си?“ рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам.“ — „Куда хоћеш?“ упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало.“ — „Шта би радио?“ рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака.“

Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати.“ А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити.“

Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. „Е,“ рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш.“

Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.

Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи.“ И тако буде. Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше.

Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане.

Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап.

Надимаше се ђаво, да пукне од зла. Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу.

Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!“ Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.

Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда од нашег ортаклука нема ништа.“ И тако посаде виноград.

Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли. Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?“ А ђаво одговори: .„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба.“ Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра.

Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?“ А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!“ Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли.“ А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!“ па тако ишчезне. И више га никако нема тамо где чује да је поп.

Народна легенда

Украс 1

Погледајте цртани филм:

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 274–277.

– Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“

Сродни чланци:

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Како се родио Свети Сава (Народна легенда)

…Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица.

Рођење Светог Саве; Фото: Јутјуб принтскрин; Цртани филм: Принц Растко (Ђакон Дејан Јовановић)

Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује:

Рад чудеса калуђера Саве
Словенске га све државе славе.

Како се родио Свети Сава

За време зидања Студенице допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели да је добије. Кад то сазнаду калуђери, који су се однекуда такође били ту док се манастир зидао, реше да га сачувају од греха. Одмах наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и у вече је подметну цару уместо оне девојке.

Цар мислећи да је то она девојка проведе с њом до зоре. У зору му она потражи златан прстен с прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га даде. За три године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао царице. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете.

Кад чује Немања, да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако је затече код куће, за неверство погубити. Али га она није послушала, него кад дође цар кући она му показа прстен и исприча све, како се била договорила. Мушко дете, које се Немањи тад нашло, био је Свети Сава.

Народна легенда

Украс 1

Погледајте цртани филм

Увод: Владимир Ћоровић: „Свети Сава у народном предању“

Сродни чланци:

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / ДЕШАВАЊА / ЗАНИМЉИВОСТИ

Први православни цртани филм за децу о Растку (Светом Сави)

АНИМИРАНА ПРИЧА О ПРИНЦУ РАСТКУ.

Још један српски православни цртани филм намењен нашој омладини! У данашњем свету, када деца кроз цртане филмове и едукацију добијају највише утицаја са Запада, ово је идеалан начин да наша деца и омладина уче о правим стварима и вредностима.

Окупите вашу децу и њихове другаре и заједно погледајте, сигурни смо да ће те уживати. Учитељи и учитељице, ево идеје да наша деца науче нешто ново и занимљиво о српској историји и православљу. Уживајте у филму о нашем Растку Немањићу – Светом Сави!

Живимо у модерном добу, свету информатике, видео игрица препуних насиља, лажних јунака, виртуалног света и поремећеног система вредности. Деци која тек формирају своју личност и систем вредности, то је једини реални свет на основу кога стварају обрасце свог будућег понашања и одређивања шта је позитивно а шта не, које су вредности друштвено прихватљиве а које не, шта је добро а шта је зло.

И све је у реду док погрешни примери и системи вредности не доведу до тога да повреде друге и на крају сносе последице за погрешна понашања и изборе.

Који пример им се нуди, међуљудски односи без присуства саговорника – посредством порука, фејса, вибера… Који је циљ свега, прикупити што више, бити први по сваку цену,уловити што више Покемона, што више се забављати-лудовати, имати све нај, пара, аутомобила, материјалних добара.

За примере трајних вредности које уздижу човека изнад равни животиња, нема места, није у тренду, окарактерисали су их као застареле и давно превазиђене.

На срећу још има људи који знају да то није тако и то желе да пренесу и млађим покољењима. Међу њима је свакако и ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ у Нишу, који је као одговор за негативна друштвена кретања у чијем су се вртлогу нашла деца, припремио и први српски православни цртани филм о Растку Немањићу – Светом Сави, који и ми преносимо како би га видело што више деце.

Позовите свој децу да заједно са њима одгледате овај филм и покажете им да живот има и своје позитивно право лице, и поуке које ће им помоћи да у својим будућим животима знају које су праве вредности и праве одлуке. Филм погледајте у дну странице овог текста.

Аутор анимиране приче о принцу је Дејан Јовановић, вероучитељ ОШ “Бубањски хероји” Ниш.

Свака част вероучитељу Дејану Јовановићу који је подарио деци Србије овај образовани цртани филм, камо среће да је више оваквих образованих цртаћа.

Аутор, ђакон Дејан Јовановић, вероучитељ у ОШ „Бубањски хероји“ Ниш.

извор: Српска историја, Србија јавља, Светионик

Сродни чланци:

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Јован Јовановић Змај

06. децембра 1833 рођен је српски писац Јован Јовановић Змај, члан Српске краљевске академије и један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj,_GMS.png

Јован Јовановић Змај (Урош Предић); фото: Википедија

Гимназију је Змај учио у Халашу и Пожуну (садашња Братислава), а матурирао је у Словачкој Трнави. Пре медицине коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу, а у Београду је од 1890. до 1898. био драматург Народног позоришта. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Књижевни рад

Невен (Јован Јовановић Змај)

Сјајан лиричар, према оцени књижевне критике „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“ у другој половини 19. века. Као песник развијао се под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Осим лирике, написао је велики број родољубивих као и политичко-сатиричних песама, а као дечји песник непревазиђен је у српској књижевности.

Две најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” .

У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

Прикупљао је грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ.

Преводилачки рад

Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника српског порекла Шандора Петефија. Из немачке поезије преводио је Гетеа и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета Превео је са немачког и објавио 1861. године књигу „Источни бисер“. Од осталих превода најпознатији су „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.

Часописи

Основао је и уређивао књижевни лист „Јавор“, сатиричне листове „Змај“, „Жижа“, „Стармали“ и поучни дечји лист „Невен“, непревазиђен и по садржини и по уметничким и графичким решењима.

Приредио: Далибор Дрекић